2020, minusi i plusevi…

2020. je tek kročila u naše zemaljske živote, a nastupila je agresivno i arogantno. i pored svih izrečenih dobrih želja u našim novogodišnjim čestitkama ona je tek onakva kakvi smo mi… požari u australiji, proleće na severu evrope, trampov vandaloegzibicionizam na bliskom istoku i mnogobrojna ostala ludila. i ja sam sve starija, a imam mnoge neostvarene snove, još uvek čekam čuda, iako dobro znam da godine nisu samo brojke, kao što tvrdi ona izlizana fraza. na današnji dan 1908. u parizu je rođena simone de beauvoir. u intervjuu za the paris review 1965. ova izuzetna žena rekla je na tu temu:

mnogim ljudima se ne dopada ono što govorim o starijem dobu zato što žele da veruju da su sva životna doba divna, da su deca nevina, da su svi mladenci srećni, da su svi stari ljudi spokojni. borila sam se protiv takvih predstava o životu celog svoj života, i nema sumnje da za mene trenutak, ne starosti, već početka starenja, čak i kada neko ima sve izvore koje želi, pažnju, posao koji treba završiti, predstavlja promenu u nečijem postojanju, promenu koja se manifestuje gubitkom velikog broja stvari. ako nekome nije žao što ih je izgubio, samo znači da ih nije voleo. mislim da ljudi koji glorifikuju starost ili smrt jesu ljudi koji ne vole život. naravno, u sadašnjoj francuskoj moraš reći da je sve u redu, da je sve divno, uključujući i smrt.

Резултат слика за simone de beauvoirsimone de beauvoirm 1952, paris, photo by gisele freund

draga simone, i i sadašnjem svetu, baš kao i u tvojoj tadašnjoj francuskoj, moraš reći da je sve u redu, da je sve divno… svet je sve površnije i besmislenije mesto, iako oduvek ima potencijal za nešto mnogo bolje…

srećom i u ovim vremenima postoje ljudi koji osvetljavaju staze i bogaze po kojima idemo. među njima su, što se mene tiče, u samom vrhu na moj top listi – massimo bottura, vlasnik tri mišelinove zvezde, i zvanično najbolji kuvar na svetu i humanista i njegov prijatelj i saradnik street artista i filmski radnik velikog srca koji se krije iza tamnih naočara i inicijala „jr„, otvorili su nakon milana, ria i londona i u parizu refettorio,  restoran sa dušom za one siromašne, bez prihoda, doma – prezrene na svetu. da se prehrane dostojanstveno. to su restorani u kojima volonteriju kao kuvari i konobari ljudi različitih profesija, od studenata do umetnika. pripremaju sasvim besplatno ukusne, tople obroke od namirnica koje su na kraju dana preostale u finim restoranima. prostori u kojima su smestili ove kuhinje/restorane su estetizovani, a umetnici, prijatelji ove dvojice izuzetnih ljudi se brinu za to. od escajga, tanjira, čaša, hrane, muzike, atmosfere… sve je u službi povratka dostojanstva i osećaja ljudske topline za one (beskućnike, migrante…) koji nisu u stanju sebi da obezbede obroke. neretko i poznati vrhunski svetski kuvari, muzičari, glumci, reditelji, likovni umetnici…se pojave i obraduju ljude koji se prehranjuju u ovim restoranima. tako su u parizu jednom prilikom tokom večere svirali članovi grupe „u2“. bio je i robert de niro više puta u ovim restoranima…

ja vas molim da pogledate ove video zapise i date šansu sebi da se nadahnete ljubavlju i saosećanjem. i inspirišete, of course. skrouz.

tanjir koji je za pariski refettorio dizajnirao jr

JR and Massimo at the entrance to the new Refettorio Paris. Image courtesy of Massimo's Instagram

jr i massimo bottura u parizu, smeštenom u jednoj crkvi

Резултат слика за massimo bottura jr refettorio paris u2

refettorio, paris

izgleda da nade, ipak, ima…

btw, ovih dana čitaću knjigu yanisa varoufakisa „a slabi trpe ono što moraju“ i u susret dodeli nagrada američke filmske akademije pogledaću korejski film „parazit„, na neviđeno ubeđena da će me oduševiti i da će dobiti oskara, kao što sam prošle godine navijala za meksički film „roma„.

ono što ne pojedete, garderoba koju više ne nosite, nekome su, sigurno, potrebni… pogotovu u ovim hladnim danima.

moj umbraculum

evo je i nova godina – 2020! radujem se letnjim olimpijskim igrama u tokiju. posebno ceremonijama otvaranja i zatvaranja! za ostale događaje nisam sigurna, nisam u stanju ni da ih naslutim… ono što je manje-više sigurno da će se desiti ponavljanje je već viđenog. stvari kojih se plašim nadam se da će me zaobići. a ono što žudim… znate onu instalaciju jana fabra – umbraculum – senovito mesto udaljeno od sveta, za razmišljanje i rad?

ne znam da li ću ga ikada pronaći u fizičkom svetu (ne zato što mislim da ne postoji, nego zato što mislim da mi sve više beži i da mi je sve manje dostupno…) moj sopstveni, lepi umbraculum… na suncu, ali sa štitom kada postane teže podnošljivo. u podne, npr. kako sam prvo izradila plan b, pa potom plan a, sagradila sam ga odavno unutar sebe. uz njega odlično ide moja omiljena reč među rečima – intropia… ne patim. ne patim nepodnošljivo.

ali, to mesto postoji u svom fizičkom, zemaljskom obliku. postoji u brazilu, blizu atlantika i među kišnim šumama. kuća za 75-godišnjeg filozofa koji je poput mene želeo da ima sopstveno skrovito, ušuškano mesto sa knjigama, među drvećem i zvezdama. kuća za filozofa koji je želeo kuću na čijem krovu će moći da čita, razmišlja, puši (ovo je još jedna od ključnih razlika između nas: osim što nisam 75. godišnji filozof ja i ne pušim) i gleda u zvezde između krošnji drveća. a u daljini moćni atlanski okean… casa biblioteca se zove to čarobno mesto u mestu vinhedo, u brazilu, a stvorili su ga mediteranci (kao što bog nalaže) jedan italijan iz parme – matteo arnone i jedan španac iz barcelone, pep pons, obojica od 2012. stanovnici brazila i vlasnici arhitektonskog ateljea branco.  

evo kako to mesto izgleda:

Library House Casa Biblioteca Brazil By Atelier Branco | Yellowtrace

Library House (Casa Biblioteca) in Vinhedo, Brazil by Atelier Branco | Yellowtrace

Library House (Casa Biblioteca) in Vinhedo, Brazil by Atelier Branco | Yellowtrace

Library House (Casa Biblioteca) in Vinhedo, Brazil by Atelier Branco | Yellowtrace

Library House (Casa Biblioteca) in Vinhedo, Brazil by Atelier Branco | Yellowtrace

images © ricardo bassetti