madeira, čarobno ostrvo

Резултат слика за madeira best european island 2018
„primećujete li da na madeiri nema stresa?“ – pitao je portugalac za susednim stolom.
pola sata pre toga – on, sredovečni gospodin rođen u funšalu (funchal), najvećem i najlepšem gradu na madeiri,  i njegova žena, za koju ćemo malo kasnije saznati da je norvežanka, obratili su mi sa pitanjem kojim to jezikom moj muž i ja govorimo. nije ni čudo, za 10 dana na madeiri niti jednom nismo čuli srpski…
Фотографија корисника Jovanka Kozlovacki Damjanov
bila je već prošla ponoć kada smo sleteli na aerodrom koji se zove „kristijano ronaldo“. zapravo, „krištijano ronaldo“ kako oni izgovaraju. dok smo se vozili ka hotelu funšal je već spavao. a ponoć je tek prošla, mislim da je bilo oko pola jedan… sutradan nam je već postalo jasno. ovo je ostrvo tihih, smirenih ljudi koji žive sporim ritmom. čak i kada je pešacima upaljeno crveno svetlo na semaforu oni će usporiti, zastati u svojim automobilima. niko neće trubiti drugome, neće naglo kočiti… funšal je besprekorno uređen, čist, svaka travka je na svom mestu, svo moguće cveće ovog sveta naći ćete u njemu, ne samo po parkovima, banane npr. rastu i na šetalištu (i niko ih ne bere, ne kida…), sve je negovano, kultivisano, ljudi se nenametljivo osmehuju i ponavljaju reč „obrigado“ kao da je refren neke pesme.
(obrigado=hvala)
Фотографија корисника Jovanka Kozlovacki Damjanov
kada smo dva dana kasnije otišli da vidimo glavnu lokalnu pijacu „mercado dos lavradores“ nismo znali gde da gledamo… voće, povrće, cveće, ukusi i mirisi, bog je pogledao madeiru (i nije mu zameriti). sad mi je jasnija nike reklama u kojoj krištijanov alter ego ga kljuca pitanjem šta mu bi da napusti najlepše ostrvo na svetu. btw. ovih dana je madeira po peti put proglašena za najlepše evropsko ostrvo.
a ovo je prvi put u mom životu da na nekom letovanju („letovanje“, ovo je pre bilo „proletovanje“, jer je madeira ostrvo večnog proleća) nisam uspela ni jednu knjigu da pročitam. počela sam da čitam „mašinu za pravljenje španaca“ valtera uga maia koji piše malim slovima i nakon pesoe i saramaga postao je moj treći omiljeni portugalski pisac ever. u to sam se uverila kada sam se vratila kući i pročitala knjigu do kraja. valter ugo mai je i pravnik, pevač i skulptor, dobitnik saramagove nagrade, a u knjizi jedan starac je istovremeno i junak pesoine pesme „trafika“ i on sav opčinjen i posle toliko puno godina, priča svojim prijateljima u staračkom domu kakav je pesoa sve bio, i prelep čak! omg, sva trojica „mojih“ portugalaca na jednom mestu!
Фотографија корисника Jovanka Kozlovacki Damjanov
sa madeire sam se vratila sa portugalskom navijačkim šalom i još gomilom navijačkih rekvizita. i da nisam otputovala u portugal navijala bih za njih. 15. juna su igrali sa španijom, a na šetalištu pored okeana bio je postavljen ogroman video bim i seli smo u prvi red. toliko sam glasno navijala da su mi pukle glasne žice, a da krištijano nije dao treći gol mislim da bi me srčka udarila. posle svakog gola ili dobre akcije pogledala bih se sa portugalkom koje je sa kćerkom sedela do mene. kada se utakmica završila prišla mi je i krenula, verovatno, da komentariše utakmicu. kada je shvatila da nisam portugalka zagrlila me je i izljubila, prvo mi je stavila šal u bojama portugalske zastave oko vrata, a onda mi poklonila i ostale navijačke rekvizite koje je imala. i to nije bilo sve, pozvala je i kćerku da me poljubi i izgrli…
a nakon utakmice gledali smo nastupe portugalskih izvođača na festivalu „atlantico“. festival je trajao tri dana, sledećih večeri su nastupali muzičari iz brazila i sa zelenortskih ostrva. publika je sve vreme kao u zanosu sedela na uredno poređanim stolicama i pažljivo slušala. portugalci i u restoranima dok slušaju fado izvođače ne zveckaju escajgom, a kamoli da pričaju. oni poštuju umetnike. u stvari, oni poštuju drugog.
Фотографија корисника Jovanka Kozlovacki Damjanov
ja sam se na madeiri tek jednom okupala. nisam imala vremena. i nije mi žao. ovo je bilo moje najaktivnije letovanje. čak ni jako stari turisti tamo ne miruju. a kako bi to čovek i mogao? ostrvo mami izazovima. na njemu ćete susresti sve klime. dok smo se autobusom penjali na vrh planine iznad funšala naišli smo na skoro sva godišnja doba i klimatske pojave. samo sneg nismo videli. dole je na okeanu bilo oblačno, usput smo naišli na kišu, pa na gustu maglu, a kada smo se popeli iznad oblaka dobili smo najraskošniji sunčan dan.
Фотографија корисника Jovanka Kozlovacki Damjanov
