letim, sanjam, dišem

jutrima u radnim danima, priljubljenog lica uz prozorsko staklo taksija ili tek zavaljena na zadnjem sedištu, polusanjivo posmatram svet. kao ova devojčica iz spota roberta milesa… pokušavam da se isključim dok taksista pokušava da me navuče na svakodnevnu jadikovku ili pak da se oduprem zvucima sa radija…ne uspeva mi uvek. ali se trudim. juče ujutro bila je borba i protiv lošeg zvuka sa lokalnog radija i protiv ogorčenog (istina opravdano) taksiste i kroz glavu mi je prošla misao da sam sada u bilo kom italijanskom gradu u najgorem slučaju slušala bih neku bolju muziku. pa, se setih taksiste tota sa sicilije i letošnje vožnje sa njime ulicama cefalua tokom koje je on pevao, glumatao, delio osmehe i mahao prolaznicima dok je vozio… u tom trenu desilo se čudo, krenula je stvar iz jednog od mojih najomiljenijih filmova ever – „la grande bellezza“!!!

rekoh sebi: jutro je, ideš kuda ideš, ulice su pune smoga, uniformisanih ljudi bez osmeha, taksista veze svoju priču o teškom životu, a bez namere da išta preduzme, izađe i bori se, ali ti baby si na dobrom talasu ovog jutra. pa, čestitam…

onda ja radim šta radim, pa u neko doba odem na pauzu. primetim da imam nepročitanu poruku, a. iz barija pita me ko je fotografisao jednu fotku sa nedavne revije junya watanabe. kucam joj poruku: „yannis vlamos“. za susednim stolom sede neki grci. jedan od njih svaki čas telefonira i u jednom od javljanja predstavlja se. zove se yannis. pišem a. ona ima sluh za ove fenomene. psiholog je…

onda se dobar talas razbije o ostatak dana i ja padnem. ali, podignem se nekako.

nisam od onih koji misle da su kompjuteri ti koji su nas otuđili jedne od drugih, pa da povratim onaj dobar osećaj sa početka dana sednem da surfujem po virtuelnim talasima. i uhvatim jedan baš velik, baš dobar. ovaj muzej:

messner mountain museum u italiji, u južnom tirolu, nebu pod oblake, projektovala je čuvena zaha hadid. posvećen je poznatom alpinisti reinholdu messneru koji se dva puta bez boce s kiseonikom popeo na mount everest i prvi se popeo na svih 14 planina čiji vrhovi prelaze 8000 metra. muzej je smešten na vrhu stene (na 2275 m nadmorske visine ) sa koje se pruža spektakularni pogled. do muzeja se može doći i kolima i žičarom, ali prava stvar je popeti se do njega. ja koja se nisam popela ni na neki omanji planinski vrh do ovog muzeja bih išla i na kolenima… uostalom, već sam tamo.

(Courtesy Messner Mountain Museum)

http://www.mmmcorones.com

 

 

 

Advertisements

2 comments

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s