o postojanju

pre neko jutro pozovem taksi, dobijem vreme, izađem iz zgrade i čekam. i nema ga. razmišljam da li da zovem ponovo i saznam gde se zagubio u lavirintima ovog ravnog grada, ali znano mi je da će tom nesrećniku koji kasni lupiti kaznene poene i da će nekoliko sati biti van igre. i znam da barem 60% taksista u tom udruženju su silom prilika postali to, uglavnom su firme u kojima su radili propale i sada kupuju vreme do penzije, izdržavaju i decu i unuke mnogi… znana priča o čarima neoliberalnog kapitalizma. i žao mi  je da nekom napravim problem. i posle nekih 12-13 minuta stiže. gužva u gradu kaže i zahvaljuju  što nisam zvala operatera. taksi veoma čist. čak i fina muzika. onaj jazzy album šabana bajramovića sa vlatkom stefanovskim i teodosijem spasovim. pohvalim dobar ukus čim shvatim da nije radio stanica nego da pušta ceo album.  stižemo do mog odredišta, već na sredini treće stvari. izlazim, a on mi poklanja taj cd… romano raj. aj!

rodney smith

bill murrey

pogled ovog čoveka govori kakav je ovo svet, kakav je ovaj vek. i nije me iznenadilo kada sam pročitala da nema mobilni telefon. u intervjuu za the talks na pitanje šta treba da ima reditelj da bi ga privukao u svoj film lakonski i bez dvoumljenja odgovara da samo treba da ima dobar scenario. neki ljudi su uspeli da ostanu zdravi. to je tako zastrašujuće. to što ih je sve manje. sve manje opsednutih sobom, sobom i sobom. opsednutih. bez ljubavi.bez ljubavi za sebe,  onda za sve ostalo. i postojanje samo. jednom sam sedeći u društvu nekih  ljudi od karijere, formalnog znanja, uspeha i čega sve ne, prisustvovala razgovoru o smislu života. a sve same gluposti su navodili. i pored svih titula, obrazovanja i uspeha koji imaju. ja sam sedela po strani (moja omiljena pozicija) i posmatrala travu, oblake, svetlo… pogledali su me kao ludog autsajdera kada sam se ubacila sa pitanjem: “ a šta je loše u postojanju samom po sebi? zašto je potrebno još nešto? i šta je to  još ?“ ovaj čovek gore uživa da glumi i to radi najbolje što može. i jasno je da radi najbolje što može. i da ne može da radi drugačije do tako samo.

if you have a good script that’s what gets you involved. people say they can’t find me. well, if you can write a good script, that’s a lot harder than finding someone. it’s much harder to write a good screenplay than to find someone, so you can find someone. i don’t worry about it; it’s not my problem. my problem is having a little peace and quiet. so they need to find me, that’s really their issue. i am not taking ads out or anything, standing on the street corner.

i’m not that organized. i’m not one of those guys...

( bill murray za the talks)

federico fellini

ja jako volim italijane. to njihovo zdravlje mentalno. tu strast prema životu.  ja nikoga nisam videla da toliko uživa  u toliko toga u bivstvovanju kao oni. u pasti, na primer 🙂

zato ću da preporučim knjigu „federiko felini, život i film“ koju je napisao tulio kecik, a objavila „kiša“.

a sada doviđenja…

rodney smith

 

Advertisements

Оставите коментар

Објављено под Art, jazz, movie, music, photography

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s