osam dana madrida

#ilovemadrid

ovo nije vodič, ni putopis. ovo su moja (o)sećanja vezana za madrid. kraljevski madrid. iz gotovo svakog dela ovog grada jasno je da je to kraljevski grad. real madrid! a utisci… puna ih je glava. ne miruju na montažnom stolu u mojoj glavi. ne mogu da ih složim. još uvek. možda sutra. ili neki drugi dan. ako. puštam ih. kao što španci puštaju male špance da se na miru igraju bez njihovog zvocanja. još uvek mi je u glavi slika sa madridskog aerodroma od pre desetak godina kada smo čekajući let za dalje videli tu veliku špansku porodicu sastavljenu od predstavnika svih generacija. najmlađi član bobi šarmantno je provocirao svojim nestašlucima, a odrasli članovi klana samo bi povremeno rekli: „aj, bobi, bobi…“ za to vreme otac jedne nemačke porodice urlao je na svoje potomstvo…

počeću od pretposlednjeg dana. moj rođendan. desembar je dovukao zubato sunce i zimu i u madrid. tražimo spomenik kolumbu. el monumento a cristóbal colón – kažu oni. prolazimo niz gizdavu calle de serrano. u jednom izlogu ispisana moja reč. kao kada biraju reč godine. ovo je moja reč godine. možda poklon madrida meni za rođendan. intropia! unutrašnja utopija. na izlogu još dve koje je objašnjavaju i koje je tvore: introspection i utopia. puštam u sebi i sad iznova i iznova song koji ima tu jednu jedinu reč. gracias madrid!

i pronašli smo kolumba. ogroman! a iznad njega sunce. on zagledan prema zapadu!

idemo prema nacionalnoj biblioteci. tamo opet jedan pored drugog de vega i servantes. na ulici hvatamo delić strastvenog govora uličnog vodiča iz free walking ture. kaže: da je lope de vega danas živ bio bi pisac scenarija za beskonačne tv serije. a servantes… servantes je umetnost!

ironija sudbine ili neka šala madrida tek u ulici koja nosi naziv servantesova je de vegin spomen muzej, a u ulici koja se zove de vegina naći ćete tolika sećanja na servantesa i njegovu poslednju adresu…

sa sudbinom ili bez, servantesova je večnost.

u madridu treba tražiti i hemingveja. don ernesta. na primer u restoranu „botin„, zvanično najstarijem restoranu na svetu. otvorenom 1725. godine. tamo gde hemingvej u završnoj sceni svog  dela iz 1926, romana „sunce se ponovo rađa“, vodi glavne junake džejka barnsa i lejdi bret ešli da jedu, kao i mi to veče za moj rođendan, na prvom spratu restorana. džejk kaže bret da je to jedan od najboljih restorana na svetu. hemingvej ga pominje i u romanu „smrt popodne“…

mmada, očekivala sam da se madrid daleko vidljivije odužio don ernestu. jer, osim što je bio zaljubljenik u španiju, osim što je bio spreman i da pogine za špansku republiku, osim što je promovisao turizam u ovoj zemlji, osim što je u nekoliko romana i pripovedaka ovekovečio ovu zemlju i ovaj grad, osim… zaslužio je mnogo više zahvalnosti.

http://www.botin.es/en

korida, plaza de toros de las ventas. ako si ovde obavezno obiđi i muzej koride. izvinjavam se onima koji imaju nešto ili štošta protiv koride. ja baš i nemam.

botin

madriđani i njihovi gosti stoje strpljivo u redu (i) ispred najstarije chocolaterie „san gines“ i danju i noću. „san gines“ je otvoren još 1894. i radi svih sedam dana u nedelji, 24 sata.

chocolateriasangines.com

madriđani žive napolju. svi su na ulici. i u restoranima. i u redovima za čokoladu, lutriju, muzeje, pozorišta…  u redovima u kojima niko nije nestrpljiv, niti pokušava da ide preko reda… na ulici su i bebe. i njihovi roditelji. i babe i dede. u ovoj zemlji ne postoji kult mladosti. u njoj postoji kult izlazaka. ko li je ostaje u njihovim kućama?

