fly me to the (#dear)moon…

Фотографија корисника Jovanka Kozlovacki Damjanov

nisam dugo pisala na ovom blogu. a čovek koji voli da piše, obično ne piše ako ga je nešto poremetilo. ili uspavalo. mene je oduzeo i obuzeo dan mrmota. pa… nema mi druge nego da pokušam da pobegnem iz tog dana. mogla bih na svoj uobičajeni način – da se sakrijem što dublje u sebe, ali ovaj put imam drugi plan: da odem na mesec! iako sanjar čisto sumnjam da bih bila te sreće da elon musk i yusaku maezawa baš mene povedu na mesec 2023. u međuvremenu, igram na sigurnu kartu. na mesec me vodi sinatra. svojom pesmom. a i to je bolje od dana mrmota.

ko je harizmatični i neustrašivi arhitekta budućnosti elon musk već i vrapci znaju. čak je i na srpski prevedena prošle godine (izdanje izdavačke kuća „laguna„) knjiga o njemu: „elon musk: tesla, spaceX i potraga za fantastičnom budućnošću„. ali, ne znam da li znate ko je yusaku maezawa, prvi budući svemirski (namerni) turista, japanski milijarder koji je odlučio da mad tea party napravi na mesecu za ne više od osam umetnika? (na instagramu @yusaku2020) pored toga što je kustos projekta #dearMoon osnivač je fashion kompanije „zozo“ za online prodaju odeće po tačnoj meri kupca čiji je slogan „be unique, be equal“, kolekcionar umetničkih dela koji je za delo „untitled“ koje je 1982. naslikao jean-michel basquiat platio 110 miliona dolara… u mladosti je svirao bubnjeve u jednoj punk grupi. kada je objavljena vest da će da finansira ovaj let na mesec neko od njegovih pratioca na instagramu postavio je pitanje zašto taj veliki novac nije svrhovitije uložio, za pomoć ljudima kojima je pomoć preko potrebna. maezawa je, očito isprovociran i pogođen, posebno odgovorio ovom pratiocu, pa smo saznali da do sada nije publikovao ovakve informacije iz pristojnosti, ali da aktivno pomaže već skoro 20 godina (ima 42 godine) od fukušime nakon cunamija i zemljotresa do zemalja trećeg sveta, da mu nije cilj da samo on bude srećan, nego da usreći i što više drugih ljudi. svog basquita je spreman da da na zajam muzejima širom sveta, što već i čini.

jednom sam bila toliko dokona da sam mu poslala moju listu predloga koje umetnike da povede na mesec. sada se ne sećam koga sam mu sve preporučila, ali mislim da sam mu sigurno preporučila da među tih osam srećnika budu: banksy, terrence malick, lars von trier, haruki mirakami… i ne sećam se koga sam mu još velikodušno preporučila. zašto malick i von trier? pa, da suprotstave svoja gledišta. 🙂 a, da! svakako bih mu preporučila da povede ivana novaka iz „laibach„. neko od digitalnih prometeja morao bi da ima mesto u tom svemirskom brodu. btw, laibach ima i novu pevačicu i novi album, a to nije nebitna vest. be sure. i yayoi kusama da bude na spisku putnika, da mu oslika ceo brod svojim tačkama.

setih se još nekoga koga bi trebalo da povede, a to je pozorišni reditelj romeo castellucci.  nikada neću zaboraviti njegovu predstavu „il velo nero del pastore/the four seasons restaurant“ i zvuk sa oboda crne rupe… pa, neka ide onda još jedan iz te branše – jan fabre (i još nekih drugih) i to je onda ceo tim, njih osmoro!

kada sad pogledam listu shvatam da sam svoj pol totalno marginalizovala. moraću da promenim listu, jer zaista ima toliko sjajnih umetnica na ovom svetu. npr. neko bi trebalo i da ih fotografiše tokom puta, pa neka ide annie leibovitzali, koga da izbacim? i vodila bih i laurie anderson. (kako sam mogla da zaboravim njen projekat „the end of moon„?!). laurie je bila prvi umetnik kojeg je svemirska agencija nasa ugostila na svojoj rezidenciji.

o my god, elon musk & yusaku maezawa, da li ste vas dvojica svesni koliko sam vam baš ja neophodna za #dearMoon projekat?

