razmišljanje posle

sada kada je (skoro) završeno čini mi se da je to bila preko potrebno pauza – za prirodu, za ljude, za izbacivanje iz sebe nagomilanih stresova sakupljenih u danu mrmota, na poslu, u saobraćaju, međuljudskim odnosima… nešto kao pročišćenje. prvih mesec dana izolacije bila sam mali buda, smirena i opuštena, laka kao oblak majakovskog. slušala sam muziku, čitala knjige, gledala filmove, dve dobre serije („novog papu“ i „darelove“), kuvala, zdravo se hranila, sunčala na terasi, sadila cveće, vežbala (o svemu tome sam govorila u intervjuu za plezir magazin), a onda kao da se veliki talas sa slika katsushika hokusaia sručio na moju glavu, preplavili su me strah, panika, neizvesnost, neka neobjašnjiva unutrašnja tuga… i naravno da je rezultiralo reakcijama organizma. sada se bavim saniranjem posledica i nežnošću prema sebi. i ne znam kako ću se privići na tzv. normalni život (koji da je bio normalan svet ne bi ličio na ovo na šta liči)…

#samonežnopremasebi, mua

a sada, kada nema više ograničenja kretanja, nedostaje mi tišina na ulicama i cvrkut ptica. (govorim o „nekom poput rusoa/ mizantropskom zaljubljeniku u ljudski rod…“ kao što reče divni portugalac fernando pessoa. bez ikakve namere da se poredim sa rusoom.)

a volela bih da putujem. jako bih volela da putujem po svetu kao nekad. i da se ovog leta baškarim po plažama alghera, na sardiniji, ali po svemu sudeći, biće to neka planina u srbiji… avioni i brodovi čekajte me, molim vas. želim da vidim njujork, kjoto, pariz u novogodišnjoj noći. sirmione, palermo, kapri, napulj, lisabon i maderu još barem jednom. i buenos aires. i sevilju, i šangaj! i još svašta. putovanja su najlepša stvar. uz prirodu. i dobre knjige, filmove i muziku. i ljudsku dobrotu.

Under the wave off Kanagawa (The Great Wave) from Thirty-six views of Mt Fuji. Colour woodblock, 1831. Acquisition supported by the Art Fund.

(hokusai, under the wave off kanagawa)

onda sam jednog dana saznala za mladu kineskinju li ziqi i počela kao hipnotisana da pratim njen you tube kanal. ona je život u velikom gradu svesno zamenila za život u dubokoj provinciji kako bi bila sa svojom teško obolelom bakom koja ju je othranila kada je ostala bez roditelja. njeni kratki filmovi za mene su meditacija. li ne govori gotovo ništa u njima, ona samo radi i raduje se postojanju. i brine se sa dirljivom nežnošću o svojoj baki. tamo, u tom kineskom zelenom, zelenom selu gde kuva, pravi nameštaj od bambusa, obrađuje vrt, sakuplja bilje, pečurke, kolje patke i svinje i dimi meso na granama čempresa, korama narandže i još nečeg aromatičnog što sam zaboravila kako se zove, slika, šije i peva… i sve vreme na uzbudljivo lep i smirujući način snima svoj život i tako je postala ubedljivo najuticajniji kineski bloger. kaže da je u gradu preživljavala u borbi za egzistenciju, a da u tom lepom selu istinski živi. sve više sam mišljenja da je to pravi način bitisanja, taj prisni kontakt sa prirodom i jednostavnim stvarima, daleko od buke, politike, globalizacije, surovog kapitalizma, nepotizma, egoizma, agresije, primitivizma, korupcije, života bez  neophodne doze radosti, uništavanja prirode, drugih i sebe… iako od stvari koje ona radi ja iskreno gotovo ništa ne znam. znam samo da filozofiram, maštarim, hedonišem, čitam i kako-tako piskaram. i da – ekspert sam u upražnjavanju unutrašnje emigracije (ubeđeni unutrašnji utopista). ali, mogla bih da pokušam i  da učim to što je li ziqi već naučila.

