Месечне архиве: октобар 2013

one breath is an ocean for a…

paul phung

čoveku  stvari sve više izmiču iz ruku. u stvari,  ljudskost počinje da nam izmiče iz ruku. čovek se sve više priklanja pozivima svog jadnog ega, zadovoljstvima radi zadovoljstava… a šta se desilo sa poštovanjem postojanja, saosećanjem za drugog?  u sjajnoj emisiji  sjajne vlatke kolarović „drugi format“ na hrt1 ove nedelje gost je bio holandski filozof rob riemen koji je  govorio o neophodnosti negovanja duhovnih vrednosti poput do kojih su držali sokrat, spinoza… i o tome šta nam se dešava jer smo zaboravili na njih. i šta će nam se kao vrsti desiti ako se ne vratimo sebi, prirodi, ako gledanje oči u oči zamenimo za gledanje u ekran… u jednom drugom  intervjuu rekao je: „podsjetit ću na glasovit motiv iz mozartove opere »čarobna frula« kad u jednom trenutku kažu »gledajte princa«, a odgovara im se »on je mnogo više od princa, on je čovjek«. ovo me podseća na ono kada je u „duša čovekova u socijalizmu“ oscar wilde rekao: „despotizam je nepravedan prema svima, uključujući i despota, verovatno stvorenog za nešto bolje.“ 

a zapravo život sam po sebi, postojanje samo,  nisu komplikovani. očistiti suvišno, gledati stvari pod prirodnim svetlom… kao da smo sebe ubedili da je komplikovanost lakša od jednostavnosti…

ono što je uradio 13. oktobra banksy u new yorku je i o tome… vidimo onako kako nam se servira da treba da vidimo. ne gledamo svojim očima. srcem ni toliko. kao uspavana lepotica smo. ili je došla policija, pa smo se sakrili tako dobro, čak i od sebe.

gorepomenuta  emisija na hrt1 koliko me je obradovala toliko me je i rastužila. na našem javnom servisu takvih emisija, na žalost, nema. nedavno su objavljeni rezultati istraživanja za prvih 9 meseci ove godine koji pokazuju da je rts1 za devet meseci imao tek 9 sati programa iz kulture, a od tih bednih 9 sati polovina otpada na prenos dodele oskara, što je ionako više program iz domena zabave, a ne kulture. ne znam šta to uopšte kvalifikuje aleksandra tijanića za mesto direktora rts-a… i zašto mi plaćamo rts? za one silne reklame od kojih rts,a ne mi, zarađuje, reprizine reprize reprize tzv. serija…?

paul phung

3. oktobra umrla je lisa bufano. multimedijalna umetnica koja je plesala, izvodila performense, bez obe podkolenice i bez prstiju na rugama (amputirani  su joj zbog posledica bakterijske infekcije kada je imala 21 godinu).  govorila je, kroz šalu,  da je rak u iraku imao po nju pozitivne posledice jer su se usavršila protetička pomagala. samo nedelju dana pred svoju smrt na fb profilu postavila je fotografiju fride kahlo i napisala da će se maskirati u nju za ovogodišnji halloween. nije stigla.

o, bella ciao…

„one breath is an ocean for a wooden heart“ poetičan je naslov performansa koji je izvodila sa umetnicom koja nije invalid, ali vešto se koristi drvenim štulama. o performansu je lisa rekla da dok su ga sonsheree giles i ona spremale  same sebi su ličila na mitološka bića  koja su veza između imaginarnog i realnog sveta, baš kao što je plaža (na koju su odlazile često dok su se spremale za ovaj performens) veza između zemlje i vode.

rob riemen, ti si u pravu, život je mnogo više od ekonomskog pitanja.

paul phung

ana p.  je preporučila japansko-brazilsku kraljicu bossa nove, jednu drugu lisu, lisu ono. i ona zvuči magično. kao iz nekog lepšeg sveta.

hvala ani!

i poslednji pozdrav njoj i jednom vremenu, meni lepšem.

o, bella ciao!

paul phung fstoppers interview 21 Fstoppers Interviews Fashion Photographer Paul Phung

paul phung

preporuke za čitanje:

1. Zatečeni divljinom – uredio David  Suzuki

2. T – Viktor Peljevin

3. Sva imena – Saramago

4. Federiko Felini, život i film -Tullio Kezich

5. Turisti i teroristi – Hakim Bey

6. Globalizacija nepristajanja  – Andrej Grubačić

paul phung fstoppers interview 3 710x470 Fstoppers Interviews Fashion Photographer Paul Phung

paul phung

Advertisements

2 коментара

Објављено под Uncategorized

čudo, čuješ li?