 

 

Сродна сликаyusaku maezawa & basquiat 

Резултат слика за yusaku maezawa elon muskyusaku maezawa & elon musk

you may say i’m a dreamer
but i’m not the only one
i hope some day you’ll join us
and the world will be as one

 

 

with just one polka dot, nothing can be achieved. in the universe, there is the sun, the moon, the earth, and hundreds of millions of stars. all of us live in the unfathomable mystery and infinitude of the universe. pursuing ‘philosophy of the universe’ through art under such circumstances has led me to what i call ‘stereotypical repetition.’  (yayoi kusama)

 

Advertisements

madeira, čarobno ostrvo

Резултат слика за madeira best european island 2018
„primećujete li da na madeiri nema stresa?“ – pitao je portugalac za susednim stolom.
pola sata pre toga – on, sredovečni gospodin rođen u funšalu (funchal), najvećem i najlepšem gradu na madeiri,  i njegova žena, za koju ćemo malo kasnije saznati da je norvežanka, obratili su mi sa pitanjem kojim to jezikom moj muž i ja govorimo. nije ni čudo, za 10 dana na madeiri niti jednom nismo čuli srpski…
Фотографија корисника Jovanka Kozlovacki Damjanov
bila je već prošla ponoć kada smo sleteli na aerodrom koji se zove „kristijano ronaldo“. zapravo, „krištijano ronaldo“ kako oni izgovaraju. dok smo se vozili ka hotelu funšal je već spavao. a ponoć je tek prošla, mislim da je bilo oko pola jedan… sutradan nam je već postalo jasno. ovo je ostrvo tihih, smirenih ljudi koji žive sporim ritmom. čak i kada je pešacima upaljeno crveno svetlo na semaforu oni će usporiti, zastati u svojim automobilima. niko neće trubiti drugome, neće naglo kočiti… funšal je besprekorno uređen, čist, svaka travka je na svom mestu, svo moguće cveće ovog sveta naći ćete u njemu, ne samo po parkovima, banane npr. rastu i na šetalištu (i niko ih ne bere, ne kida…), sve je negovano, kultivisano, ljudi se nenametljivo osmehuju i ponavljaju reč „obrigado“ kao da je refren neke pesme.
(obrigado=hvala)
Фотографија корисника Jovanka Kozlovacki Damjanov
kada smo dva dana kasnije otišli da vidimo glavnu lokalnu pijacu „mercado dos lavradores“ nismo znali gde da gledamo… voće, povrće, cveće, ukusi i mirisi, bog je pogledao madeiru (i nije mu zameriti). sad mi je jasnija nike reklama u kojoj krištijanov alter ego ga kljuca pitanjem šta mu bi da napusti najlepše ostrvo na svetu. btw. ovih dana je madeira po peti put proglašena za najlepše evropsko ostrvo.
a ovo je prvi put u mom životu da na nekom letovanju („letovanje“, ovo je pre bilo „proletovanje“, jer je madeira ostrvo večnog proleća) nisam uspela ni jednu knjigu da pročitam. počela sam da čitam „mašinu za pravljenje španaca“ valtera uga maia koji piše malim slovima i nakon pesoe i saramaga postao je moj treći omiljeni portugalski pisac ever. u to sam se uverila kada sam se vratila kući i pročitala knjigu do kraja. valter ugo mai je i pravnik, pevač i skulptor, dobitnik saramagove nagrade, a u knjizi jedan starac je istovremeno i junak pesoine pesme „trafika“ i on sav opčinjen i posle toliko puno godina, priča svojim prijateljima u staračkom domu kakav je pesoa sve bio, i prelep čak! omg, sva trojica „mojih“ portugalaca na jednom mestu!
Фотографија корисника Jovanka Kozlovacki Damjanov
sa madeire sam se vratila sa portugalskom navijačkim šalom i još gomilom navijačkih rekvizita. i da nisam otputovala u portugal navijala bih za njih. 15. juna su igrali sa španijom, a na šetalištu pored okeana bio je postavljen ogroman video bim i seli smo u prvi red. toliko sam glasno navijala da su mi pukle glasne žice, a da krištijano nije dao treći gol mislim da bi me srčka udarila. posle svakog gola ili dobre akcije pogledala bih se sa portugalkom koje je sa kćerkom sedela do mene. kada se utakmica završila prišla mi je i krenula, verovatno, da komentariše utakmicu. kada je shvatila da nisam portugalka zagrlila me je i izljubila, prvo mi je stavila šal u bojama portugalske zastave oko vrata, a onda mi poklonila i ostale navijačke rekvizite koje je imala. i to nije bilo sve, pozvala je i kćerku da me poljubi i izgrli…
a nakon utakmice gledali smo nastupe portugalskih izvođača na festivalu „atlantico“. festival je trajao tri dana, sledećih večeri su nastupali muzičari iz brazila i sa zelenortskih ostrva. publika je sve vreme kao u zanosu sedela na uredno poređanim stolicama i pažljivo slušala. portugalci i u restoranima dok slušaju fado izvođače ne zveckaju escajgom, a kamoli da pričaju. oni poštuju umetnike. u stvari, oni poštuju drugog.
Фотографија корисника Jovanka Kozlovacki Damjanov
ja sam se na madeiri tek jednom okupala. nisam imala vremena. i nije mi žao. ovo je bilo moje najaktivnije letovanje. čak ni jako stari turisti tamo ne miruju. a kako bi to čovek i mogao? ostrvo mami izazovima. na njemu ćete susresti sve klime. dok smo se autobusom penjali na vrh planine iznad funšala naišli smo na skoro sva godišnja doba i klimatske pojave. samo sneg nismo videli. dole je na okeanu bilo oblačno, usput smo naišli na kišu, pa na gustu maglu, a kada smo se popeli iznad oblaka dobili smo najraskošniji sunčan dan.