zaista imam problem da nešto važno ne propustim… svi ti utisci, sva ta mesta, rastinja, mnoštvo raskošnih parkova, od monte palace tropical garden na 70.000 metara kvadratnih, sa rastinjem iz celog sveta do cvetnog jardim botanico… a opet, kada se spustiš u grad funšal i prošetaš ulicama imaš utisak da si na najspokojnijem mestu na svetu. funšal je harmonija, smirenost, blagost… on je mirnija i ušuškanija varijanta glavnog portugalskog grada, pa nije ni čudo da ga zovu „lisabon u malom“. kao i lisabon ima i kalsade, dekorativne sivo-crne pločnike, različite u svakoj ulici, prelepe azuležose (oslikane pločice) na fasadama,  u restoranima se uveče izvodi fado…
Фотографија корисника Jovanka Kozlovacki Damjanov
a hrana! moj bože, čovek bi tamo mogao da živi samo na voću! avokado, banane, mango, marakuja, ma šta god poželiš… ja sam imala dva omiljena jela: ribu espada, koja se nalazi samo u njihovim i japanskim vodama, sa bananom, karamel prelivom i bademom. i espetada (njiihova varijanta ražnja) sa morskim plodovima i povrćem i voćem. bandoglava kakva jesam jela sam od slatkiša samo natu i čurose. ostale ću probati sledeći put! pila sam vino verde i đuseve od tog božanskog voća.
Фотографија корисника Jovanka Kozlovacki Damjanov
portugalac sa početka priče obožava fudbal, navija za benfiku, ali prati i sve ostale klubove u portugalu. tih dana u svim portugalskim medijima preneta je vest da je siniša mihajlović postao novi trener „sportinga“. pitao nas kakav je mihajlović, iz pristojnosti prema domovini smo se uzdržali od komentara, a on je suzdržano primetio da je malo konfliktna ličnost. nekoliko dana kasnije „sporting“ je raskinuo ugovor. znala sam da se ta „malo konfliktna ličnost“ neće uklopiti u ovu sredinu… portugalac nas je pitao i da li primećujemo da skoro svi dečaci na ostrvu igraju fudbal… btw, ne igraju samo dečaci, nego i devojčice. kada dan počinje da se smiruje na mnogobrojnim terenima pored okeana devojčice zajedno sa dečacima izvode čuda sa fudbalskom loptom. „svi oni sanjaju da jednog dana postanu krištijano, ali takav dečak se nikada više na ostrvu neće roditi“ – rekao je portugalac.
u funšalu je i ronaldov muzej, ispred muzeja njegova statua u prirodnoj veličini, pored muzeja i njegov hotel… njegove fotografije na sve strane. jasno je i zašto. oni se ponose njime. nakon ispadanja sa svetskog prvenstva portugalci su u lisabonu svoje fudbalere dočekali kao da su šampioni. kada je novak đoković zbog povrede počeo da pada na svetskoj rang listi mi smo ga se u trenu odrekli. samo primećujem…
Фотографија корисника Jovanka Kozlovacki Damjanov
na monte smo išli autobusom, ali i uspinjačom. ali, kako smo se spustili dole!!! pandan gondolama u veneciji na madeiri su drvene sanke „carros de cestos“ , zapravo korpe od pletenog pruća, vi sedite u njima, na udobnim jastucima, a „gondolijeri“ (u njihovoj varijanti „carreiros“) obučeni u bele pantalone i bele košulje sa žirado šeširima na glavama, prvo podmažu dobro te drvene sanke, a onda vas vuku vrtoglavom brzinom dole ka gradu, po asfaltnom, uglačanom putu. onda kao bez duše, ako se prevarite i ne uzmete taksi, do dole hodate, trčite, jurite. koliko vas noge nose. onda se smejete. konačno stignete dole i sednete da uživate u nečem drugom.
Фотографија корисника Jovanka Kozlovacki Damjanov
ovo nije turistički vodič, ja to ni ne znam, a ni ne želim da vas bombardujem podacima koje možete i sami da pronađete na internetu… nešto ću zasigurno da propustim. madeira ima ministarstvo za kulturni tirizam! na madeiri je ljudima kultura zaista važna stvar. ozbiljna muzika se svira čak i u kazinu.
uveče, nakon što se vrate sa večere, ljudi se kao u svetilište spuštaju na obalu. sede i gledaju u okean. a ako na obali te večeri nije organizovan neki program onda će barem slušati muziku. kvalitetnu. oko pola jedan, jedan odlaze. tiho, bez guranja, niko ne ostavlja papiriće, plastične kese, ostatke hrane… pitam se, od koje smo to bolesti mi ovde bolesni, pa nikako da se naučimo redu. i tužna i ljuta sam zbog toga.
Фотографија корисника Jovanka Kozlovacki Damjanov
znam da sam nešto (nešto? svašta!) važno zaboravila.
u junu svake subote uveče sa platforme na okeanu ispaljuje se vatromet. moj bože, svi kao opčinjeni gledaju. muzika ga prati, a on je tako raskošan kao nijedan koji sam do tada videla u životu. kada se završi numera svi apaludiraju kao da su u operi ili na nekom velikom rock konceru, a onda u miru gledaju sledeću tačku.
a u gradskom parku sam videla policu sa knjigama. ljudi donose svoje knjige i pozajmljuju one koji su drugi posetioci parka doneli. i bela polica i knjige na njoj u besprekornom su stanju. kao da ih je neko tek postavio tu.
nedostaje mi funšal… obrigado!
Фотографија корисника Jovanka Kozlovacki Damjanov

