Месечне архиве: јануар 2016

ona voli kurosavu

danas sam usred marketa, u subotnje dugom redu pred kasom, čula „ona voli kurosavu“ olivera mandića i podiglo mi se raspoloženje u trenu. osamdesete!!! „beograd noću“ stanka crnobrnje, kad smo bili deo sveta, kad smo imali nadu, zlatnu ružu montrea… živim u srbiji, 2016. je godina i sve je sivo i bljuzgavo, i zimi, i u proleće, i leti i po jeseni… živo blato, baby! od devedesetih sam unutrašnji emigrant. i već postaje bolesno. unutrašnja emigracija se dešava, kako joj samo ime kaže, unutra. kada je nešto unutra od spolja ga razdvajaju zidovi. ja bih sada da izađem… barem rupu ili tunel da prokopam, ako već ne mogu da preskočim ili miniram ceo zid… da prodišem i progledam… divno je sanjati,  (i kurosawa je snimio prelep film o snovima…), ali, hajde da se već jednom probudim. da se sunce i ja međusobno gledamo. to je sasvim legitimno – ta želja da se probudim(o). čitala sam ovih dana neke čehovljeve beleške i na jednom mestu on izražava sumnju da se rusija nikada neće probuditi, da i kada vode nekog na robiju, taj misli da je i to dobro, jer ne vode ga u pakao…to slušam svakog dana.  ali i roblje se probudi. jednom. pa, zaspi opet. a valjda  to što se jednom desilo za očekivati  je da će da se desi ponovo…

dok se ne probude svi prezreni na svetu (ili neki barem od nas) ušuškuvam se. prošle nedelje na državnoj televiziji desilo se čudo lepo: boris miljković  i „fabrika šećera„! odavno nešto tako pametno, nepretnciozno, dobro i nežno  nisam gledala… reč nismo progovorili dok smo gledali. da nam ne promakne ni jedna reč, ni jedan kadar… sećam se da sam tako gledala i niko kao ja, rokenrolera, ruski umetnički eksperiment, šumanović – komedija umetnika…  to je boris miljković.

prva knjiga borisa miljkovića koju sam pročitala i bila „kupljena“ je „čaj na zamaleku„. zbog te knjige sam prilikom posete kairu 2008. godine pod must otišla na zamelek. i preporučujem.  i „čaj na zamaleku“ i zamalek. sada čitam miljkovićevu knjigu „kuvar„. opet uživam. i opet preporučujem.

da se vratim na mandićevu pesmu sa početka posta, iz 1980. godine: kurosawa, japan… tu u srbiji nam je jedan veoma zanimljiv japanac: kohki hasei (1975). na stranu estradno-verska priča (koja me ne zanima), on je reditelj koji zavređuje pažnju. „blanka“ je film koji je snimio u manili o beskućnicima, sa puno empatije za ljudsku patnju i dobrim okom koje zapaže sve manifesticije lepote življenja na ovom svetu, pa i tamo gde stanuje najveća beda. možda dok smo robovi sa više pažnje gledamo svet oko sebe i uočavamo koliko je lep na najneverovatnije načine…

blanka

kohki hasei na mećavniku ove godine, na kustendorfu

artist: kujun, video director : kohki hasei

http://www.kohkihasei.com

kohki hasei

kohki hasei kao jedan od glumaca u filmu „alice“ marie-eve signeyrole, snimljenom na mećavniku 2009. kada je hasei nagrađen na kustendorfu

„ko bi mogao da razluči gde je granica između naših snova i stvarnosti? orson vels? mstislav rostropovič? marija kalas? (…) kurosava? frojd? samo izmišljotina i sećanje. stvarnost nije zabavna.

od takvog materijala je, pretpostavljam, i felini pravio svoj amarkord (koji je kovanica – koliko se sećam – dve italijanske reči: amaro i rikordare, gorko sećanje), pa eto, i u samom naslovu jedan kulinarski termin – gorko.“ (boris miljković, kuvar)

i za kraj (opet) kurosava  „snovi“

lepo spavajte i još se lepše probudite. i požurite!

Advertisements

Оставите коментар

Објављено под Art, books, movie, music, politics, revolution, Uncategorized