Сродна слика

a kako ste vi doživeli/preživeli  pandemiju i vanredno stanje? za prirodu znam – ona je od nas predahnula.

godina koja žuri. na skejtbordu

krajem godine kupila sam nekoliko planera za 2020. godinu. stranica, dve popunjene i adio, zdravo. eno ih zatvoreni, čekaju me, a ja im sporo prilazim, kao da nas dele svetlosne godine.  2020. je usain bolt za mene. brza je i hitra u klizanju niz vremensku putanju kao avganistanske devojčice na skejtbordima, na pistama u hangaru, u oskarom nagrađenom dokumentarcu „učiti skejbording u ratnoj zoni (ako si devojčica)“ i evo je već u februaru. a ja stojim i posmatram. samo posmatram. i onda tajac. kao kada se televizijski program (komada dva kanala) završavao u neko doba noći, a ekran bi onda prekrile one silne, ravnomerno raspoređene drhtave crne tačkice na beloj pozadini… sinoć se videh sa d. čekam je na ulici i dok se smeštamo blizu izloga pričam joj kako mi je dosta dana mrmota. i samo nas je preplavila neka sitna prašina, srča, zvuk eksplozije… pazite šta govorite! ili budite precizni šta vam treba. deset minuta ranije stajala sam na ulici u blizini automobila ispod kojeg je bila postavljena bomba. lako sam mogla da izađem iz dana mrmota… u 19h, u kafiću blizu jedne osnovne škole i igrališta za decu… nisam se ni iznenadila previše. znam gde živim, nisam od juče.

 

rano jutro nije moje omiljeno doba dana. meni bi npr. odgovaralo da idem na posao oko 10, 11. pešice, polako, svako jutro drugom putanjom… ali, nisam tako sebi život skrojila, pa idem kada moram. zato taksi. većina razgovora sa taksistima me smara, ali ima ih nekoliko sa kojima mi je sasvim ok da razgovaram. prošle nedelje ulazim u jedan, neraspoloženi oboje, ali dolazimo do priče o svakodnevnici koja iscrpljuje. on čeka da kćerka maturira i odlaze, cela porodica, u nemačku. kaže da su mu tamo već brat i kum sa porodicama, neće biti sami. „možete li da zamislite da moj brat od kako je tamo ne pije lekove za pritisak?“ mogu da zamislim.

pre neki dan bile su te famozne nagrade američke filmske akademije. u suštini parada kiča, ali dopadljiva. a sem toga, 2019. godina je bila godina iznenađujuće dobrih filmskih ostvarenja… skoro svi na koje sam tipovala su nagrađeni. neko je za „parasite“ rekao da je žanr za sebe. film o ljudskoj prirodi. mnogo veća priča od one o podeli sveta na bogate i siromašne. tako me je obradovalo i kada je meksički „roma“ prošle godine dobio 3 oskara. u prvom planu slična tema, samo što imaju različite pristupe i fokuse.

Резултат слика за roma mexican movie quotes(„roma“, directed by alfonso cuarón)

Резултат слика за parasite movie quotes

(„parasitedirected by bong joonho)

i ima još prošlogodišnjih  filmova vrednih pomena, poput onog kratkog igranog „komšijski prozor„, „joker“ naravno… sve u svemu, oseća se zabrinutost. da je nekoga briga. da je nekome stalo. i pogledi koji počinjemo da bacamo na našu sopstvenu priču imaju toplinu. čak je i tarantino u svom paralelnom univerzumu promenio ishod onoga što nije ni smelo da se dogodi, a dogodilo se.  imala sam samo tri godine, ali svih tih godina odrastanja slušala sam o tom zločinu i dobro zapamtila mansonovo lice i tu svirepu priču…

