godina koja žuri. na skejtbordu

krajem godine kupila sam nekoliko planera za 2020. godinu. stranica, dve popunjene i adio, zdravo. eno ih zatvoreni, čekaju me, a ja im sporo prilazim, kao da nas dele svetlosne godine.  2020. je usain bolt za mene. brza je i hitra u klizanju niz vremensku putanju kao avganistanske devojčice na skejtbordima, na pistama u hangaru, u oskarom nagrađenom dokumentarcu „učiti skejbording u ratnoj zoni (ako si devojčica)“ i evo je već u februaru. a ja stojim i posmatram. samo posmatram. i onda tajac. kao kada se televizijski program (komada dva kanala) završavao u neko doba noći, a ekran bi onda prekrile one silne, ravnomerno raspoređene drhtave crne tačkice na beloj pozadini… sinoć se videh sa d. čekam je na ulici i dok se smeštamo blizu izloga pričam joj kako mi je dosta dana mrmota. i samo nas je preplavila neka sitna prašina, srča, zvuk eksplozije… pazite šta govorite! ili budite precizni šta vam treba. deset minuta ranije stajala sam na ulici u blizini automobila ispod kojeg je bila postavljena bomba. lako sam mogla da izađem iz dana mrmota… u 19h, u kafiću blizu jedne osnovne škole i igrališta za decu… nisam se ni iznenadila previše. znam gde živim, nisam od juče.

 

rano jutro nije moje omiljeno doba dana. meni bi npr. odgovaralo da idem na posao oko 10, 11. pešice, polako, svako jutro drugom putanjom… ali, nisam tako sebi život skrojila, pa idem kada moram. zato taksi. većina razgovora sa taksistima me smara, ali ima ih nekoliko sa kojima mi je sasvim ok da razgovaram. prošle nedelje ulazim u jedan, neraspoloženi oboje, ali dolazimo do priče o svakodnevnici koja iscrpljuje. on čeka da kćerka maturira i odlaze, cela porodica, u nemačku. kaže da su mu tamo već brat i kum sa porodicama, neće biti sami. „možete li da zamislite da moj brat od kako je tamo ne pije lekove za pritisak?“ mogu da zamislim.

pre neki dan bile su te famozne nagrade američke filmske akademije. u suštini parada kiča, ali dopadljiva. a sem toga, 2019. godina je bila godina iznenađujuće dobrih filmskih ostvarenja… skoro svi na koje sam tipovala su nagrađeni. neko je za „parasite“ rekao da je žanr za sebe. film o ljudskoj prirodi. mnogo veća priča od one o podeli sveta na bogate i siromašne. tako me je obradovalo i kada je meksički „roma“ prošle godine dobio 3 oskara. u prvom planu slična tema, samo što imaju različite pristupe i fokuse.

Резултат слика за roma mexican movie quotes(„roma“, directed by alfonso cuarón)

Резултат слика за parasite movie quotes

(„parasitedirected by bong joonho)

i ima još prošlogodišnjih  filmova vrednih pomena, poput onog kratkog igranog „komšijski prozor„, „joker“ naravno… sve u svemu, oseća se zabrinutost. da je nekoga briga. da je nekome stalo. i pogledi koji počinjemo da bacamo na našu sopstvenu priču imaju toplinu. čak je i tarantino u svom paralelnom univerzumu promenio ishod onoga što nije ni smelo da se dogodi, a dogodilo se.  imala sam samo tri godine, ali svih tih godina odrastanja slušala sam o tom zločinu i dobro zapamtila mansonovo lice i tu svirepu priču…

Резултат слика за jane fonda

ali, da se vratim na samu 92. po redu dodelu oskara… prezenterka poslednje, glavne nagrade, bila je 82-godišnja jane fonda. pojavila se na sceni, vitka, lepa, šarmantna, sa nonšalantno prebačenim crvenim kaputom preko ramena. onim istim kaputom u kome je hapšena nedavno u vašingtonu gde petkom protestuje protiv klimatskih promena, kao što je nekada, u mladosti, protestovala  zbog rata u vijetnamu…i ne samo zbog toga! dvostruka dobitnica oskara, glumica koja je obeležila drugu polovinu 20. veka svojim ulogama, stupila je na scenu sa veštačkim kukom i kolenom, sa plastičnim operacijama… i to je njena stvar šta će da uradi sa svojim telom. i drago mi je što smatra da su njena stvar i klimatske promene, ratovi, položaj životinja, potlačenih, drugačijih… nedavno sam ponovo imala u rukama njenu knjigu iz 1983. godine  – „moja metoda“. to je knjiga o sistemu vežbanja po kome je osamdesetih godina bila planetarno poznata, ali je daleko više od knjige o vežbanju. u njoj progovara o svim problemima zbog kojih i danas u 82. godini života protestuje i diže glas, kao npr. o klimatskim promenama. (btw, predgovor jugoslovenskom izdanju je napisala slavenka drakulić.) jedno od poglavlja u knjizi je posvetila zdravlju zaposlene žene, posebno one koja radi u nekakvoj kancelariji, a ta sam i ja. jane fonda svakako nije nikada u životu trunula u nekoj kancelariji, ali je osoba koja primećuje, vidi, čuje i ima empatiju. iznosi statističke (tadašnje) podatke u usa koji su govorili da žene koje rade kancelarijske poslove dva puta češće oboljevaju od srčanih tegoba od drugih žena. istraživanja su pokazala i da su glavni uzroci stresa među kancelarijskim radnicama: pomanjkanje kontrole nad radnim uslovima, pomanjkanje odgovornosti na poslu, ekonomski stresovi i pomanjkanje podrške pretpostavljenih. ide i dalje, pa kaže da se kompjuterizacija te vrste posla  po posledicama može uporediti sa uvođenjem montažne trake, siroti službenik je tek sićušan deo nekog velikog zadatka, pa pati od osećaja otuđenosti, monotonije, nedostatka izazova u poslu, slabi mu vid od lošeg osvetljenja, ima migrene, probavne smetnje, bolove u ramenima, kičmi i rukama zbog neadekvatnog položaja tela tokom rada i sedenja u lošim stolicama… citira i izveštaj svetske zdravstvene organizacije koji kaže da „verovatno je ljudsko zdravlje više oštećeno zagađenjima unutar prostorija nego onim napolju.“

 

a u kini korona virus… čitam ponovo „godinu potopa“ margaret atwood, koja je tek dve godine mlađa od jane fonde i gledam njene fotografije na instagramu. vozi trotinet! u „godini potopa“ piše o velikoj epidemiji. zove je „bezvodni potop“. na str, 3. kaže: „to nije bila obična zaraza: nije se mogla savladati posle nekoliko stotina hiljada žrtava, niti suzbiti biosredstvima i varikinom. to je bezvodni potop na koji su baštovani toliko puta upozoravali.“

vrt“ (margaret atwood, iz usmenog himnenika božjih baštovana)

ko čuva ovaj vrt

vrt tako divan i zelen?

 

beše to jednom vrt najlepši

što je ikada viđen.

 

u njemu sva božja stvorenja

plivala, hodala, letela;

 

dok ne dođoše pohlepni pljačkaši,

i pobiše ih redom sve.

 

sve drveće što je cvalo

i rađalo plodove sočne,

 

naslage peska su prekrile,

lišće, grane i korene moćne.

 

sve blistave i bistre vode

muljevite su postale,

 

a pernate ptice vedre

bez glasa su ostale.

 

o, vrtu, o vrtu najdraži,

tugovaću večne sate.

 

dok ne ustanu baštovani

i u život te ne vrate.