Фотографија корисника Jovanka Kozlovacki Damjanov
zaista imam problem da nešto važno ne propustim… svi ti utisci, sva ta mesta, rastinja, mnoštvo raskošnih parkova, od monte palace tropical garden na 70.000 metara kvadratnih, sa rastinjem iz celog sveta do cvetnog jardim botanico… a opet, kada se spustiš u grad funšal i prošetaš ulicama imaš utisak da si na najspokojnijem mestu na svetu. funšal je harmonija, smirenost, blagost… on je mirnija i ušuškanija varijanta glavnog portugalskog grada, pa nije ni čudo da ga zovu „lisabon u malom“. kao i lisabon ima i kalsade, dekorativne sivo-crne pločnike, različite u svakoj ulici, prelepe azuležose (oslikane pločice) na fasadama,  u restoranima se uveče izvodi fado…
Фотографија корисника Jovanka Kozlovacki Damjanov
a hrana! moj bože, čovek bi tamo mogao da živi samo na voću! avokado, banane, mango, marakuja, ma šta god poželiš… ja sam imala dva omiljena jela: ribu espada, koja se nalazi samo u njihovim i japanskim vodama, sa bananom, karamel prelivom i bademom. i espetada (njiihova varijanta ražnja) sa morskim plodovima i povrćem i voćem. bandoglava kakva jesam jela sam od slatkiša samo natu i čurose. ostale ću probati sledeći put! pila sam vino verde i đuseve od tog božanskog voća.
Фотографија корисника Jovanka Kozlovacki Damjanov
portugalac sa početka priče obožava fudbal, navija za benfiku, ali prati i sve ostale klubove u portugalu. tih dana u svim portugalskim medijima preneta je vest da je siniša mihajlović postao novi trener „sportinga“. pitao nas kakav je mihajlović, iz pristojnosti prema domovini smo se uzdržali od komentara, a on je suzdržano primetio da je malo konfliktna ličnost. nekoliko dana kasnije „sporting“ je raskinuo ugovor. znala sam da se ta „malo konfliktna ličnost“ neće uklopiti u ovu sredinu… portugalac nas je pitao i da li primećujemo da skoro svi dečaci na ostrvu igraju fudbal… btw, ne igraju samo dečaci, nego i devojčice. kada dan počinje da se smiruje na mnogobrojnim terenima pored okeana devojčice zajedno sa dečacima izvode čuda sa fudbalskom loptom. „svi oni sanjaju da jednog dana postanu krištijano, ali takav dečak se nikada više na ostrvu neće roditi“ – rekao je portugalac.
u funšalu je i ronaldov muzej, ispred muzeja njegova statua u prirodnoj veličini, pored muzeja i njegov hotel… njegove fotografije na sve strane. jasno je i zašto. oni se ponose njime. nakon ispadanja sa svetskog prvenstva portugalci su u lisabonu svoje fudbalere dočekali kao da su šampioni. kada je novak đoković zbog povrede počeo da pada na svetskoj rang listi mi smo ga se u trenu odrekli. samo primećujem…
Фотографија корисника Jovanka Kozlovacki Damjanov
na monte smo išli autobusom, ali i uspinjačom. ali, kako smo se spustili dole!!! pandan gondolama u veneciji na madeiri su drvene sanke „carros de cestos“ , zapravo korpe od pletenog pruća, vi sedite u njima, na udobnim jastucima, a „gondolijeri“ (u njihovoj varijanti „carreiros“) obučeni u bele pantalone i bele košulje sa žirado šeširima na glavama, prvo podmažu dobro te drvene sanke, a onda vas vuku vrtoglavom brzinom dole ka gradu, po asfaltnom, uglačanom putu. onda kao bez duše, ako se prevarite i ne uzmete taksi, do dole hodate, trčite, jurite. koliko vas noge nose. onda se smejete. konačno stignete dole i sednete da uživate u nečem drugom.
Фотографија корисника Jovanka Kozlovacki Damjanov
ovo nije turistički vodič, ja to ni ne znam, a ni ne želim da vas bombardujem podacima koje možete i sami da pronađete na internetu… nešto ću zasigurno da propustim. madeira ima ministarstvo za kulturni tirizam! na madeiri je ljudima kultura zaista važna stvar. ozbiljna muzika se svira čak i u kazinu.
uveče, nakon što se vrate sa večere, ljudi se kao u svetilište spuštaju na obalu. sede i gledaju u okean. a ako na obali te večeri nije organizovan neki program onda će barem slušati muziku. kvalitetnu. oko pola jedan, jedan odlaze. tiho, bez guranja, niko ne ostavlja papiriće, plastične kese, ostatke hrane… pitam se, od koje smo to bolesti mi ovde bolesni, pa nikako da se naučimo redu. i tužna i ljuta sam zbog toga.
Фотографија корисника Jovanka Kozlovacki Damjanov
znam da sam nešto (nešto? svašta!) važno zaboravila.
u junu svake subote uveče sa platforme na okeanu ispaljuje se vatromet. moj bože, svi kao opčinjeni gledaju. muzika ga prati, a on je tako raskošan kao nijedan koji sam do tada videla u životu. kada se završi numera svi apaludiraju kao da su u operi ili na nekom velikom rock konceru, a onda u miru gledaju sledeću tačku.
a u gradskom parku sam videla policu sa knjigama. ljudi donose svoje knjige i pozajmljuju one koji su drugi posetioci parka doneli. i bela polica i knjige na njoj u besprekornom su stanju. kao da ih je neko tek postavio tu.
nedostaje mi funšal… obrigado!
Фотографија корисника Jovanka Kozlovacki Damjanov