Резултат слика за jane fonda

ali, da se vratim na samu 92. po redu dodelu oskara… prezenterka poslednje, glavne nagrade, bila je 82-godišnja jane fonda. pojavila se na sceni, vitka, lepa, šarmantna, sa nonšalantno prebačenim crvenim kaputom preko ramena. onim istim kaputom u kome je hapšena nedavno u vašingtonu gde petkom protestuje protiv klimatskih promena, kao što je nekada, u mladosti, protestovala  zbog rata u vijetnamu…i ne samo zbog toga! dvostruka dobitnica oskara, glumica koja je obeležila drugu polovinu 20. veka svojim ulogama, stupila je na scenu sa veštačkim kukom i kolenom, sa plastičnim operacijama… i to je njena stvar šta će da uradi sa svojim telom. i drago mi je što smatra da su njena stvar i klimatske promene, ratovi, položaj životinja, potlačenih, drugačijih… nedavno sam ponovo imala u rukama njenu knjigu iz 1983. godine  – „moja metoda“. to je knjiga o sistemu vežbanja po kome je osamdesetih godina bila planetarno poznata, ali je daleko više od knjige o vežbanju. u njoj progovara o svim problemima zbog kojih i danas u 82. godini života protestuje i diže glas, kao npr. o klimatskim promenama. (btw, predgovor jugoslovenskom izdanju je napisala slavenka drakulić.) jedno od poglavlja u knjizi je posvetila zdravlju zaposlene žene, posebno one koja radi u nekakvoj kancelariji, a ta sam i ja. jane fonda svakako nije nikada u životu trunula u nekoj kancelariji, ali je osoba koja primećuje, vidi, čuje i ima empatiju. iznosi statističke (tadašnje) podatke u usa koji su govorili da žene koje rade kancelarijske poslove dva puta češće oboljevaju od srčanih tegoba od drugih žena. istraživanja su pokazala i da su glavni uzroci stresa među kancelarijskim radnicama: pomanjkanje kontrole nad radnim uslovima, pomanjkanje odgovornosti na poslu, ekonomski stresovi i pomanjkanje podrške pretpostavljenih. ide i dalje, pa kaže da se kompjuterizacija te vrste posla  po posledicama može uporediti sa uvođenjem montažne trake, siroti službenik je tek sićušan deo nekog velikog zadatka, pa pati od osećaja otuđenosti, monotonije, nedostatka izazova u poslu, slabi mu vid od lošeg osvetljenja, ima migrene, probavne smetnje, bolove u ramenima, kičmi i rukama zbog neadekvatnog položaja tela tokom rada i sedenja u lošim stolicama… citira i izveštaj svetske zdravstvene organizacije koji kaže da „verovatno je ljudsko zdravlje više oštećeno zagađenjima unutar prostorija nego onim napolju.“

 

a u kini korona virus… čitam ponovo „godinu potopa“ margaret atwood, koja je tek dve godine mlađa od jane fonde i gledam njene fotografije na instagramu. vozi trotinet! u „godini potopa“ piše o velikoj epidemiji. zove je „bezvodni potop“. na str, 3. kaže: „to nije bila obična zaraza: nije se mogla savladati posle nekoliko stotina hiljada žrtava, niti suzbiti biosredstvima i varikinom. to je bezvodni potop na koji su baštovani toliko puta upozoravali.“

vrt“ (margaret atwood, iz usmenog himnenika božjih baštovana)

ko čuva ovaj vrt

vrt tako divan i zelen?

 

beše to jednom vrt najlepši

što je ikada viđen.

 

u njemu sva božja stvorenja

plivala, hodala, letela;

 

dok ne dođoše pohlepni pljačkaši,

i pobiše ih redom sve.

 

sve drveće što je cvalo

i rađalo plodove sočne,

 

naslage peska su prekrile,

lišće, grane i korene moćne.

 

sve blistave i bistre vode

muljevite su postale,

 

a pernate ptice vedre

bez glasa su ostale.

 

o, vrtu, o vrtu najdraži,

tugovaću večne sate.

 

dok ne ustanu baštovani

i u život te ne vrate.