u madridu postoji i kult šunke. muzeji šunke. jamon jamon. kako li je drugačije bigas luna i mogao da nazove svoj film. restoran u koji uđete i nije neki ako vam iznad glave i svugde sa strane ne vise šunke.

naravno, madrid je grad važnih muzeja na svetskoj mapi. muzej prado i muzej kraljice sofije neoprostivo je (i glupo) zaobići. pored impresivnih zgrada i impozantnog fundusa i stalnih postavki ovo su mesta u kojima možete da vidite gostujuće izložbe iz celog sveta. izložbe pamćenja vredne. tog dana kada smo obilazili muzej kraljice sofije ivan jani novak je gostovao u njemu i bio voditelj kroz izložbu o nsk. grupa je bila ograničena na 30 posetilaca i odavno je bila popunjena… a samu sebe sam iznenadila u ovom muzeju. pored dela svih onih slikara koje toliko volim ja sam se rasplakala ispred gernike. dok sam u šoku brisala suze primetila sam da nisam jedina. a pikaso mi čak nije među 10 omiljenih slikara… na neki način ovaj muzej i jeste njegovo mesto. znaš da je uslov da slika bude izložena u ovom muzeju taj da nije nastala pre 1881. godine, što je godina njegovog rođenja….

a u muzeju prado osim svog onog silnog blaga sveta, najboljeg od najboljih, možete da vidite i trenutno jednog od najintrigantnijih savremenih umetnika koji dolazi iz kine. cai guo-qiang je svetskoj javnost skrenuo pažnju na sebe specijalnim vizuelnim efektima na ceremonijama otvaranja i zatvaranja olimpijskih igara u pekingu. nakon 15 godina na čelu prada miguel zugaza oprostio se ovom izložbom. kako je cai guo-qiang poznat po radu sa barutom i eksplozijama (njegove slike nastaju, javno pred publikom, od tragova detonacija na platnu) u art krugovima se šale govoreći da zugaza napušta prado bukvalno uz eksploziju.

madrid je grad ljudi koji vole život. grad parkova. grad kulture. puna pozorišta, bioskopi, muzeji… grad u kojem se dobro jede. i pije! (sjajna vina i piva!) u kome pre deset ujutro nema gotovo nikoga na ulici, ali u kome posle deset uveče sve vri od ljudi…

a ako želiš  zaista dobrog vodiča za madrid obavezno pre puta (ne kao ja posle) pročitaj putopise miloša crnjanskog „u zemlji toreadora i sunca“. moj banaćanin kaže da madrid „odmah od početka, ne liči na evropske prestonice. pre svega vidniji je od njih na danu, a življi je od svih drugih velikih gradova noću. danju mu je nebo boje tirkiza, a vazduh treptav, providan, zračan, sve dok pred veče neobično ne zahladni. (…) u nekoj bezbrižnosti koje drugde nema. cilj nije da se steče, nego da se prijatno poživi. (…) španija je raj za decu. vrištu i deru se, jer ih niko ne bije i jer im je dozvoljeno sve. decu u španiji, niko ne kažnjava, ni kad se popnu čoveku na glavu. (…) u podne, kao uostalom i uveče, pola madrida želi da se prošeta. pojaviti se, proći, biti viđen, provozati se, u toj gradskoj gunguli centra, to je kao neka obaveza primljena ćutke, sa oca na sina. (…) taj spoljni izgled španskog nehata i lenjosti jako vara. španac – i kad je poslovan čovek – voli, pre svega, neku atmosferu sna. nosi u sebi svoju kap arapske krvi, (…) uostalom, čemu uopšte žuriti? – nije li istorija o prošlosti španije dokaz da je na ovom svetu sve kao san? ima li naroda čija se veličina sa tom prošlošću može uporediti i nije li najomiljeniji španski pesnik davno napisao da je život san. (la vida es sueño.)“

omg, toliko toga nisam ni spomenula. (možda) se nastavi…:-) perdóname…

par koji smo videli 27. novembra 2017. u rano popodne ispred san isidro crkve…