Месечне архиве: јануар 2014

my lisbon story

Picture of a tram at the bottom of a hill in Bairro Alto, Lisbon

photograph by thomas grabka, laif/redux

čitanka za ne znam  koji razred dok je svijet još bio mlad i ona pesma brane crnčevića (ako se ne varam):

„u lisabonu na balkonu,
pegavi dečak jede bombonu.
nad lisabonom mesec se klati,
kosu mu zlati“

omg, ja sam još tada sanjala taj lisabon. onda sam ga malo zaboravila, a onda se desila „lisabonska priča“ wima wendersa i ljubav se nastavila tamo gde je stala. pa, sam zavolela pessou i saramaga. mnogo sam ih zavolela! pa, sjajna glumica, pevačica i reditelj maria de medeiros koja pamtimo kao anais nin u odličnom filmu philipa kaufmana „henry and june“… pa, moj omiljeni jose mourinho koji je svoju sjajnu trenersku karijeru započeo u benfici…

jose mourinho

lisabon su melanholični muškarci, poput njega gore koji deluje tužno i kada njegov tim ubedljivo vodi… brbljive i temperamentne žene, oronule fasade lepih zgrada,. da, lisabon je stara grofica, prestonica zemlje u kojoj nekada kada su bili imperija nikada nije zalazilo sunce… lisabon su ulice kao lavirinti, grad bez predrasuda, tolerantan po pitanju mnogo čega, međurasnih veza, oslobođen homofobije… grad tužnih fado pesama… antikvarnica, vintage radnji, buvljih pijaca, kaldrme, lepih pločica po zidovima (azulejosa) i crno-belih mozaika po pločnicima… oni čuvaju sve staro što može da se sačuva, od kaldrma do starih zanata. grad koji ne luduje za svim što je novo kao mnogi drugi gradovi…grad koji voli svoje pesnike i odaje im počast na svakom koraku. grad u kom radi nastarija aktivna knjižara na svetu, bertrand! počasno mesto u izlogu i na policama sa ponosom su, naravno, zauzimaju pessoa i saramago! glavni grad zemlje u kojoj je zbog katoličke crkve njen prvi nobelovac jose saramago morao da ode u španiju… ali, ga je mrtvog vratio i podario mu jednu od najlepših zgrada dole u alfami i jedno drvo masline isped kuće šiljaka ispod kojeg je pilar del rio rasula njegov pepeo… lisabon je grad u kom na stolu pored soli ravnopravno stoji cimet. grad u čijem restoranima ćete naći najneverovatnije kombinacije morskih plodova i svinjetine, ili piletine… i odlična vina! grad u kom je bakalar neizbežan u svim menijima iako ga nema u vodama portugala! a tek reka tejo!!!Ogromna! moćna!  pa, mostovi preko nje. onaj vasca de game i 25. april… zamkovi, manastiri, tramvaji, vidikovci, elevatori… sve!

a tek jezik… kao da su napunili usta lešnicima i dok pričaju igraju se njima. prelepo! melodično! zavodljivo!

maria de medeiros kao anais nin

u decembru 1994. wendersov junak, tonac phil winter čita pessoine stihove pisane decembra 1934.

njegovo veličanstvo fernando pessoa

pessoina kuća spolja…

ispod masline je saaramgov pepeo. bila sam vandal pa sam otkinula nekoliko listova i sada ih čuvam ispresovane. moj saramago…

čovek-bomba sa svojim oružjem, knjigom… fotografija iz 2007. helene goncalves koja se nalazi uveličana u fondaciji saramago. u pessoinu i saramagovu kuću ušla sam kao vernici u meku… što se mene tiče i da ništa drugo nisam videla otišla bih srećna iz lisabona. a videla sam još štošta toga lepog.

fado u alfami. restaurante esquina de alfama. tu smo dočekali novu 2014. pored dva-tri para francuza bili smo jedini stranci. kada se fado peva tišina je, pričate li glasno opomenuće vas kao u školi! silencio por favor! na ulazu nas je dočekao besprekorno našminkan ,vitak, visok muškarac u odlično skrojenom crnom odelu. raspoređivao je goste, delovalo je da je nekakav manager restorana… korpulentan konobar u belom odelu primao je narudžbe. posle se ispostavilo da oni svi zaposleni, kompletno osoblje izuzev kuvara samo, pevaju fado. i istovremeno rade između numera… najstariji pevač je bila dama u poodmaklim godinama ivone dias, ali koja peva kao devojčica. i najveselija je bila i najrazigranija…

calçada portuguesa. pločnici mozaici koji su različiti od ulice do ulice, od trga do trga…

Ne znam koliko duša imam.
Menjam se svakog trena.
Stalno me progone.
Nikad sebe nisam našao
niti sebi poverovao.
Dušu imam samo.
Ko dušu ima, mira nema.
Ko vidi, samo je ono što vidi.
Ko oseća, nije ono što je.
Držim se onoga što jesam i što vidim,
oni me vraćaju a ne ja sâm.
Svaki moj san i moja želja
je ona koja se rađa a moja nije.
Ja sam slika sebe samog.
Na sopstvenom putu služim,
različitom, nestalnom, usamljenom.
Ne znam osetiti gde sam.

Zbog toga, lud čitaću
svoje biće, kao stranice.
Ono što sledi, predviđeno nije
što je prošlo, zaboravljeno je,
beležim napomenu onoga što pročitah
ono što prosudih i osetih.
Čitam ponovo i kažem :” Zar sam to bio ja?”
zašto sam to napisao, samo Bog zna.

– Pessoa

Advertisements

5 коментара

Објављено под Uncategorized