 

2020, minusi i plusevi…

2020. je tek kročila u naše zemaljske živote, a nastupila je agresivno i arogantno. i pored svih izrečenih dobrih želja u našim novogodišnjim čestitkama ona je tek onakva kakvi smo mi… požari u australiji, proleće na severu evrope, trampov vandaloegzibicionizam na bliskom istoku i mnogobrojna ostala ludila. i ja sam sve starija, a imam mnoge neostvarene snove, još uvek čekam čuda, iako dobro znam da godine nisu samo brojke, kao što tvrdi ona izlizana fraza. na današnji dan 1908. u parizu je rođena simone de beauvoir. u intervjuu za the paris review 1965. ova izuzetna žena rekla je na tu temu:

mnogim ljudima se ne dopada ono što govorim o starijem dobu zato što žele da veruju da su sva životna doba divna, da su deca nevina, da su svi mladenci srećni, da su svi stari ljudi spokojni. borila sam se protiv takvih predstava o životu celog svoj života, i nema sumnje da za mene trenutak, ne starosti, već početka starenja, čak i kada neko ima sve izvore koje želi, pažnju, posao koji treba završiti, predstavlja promenu u nečijem postojanju, promenu koja se manifestuje gubitkom velikog broja stvari. ako nekome nije žao što ih je izgubio, samo znači da ih nije voleo. mislim da ljudi koji glorifikuju starost ili smrt jesu ljudi koji ne vole život. naravno, u sadašnjoj francuskoj moraš reći da je sve u redu, da je sve divno, uključujući i smrt.

Резултат слика за simone de beauvoirsimone de beauvoirm 1952, paris, photo by gisele freund

draga simone, i i sadašnjem svetu, baš kao i u tvojoj tadašnjoj francuskoj, moraš reći da je sve u redu, da je sve divno… svet je sve površnije i besmislenije mesto, iako oduvek ima potencijal za nešto mnogo bolje…

srećom i u ovim vremenima postoje ljudi koji osvetljavaju staze i bogaze po kojima idemo. među njima su, što se mene tiče, u samom vrhu na moj top listi – massimo bottura, vlasnik tri mišelinove zvezde, i zvanično najbolji kuvar na svetu i humanista i njegov prijatelj i saradnik street artista i filmski radnik velikog srca koji se krije iza tamnih naočara i inicijala „jr„, otvorili su nakon milana, ria i londona i u parizu refettorio,  restoran sa dušom za one siromašne, bez prihoda, doma – prezrene na svetu. da se prehrane dostojanstveno. to su restorani u kojima volonteriju kao kuvari i konobari ljudi različitih profesija, od studenata do umetnika. pripremaju sasvim besplatno ukusne, tople obroke od namirnica koje su na kraju dana preostale u finim restoranima. prostori u kojima su smestili ove kuhinje/restorane su estetizovani, a umetnici, prijatelji ove dvojice izuzetnih ljudi se brinu za to. od escajga, tanjira, čaša, hrane, muzike, atmosfere… sve je u službi povratka dostojanstva i osećaja ljudske topline za one (beskućnike, migrante…) koji nisu u stanju sebi da obezbede obroke. neretko i poznati vrhunski svetski kuvari, muzičari, glumci, reditelji, likovni umetnici…se pojave i obraduju ljude koji se prehranjuju u ovim restoranima. tako su u parizu jednom prilikom tokom večere svirali članovi grupe „u2“. bio je i robert de niro više puta u ovim restoranima…

ja vas molim da pogledate ove video zapise i date šansu sebi da se nadahnete ljubavlju i saosećanjem. i inspirišete, of course. skrouz.

tanjir koji je za pariski refettorio dizajnirao jr

JR and Massimo at the entrance to the new Refettorio Paris. Image courtesy of Massimo's Instagram

jr i massimo bottura u parizu, smeštenom u jednoj crkvi

Резултат слика за massimo bottura jr refettorio paris u2

refettorio, paris

izgleda da nade, ipak, ima…

btw, ovih dana čitaću knjigu yanisa varoufakisa „a slabi trpe ono što moraju“ i u susret dodeli nagrada američke filmske akademije pogledaću korejski film „parazit„, na neviđeno ubeđena da će me oduševiti i da će dobiti oskara, kao što sam prošle godine navijala za meksički film „roma„.

ono što ne pojedete, garderoba koju više ne nosite, nekome su, sigurno, potrebni… pogotovu u ovim hladnim danima.