bharat sikka

dok ovo pišem u kabulu je 16 po celzijusu, vetar je brz 9 km/h.  možda sada posle ručka dečaci i devojčice po kabulu po skateparku ili između ruševina voze skate.  šta talibani rade ne znam… bilo bi lepo da promene filozofiju. bilo bi lepo da lepa čuda postoje.  2007. godine jedna međunarodna nvo, nemačko ministarstvo spoljnih poslova i olimpijski komitet avganistana omogućili su da skating uđe u avganistan, doveli su instruktore, izgradili skatepark u kabulu i još u nekim gradovima… a u avganistanu devojčice, na primer, ne smeju da voze bicikl! ne znam koji su kriterijumi bili, ali desila se lepa stvar da skate smeju da voze i devojčice. australijska organizacija se zove skateistan i ušla je i u školski sistem u pojedinim gradovima avganistana. na žalost, prošle godine u napadu bombaša samoubice poginule su 4 devojčice skejteri… madina, jedna od devojčica koja uživa u ovom sportu, postala je čak i instruktor u međuvremenu, kaže:“kada se vozim na skateboardu imam osećaj kao da letim, osećam se potpuno slobodno. “

u skateistanu jedan od ključnih ljudi je oliver perkovich iz australije, skater koji je u avganistan došao da poseti svoju devojku koja je tada radila tamo za jednu humanitarnu organizaciju. poneo je i skate sa sobom i vozio ga i tamo. avganistanska deca su bila oduševljena njegovim vratolomijama na dasci!

do poslednjeg daha, godard. 1960.

 

mene bi raspametilo jedno čudo, da moja najbolja prijateljica ozdravi. eto, to

 

karla bruni photo by bharat sikka 2

http://unoportartfilms.org/en/archives/2089

Miracles

Walt Whitman

1819-1892


Why, who makes much of a miracle?
As to me I know of nothing else but miracles,
Whether I walk the streets of Manhattan,
Or dart my sight over the roofs of houses toward the sky,
Or wade with naked feet along the beach just in the edge of the water,
Or stand under trees in the woods,
Or talk by day with any one I love, or sleep in the bed at night
with any one I love,
Or sit at table at dinner with the rest,
Or look at strangers opposite me riding in the car,
Or watch honey-bees busy around the hive of a summer forenoon,
Or animals feeding in the fields,
Or birds, or the wonderfulness of insects in the air,
Or the wonderfulness of the sundown, or of stars shining so quiet
and bright,
Or the exquisite delicate thin curve of the new moon in spring;
These with the rest, one and all, are to me miracles,
The whole referring, yet each distinct and in its place.

To me every hour of the light and dark is a miracle,
Every cubic inch of space is a miracle,
Every square yard of the surface of the earth is spread with the same,
Every foot of the interior swarms with the same.
To me the sea is a continual miracle,
The fishes that swim–the rocks–the motion of the waves–the
ships with men in them,
What stranger miracles are there?

Оставите коментар

Објављено под Uncategorized

sugar

pasolini

skoro svakodnevno gledam tv emisiju „a place in the sun home or away“. ljudi iz mesta koja obiluju sa puno rutine i malo sunca nakon što su sakupili dovoljno novca odlučuju da sebi priušte raj. ovi sa televizije nude im po 3 kuće u zemlji u kojoj već žive i još po tri doma u nekoj lepoj, raskošno osunčanoj zemlji, poput italije, francuske, španije… kako uživam dok gledam… vidim sebe kako jednog dana i ja pravim takav izbor. navijam za sunčane zemlje,  vrtove sa vrludavim stazama, drveće, cveće, povrće i voće,  rustikalne  kuhinje, velike prozore, sobe s pogledom, balkone sa ligestulima i saksijama, lepotu i jednostavnost… za poetiku življenja svakog ne dana, nego trenutka. za duboko disanje i prisutnost ovde i sada. za ono kuda te srce vodi. za mašti na volju. za sebe bolju…

onaj za koga je neko napisao da je, za razliku od j. joyca koji je živeo kao svetac, a pisao dirty, obrnuto sve činio, imao je dobru veru (ono što pasolini nije imao) i rešenje. stvaranje istinskog individualizma kojem je cilj lični rast, a ne lična materijalna dobit! „ništa ne bi trebalo da može čoveku nauditi sem njega samog. ništa ne bi trebalo da ga može lišiti bilo čega. čovek zaista ima ono što nosi u sebi. ono van njega trebalo bi biti beznačajno.— biće velelepna – prava ličnost čovekova – kada je ugledamo. rašće prirodno i jednostavno, nalik cvetu ili kako raste drvo. nikada neće biti u neskladu. nikada se neće svađati ili raspravljati. neće ništa dokazivati. znaće sve. pa ipak, neće se zamajavati znanjem. posedovaće mudrost. njena vrednost neće se meriti materijalnim dobrima. neće imati ništa. ipak će posedovati sve i kada joj neko nešto oduzme i dalje će imati sve, toliko bogata biće.“ (oscar wilde, duša čovekova u socijalizmu)

