tm, adore i nafta

io ballo da sola bertolucci

u prvoj knjizi stripa „persepolis“ marjane satrapi njen otac kaže: – u svakom slučaju, dok na bliskom istoku bude nafte, nećemo živeti u miru.
i to je pravi komentar i za ovo oko sirije. bez velikog interesa velikih sila ne bi se pokretale flote na dalek put.
ovo kako svet fanatično, mateijalistički, varvarski funkcioniše trebalo bi nas sve naterati da gledamo i gledamo film davida lyncha „meditation creativity pace“ o blagodetima transcedentlne meditacije. dok nam ne postane jasno. nešto.
za početk pročitati lynchovu knjigu „lov na veliku ribu“.
david lynch meditira svakodnevno već 33 godine, 20 minuta ujutro i uveče. „morate imati jasan um da biste stvarali“, kaže. i ovo: „stvari u vezi meditacije stoje ovako: postaješ sve više i više ti.“
nije lako. pokušavam. no naš um je prezagađen, naštelovan da se zverski bori protiv razštelovanja svog naopakog sustava, u strahu od tišine, prenaviknut na buku i spolja i iznutra. takvi smo mi zapadnjaci. i uspeli smo da zagadjenost prenosimo i na istočnjake. a bilo bi bolje za sve da oni menjaju nas. „meditacija je uranjanje u sebe. u svoje sopstve. rast intuicije. i zračićeš na taj miran način. svako će želeti da sedne pored tebe.“

david lynch

a svet je lep. zašto li nam je teško da želimo i budemo u skladu sa prirodom, u skladu sa postojanjem kao takvim? moramo li sve da posedujemo, obeležimo, objasnimo?
uživam u svetlosti miholjskog leta. još je lišće zeleno. a plodovi zreli… to je tako lako. i lepo.
na 89. str. svoje knjige lynch kaže: „ja naprosto volim svet.“
pre neki dan u banci muškarac srednjih godina, skromno odeven, vraća se i kaže službenici da mu je dala 2 hiljade dinara više. ona se zahvaljuje, uzima novac. na šalteru velikim slovima ispisano upozorenje da ko ne prebroji novac na šalteru nema pravu na naknadnu reklamaciju…
kao i u svim drugim segmentima svog postojanja kapitalizam i ne ovde ne vidi potrebu za reciprocitetom.

freja beha

pre neki dan sam baš zažalila što sam tako glupo bila puna predrasuda prema doris lessing. na osnovu nekih njenih fotografija koje sam videla prosudila sam da mora da je dosadna. kakva greška… videla sam film radjen prema njenom delu „the grandmothers“. film o dvema ženama u nekim kasnim četrdesetim i njihom sinovima. one su prijateljice. i njih dvojica su prijatelji. i desi se ljubav izmedju sina naomi watts i robin wright i izmedju sina robin wright i naomi watts. da je snimljen film o dvojici i starijih muškaraca i njihovim i mladjim kćerkama prikazi filma ne bi vrveli od reči „provokativno“, „šokantno“… to je i u svakodnevnom životu nimalo neobična stvar.
a anne fontaine (rediteljka) je prikazala pravu ljubavnu priču, duboke emocije, uz svu strepnju te dve žene šta kada budu starije, kada na njihovim licima i telima bude još vidljivije da starost surovo dolazi… i svi ti odnosi nimalo jednostavni ni u tom idiličnom mestu pored okeana negde u australiji odvijaju se bez balkanske histerije… i ljubav kada je prava opstaje. nemoguće je ugušiti je.
život je lep. svet je lep. samo naši umovi su pogrešno podešeni, na pogrešne stvari smo fokusirani, a one bitne su nam van vidokruga ili na periferiji.

„Be The One“
Moby
I’ll never see what you wanted … love,
I was the hell that you needed … oh,
I was the one when you needed … love,
I was the one when you needed … love.

 

Advertisements

Оставите коментар

Објављено под Uncategorized

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s