ps tačno pre 64 godine jedan od meni najomiljenijih pisaca posetio je madeiru:

on june 15, 1954, on its way west across the atlantic, the italian ship francesco morosini made a brief stop at funchal. among the ship’s passengers were ernest hemingway and his wife, mary welsh hemingway. It was the world-famous writer’s first and only visit to madeira, one that took place 36 years after he had turned down a friend’s invitation to join him in madeira, for the sake of the sun that would help him recuperate from his wounding on the italian front in 1918. hemingway appears not to have left any record of his visit to madeira, but his wife did. in her memoir, how it was (new york: knopf, 1976), mary welsh wemingway offers a short account of the 1954 visit. playing for the moment the travel writer, she recalls wine, the porcelain plaques, and the basket-sledding down the mountain: at funchal where the ship had stopped forty times in its voyages and he [the captain] had never gone ashore, ruggiero this time decided to look at the town. he took me in a car to a café where we sipped sweet madeira wine, then to the chapel on the mountaintop where carlos I, last emperor of austria, is buried, his life much less violent comic-opera than those of his granddads, his uncles, and his cousins and his aunts. what i had not noticed during earlier visits were the porcelain plaques of saint fátima [sic] with her sweet, young face and elegant blue and white dress. down the mountain we skidded in the basket sled, the runners being wood, not steel as i had earlier recorded, to the fish market where we found big fresh 60 to 70 pound tuna and also bright-eyed fresh dorado. back on the francesco morosini, the captain decided to send for some fish, and that evening the chef did well by them. (462)