moj umbraculum

evo je i nova godina – 2020! radujem se letnjim olimpijskim igrama u tokiju. posebno ceremonijama otvaranja i zatvaranja! za ostale događaje nisam sigurna, nisam u stanju ni da ih naslutim… ono što je manje-više sigurno da će se desiti ponavljanje je već viđenog. stvari kojih se plašim nadam se da će me zaobići. a ono što žudim… znate onu instalaciju jana fabra – umbraculum – senovito mesto udaljeno od sveta, za razmišljanje i rad?

ne znam da li ću ga ikada pronaći u fizičkom svetu (ne zato što mislim da ne postoji, nego zato što mislim da mi sve više beži i da mi je sve manje dostupno…) moj sopstveni, lepi umbraculum… na suncu, ali sa štitom kada postane teže podnošljivo. u podne, npr. kako sam prvo izradila plan b, pa potom plan a, sagradila sam ga odavno unutar sebe. uz njega odlično ide moja omiljena reč među rečima – intropia… ne patim. ne patim nepodnošljivo.

ali, to mesto postoji u svom fizičkom, zemaljskom obliku. postoji u brazilu, blizu atlantika i među kišnim šumama. kuća za 75-godišnjeg filozofa koji je poput mene želeo da ima sopstveno skrovito, ušuškano mesto sa knjigama, među drvećem i zvezdama. kuća za filozofa koji je želeo kuću na čijem krovu će moći da čita, razmišlja, puši (ovo je još jedna od ključnih razlika između nas: osim što nisam 75. godišnji filozof ja i ne pušim) i gleda u zvezde između krošnji drveća. a u daljini moćni atlanski okean… casa biblioteca se zove to čarobno mesto u mestu vinhedo, u brazilu, a stvorili su ga mediteranci (kao što bog nalaže) jedan italijan iz parme – matteo arnone i jedan španac iz barcelone, pep pons, obojica od 2012. stanovnici brazila i vlasnici arhitektonskog ateljea branco.  

evo kako to mesto izgleda:

Library House Casa Biblioteca Brazil By Atelier Branco | Yellowtrace

Library House (Casa Biblioteca) in Vinhedo, Brazil by Atelier Branco | Yellowtrace

Library House (Casa Biblioteca) in Vinhedo, Brazil by Atelier Branco | Yellowtrace

Library House (Casa Biblioteca) in Vinhedo, Brazil by Atelier Branco | Yellowtrace

Library House (Casa Biblioteca) in Vinhedo, Brazil by Atelier Branco | Yellowtrace

images © ricardo bassetti

decembar 2019.

ne znam kako vi, ali ja u ovo doba godine imam redovnu i punu pretplatu na haos i koristim je maksimalno, za sve pare (tj. ona mene), a kada se obrnem oko svoje ose vidim, osećam, kako su ljudi nervozni, jako nervozni. možda jer više gledaju u retrovizor nego u šoferšajbnu… što je i razumljivo. preispitujemo se. voleli bismo da možemo da potapšemo sebe po ramenu, da smo stariji-pametniji, a ne samo stariji… nesvesni da već činjenica da smo sve pregurali, preživeli i ovih 360 i kusur dana trke je dovoljna da sebe pohvalimo. od drugih je to ionako previše očekivati. drugi jure kao i mi, i baš kao i mi, nisu sigurni da znaju pravac kretanja. „gps signal je izgubljen…“ sve se da ispraviti, nadoknaditi, poboljšati, ako nesreća ćuti. (ovo sam negde pročitala. tamo, u „negde“ pisalo je ovako: „sreća je kad nesreća ćuti.“)

Резултат слика за anna karina pierre

na dan kada je jane birkin napunila 73 godine 14. decembra, pre neki dan, umrla je anna karina. obe su snažno i zauvek obeležile francuski nouvelle vague, obe nisu rođene u francuskoj (jane u engleskoj, a anna u danskoj), a svoje karijere gradile su u parizu, obe multitalentovane, obe nepravedno zapamćene, pre svega, kao muze slavnih muškaraca, koji su obojica francuzi i obojica sa prezimenima koja počinju na „g“ i obojica velikog ega, obe su igrale u filmovima agnes varde (koja nas je napustila u martu ove godine i takođe nije rođena u francuskoj, a stvarala je tamo), obe su radile sa ginsbergom, obe su radile sa godardom… obe pamtimo po neodoljivim šiškama, lepim, toplim očima i izgledu žene-devojčice…

