Месечне архиве: мај 2015

svila koja govori

ulica u kojoj živim nekada se zvala dudarska. pretpostavljate, krasili su je drvoredi dudova. ja to ne pamtim, tada sam bila na nekom drugom mestu, ali pamte neki ljudi. i neke knjige… ja pamtim ukus dudova i tamno crvene-ljubičaste mrlje po rukama i svuda po koži i odeći od zrelih plodova. i zgnječene plodove duž trotoara…

uoči drugog svetskog rata jugoslavija je bila peta sila u proizvodnji svile, a onda su dudovi posečeni…pretpostavljam da je neka bolest napala to drveće dobro i ljudima i svinjama. ili je, pak, neko odlučio da nam svilena buba više nije potrebna, da su veštački materijali bolji,  da se više isplate, da se naftna industrija više isplati, a isplativost je taako važna… a postoji li neki materijal koji je podatniji od svile? materijal koji više govori od svile… od njenog senzibilnog šuštenja…

„u lepom prolećnom sunčanom danu,

devojka nosi sa sobom korpu,

na seoskoj stazi bere dudove

lišće za svilene bube.“

( pesma iz prve kneske zbrke pesama „ši đing„)

kakogod, ni dudova, ni svilenih buba više nema u mojoj ulici, kao što ni nekoliko ulica dalje, u laze nančića, više ne radi svilara. nedeljom obično šetam po kraju. prvo odem u futoški park. letim, sanjam, dišem i gledam zeleno. slušam ptice. divim se spretnosti veverica… onda sednem na neku klupu, zatvorim oči i glavu podignem prema nebu. ako je sunčano ispod trepavica imam kaleidoskop. ako je kiša osetim kapi kako mi padaju po licu. nedeljom ujutro sam najsigurnija da sam živa. u svojoj prirodnoj čauri. tada sam najtiša, i ulice su najtiše, i park je najtiši… tek kada je tiho mogu da se čujem. kad otvorim oči otvorim i knjigu. juče sam ponela alessandra bariccoa. „svilu“. parče puta svila dugo pet hiljada godina. kinu. i japan. gotovo da sam čula svilu kako šušti, kao što je na granama drveća šuštalo lišće. i mrmljao vetar. posle je zagrmela kiša, ali sam već bila između četiri zida. u veštačkoj čauri. i bila je buka. mojih misli koje su već počele da prebiru po obavezama sutrašnjeg dana, buka frižidera, lonca na šporetu, buka televizora, buka automobila sa ulice i buka kiše koja je dobovala po prozorima… kako dugo nisam ništa kupila od prave svile…

„erve žonkur je kupovao i prodavao svilene bube u onom stadijumu dok su one bile samo sićušna jaja, žuta ili siva, nepokretna i naizgled mrtva. na dlan samo jedne ruke moglo ih je stati na hiljade. 

to se zove držati sreću u ruci.

početkom maja jajašca su se otvarala oslobađajući larvu koja bi se nakon trideset dana neumerene ishrane na bazi dudovog lista ponovo zatvorila u čauru, da bi potom dve nedelje kasnije konačno iz nje umakla, ostavljajući za sobom nasledstvo koje je u svili iznosilo više hiljada metara neobrađene niti…“ (alessandro baricco, svila)

silk 

„prešao je granicu u blizini meca, prešao kroz virtemberg i bavarsku, ušao u austriju, stigao vozom do beča i budimpešte odakle je produžio sve do kijeva. prevalio je na konju dve hiljade kilometara ruske stepe, prešao preko urala, ušao u sibir, odakle mu je trebalo četrdeset dana da stigne do bajkalskog jezera koje je tamošnje stanovništvo zvalo: more. spustio se niz tok reke amur, prateći kinesku granicu sve do okeana, a kada je stigao do okeana zadržao se u luci sabirk jedanaest dana, sve dok ga jedan holandski krijumčarski brod nije povezao do kapo teraje, na zapadnoj obali japana. pešice, sporednim putevima, prošao je kroz pokrajine išikavu, tojamu, niigatu, ušao u fukušimu i stigao u grad širakavu, zaobišavši ga sa istočne strane, tamo je dva dana čekao da se pojavi čovek u crnom koji mu je stavio povez preko očiju i odveo ga u neko selo na brežuljcima gde je proveo noć i sledećeg jutra pregovarao o nabavci jaja s jednim čovekom koji nije izustio ni reč i čije je lice bilo prekriveno svilenim velom. crnim. na izmaku dana sakrio je jaja u svoj prtljag, okrenuo leđa japanu i pošao natrag.“ (baricco, svila)

proizvodnja svile u japanu

hranjenje svilenih buba

a onda ovo:

china, 1919, 

kostim eiko ishioka za film wernera herzogachushingura“ iz 1997.

yohji yamamoto, secret silk dress, s/s 1999

„fabric is everything. often i tell my pattern makers, just listen to the material. what is it going to say? just wait. probably the material will tell you something.“
yohji yamamoto

2 коментара

Објављено под Art