 

ps. sve fotografije napravljene mojim starim (i još uvek dobrim) huawei androidom. iako ne bih imala ništa protiv ovog najnovijeg sa tri kamere…:-)

Up on melancholy hill

kada nisam lazy vikendom idem do mog omiljenog parka. prvo prošetam ili provozam biciklom krug, dva (da osmotrim situaciju, btw, na jednoj klupi devojka je čitala prusta!), a onda sednem na moju klupu.  polako dišem i upijam prizor. nigde ne žurim. svet izvan parka jedva da postoji. da, volela bih da život sa one strane, ako ga ima, tako izgleda. kao taj pogled. kao park subotom i nedeljom ujutro. onda tako nagledana izvadim časopis ili knjigu. i čitam. ove subote ponela sam „original magazin“. neko je u njemu pisao da će se u budućnosti desiti dominacija samovozećih automobila koja će rezultirati prestankom potrebe za posedovanjem sopstvenih automobila i nestankom potrebe za parkinzima što će osloboditi prostore u urbanim sredinama za nešto drugo. za više zelenih površina, npr.  kada je bio dečak jeff bezos, vlasnik „amazona“, u školi je napisao da kada odraste želi da stvori svemirske stanice u kojima će živeti zemljani, a  zemlju bi pretvorio u veliki prirodni park. onda sam razmišljala da li je to utopijska ili distopijska priča… i dalje nisam sigurna. kada sam se vratila kući poslala sam poruku u kojoj mojom voljom poređana slova kažu kako sam srećna što sam dobar deo života provela u sporom ritmu 20. veka. a onda sam se popela na melancholy hill („…just looking out on the day of another dream…“). dok svet, meni znan i drag neumitno prestaje da postoji

Резултат слика за igor simic golf club - wasteland

na 32. stranici „original magazina“ počinje intervju sa igorom simićem. ovaj vizuelni umetnik i „demagog“ (studija vlasnik) zanimljivo priča/snima priče o našoj planeti posle apokalipse i o umetničkoj sceni ovde, u srbiji, pre (ili nadomak) apokalipse iste. u njegovoj video-igri „golf club – wasteland“ nakon ekološke katastrofe na zemlji, sve je otišlo dođavola, svi su izginuli, samo su bogati uspeli da pobegnu na mars. a kad ih nagrize nostalgija dolaze na zemlju. i igraju golf po ruševinama…

inteligentno, emotivno,  vizuelno visoko estetizovano i muzičkog dijapazona od lepote do dubokog bola. pa, još sa anom ćurčin.  

kad već pomenuh ovog mladog (und nadasve perspektivnog artistu) da skrenem pažnju i na njegovog „mislioca u supermarketu“. (da, direktna asocijacija na rodenovog…)

Mislilac-u-supermarketu

onda sam otišla na pijacu po cveće. kako nemam sto ruku, a otišla sam biciklom, kupila sam tek jednu saksiju sa crvenim muškatlama, jednu praznu veliku saksiju i zemlju. i buket turskih karanfila. sva pod utiskom boja sa pijace mislim da sam sa jasnom namerom podsvesti, naletela na sajt španjolke coco davez. ona je slikarka, ilustrator. tu sve vrišti od boja. ali ugodno oku vrišti, razigrano. pop art u zaletu na novi realizam. koketno. možda je tim putem valeria palmeiro stigla do imena coco davez. pogledaj joj samo potpis. pa, opet zaviri na njen sajt.

Firma Coco Dávez

 

u onoj svemirskoj stanici jeffa bezosa coco bi mogla da oslikava zidove. oslikavanje radi oslikavanja.radi unošenja radosti kada počne da ih razdire čežnja za zemljom…

(u ovom videu muziku bih radije ignorisala, za razliku od onih video zapisa gore…)

BLUE NUDE.jpg

dream, play, live

iliti

šta me ove zime (p)okreće

ako želiš da vidiš videćeš da:

ili preciznije: ako umeš da sanjaš.

