Месечне архиве: март 2014

life is life iliti mizantropski zaljubljenici u ljudski rod

dani za migrene. za jednog te istog  ili više sličnih goluba na prozorskoj dasci mojoj skoro svako jutro dok se spremam polako, sasvim polako, za posao. za beg od razmišljanja, za igru potiskivanja zeleno i sunce su odlični saučesnici. lako je biti patetičan. samo sklizneš.  dok gledam nju, njih, meni važne, kako ih boli. sve. i saznanje/priznanje da nisam baš od neke pomoći, da ne uspevam čak ni da ne padam iznova i iznova po glatkoj površini patetike. On bi mogao da pomogne. ali, ko zna kakva posla svevišnji pametnija ima…

dakle, kako se zavaravam:

1. čitam pessou „heteronime“. on je za samospašavanje stvorio mnogo svojih od sebe samog. ovo je knjiga o njima. na str. 28 (izdanje službenog glasnika iz 2013.) kaže: „jednog dana analiziraću ovo, jednog dana bolje ću ispitati, osmotriti elemente sopstvene prirode, jer moja znatiželja u vezi sa svim stvarima, povezana s mojom znatiželjom u vezi sa mnom i sopstvenom prirodom, dovešće do pokušaja da razumem svoju ličnost- na osnovu ovih osobina uspeo sam da, opisujući sebe. u „zimskom danu“ pišem o

nekom poput rusoa…

mizantropskom zaljubljeniku u ljudski rod…“

pessoa u svom lisabonu

2. slušam novi album grupe laibach. nikada nisu razočarali. uvek su me očarali. i ovaj put. snažni, britki, neumoljivi, provokativni, politični, nikad dekorativni, još jedni mizantropski zaljubljenici u ljudski rod… album je „spectre“ i dovešće ih u maju i u naše krajeve. 23. maj  je rezervisan za beograd. guardian piše: “laibach – kumovi pokreta occupy i anonymous – relevantniji nego ikad”, a sami su na svom sajtu napisali da je „spectre“ politički manifest u poetskoj formi- politički manifest spectre partije. možete se on-line učlaniti u partiju i pridružiti laibachu u njihovoj misiji da svet postane bolje mesto. stoji i upozorenje da ako se jednom učlanite vi ne možete da napustite partiju, ali ona vas može. album otvara stvar „the whistleblowers“ koju posvećuju, naravno, novim, digitalnim „prometejima slobode“ edwardu snowdenu, julianu assangeu, chelsea manning…

fight for your right to party for your right to fight!

 

https://i2.wp.com/mute.com/wp-content/uploads/2014/01/Laibach-Spectre-7-photo-by-Maya-Nightingale-584x390.jpeg

photo maya nightingale

the whistleblowers

we rise, we grow.
we walk and we stand tall,
we never fall,
as big as the sky,
as high as the dawn.

we walk and we do not fall.

we sleep, we dream,
with no time in between.
we never stop,
listening our chant in the heat of the nights.

we see, the spirit is clean.

from north and south,
we come from east and west.
breathing as one,
living in fame or dying in flame.

we love, our mission is blessed.

we fight for you,
for freedom and for sin.
thinking as one,
rolling along to the beat of the drum,

we watch,
to red cross machine

we rise, we grow,
we walk and we stand tall.
we never fall,
as big as the sky, as strong as the dawn.

we walk and we never fall.

we stand alone,
but soon the day will come ,
when freedom reach,
we meet again and we take the lead.

and walk, once more as one.

 

3.  po drugi put odgledah „la grande bellezza“ i gledaću je još. opčinjena. kritika savremene umetnosti, crkve, otuđenosti, ljudske površnosti i bahatosti. i posebno bih skrenula pažnju na lik monahinje koju oslovljavaju sa santa, lik koji očito aludira na majku terezu, lik koji spava na kartonu, misionar je u africi, ćuti sa ljudima, a komunicira sa flamingosima i jede korenje, koja kada joj postave pitanje o siromaštvu kaže: – o siromaštvu se ne govori, siromaštvo se živi… kao što i performens umetnica aludira na marinu abramović… kao što… neko je negde prokomentarisao  da je film kao fantastičan spoj fellinijeve energije i malickove emotivnosti… a velika lepota? čovek današnjice sve manje ima oči da je vidi i kada mu je pred nosom. tek ponekad, u prolazu, kroz magične momente, kao kad jep gambardella u prolazu jedne zore na ulicama rima sreće fanny ardant…

https://i1.wp.com/31.media.tumblr.com/bc38c1f24e8d13610ea4004cdb9f34f3/tumblr_myif71oZd11qzoziho6_1280.png

https://i2.wp.com/31.media.tumblr.com/daf5a6ce3e3170a45cd78eb574de8bf2/tumblr_my44vdaFFN1r6w6sjo2_1280.png

4.  utopian society [s]

danas sam spremna na političke pokrete. ovo je jedan japanski, artistički, dobro dizajniran (a ja držim do toga koliko i do sadržine), utopistički u ovo vreme slavljenja distopije. na njihovoj fb stranici piše ovako:

Neo Japanism Art Culture Politics
Mission
WE GENERATE NEXT ART CULTURE
FROM JAPAN TO THE WORLD
FOR THE FUTURE
FOR PEOPLE
FOR YOU
WE ARE
Description

