Месечне архиве: март 2016

letim, sanjam, dišem

jutrima u radnim danima, priljubljenog lica uz prozorsko staklo taksija ili tek zavaljena na zadnjem sedištu, polusanjivo posmatram svet. kao ova devojčica iz spota roberta milesa… pokušavam da se isključim dok taksista pokušava da me navuče na svakodnevnu jadikovku ili pak da se oduprem zvucima sa radija…ne uspeva mi uvek. ali se trudim. juče ujutro bila je borba i protiv lošeg zvuka sa lokalnog radija i protiv ogorčenog (istina opravdano) taksiste i kroz glavu mi je prošla misao da sam sada u bilo kom italijanskom gradu u najgorem slučaju slušala bih neku bolju muziku. pa, se setih taksiste tota sa sicilije i letošnje vožnje sa njime ulicama cefalua tokom koje je on pevao, glumatao, delio osmehe i mahao prolaznicima dok je vozio… u tom trenu desilo se čudo, krenula je stvar iz jednog od mojih najomiljenijih filmova ever – „la grande bellezza“!!!

rekoh sebi: jutro je, ideš kuda ideš, ulice su pune smoga, uniformisanih ljudi bez osmeha, taksista veze svoju priču o teškom životu, a bez namere da išta preduzme, izađe i bori se, ali ti baby si na dobrom talasu ovog jutra. pa, čestitam…

onda ja radim šta radim, pa u neko doba odem na pauzu. primetim da imam nepročitanu poruku, a. iz barija pita me ko je fotografisao jednu fotku sa nedavne revije junya watanabe. kucam joj poruku: „yannis vlamos“. za susednim stolom sede neki grci. jedan od njih svaki čas telefonira i u jednom od javljanja predstavlja se. zove se yannis. pišem a. ona ima sluh za ove fenomene. psiholog je…

onda se dobar talas razbije o ostatak dana i ja padnem. ali, podignem se nekako.

nisam od onih koji misle da su kompjuteri ti koji su nas otuđili jedne od drugih, pa da povratim onaj dobar osećaj sa početka dana sednem da surfujem po virtuelnim talasima. i uhvatim jedan baš velik, baš dobar. ovaj muzej:

messner mountain museum u italiji, u južnom tirolu, nebu pod oblake, projektovala je čuvena zaha hadid. posvećen je poznatom alpinisti reinholdu messneru koji se dva puta bez boce s kiseonikom popeo na mount everest i prvi se popeo na svih 14 planina čiji vrhovi prelaze 8000 metra. muzej je smešten na vrhu stene (na 2275 m nadmorske visine ) sa koje se pruža spektakularni pogled. do muzeja se može doći i kolima i žičarom, ali prava stvar je popeti se do njega. ja koja se nisam popela ni na neki omanji planinski vrh do ovog muzeja bih išla i na kolenima… uostalom, već sam tamo.

(Courtesy Messner Mountain Museum)

http://www.mmmcorones.com

 

 

 

Advertisements

2 коментара

Објављено под Art, music, travel

tuva, as one, anti-origami, ai weiwei…

znam za onu: idi kuda te srce vodi… ja bih išla uvek tamo gde cveta limun žut. gde je mediteran. videla sam u nekoj od kulinarskih emisija na tv danas limun iz sorenta… i odmah sam dublje prodisala. čista radost žute boje. i od same pomisli na sunce…  ali, čovek bi na toliko mesta mogao da ode i da se iznenadi. i tamo gde nije sve na prvu loptu. i tamo odakle ne dolaze zavodljivi snimci po tv emisijama, novinama, internet portalima…

but, kao što znaš, kao što vidiš, nije svako pomeranje turizam. naročito ne ovih dana…

a ovde gde sam ja ovih dana slušam puna srca muziku žene koja dolazi iz tuve, iz sibira. znaš li uopšte gde je tuva? i da li bi na sledeće putovanje otišao tamo? sibir nije isto što i srbija, iako na putovanjima strancima kada kažem odakle sam, vrlo često pomisle da sam rekla „siberia“.  oni snimci na kojim putin go do pasa jaše konja po nekoj tundri i pliva po ledenoj vodi su iz tuve. iz moskve nemaš avion do tuve. putin je zasigurno došao ne na magarcu, nego nekim vazduhoplovom. državnim, blindiranim. ali, ovo nije priča o njemu. tuva je legalizovala šamanizam, pa zamišljam kako bi marina abramović tamo mogla da ide. i kod šamana, i da održi performans… svidelo bi joj se, sigurna sam.

tuva, sibir

šaman aida, u tuvi su šamani pretežno žene…

ona koja grleno peva i poreklom je iz tuve zove se sainkho namtchylak:

„all will come to the end“.
all will come to the end…
this rain,
this night.
new day will come again.
hubbub garrulous motion.
this day will pass too.
the night will come again.
winter will pass,
spring after it.
years will pass, centuries.
the sound will remain- a dream
about perfection of life.
you will remain-
the star undiscovered by anyone “
sainkho namtchylak

a marina abramović do 24. aprila je sa prjektom „as one“ u benaki muzeju u atini.