ako niste gledali dokumentarni film „faces, places“ koju su zajednički snimili agnes varda i street umetnik jr učinite to sebi obavezno. ima u njemu jedna veoma melanholična scena pred kraj… agnes i jr su se odvezli do švajcarskog gradića u kome sada jean-luc godard živi. želela je da ga vidi (poslednji put, kako se  pokazalo), došli su do njegovih vrata, uzalad je dozivala njegovo ime, ali stari prijatelj se nije odazivao, iako su se čuli njegovi koraci… a sarađivali su od samih početaka svojih karijara. i bili bliski prijatelji. u „faces, places“ odala mu je počast na više načina: kroz hommage legendarnoj sceni u luvru iz njegovog filma  iz 1964. „bande à part“ (u kome, naravno, glumi anna karina), kao i kroz scenu u kojoj je zamolila mladog umetnika jr-a da njoj za ljubav skine na tren bar tamne naočari (a on se nikada u javnosti ne pojavljuje bez njih, kao što se u mladosti ni godard nije pojavljivao, a takođe je jednom, da joj udovolji, to učinio 1961. u njenom kratkom filmu „les fiancés du pont macdonald“)… rastužilo ju je njegovo odbijanje da se vidi sa njom. samo zbog toga je sa gorčinom nakon toga pomenula da se nije ljutila na njega nikada, ni kada je za potrebe svog filma „socijalizam“ iz 2010. uzeo njene scene, bez da je tražio dopuštenje, samo ju je kasnije, kada je film već bio gotov, obavestio da je to učinio.

jean-luc godard smrt svoje muze, junakinje više svojih filmova, svoje nekadašnje ljubavi i supruge, nije ni jednom rečju prokomentarisao…

happy birthday to you georgia!

georgia totto o’keeffe, danas bi napunila 132 godine. volela bih da vreme nije prepreka kakva ljudskom stvoru u njegovom neznanju jeste i da iz ove tačke u vremenu ušetam u 1929, onda kada si stigla u santa fe i kažem ti da će sve biti dobro, da će duša prestati da te boli, da ćeš u new mexicu pronaći svoj dom i svoj mir, da ćeš naučiti da voziš automobil čak! da ćeš za mnoge od nas biti ne najznačajnija američka slikarka modernizma, nego jedan od najznačajnijih slikara. tako si i želela da te pamtimo, ne kao ženu-slikarku, nego kao slikara. znaš, moje najomiljenije umetnice su žene koje su poput tebe svoje godine nosile sa ponosom i mudrošću, bez budalaština kojima su žene često sklone. pina bausch, agnes varda i margaret atwood. (naravno i ti!) samo je još margaret ovde, za dva dana biće i njen rođendan… večeras čitam njen roman „mačje oko“. stephen hawking joj je rekao da „vreme nije linija već dimenzija, poput dimenzija prostora. ako možemo da savladamo prostor, možemo savladati i vreme. a kada bismo znali dovoljno i bili u stanju da se krećemo brže od svetlosti, mogli bismo da putujemo kroz vreme unazad i da postojimo na dva mesta odjednom. (…) ne gledamo unazad, duž vremena, već dole, kroz njega, kao kroz vodu. ponekad na površinu ispliva ovo, ponekad ono, ponekad ništa. ništa ne nestaje.“ da imam moći koje nemam danas bih ti organizovala u tvom letnjem domu, ghost ranchu u abiquiu, proslavu za bogove. massimo bottura bi kuvao, yohji yamamoto bi ti doneo haljinu koja bi te oduševila! jr bi nas sve fotografisao i onda u tvom muzeju postavio video mural sa tvog rođendana… došli bi svi tvoji prijatelji: andy warhol, alexander calder, ansel adams, rebecca strand, mabel dodge luhan, tvoj juan hamilton, sve komšije indijanci i meksikanci… i agnes varda, i pina bausch i margaret atwood! stieglitza ne bih pozvala! ne bih mu dozvolila da te još jednom povredi… pozvala bih i tvog suseda, d.h. lawrenca. (blizu je njegov ranč. voleo je novi meksiko kao ti, pa iako je umro u francuskoj njegov pepeo, kao i tvoj, rasut je baš tamo, u novom meksiku…)

a dok ne savladam vreme, nadam se da ću u ovom životu savladati barem prostor i posetiti tvoj veličanstven dom u novom meksiku. ti ćeš i tada biti tamo, to je sigurno. ništa ne nestaje!

srećan ti rođendan!