DON’T MAKE YOU CHOOSE YOUR CHOISE
CHOOSE YOUR INFORMATION
CHOOSE YOUR FUTURE
CHOOSE YOUR [S]ELF

YOU ARE

5. ne pijem pivo, ali volim heineken reklame. ova je baš legla za kraj posta. počeh sa hereronimima, pa da tako nekako i završim:

heineken, the odyssey

pessoa koji se multiplicirao ne bi li se bliže upoznao…

 

Advertisements

1 коментар

Објављено под Art, movie, music

dok ne padne sledeća noć, ima još vremena

u danu mrmota najzanimljiviji deo je onaj na pauzi. oni trenuci koje imam samo za sebe. ovih meseci sam baš pravi osobenjak. ali i inače nekome ko je dupla vatra u horoskopu dani mrmota nisu najomiljeniji dani u životu. onu pauzu na poslu provodim na mestu koje je udobno, pažljivo i zanimljivo dizajnirano, sa dobrom muzikom. i sjajnom kafom. biće da slične razloge da budu tamo imaju i stranci koji su ovde u proputovanju, čim ih je toliko svaki dan skoro… kakogod, ja sam često tamo. pijem produženi espreso sa mlekom, govorim tiho  i nosim svoje knjige sa sobom.:-) a svoje knjige guštam lagano. kada sam bila junoša gutala sam ih halapljivo. sada je to sasvim nešto drugo, naučila sam da uživam u sporom ritmu čitanja. i čitam po nekoliko knjiga, naizmenično… prošle nedelje svaki drugi dan nosila sam na pauzu murakamija, „kada padne noć“. sticajem okolnosti oba ta dana dva stola levo od mene sedeo je mlad japanac sa tabletom i slušalicama u ušima. on izgleda nije bio zadovoljan muzikom koju su puštali u restoranu. ili ko zna šta je bio razlog za te slušalice. iako nije bilo baš najtoplije tih dana on je bio bosonog. i, naravno, sa japankama na nogama. on je doručkovao. u „kad pad noć“ u restoranu „denny’s“ koji se nalazi negde u lavirintu tokija 19-godišnja mari provodi noć zadubljena u knjigu… i ona sluša muziku. iako nije imala nameru da bilo koga upoznaje upoznaće razne likove. takahašija koji studira trombon i voli npr. curtisa fullera i „five spot after dark„… čudnim spletom okolnosti i zahvaljujući činjenici da studira kineski dospeće i do opskurnog hotela za ljubav „alphaville“… roman počinje jedne noći u 23:56, a završava se u jutro u 06:50…  između 01:18 i 01:56 u jednom drugom  baru u kom nema drugih gostiju osim mari i kaoru, menadžerke u „alphavillu“, odvija se ovaj dijalog dok se u pozadini čuje album bena webstera „my ideal“:

– zašto se hotel zove „alphaville“?

– pa, ne znam. moguće je da je to ime dao moj šef. ma, svaki takav hotel ima neko glupavo ime. na kraju krajeva, tu ti muškarci i žene dolaze da rade ono – smao nek je tu krevet i kupatilo, a za ime koga briga. važno je samo da je takvo neko. zašto me to pitaš?

– zato što je „alphaville“ jedan od mojih omiljenih filmova. jean-luc godarda…

– nikad čula.

– to je veoma star francuski film. iz šezdesetih godina.

– onda je verovatno otud uzeo ime. kad sledeći put budem videla šefa baš ću da ga pitam. i šta znači to alphaville?

– to je ime izmišljenog grada iz bliske budućnosti. negde u galaksiji.

– znači sf film? kao „zvezdani ratovi“?

– ne, ne takav. nije neki film sa specijalnim efektima, ni akcioni… ne umem baš dobro da ti objasnim, ali to je konceptualni film. jedan od onih crno-belih filmova sa mnogo dijaloga, koji se prikazuje u art bioskopima.

– šta ti znači to konceptualni?

– recimo, u „alphavillu“ hapse i javno pogubljuju ljude kojima teku suze kad plaču.

– što?

– jer u njemu ljudi ne smeju da imaju duboka osećanja. zato tamo nema ničeg nalik na ljubav. nema ni neslaganja, ni ironije. sve se rešava uz pomoć matematičkih formula.

kamaru natmuri obrve: – ironiije?

– to je kad neko sebe ili stvari koje se njega tiču posmatra objektivno ili ih sagledava iz drugog ugla i u tome vidi nešto smešno.

kaoru malo razmišlja o marinom objašnjenju.

– ni to ne razumem baš najbolje, ali sad. ima li seksa u tom „alphavillu“?

– ima seksa.

– seksa koji ne zahteva ni ljubav, ni ironiju?

– tako je.

kaoru se slatko smeje.

– kad malo bolje razmisliš, ime je baš po meri za jedan hotel za ljubav.

kako svakog radnog dana neumitno padne vreme za završetak pauze zatvaram knjigu i vraćam se tamo gde je i josef k. japanac je već pojeo doručak i negde dalje otišao. bog zna šta taj radi u ovom gradu…

photo sigfrod lundberg

haruki murakami, after dark

curtis fuller’s quintet – ‘five spot after dark’ , album ‘blues-ette’,1959

alphavillle, jean-luc godard 1965, anna karina

2 коментара

Објављено под Art, jazz, movie