ps tačno pre 64 godine jedan od meni najomiljenijih pisaca posetio je madeiru:

on june 15, 1954, on its way west across the atlantic, the italian ship francesco morosini made a brief stop at funchal. among the ship’s passengers were ernest hemingway and his wife, mary welsh hemingway. It was the world-famous writer’s first and only visit to madeira, one that took place 36 years after he had turned down a friend’s invitation to join him in madeira, for the sake of the sun that would help him recuperate from his wounding on the italian front in 1918. hemingway appears not to have left any record of his visit to madeira, but his wife did. in her memoir, how it was (new york: knopf, 1976), mary welsh wemingway offers a short account of the 1954 visit. playing for the moment the travel writer, she recalls wine, the porcelain plaques, and the basket-sledding down the mountain: at funchal where the ship had stopped forty times in its voyages and he [the captain] had never gone ashore, ruggiero this time decided to look at the town. he took me in a car to a café where we sipped sweet madeira wine, then to the chapel on the mountaintop where carlos I, last emperor of austria, is buried, his life much less violent comic-opera than those of his granddads, his uncles, and his cousins and his aunts. what i had not noticed during earlier visits were the porcelain plaques of saint fátima [sic] with her sweet, young face and elegant blue and white dress. down the mountain we skidded in the basket sled, the runners being wood, not steel as i had earlier recorded, to the fish market where we found big fresh 60 to 70 pound tuna and also bright-eyed fresh dorado. back on the francesco morosini, the captain decided to send for some fish, and that evening the chef did well by them. (462)

 

ps. sve fotografije napravljene mojim starim (i još uvek dobrim) huawei androidom. iako ne bih imala ništa protiv ovog najnovijeg sa tri kamere…:-)
Advertisements

2 мишљења на „madeira, čarobno ostrvo

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s