maj, bol i lepota ili 1,2,3…

ja  volim maj, ali maj, izgleda, ne voli mene. pre dve godine samo što je počeo, a moj muž otišao na službeni put u inozemstvo, kad je u tuzemstvu sve krenulo naopako. mama je pala sa merdevina i polomila se samo tako, a tata je iznenada oboleo od organskog sindroma i samo smo nemi gledali kako mu organ po organ otkazuje… i evo sad je opet maj, i žmu je o5 van zemlje, i krug se ponavlja. gotovo kao neki negativ ravela. bolero. samo sa drugim akterima, neko drugi meni beskrajno i zauvek drag je teško bolestan. i opet sam bespomoćna i nema. i da nemam ovoliku glad ka lepoti (i dobroti) mislim da bih se raspala. ali, ta glad me uvek spašava…

moj ovomajski spisak stvari za spašavanje duše. i razuma:

1. nova roisin murphy i italijanske canzone na njen (prelep) način. kao pre-ono-koliko-godina kada nam je mick harvey prepričao na engleski svoj način serga gainsbourga…

nisam dugo ovde pisala i zato što se mašina (jedan fucking dell) na kojoj pišem preselila u večna lovišta…

sinoć sam gledala jacquese ranciera kako se muči sa svojim računarom… (i engleskim, ali to je druga tema)

onda je večeras jedna mačka persijska dobila moždani udar…

i sve je tako naOpako (i) ovog maja…

ali, da se vratim na spisak za spas:

2. patti smith, samo deca

čitam tu knjigu na kašikice jer nemam baš previše vremena. i ona me razbija. i sastavlja. ta knjiga patti smith.  i danas popodne slučajno uključim tv i vidim sjajnu senku bulić kako izvodi neke njene pesme i priča o svojoj predstavi o patti „dream of life„…

„krenuli smo ka fontani, epicentru aktivnosti, kada je stariji par zastao. shvatili smo da nas odmeravaju. robertu je prijalo da bude primećen. nežno me je zagrlio.

„oh, slikaj ih“, rekla je žena svom pomalo smetenom mužu. „mislim da su umetnici. možda postanu slavni jednog dana.“

„jok, idemo dalje“, rekao je i slegnuo ramenima. „oni su samo deca.“ (samo deca, patti smith, rende, beograd, 61. str.)

3. ljubljana i srečko kosovel u križevniškoj ulici

prva četira dana maja su, ipak, bila velikodušna prema meni. podarila su mi ljubljanu. taj  zeleni, najzeleniji grad prijatnih i vrednih ljudi, grad u kom postoji ulica križevniška kojom sam svakodnevno prolazila po nekoliko puta i čitala s guštom stihove srečka kosovela po belim klupama i kamenju između cveća u žardinjerama… i tako niz celu ulicu! a srečko kosovel je živeo samo 22 godine  (bio je 27. maj kada je umro), a ostao je zauvek u istoriji kao jedan od najvećih slovenačkih pesnika…

crvena raketa

ja sam crvena raketa, palim se, gorim, gasim.

jao, ja u crvenoj odjeći!
jao, ja sa crvenim srcem!
jao, ja sa crvenom krvlju!

trčim neumoran, kao da sam moram
u ispunjenje.

i što više trčim, tim više gorim.
i što više gorim, tim više trpim.
i što više trpim, tim se brže gasim.

o ja, koji bih htio vječno živjeti. idem,
crveni čovjek, poljem zelenim,
nada mnom po sivom jezeru tišine
željezni oblaci, o, a ja idem,
čovjek crveni.

posvuda tišina: na polju, na nebu,
u oblacima samo ja trčim, gorim
svojim ljutim plamenom i
ne mogu doseći tišinu.

(srečko kosovel  1904-1926)

moja pesma

moja pesma je eksplozija,

silna iskidanost. disharmonija.

moja pesma ne pada ničice

pred vama, bogomdane poete,

muzejski moljci, mrtve estete,

moja pesma je – moje lice.

(srečko kosovel)

 

Advertisements

Оставите коментар

Објављено под Art, music

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s