razmišljanje posle

sada kada je (skoro) završeno čini mi se da je to bila preko potrebno pauza – za prirodu, za ljude, za izbacivanje iz sebe nagomilanih stresova sakupljenih u danu mrmota, na poslu, u saobraćaju, međuljudskim odnosima… nešto kao pročišćenje. prvih mesec dana izolacije bila sam mali buda, smirena i opuštena, laka kao oblak majakovskog. slušala sam muziku, čitala knjige, gledala filmove, dve dobre serije („novog papu“ i „darelove“), kuvala, zdravo se hranila, sunčala na terasi, sadila cveće, vežbala (o svemu tome sam govorila u intervjuu za plezir magazin), a onda kao da se veliki talas sa slika katsushika hokusaia sručio na moju glavu, preplavili su me strah, panika, neizvesnost, neka neobjašnjiva unutrašnja tuga… i naravno da je rezultiralo reakcijama organizma. sada se bavim saniranjem posledica i nežnošću prema sebi. i ne znam kako ću se privići na tzv. normalni život (koji da je bio normalan svet ne bi ličio na ovo na šta liči)…

#samonežnopremasebi, mua

a sada, kada nema više ograničenja kretanja, nedostaje mi tišina na ulicama i cvrkut ptica. (govorim o „nekom poput rusoa/ mizantropskom zaljubljeniku u ljudski rod…“ kao što reče divni portugalac fernando pessoa. bez ikakve namere da se poredim sa rusoom.)

a volela bih da putujem. jako bih volela da putujem po svetu kao nekad. i da se ovog leta baškarim po plažama alghera, na sardiniji, ali po svemu sudeći, biće to neka planina u srbiji… avioni i brodovi čekajte me, molim vas. želim da vidim njujork, kjoto, pariz u novogodišnjoj noći. sirmione, palermo, kapri, napulj, lisabon i maderu još barem jednom. i buenos aires. i sevilju, i šangaj! i još svašta. putovanja su najlepša stvar. uz prirodu. i dobre knjige, filmove i muziku. i ljudsku dobrotu.

Under the wave off Kanagawa (The Great Wave) from Thirty-six views of Mt Fuji. Colour woodblock, 1831. Acquisition supported by the Art Fund.

(hokusai, under the wave off kanagawa)

onda sam jednog dana saznala za mladu kineskinju li ziqi i počela kao hipnotisana da pratim njen you tube kanal. ona je život u velikom gradu svesno zamenila za život u dubokoj provinciji kako bi bila sa svojom teško obolelom bakom koja ju je othranila kada je ostala bez roditelja. njeni kratki filmovi za mene su meditacija. li ne govori gotovo ništa u njima, ona samo radi i raduje se postojanju. i brine se sa dirljivom nežnošću o svojoj baki. tamo, u tom kineskom zelenom, zelenom selu gde kuva, pravi nameštaj od bambusa, obrađuje vrt, sakuplja bilje, pečurke, kolje patke i svinje i dimi meso na granama čempresa, korama narandže i još nečeg aromatičnog što sam zaboravila kako se zove, slika, šije i peva… i sve vreme na uzbudljivo lep i smirujući način snima svoj život i tako je postala ubedljivo najuticajniji kineski bloger. kaže da je u gradu preživljavala u borbi za egzistenciju, a da u tom lepom selu istinski živi. sve više sam mišljenja da je to pravi način bitisanja, taj prisni kontakt sa prirodom i jednostavnim stvarima, daleko od buke, politike, globalizacije, surovog kapitalizma, nepotizma, egoizma, agresije, primitivizma, korupcije, života bez  neophodne doze radosti, uništavanja prirode, drugih i sebe… iako od stvari koje ona radi ja iskreno gotovo ništa ne znam. znam samo da filozofiram, maštarim, hedonišem, čitam i kako-tako piskaram. i da – ekspert sam u upražnjavanju unutrašnje emigracije (ubeđeni unutrašnji utopista). ali, mogla bih da pokušam i  da učim to što je li ziqi već naučila.

Сродна слика

a kako ste vi doživeli/preživeli  pandemiju i vanredno stanje? za prirodu znam – ona je od nas predahnula.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s