ono što je potrebno

živimo vreme kratke pažnje. sve kraće. kao onomad mini suknja mary quant. minimalizam u pažnji. do toga je dovelo ovo i ono. sva ta površnost. i sva ta tzv. pomagala i tehnološka dostignuća koja bi trebalo da nam priušte uštedu vremena… nikada više informacija, toliko puno impresija, utisaka… e, kada sam ja bila mlada (mislim fizički) postojala je grupa kozmetika (od kosmička etika) i imali su stvar: utisaka puna glava / utisci nisu prolazni…  btw, ispostavilo se da se utisci jedva i registruju, a kamoli da nisu prolazni… kratka pažnja ne uočava. kratka pažnja ne stiže da joj išta postane opsesija, ni nenadoknadivo. idemo sa fotografije na fotografiju, prelećemo preko iole dužeg teksta, ni za kratke nemamo strpljenja, a nedostatak strpljenja guši interesovanje… „idemo dalje“ je naš pravac. kuda? ka čemu? ka novom događaju, ka novom proizvodu, ka novoj, najnovijoj senzaciji. kratka pažnja je samoživa. kratka pažnja je pandemija. pre neki dan desili su se razorni zemljotresi u čak četiri zemlje. jedva da smo registrovali. ok, nisu se desili u našoj samodovoljnoj evropi, niti u „najbitnijim“ sjedinjenim državama, ali čak i da su se tamo desili bilo bi „svako čudo za tri… dana, sata, minuta, sekunde…“,  a i u iraku, iranu, japanu i kostarici žive ljudi, životinje i biljke.

pre nekoliko dana, 11.11.2017, agnes varda je u svojoj 89. godini postala prva žena koja je primila počasnog oskara. u kaliforniji u kojoj je snimila 1968. film „black panthers„. i sa 89 godina agnes varda je i dalje angažovana. a da bi bio angažovan potrebno je da fokusiraš svoju pažnju. da se usredsrediš. posvetiš. posvetiš sebe onome za šta si promislio, osetio, odlučio da je vredno boriti se. a ja? a ti? da li ti je uopšte stalo do nečega da bi se borio? da bi založio baš sve… agnes ne želi da snima filmove o ljudima koji poseduje moć. njen izbor su buntovnici koje se bore za svoj sopstveni život. ona je tome posvećena.

u filmu „amerika protiv johna lennona“ vidimo kako je john lennon uložio svoj autoritet, slavu i novac da bi pomogao radikalnim aktivistima, među njima i crnim panterima, u usa, u vreme vijetnamskog rata protiv istog. a nije morao.

žao mi je što sam tek nedavno počela da čitam margaret atwood. ona je svoju pažnju usmerila na položaj potlačenih, na žene, biljke i životinje u današnjem svetu i njihovu ugroženost. ona se plaši za sve nas. ona nas opominje. njena slika sveta je distopijska.

godinu potopa“ otvara himna božijih baštovana

 

vrt

ko čuva ovaj vrt

vrt tako divan i zelen?

 

beše to jednom vrt najlepši

što je ikada viđen.

 

u njemu sva božja stvorenja

plivala, hodala, letela;

 

dok ne dođoše pohlepni pljačkaši,

i pobiše ih redom sve.

 

sve drveće što je cvalo

i rađalo plodove sočne,

 

naslage peska su prekrile,

lišće, grane i korene moćne.

 

sve blistave i bistre vode

muljevite su postale,

 

a pernate ptice vedre

bez glasa su ostale.

 

o, vrtu, o vrtu najdraži,

tugovaću večne sate.

 

dok ne ustanu baštovani

i u život te ne vrate.

 

jan fabre misli da nada, ipak, postoji:

možda se ne vidi na prvi pogled, ali postoji u ovom cunamiju veštačke inteligencije, cunamiju novih medija, čovekova unutarnja žudnja i za emocijom i za katarzom. zato i mislim da su našim društvima i te kako potrebni.

Сродна слика

Advertisements

are you you

osvežili su zebru na raskrsnici koja je u mom vidokruku (dole levo), pa sada i danju i noću mogu jasnije da vidim siluete ljudi koji je prelaze. nekada u mislima ustostručim broj figura na prelazu. to ja na javi sanjam da sam u tokiju… prizor je posebno lep kada padne kiša i hodajuće figure otvore raznobojne kišobrane. bilo bi dobro kada bih iz tog ugla (sa visine, i sa distancom, a opet dovoljno jasno)  mogla da posmatram i sebe. nešto bi mi, možda, bilo jasnije. lakše bih uočila kako hodam, kako držim glavu, gde blistam, a gde grešim u hodu… to bi mi reklo nešto i o tome ko sam ja zapravo…

shantell martin, umetnica sa crnim i belim markerima, ispisuje multiplicirane reči po celom njujorku: „who are you„, „you are you„, „are you you„. na najneverovatnijim i najverovatnijim mestima. i na unutrašnjoj strani vrata svoje spavaće sobe napisala je „who are you“ kako bi to prvo ugledala ujutro kada otvori oči. kako bi sebi  odmah, na početku dana, postavila pitanje kakva je osoba i kakva bi osoba želela da bude. i kako bi se primorala da se zapita da li je ona zaista ona.

Сродна слика

https://shantellmartin.art/

ali, ponekad nije loše biti neko drugi. neko drugi u odnosu na ono što jesi. što si već tvrdoglavo dugo. već dosadno dugo. kada si već sve pokušao (do besvesti da ponavljaš jednu te istu nedeletvornost). kada si se umorio i od samog sebe. kada ti ceo život stane u jedan dan nakon što si živeo hiljadu godina. kada bi želeo da pokušaš. da živiš. ili da budeš neko drugi iz puke radoznalosti. zbog igre. da iznenadiš druge. sebe. i sve te koji su ti.

jednom je moj omiljeni kreator yohji yamamoto pričajući o odevanju rekao: „kada ste nesigurni odeća vam može pomoći da se sakrijite. ili da promenite sebe. ja vam preporučujem da postanete neko drugi.“

mislim da shvataš da ni ja, ni yamamoto ne govorimo o napuštanju autentičnosti…