Сродна слика

georgia O’keeffe by laura gilpin, 1953

Резултат слика за georgia o'keeffe juan hamilton"

dan budnik, georgia at the ghost ranch with pots by juan hamilton, 1975

Резултат слика за georgia o'keeffe juan hamilton"

o’keeffe and hamilton, photographed by william clift, 1983.

Резултат слика за georgia o keeffe rebecca strand and mabel dodge"

alfred stieglitz: georgia o’keeffe and rebecca strand, 1922–1923

Ghost Ranch

„art is not what you see, but what you make others see.“ ~georgia o’keefe

Сродна слика

Georgia O'Keefe's Abiquiu home/domino Brittany Ambridge portefolio

agnes, krompir i ja

danas sam u marketu našla prelep krompir i srce mi je zaigralo. agnes varda, namignula sam ti. to je tvoj krompir! to si ti i tvoja sila vitalis koja pulsira i sada kada nisi više na ovom svetu. krompir kada je star, kada se smežura, smanji se, uvuče u sebe, a onda počne da klija. ako ga ne baciš u đubre, već ga sačuvaš i ne dopustiš da istruli vratiće ti dobrim. ako ga prekriješ  zemljom iz njega će nići novi plodovi. na tebi je samo da ga čuvaš od korova i buba, a on će te zauzvrat hraniti i činiti sitim i spremnim za sve što ti padne na pamet. agnes je to znala. kao što je znala da postoje ljude koji sakuljaju naše otpatke i njima se prehranjuju i tako ostaju u životu. znali bismo i mi kada bismo otvorili oči i srce. ona jeste.  zato ljudi ispred njene kuće u parizu, u rue daguerre 86  i na njenoj poslednjoj zemaljskoj adresi na groblju passy svakodnevno ostavljaju krompire, a ne cveće. da sam tamo odnela bih ovaj moj srcoliki krompir.

posvetila je i filmove toj svojoj fascinaciji. i izložbe, instalacije, fotografije… u francuskom institutu u njujorku 2017. rekla je da je sebe, kada se ponovo vratila filmu, videla baš tako – kao krompir u obliku srca, koji ponovo raste. njena instalacija „patatutopia“ na venecijanskom bijenalu 2003. godine izvedena sa 700 kilograma krompira osvojila je mnoga srca.

znaš li da je krompir u obliku srca relativno česta pojava u prirodi? ali, ne viđamo ga u prodavnicama, ni na pijačnim tezgama jer nije tražen. nije poželjan. izlažu se za prodaju samo oni krompiri koje ćemo mi potrošači odabrati, oni pravilnog oblika, ogrugli, ili izduženi, ni preveliki, ni premali. agnes u svojim instalacijama i filmovima „the gleaners and i“ i „two years later“ povlači paralelu između tog neželjenog srcolikog krompira i tela žene u godinama, tela koje više nije poželjno, nije voljeno, atraktivno… ali, kao što nije bacala u smeće krompire nepravilnog oblika, tako nije odbacila ni svoje telo. naprotiv, snimala je nesavršene delove svog ostarelog tela, ruke, noge, bore, smežuranu kožu, iskrivljene prste… i stvarala je umetnost od svega što dotakne.

Image

znala je agnes varda da i ono na prvi pogled obično zapravo je sasvim neobično. neobično važno i neobično lepo. ako znamo i ako  želimo da vidimo. ako se ratosiljamo sopstvenih idiotskih predrasuda. Сродна слика

 

agnès varda in conversation with hans ulrich obrist

patatutopia, agnes varda

Фотографија корисника Agnès Varda Officiel