Месечне архиве: јун 2017

la grande bellezza

odmor je stigao. more, ja ti stižem!!! i toliko puta postavljeno pitanje zašto dopuštam da mi se život pretvori u čekanje vikenda, čekanje godišnjeg odmora, čekanje putovanja… mislim, zar ne bi ceo život mogao da bude vikend, praznik (pokretni praznik, kako bi hemingway rekao), godišnji odmor od 365 dana? well… intimno znam da je to moguće. i da zavisi što od moje odluke, što od sreće kao neophodnog začina, kao soli npr.

zašto ne donesem tu odluku – i to znam. jer, odgovor je jasan kao sunčan prolećni dan. (da, strah! ja sam od onih plašljivih sa uvek gladnim očima.) a sreća? da li ona sama dolazi, prati nas mimo svega što bismo mogli razumom da objasnimo ili je prizivamo celokupnim svojim stavom? to ne znam…

spremajući se za put značajnu pažnju sam posvetila odabiru literature jer sam od onih koji odmor bez dobre knjige ne mogu ni da zamisle. na listi knjiga koje nosim našla se i „gošća“ koju je napisao japanski književnik takashi hiraide. prevashodno  je pesnik i to se vidi. jutros sam krenula do mog omiljenog parka i ponela tu knjigu da je samo prelistam. elem, pročitala sam je. celu!

mislim da bih mogla život da provedem u japanskom vrtu… neću da prepričavam roman, samo ću reći da je moja šolja čaja. spori ritam, pogled naklonosti za obično nevidljive stvari, melanholični/ljubavni pogled na život. na život koji prolazi. na životinje, biljke i ljude. koji su tu i koji odlaze. kao i kuće. i vrtovi.

na 21. str. srpskog prevoda (hvala izdavaču booka za sve dobre knjige) stoji:

nikolo makijaveli koji se bavio pitanjem sudbine, smatrao je da većom polovinom čovekovog života upravlja sudbina (fortuna), dok njoj suprotstavljena vrlina (virtu) vlada preostalom, manjom polovinom. on je sudbinu izgleda zamišljao kao hirovitu i lakoumnu boginju, kao reku koja bi bilo kad mogla da se izlije. (…) kad je makijaveli sudbinu poredio s rekom, kažu da je pod time podrazumevao reku arno, koja je firenci često nanosila poplave.“

a nakon godina i godina pauze slušamo novi album gorillaz. 20. juna ne propusti njihov live stream koncert  u 360 stepeni, meeting points:  fb i youtube. ceo album „humanz“ ćemo čuti. album dar, album opomena čovečanstvu, nama glupim zemljanima. ti znaš, ono što i damon albarn zna: ne živimo u najboljem od svih svetova… sebe smo razOčarali. a toliko puta smo umetnošću bar,  te iste  sebe očarali. znači, možemo, samo ako hoćemo… i uz malo sreće, one o kojoj je govorio niccolo machiavelli

Gorillaz - Humanz

pre neki dan sam na vice sportu gledala dokumentarac o košarkašu new york knicksa. carmelo anthony je njegovo ime. čuveni melo! sportista sa društvenim angažmanom! milioner koji nije slep za one koji nemaju. kada sam posle otišla na njegov site ostala sam bez reči. da su nam na mestima na kojima se upravlja kulturom ovakvi ljudi gde bi nam bio kraj? muzeji i galerije zasigurno bi radili punom parom. njegovo zanimanje za umetnost i kulturu nije samo na nivou interesovanja,  već i dobrog poznavanja aktuelne art scene, podrške mladim umetnicima, u ovom dokumentarcu na jednom mestu kaže da je ranije kupovao skupa platna koja je naslikao npr. basquiat, ali da je odlučio da od sada svoju kolekciju puni radovima dobrih, mladih i još neafirmisanih umetnika.  on sam se bavi fotografijom, slikanjem, dizajnira… uostalom pogledaj taj site:

http://www.thisismelo.com/

melo

a ovo je taj dokumentarac koji pominjem:

a znaš već da pratim modnu scenu. volim pametnu modu, modu za kreativne i pametne ljude. uvek se obradujem kada vidim rad nekoga sa tog polja ko ostavlja utisak kao kompletna ličnost. jedan od njih je 27-godišnji francuz simon porte jacquemus. on je neko ko uživa u jednostavnim, životnim stvarima. i ima osmeh koji mu ozari lice, pa zrači. mediteranac, samouki dizajner. sin uzgajivača povrća (i unuk!)  i uvek pominje svoje poreklo. i ponosan je na njega. neko koga je majka uvela u magični svet igle i konca, a onda poginula kada je imao samo 18 godina. neko ko sam postavlja sadržaje na društvenim mrežama, a ne nekakav tim ljudi, neko ko će vam se zahvaliti na komentaru ispod postova koje svakodnevno objavljuje, a ti postovi prepuni su ljubavi prema životu, prema porodici, nećaku, prijateljima, prema rodnom mestu koje se zove mallemort, dedinim povrtnjacima, prema zdravom načinu života, mediteranu, provansi … uostalom, nije on tek tako štićenik jedne rei kawakubo!

o svom brandu „jacquemus“ rekao je dazed digital prošle godine:

„jacquemus is not about nightlife and clubbing and things like that, it’s more about fruit and vegetables and rolling in the grass, it was such a trend to be underground, but i am the opposite, i like to wake up early, i love to exercise, i love chips – i love all these simple things.“

simon porte jacquemus photo by marion amadeo

ovo je nedavno prikazao u  marseille-u, revija koja se i zove marseille je t’aime na kojoj je predstavio svoju kolekciju ss2017 les santons de provence. to je ovako izgledalo:

a ovo je njegov site:

http://jacquemus.com

eto, htedoh da ti skrenem pažnju na neke lepe pojave i na neke divne ljude, tu u svetu oko mene, oko nas. ako si zdrav/a, ako imaš svoj kutak koji zoveš dom, ako imaš od čega da živitiš ti i oni koje voliš, ne zaboravi da si srećni dobitnik/ca. ja znam, a znaš i ti, one koji nisu srećni dobitnici, koji vode bitku za sopstveni život, koji se bore za golu egzistenciju… pomozi im. ili im drži palčeve da uspeju. ili im barem ne otežavaj.

budi zahvalan/a na onome što imaš. prvo to, posle sanjaj… ili sanjaj i budi zahvalan/a istovremeno…

 

3 коментара

Објављено под Art, books, fashion, music, sport, travel

the woman who never existed

eleonora duse (1858-1924) je bila najslavnija italijanska glumica svoga vremena. slobodoumna, ali zagonetna i povučena. i nerado je davala intervjue. jednom prilikom je rekla nekom upornom američkom novinaru da van scene ni ne postoji. btw, samo njeno postojanje na pozorišnim scenama širom evrope i amerike bilo je dovoljno da ostane nezaboravljena, a postojala je i van pozorišta. bila je glavna rivalka sarah bernhardt i ljubav gabriela d’annunzia i isadore duncan. muza čuvenih slikara i vajara… glumica čija se metoda glume i danas respektuje i izučava u glumačkim školama… mislim da je htela da kaže koliko je volela da glumi. koliko se kreativno ostvarivala na sceni. da nije pričala o sebi koja ne može da postoji bez pogleda divljenja publike, koja nema i ne zna šta drugo da bude izvan toga… ja mislim. a možda i grešim…

Eleonora Duse:

eleonora duse

norvežanka anja niemi (1976) je fotograf o kojoj sam jednom već ovde pisala. ona rečenica eleonore duse da van scene nije ni postojala bila je okidač, inspiracija za najnoviji serijal anjinih fotografija: „the woman who never existed„.  neko je prokomentarisao da je na tu rečenicu slavne glumice svojim foto aparatom odreagovala i melanholično i ironično.

a gde ti postojiš? na kom igralištu kreiraš svoj život? šta se sa tobom dešava kada te niko ne gleda? postojiš li izvan svojih uloga? izvan pogleda? izvan selfija postavljenih ovde i tamo, po svim tim bespućima mobilnih aplikacija i društvene paučine… šta lomi tvoj identitet? na ono warholovo da će u budućnosti svi biti popularni 15 minuta, neko iz te warholove budućnosti, a naše sadašnjosti, lucidno je primetio da će u budućnosti svako biti anoniman 15 minuta… kako će taj svako preživeti tih 15 minuta? hoće li moći? hoće li biti na antideprisivima nakon tih 15 minuta bez pogleda?

anja niemi iako je na svojim fotografijama insistira da to nisu selfiji, autoportreti… jer, anja postoji i izvan uloge fotografa. i onda kada ona nikoga ne posmatra iza objektiva i kada nju niko ne posmatra…

ona  ima prijatelja bivšeg baletskog igrača koji je imao strah od scene i koji je silno žudeo da pleše na sceni bez prisustva publike. koliko je dirljiv taj njegov strah. koliko govori o nečemu što samo još ekscesno postoji. o potrebi da se bude (i) bez publike. bez aplauza. bez lajkova. pratilaca. pozitivnih komentara… kako bi bilo savršeno lepo ne imati strah od scene, a ne imati ni potrebu, žudnju za prisustvom publike. da prisustvo drugih bude ono što prisustvo drugog/drugih bi moglo/trebalo da bude. prosto prisustvo. i saradnja. aktivna miroljubiva koegzistencija, kako bi broz rekao… može i pasivna, dodajem ja. ali, miroljubiva, obavezno.

i evo kako anja niemi to radi. kako kreira. život (kao) na fotografijama…

 

gup magazine: is it more important to you that when we look at your images, we are able to recognise anja niemi the person, or anja niemi the photographer?

anja niemi: i definitely want people to recognise my work and not me! it’s a good thing i look nothing like my characters!

 

The Woman Who Never Existed: Photography Project by Anja Niemi | Yellowtrace

yellowtrace

“i photograph, i play every character myself. i prefer to do so. i feel more at ease, alone. strangely, i hate to have the portrait drawn. but if i am alone and i incarnate a character, then it is an enjoyable exercise because i do not feel like taking a picture myself, but a very different being. ” anja nieimi

http://www.anjaniemiphotography.com

„the one happiness is to shut one’s door upon a little room, with a table before one, and to create; to create life in that isolation from life.“ (eleonora duse)

eleonora duse

5 коментара

Објављено под Art, photography