“živimo u svetu gde nam nešto stalno odvlači pažnju. sve je teže izdvojiti vreme da se povežemo sa sobom”, rekla je marina abramović o projektu. “osmislila sam ovaj performans tako da publici pruži priliku da bude slobodna od tih smetnji i ponovo se zagleda u sebe i druge oko sebe. nikad i nigde ova tema nije bila relevantnija, nego u grčkoj sada”. (marina abramović)

civilizacija koju poznajemo i živimo na svom je kraju. ni lepšeg ni tragičnijeg sveta… tamo gde je zapadna civilizacija počela sada kao da se završava… pred našim očima. slepim?

nedavno u  tom nesrećnom i sramotnom kampu u idomeni kineski umetnik ai weiwei i mlada sirijka koja pokušava da dođe do nemačke gde je njen suprug već neko vreme…

moj omiljeni kreator yohji yamamoto je u svojoj kolekciji za muškarce f/w 2016 poručio direktno i jasno šta da budeš: „corporate motherfucker“. i ponudio umesto aktovki za sve te jako poslovne ove anti-origami papirne kese po ceni od 390$.

budi svoj. budi svoja najbolja verzija, ako ikako možeš…

Yohji Yamamoto - Black Japanese Paper Pouch

Yohji Yamamoto - Brown Japanese Paper Pouch

“my theme is „stand by me”. because the world is such a mess. so we „stand by me“. this is the scream of teenagers. i feel like all the world, breaking down.” (yohji yamamoto)

Yohji Yamamoto - Black Japanese Paper Pouch

i za kraj, onaj limun sa početka…

Оставите коментар

Објављено под Art, fashion, music, travel

luksuz povlačenja

 

toliko volim proleće i toliko čežnjivo ga očekujem i onda kada je ono tu, nadomak ruke, moje biće se umori od čekanja i izneveri me. osećaj umora nalik onom na koji mora da je mislila margaret meed kada je rekla da je toliko umorna da bi i zmija morala da spusti ruku da bi se rukovala sa njom… kao da u meni nema energije ni u tragovima… preumorna i da bih spavala, pa me insomnija vozi kako joj se prohte. a ona je zahtevna prijateljica… i onda, u danu mrmota (a to je svaki radni dan)  sedeći na pauzi u „mom“ kafeu pogled mi padne na fotografiju čiji je autor souraya hassan sa bloga www.bintihomeblog.com. na onu koju sam prvu stavila ovde, oslikanog zida u starom kairu… lepog, veselog… i talas dobre energije me je preplavio. ostala sam dugo tamo ispod njega, jedva dišući (kao da sam jacques mayol),  a znam da bi trebalo da dišem, onako kao da naduvavam polako i nežno pastelno plavi balon u svom stomaku, pa ga puštam da se izduva, jednako sporo, radosna kao dete…

u kairu sam bila dok ga turisti nisu napustili. sada dolaze samo hrabri i očito oni pravi. souraya živi između amsterdama i kaira i na njenom blogu videćeš današnji kairo, njen kairo, kairo razigranih boja i  siromašnih, ali nasmejanih ljudi. mora da je doživljaj ići u egipatski muzej i bez da ti drugi dišu za vratom razgledati ga sporo… pa, posete piramidama bez vike, dobacivanja prodavaca koječega, redova, sevanja bliceva… dok su ga horde turista varvara opsedale nije se dao ni videti. pročitaj knjigu hakima beya ( rođenog kao peter lamborn wilson)“turisti i teororisti“. on kaže, i danas je to jasnije nego ikada:

pravo mesto turista nije egzotično mesto, već pre središnje ne-mesto (doslovce „utopija“), granični prostor, prostor između – prostor samog putovanja, industrijska apstrakcija aerodroma, ili prostor same mašine aviona ili autobusa.
tako turista i terorista – ti blizanački duhovi aerodromskih apstrakcija – pate od identične gladi za autentičnim. no autentičnost uzmiče svaki put kad joj se približe. kamere i puške stoje na putu tom trenutku ljubavi koji je skriveni san svakog teroriste i turiste. u svom skrivenom jadu, sve što mogu činiti jest uništavanje. turista uništava smisao, a terorista uništava turistu. 

hakim bey je anarhista (kaže da svako ko je ikad bio sa prijateljima na izletu u prirodi zna šta je anarhija) i traga za svetim gralom, za slobodom.

jesmo li mi koji živimo u sadašnjosti osuđeni na to da nikad ne okusimo autonomiju, da nikad ne stanemo na komadić zemlje kojim vlada jedino sloboda? da li smo osuđeni jedino na nostalgiju za prošlošću i nostalgiju za budućnošću? moramo li čekati da ceo svet bude oslobođen političke kontrole da bi iko od nas mogao reći da barem poznaje slobodu? (hakim bey)

dakle, zašto uopšte putujemo? da zaboravimo sebe ili da pronađemo sebe? ili oboje, na čudan, šizofren način, tako svojstven ljudskoj vrsti. kakogod, putujemo. ja volim da putujem. i ne volim što se tako često, prečesto, ponašam kao tipični turista. onaj hakimov blizanac teroriste. onaj koji klopara točkovima svog kofera i uznemirava građane venecije, pariza, rima, retimna… onaj ko ide kao ovca tamo kud sve ostale ovce…

ovo mesto me je opčinilo ovako virtuelno možda baš i zato što poprilično onemogućava da se ovca u nama razmahne na putu. usput, to ovca mi je prvo palo na pamet, i drugi, treći put… nemam ništa protiv tih bezazlenih životinja. lepe su i imaju, sigurno, bolju dušu od nas ljudi. ali, eto, to je fraza koju moj lenji duh prihvata kao svoju…

dakle, mesto je u srcu zelene italije, u umbriji. 145 eura za noć i pun pansion. &  no wi/fi, no tv, no electricity! sobe za jednog, vegetarijanska kuhinja od namirnica sa lokalnih organskih farmi. yoga i meditacija. pešačenje šumom. jahanje konja. tišina, kompletan detox, uma, tela i duše. jednostavnost i lepota. pogledaj: eremito:

http://www.eremito.com

 

marcello murzilli, bivši modni kreator, čovek koji je stvorio ovo lepo čudo, little hotel of the soul… 

“in the middle of nature we are nothing.”  (marcello murzilli)

 

2 коментара

Објављено под Art, music, politics, travel