Месечне архиве: јул 2016

šta je leto?

wordpress me je podsetio da sam počela sa ovim blogom pre tri godine. prvi post se zvao po stihu iz pesme „places“ lou doillon: we built the cars of our dreams to reach out… čitam ga ponovo. eh, ispadne da je ista meta, isto odstojanje. slične žudnje, slični snovi, neostavrene želje… mogla bih da budem tužna zbog toga, ali, u stvari,  imam razlog za radovanje. još uvek sanjam. još uvek sam gladna da idem dalje. mislimmm, „još uvek“. još sam na početku. radoznalost me tu drži. i radoznalosti hvala. čak i kada radoznalost ubije mačku, mačka, znaš već, ima života 8 1/2 još…

u tom prvom postu govorim i o stvarima i ljudima koji me inspirišu… pa, evo kakvo je stanje tri godine kasnije. na slični lazy day…

*gde bih volela da budem 

  • londonski  tate modern jer od pre nekoliko dana ima tu privelegiju da se u njemu do kraja oktobra nalazi više od sto radova koje je naslikala georgia o’keeffe jedan od mojih omiljenih slikara ever. namerno ne kažem „slikarki“, jer nepravedno se naglašava, sužava,  da je ona jedna od najboljih žena u slikarstvu. ona sama je govorila:

men put me down as the best woman painter…
…i think i’m one of the best painters.   (georgia o’keeffe)


georgia o’ keeffe, photograph by myron wood

  • palma de mallorca – jer sam se nedavno oduševljena vratila odande. pisala sam o tome na onom svom drugom blogu. volela bih da barem još jednom in lifetime odem tamo, u taj tako španski i tako kosmpolitski ostrvski grad. i odsednem baš u ovom hotelu, u srcu palme, na adresi plaça de cort, 11. u cort hotelu, čijih 16 soba u kojima se elegantno provlači kao lajt-motiv ultramarin plavo je dizajnirao lazaro rosa-violan studio iz barcelone. kada sam holet cort  to veče prvi put ugledala stala sam zadivljena. kakva lepota jednostavnosti i šika! u jednom momentu na kaldrmisani plato njegovog uličnog restorana-bašte zajedno su, gotovo sinhronizovano, izšetali četvorica konobara i jedna konobarica. kao toreadori u arenu koride. svi jednako odeveni, bele košulje, crvene kravate, crne pantalone sa crnim keceljama (koje izgledaju kao da ih je yohji yamamoto lično dizajnirao), i od pojasa, duž leve nogavice, crveno-bela traka sa nekim španskim vezom. taj prizor me je toliko dirnuo da sam stajala i stajala opčinjena. a u palmi toliko toga oduzima dah… nije mala konkurencija. kada sam to veče otišla na site hotela pomislila sam: dođavola i novac (između 250 i 300eura za noć), moram kad-tad da odem tamo. kako god znam i umem. mogla bi biti i zima, štagod… bila bih jednako srećna.

* knjige koje čitam i preporučujem i tebi:

  • biciklistički dnevnici“ koju je napisao david byrne. em je moj heroj iz osnovnoškolskih dana još, em je  sjaaajan muzičar, em je i dobar pisac! byrne je pasionirani biciklista i bez svog rasklopivog bicikla ne kreće ni preko okeana na put. proveo nas je pametno i zanimljivo kroz skoro celu planetu u ovoj knjizi. nadam se da će biti još.

david byrne in prospect park – june 8 – 2009

  • ogledi o ljubavialain de botton – moja omiljena prozna literatura poželjno je da sadrži red filozofskog eseja, red klasične naracije.  i ovde ne mogu da se ne zapitam gde li je sada milan kundera, u kom kutku pariza se skriva, da li samuje, kako nosi svojih 87, da li će skoro nešto novo objaviti… de bottona nisam čitala do sada i prijatno me je iznenadio. videću da li ću tu impresiju deliti i kada pređem na druge njegove knjige ili ću se razOčarati….
  • iz hrvatske sam na dar dobila knjigu neobično lepog naslova „oči od slnca, misal od oblaka“ marice čunčić. hvala milici!  u podnaslovu piše: izvori hrvatske pisane riječi. u okolini huma, najmanjeg, najšarmantnijeg grada na svetu nalazi se spomenik glagoljici – aleja glagoljaša.( stari sloveni su za „govoriti“ koristili reč „glagoliti“.) to je  pismo svih nas slovena, pismo ćirila i metodija izuzetne likovne lepote. a naslov knjige? odgovor na pitanje: čto je duga? ( a kod huma, podno roča je prelepa kuća za odmor i uživanje „naša istra“ mojih dragih prijatelja ariele i marina.)

*muzika za slušanje ovih vrelih dana:

  • jedan album iz 1999. godine još. ne (samo) zato što je autor naš novosađanin, mitar subotić suba je ionako bio stanovnik sveta, nego zato što taj neo-bossa nova muzički biser ima to nešto bezvremeno, neprolazno… i što je u isto vreme i melanholičan i radostan. večno leto.  são paulo confessions: *filmovi za gledanje:
  • kada dođe leto ne mogu da ne gledam filmove koje su snimili ova trojica (sve, bilo koje). kada dođe leto telom i dušom pripadam mediteranu:
  • jean-luc GODard (šta li on radi? da li su se ikada sreli u vrtlogu pariza on i milan kundera?)
  • federico fellini

  • michelangelo antonioni

a sada odoh da po milioniti put odgledam film kum3. i da zamišljam da sam odsela u hotelu porodice coppola palazzo margherita  u čarobnom (a kakav bi mogao da bude?) italijanskom gradiću bernalda, sedim u crvenoj ležaljci i na platnu razapetom pored bazena gledam film. po glavi mi padaju limuni i jedem sicilijanske kanole…

leto šta je? mediteran, naravno.

francis ford coppola, palazzo margherita. photo: riccardo puntillo

 

Advertisements

Оставите коментар

Објављено под Art, books, movie, music, photography, travel