something new, something old …

stvarno nisam dugo pisala. malo je opravdano, a malo i nije. uglavnom sam umorna. od ljudi sa manjkom lepog vaspitanja, empatije i stila, od dana mrmota, ove neuređene države… malo i od sebe. jer, kao što jednom već izokrenuh arsena: „ono sve što znam o sebi to je stvarno tako malo…“ tri meseca sam bila van stroja. ruka se umorila od jednih te istih pokreta. tako da mogu i na nju da se vadim što nisam štošta uradila. podsetih se i da telo (ne samo dušu) treba paziti, jer jedno bez drugog, barem na ovom svetu, ni ne može. u tom periodu kada je moja desna ruka otkazala poslušnost sam kupila one sjajne bedževe jane oršolić na kojima piše: „samo nežno premo sebi“. da me podsete. jer, drugi i nisu baš nešto nežni. ili ih jednostavno boli uvo da li si zdrav i prav ili nisi. te situacije i nisu tako loše, jer sagledaš u prirodno eksperimentalnim uslovima, a nadasve novčano besplatnim,  ko je kakav. onda uzmeš olovku i skratiš spisak. a posle se lakše diše… i sve postane čistije i jasnije. i lepše nekako.

gledala sam filmove, čitala, ujutro se šetala po „mom“ parku, išla na terapije, strepela, visila po redovima po medicinskim ustanovama, upoznala neke nove ljude, sa nekima se baš oduševila, tu i tamo patetisala, posebno veče kada sam išla po rezultate sa elektromagnetne rezonance, a onda sutra ujutro od sreće plakala kada me je doktor nazvao i u prvoj rečenici mi rekao: „super je, nije rak!“. malo sam za ta tri meseca u ponečem i ojačala…

situacija je sad takva da ne znam o čemu bih pre pisala…

vidiš naslov posta? nešto novo i nešto staro… zašto? jer

Сродна слика

ako imaš sreće da vidiš…

prvo ono novo: ona koja ne da dolazi, nego je nezadrživo već tu: devetogodišnja bubnjarka nandi bushell  iz ipswicha. od kako sam na instagramu otkrila njen profil svako jutro kada ostanem prvo pogledam šta je to dete novo postavilo. o njoj sam saznala kod lenny kravitza. zapazio ju je na instagramu i svoje oduševljenje preneo na svom profilu, a onda je u junu pozvao da na o2 areni u londonu bude njegov gost, da malo zajedno sviraju… nedavno je bila pozvana i na londonski blackheath festival gde joj je questlove iz ‘the roots’ poklonio palice (on je jedan velikodušan, dobar čovek i često joj šalje poklone), a među onim muzičarima koji je prate na instagramu i želeli su da je upoznaju bio je i  jamiroquai i njegov bubjar derrick mckenzie, erykah badu… bravo nandi! bravo vrli novi svete!

Фотографија корисника Nandi Bushellsa njenog fb profila

a šta staro kao pandan nandi bushell? ko drugi nego mick jagger i kotrljajuće kamenje?! u tim godinama, sa takvim pređenom kilometražom, takvim načinom života, nakon nedavne mickove operacije srca, a da pri tom na sceni zvuče ubedljivije i strastvenije nego mnogi ohoho mlađi od njih… ma, kapa dole!

a opet je tema naših dana julian assange i njegova borba. uhapšen kao pseto jer otkrivajući istinu i pozivajući na pravdu upire prstom u one koji lažu i čine zla. isus našeg doba. digitalni prometej koji je ukrao vatru onima koji vedre i oblače našim životima. nedavno je ona karikatura od američkog predsednika nagovestila da će ubuduće kod apliciranja i za migrantske i nemigrantske vize, za usa, biti potrebno da ostavite adrese svih svojih profila na društvenim mrežama, aktuelne i nove e-mail adrese… dragi donalde, to je čist fašizam i iako odavno sanjam da vidim new york, grand canyon, new mexico, rothko chapel u houstonu i još ponešto, pod takvim uslovima ne želim da vidim tvoju zemlju. dokle god si ti tamo gde si sada. doći ću kad pobedi veličanstveni bernie sanders. ili kad napuni 35 i kandiduje se alexandria ocasio-cortez.  do tada nadam se da se neće ubrzati proces koji oni koji su prigrabili moć snažno i neštedimice guraju, a koji je orwell ovako objasnio: „moć se sastoji u tome da se ljudski duh razbije na komade, a potom sastavi u željeni oblik.“ dok nas sasvim ne razbiju i ne sastave u njima željeni oblik hajde da pokušamo da sačuvamo dostojanstvo i ne predamo se bez borbe. avanti popolo!