knight of cups, terrence malick

a rešenje je u „-spoznaj samog sebe“ kao što je „pisalo je nad vratima starog sveta. nad kapijom novog sveta biće istaknuto: -budi ono što jesi. – i hristova poruka čoveku bila je jednostavna: „budi ono što jesi„. u tome je tajna hristova. kada isus govori o siromašnima on prosto misli na ličnost, dok govoreći o bogatima on prosto misli na ljude nerazvijenih ličnosti. isus se kretao u zajednici koja je dozvolila gomilanje privatnog vlasništva baš kao što to čini naša. ali jevanđelje ne propoveda da je u takvoj zajednici prednost za čoveka život na oskudnoj, nezdravoj hrani, nošenje iscepane, istrošene odeće, spavanje u odvratnim, neuslovnim boravištima, a da je loše živeti u zdravim, prijatnim i pristojnim uslovima. — isus je hteo da kaže sledeće, rekao je čoveku: „imaš divnu ličnost. razvij je. budi ono što jesi. ne umišljaj da tvoje savršenstvo leži u gomilanju ili posedovanju spoljašnjih stvari. tvoje savršenstvo je u tebi. — ne postoji samo jedan tip čoveka. savršenstva je na broju koliko i nesavršenih ljudi. i dok zahtevima milosrđa čovek može udovoljiti i opet ostati slobodan, dotle pred zahtevima poslušništva niko ne može popustiti i ostati slobodan ni u najmanjoj meri. —svaki oblik vladavine pokazao se neuspešnim. despotizam je nepravedan prema svima, uključujući i despota, verovatno stvorenog za nešto bolje. oligarhije su nepravedne prema mnogima, a ohlokratije prema manjini. nekada su velike nade polagane u demokratiju, ali demokratija znači samo da narod batinjaju u ime naroda. to saznanje je neosporno. moram reći da je bilo krajnje vreme da se to prizna, jer svaka vlast unižava. „

a kako će se to ostvariti?

ovako, kaže wilde:

– manje kazni – manje zločina

– brižnošću i dobrotom

– više ceneći čoveku po onome što jeste, nego po onome što ima

– država da stvara korisno, a pojedinac lepo

– umetnost kao najsnažniji vid individualizma koji postoji.

„nije li ovo utopija? mapa sveta na kojoj nema utopije nije vredna ni jednog jedinog pogleda, jer izostavlja zemlju na koju se čovečanstvo neprekidno iskrcava. i kada nju naseli, ono gleda u daljinu, i kada spazi još bolju zemlju, opet ka njoj razapinje svoja jedra. progres jeste ostvarivanje niza utopija…“

„nije sebično živeti kako želimo sebično je tražiti od drugih da žive kako mi želimo. nesebično je ostaviti druge na miru i ne petljati se u njihov život. sebičluk uvek pokušava da oko sebe stvori potpunu jednoobraznost. nesebičnost prepoznaje beskrajnu raznolikost kao valjan razlog ushićenja, prihvata je, odobrava i u njoj uživa. nije sebično misliti svojom glavom. ne misliti svojom glavom znači ne misliti uopšte. — samoljubiv čovek drugima postavlja zahteve, a individualista neće to želeti, u tome neće nalaziti užitka. kada čovek ostvari individualizam saosećaće sa drugima slobodno i spontano. do dana današnjeg teško da je uopšte i razvijao saosećanje. saoseća samo samo sa onima u boli, a saosećati sa njima nije najviši oblik saosećanja. svako saosećanje je ispravno, ali saosećanje sa patnjom njegov je najmanje ispravan vid. iskvareno je samoživošću. olako postaje morbidno. sadrži izvesnu meru straha za sopstvenu sigurnost. plašimo se da ćemo i sami postati gubavci ili slepci, i da se niko neće o nama starati. takođe, veoma je ograničeno. treba saosećati sa vaskolikim životom, ne samo sa njegovim ranama i boljkama, već i sa životnom radošću i lepotom i snagom i zdravljem i slobodom. što je saosećanje obuhvatnije, to je i teže. svako može saosećati sa stradanjem svog prijatelja, ali saosećati sa njegovim uspehom zahteva vrlo istančanu prirodu. zaista zahteva prirodu istinskog Individualiste.— treba upamtiti – saosećanje sa radošću povećava količinu sreće u svetu, dok saosećanje sa patnjom zapravo ne umanjuje njen iznos. — užitak je ispit prirode, njen znak odobravanja. kada je čovek srećan, usklađen je sa samim sobom i svojom okolinom.— novi individualizam je novi helenizam.“ (oscar wilde, duša čovekova u socijalizmu)

manja bi investicija po čevečanstvo bila uvaljati nas sve u sreću kao kolačiće u prah šećer, kao što je u nekoj pesmi predložio bukowski. mnogo smo sivi, hladni, mrgodni, nezainteresovani za sopstveni život, nekako kao odustali od potrage za srećom. grad u kome živim važio je za jedan od najbezbednijih u zemlji, a sada i usred belog dana sa nesigurnošću šetaš, možda će te opljačkati, gurnuti, udariti, prebiti u parku, na ulici, saseći mačetom… gomila besnih, bahatih nasuprot gomile otupelih…

mlada catherine daneuve

christian bale i freida pinto u „knight of cups“

anna karina i belmondo

preporučujem:

– novi album jihae

– ovaj site o kreativnim njujorčanima

–  blog zaljubljenice u lepo sa krita

– sve što ste hteli da znate o njemu, a on je noam chomsky

-još jedna beauty lover woman od stila

http://web.archive.org/web/20130329011011/http://wildside.mojblog.rs/

(moj stari blog)

Оставите коментар

Објављено под Uncategorized