poznavanje prirode. i društva. lacrimosa…

bila sam ljuta na larsa von triera što je prirodu onako predstavio u „melanholiji“… a onda nam je priroda pokazala svoj bes, ljutnju, srdžbu prema nama. nama ovde. na balkanu. nama iz bivše naše zemlje. zemlje koja je i moja rodna zemlja: sfrj. ili smo mi ovde previše bola i patnje trpeli, podnosili, unosili, nanosili? kao što je saramago napisao:

„ko kaže da je priroda ravnodušna prema ljudskim patnjama i brigama, taj ne zna ništa ni o ljudima ni o prirodi. neka neprijatnost, ma koliko prolazna bila, neka glavobolja, čak i podnošljiva, namah poremete putanju zvezda, naruše pravilnost smenjivanja plime i oseke, odgode izlazak meseca, i pre svega, ispreturaju vazdušne struje, oblake, dovoljno je da nedostaje jedan jedini groš i hrpa para sakupljenih za isplatu menice poslednjeg dana i odmah se podignu vetrovi, nebo se provali, cela priroda saoseća sa zlosrećnikom dužnikom. reći će skeptici, oni čije je zanimanje da sumnjaju u sve, čak i bez ikakvih dokaza za i protiv, da je ova tvrdnja nedokaziva, jer jedna lasta, koja slučajno zaluta, ne čini proleće, promašila je godisnje doba, a isti ti skeptici ne primećuju da se drugačije ne bi moglo objasniti ovo neprestano loše vreme koje traje već mesecima…„(godina smrti rikarda reiša,saramago)

pada mi napamet i kako jedan od glavnih junaka filma „the best exotic marigold hotel“ opisuje razliku u odnosu prema životu indusa i nas zapadnjaka: u indiji ljudi život doživljavaju kao privilegiju, a mi na život gledamo kao na pravo…

malickov film „the tree of life“ koji se pojavio iste godine kad i gorepomenuti von trierov film (2011.)  doživela sam, pak, kao odu veri u ljude, veri u prirodu… nasuprot „melanholiji“… dok je pravio taj film malick je prikupljao građu i za film o kojem se govori kao o remek delu njegovog života, koji bi trebalo da se pojavi 2016. godine – „the voyage of time„. film je priča o početku i kraju svega. film koji prati sve: od nastanka života, ćelija, bakterija, ljubavi, pionira, svesti, uspona humanosti, života i smrti, kraju univerzuma…

melanholija

ta natopljenost patnjom da li nas neumitno vodi ka kraju?

da li ćemo nestati kao dinosaurusi? ili će lepota spasiti sve?

“HELP EACH OTHER. LOVE  EVERYONE. EVERY LEAF. EVERY RAY OF LIGHT. FORGIVE.”  (Terrence Malick, The tree of life)

 

(muzika iz malickovog filma „drvo života“ i „lacrimosa“,  deo „requiem for my friend“ koji je zbigniew preisner komponovao  za svog prijatelja krzysztofa kieslowskog.)

Lacrimosa dies illa,
qua resurget ex favilla
judicandus homo reus.
Huic ergo parce, Deus:

Pie Jesu Domine,
dona eis requiem.

Lacrimosa

i jean-luc godard je melanholičan. u kanu se juče prikazao premijerno njegov film „goodbye to language“, film o tome koliko se ne razumemo… umesto da pojavi u kanu poslao je video pismo… melanholično pismo.

 

translation from indiewre:
my dear president, dear festival director and dear colleagues,
once again, i thank you for inviting me to the festival, but you know i haven’t taken part in film distribution for a long time, and i’m not where you think i am.  actually, i’m following another path. i’ve been inhabiting other worlds, sometimes for years, or for a few seconds, under the protection of film enthusiasts; i’ve gone and stayed.
[cut to a scene of eddie constantine as lemmy caution in „alphaville“]
eddie constantine/lemmy caution:  „i don’t feel comfortable in this environment anymore.  it’s not longer 1923, and i’m not longer the man who fought through the police barricades, the man who fought behind the scenes with a gun in my hand.  feeling alive was more important than stalin and the revolution.“
the risk of solitude is the risk of losing oneself, assumes the philosopher because he assumes the truth is to wonder about metaphysical questions, which are actually the only ones the everyone’s asking.  the philosopher’s logic is to ask whether there’s any way to hold back „the other;“ this is what we call „logic.“
[scene from godard’s „king lear“ with burgess meredith and molly ringwald, in english]
molly ringwald/cordelia to king lear: „i don’t have my heart in my mouth.“ (in english)
[cut to godard speaking in present day]
i don’t have my heart in my mouth anymore, either.
so, i’m going where the wind blows me, (still of francois truffaut with a camera) just like autumn leaves as they blow away (this is from the famous poem by jacques prevert“) 
last year for example, i took the tramway, which is a metaphor, the metaphor and…
[white words on black screen: CUBA, yes]
[la havane bar in paris in a black and white film]
..to return, to return to pay my dues from 1968 at the havana bar…and now, i believe that the possibility of explaining things is the only excuse to fight with language…as always, i believe it’s not possible…this 21st may…this is no longer a film, but a simple waltz, my president, [leonard cohen, „take this waltz“ sample along with a brief clip of bob dylan’s voice sampled] to find the true balance with one’s near destiny.

cordially,

jean-luc godard

“HELP EACH OTHER. LOVE  EVERYONE. EVERY LEAF. EVERY RAY OF LIGHT. FORGIVE.”  (Terrence Malick, The tree of life)

#poplave #SerbiaFloods #SerbiaNeedsHelp #poplava

http://www.floodrelief.gov.rs/eng/

Advertisements

Оставите коментар

Објављено под Art, movie, music

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s