plakat diem 25 za protest u berlinu 2. maja

moraću da napustim koncept posta jer sam se setila knjige koju sam nedavno čitala i koju ne mogu da ne pomenem – „voz m“ patti smith. kada sam počela da je čitam početkom jula napisala sam ovu objavu na instagramu: „volim da čitam više knjiga paralelno. knjige sličnog ritma. kao što u jednom danu volim da slušam muziku sličnog senzibiliteta. ne znam zašto, a mislim i da nije stvar u znati zašto, nego blagodeti da se prepustite osećaju… dakle, ovih dana čitam dve knjige u izdanju geopoetike: murakamijevu „pisac kao profesija“ i patti smith „voz m“. ritam je zaista sličan i obe klize po šinama melanholičnog hedonizma, ali gotovo suprotnog polazišta. murakami je kao oslobađajuće shvatio što kad sedne da piše nema unapred smišljeno šta će da piše, čak kaže da je to preokrenuo u svoje oružje. a patti smith na više mesta ponavlja:“nije baš lako pisati ni o čemu.“ jedan od mojih omiljenih reditelja/pisaca paolo sorrentino kaže: „svi su u pravu“… na str. 16 i 17 patti pominje jednu neverovatnu priču mohameda mrabeta „kafe na plaži“. mladi prodavac ribe, negde blizu tangera, sreće povučenog osobenjaka koji je „vlasnik takozvanog kafea sa samo jednim stolom i jednom stolicom na stenovitom komadiću obale… usporena atmosfera oko tog kafea toliko me je opčinila da nisam želela ništa osim da budem tu.“ i mene… tom usporenom atmosferom opčinjavaju i murakami i patti smith…“
a onda sam, sutradan,  na str. 91. otkrila da je murakami začarao i nju:“postoje dve vrste remek-dela. postoje klasična dela strašna i božanstvena poput mobi dika ili orkanskih visova… a zatim postoji tip knjiga u kojima pisac kao da uliva živu energiju u reči dok se čitalac vrti, centrifugira i biva obešen da se suši. knjige koje uništavaju. kao 2666 ili majstor i margarita. hronika ptice na navijanje murakamija je takva knjiga.“

zbog tog saznanja se osećam tako dobro i ponosno što sam, eto nesvesno, shvatila pobratimstvo ova dva lica u svemiru, kako bi tin ujević rekao. (ps, da, ja obožavam intertekstualnost…) onda čitam dalje knjigu i kao da sam našla najbolju prijateljicu. na jednom mestu otkrivam da je i ona fascinirana melanholijom. „lepom melanholijom“ kako bi rekao keanu reeves…

jednu reč u originalnom izdanju ove knjige patti je napisala na srpskom. reč je ona koju mi baš i ne koristimo onoliko često koliko bi trebalo, reč „hvala“… jednom je u new yorku zastala ispred biste nikole tesle, da mu oda priznanje, a onda se odjednom ispred nje zaustavio kamion i zaklonio joj vidik. u kamionu je bio neki naš čovek. stupili su u konverzaciju. čak mu se i požalila da ne može da piše, da se pogubila. a on, savetodavac, kakvi mi već genetski jesmo, kaže joj da je to zbog toga što je negde izgubila radost i savetuje kako da je povrati: „nađite one koji je imaju i kupajte se u njihovom savršenstvu.“

Patti_Smith-2015-M_Train_book_cover-715x1024