život (life is life…) jasnije izbija na površinu kroz snove. bez snova između života i nas je teški teret beznađa. mrtvo more. ali, baš mrtvo. kao atomsko sklonište koje je spolja zabetonirano samo što si uspeo da uđeš da se u njemu sakriješ. a tamo nema ničega. a, logično, ubrzo neće biti ni kiseonika.

jedna kreativna agencija iz new yorka zove se „dream the end„. online art oaza kako oni kažu. mesto gde se nudi ostvarenje snova. i onda se snovi završavaju? ne bih volela da budem na mestu/tački/stanju gde se snovi završavaju i više ih nema. slutim da ljudi iz ove agencije nisu od te vrste, već da se samo radi o nazivu koji nekome (meni) može da zazvuči grubo. kao nešto konačno i bezizlazno. da nije tako u njihovim mislima/sajtu ne bi bilo mesto za sanjare poput majakovskog… ni za njegove stihove.

misao vašu,
što mašta na omekšalom mozgu,
ko lakej na masnoj sofi, od sala nadut,
dražiću dronjcima srca okrvavljenim grozno,
sit narugavši se, bezočan i ljut.

ja u duši nemam nijedne sede vlasi,
ni staračke nežnosti nema u njoj!
svet sam zaglušio snagom svog glasa,
dvadeset dvogodišnjak – idem,
lepotan, svoj.

(oblak u pantalonama, majakovski)

o, kako je lepo ono što sanja i stvara iz svojih snova švedski baletski umetnik, koreograf i reditelj alexander ekman. tokom decembra u pariskoj operi mesto snova bio je njegov balet „play„.

joseph campbell

i like creating worlds that have never been seen before.

– alexander ekman

 

http://alexekman.com

a da li si video konceptualne fotografije koje je napravila mlada umetnica lara zankoul iz bejruta? kao u snu da ih pravi.

Фотографија корисника Lara Zankoul Photography

http://www.larazankoul.com

lepo je i pravedno što je nakon prošlogodišnjeg počasnog oskara za agnes vardu (1928-), film „faces places“ koji je prošle godine uradila sa mladim umetnikom koji se predstavlja samo kao jr, nominovan za oskara u kategoriji dugometražnih dokumentarnih filmova. trebalo je da agnes varda uđe u devedesetu godinu, pa da svet, konačno, shvati kolika je njena veličina.

anton ginzburg rođen je u rusiji, a  živi i stvara filmove, skulpture, slike… u new yorku… u hiperboreji. u snu. i na javi.

anton ginzburg, hyperborea, saint petersburg, russia, 2011

antonginzburg.com

http://antonginzburg.com/works_/hyperborea-2011/

(obavezno pogledaj ovo)

a ove knjige bih baš volela da imam:

Резултат слика

Резултат слика

hi, hello.’ at the entrance of the world of mankind, when they show me the shadow of youth and bring an important assignment into my life, amidst the fear of the anxiety of the unknown that causes the never-ending struggle between life and death, i wish to discover my boundless dream tonight. “ -yayoi kusama

i ovu:

Georgia O'Keeffe: a Life

yayoi kusama joj je svojevremeno (1955) iz japana napisala pismo georgiji o’keeffe. a georgia… uzvratila joj je pismom, lepim rečima i podstrekom. tako to rade veliki.

la grande bellezza je bio koncert grupe „laibach„. 13. januara u srpskom narodnom pozorištu, u novom sadu. nekako su mi svi ti ljudi koji jesu do poslednjeg mesta ispunili salu delovali umorno, sivo… zaspalo. na kratko tek probuđeno. a laibach… kako reče moja prijateljica nataša milović: „svaka čast umetnicima i kulturnim pregalnicima kakvi su oni. istrajavaju vekovima.“ onda su oni otišli dalje – u svet. a mi smo se vratili u noć. kada sam izašla na ulicu iz kafića, stanova, kafana i kafanica treštali su narodnjaci… srećna nova godina. 😦

kao prozor u taj svet u koji je otišao „laibach“, „nedeljnik“ nam je darovao besplatno digitalno izdanje „new york times-international report„, sa sve prevedenim tekstovima na srpski. čitam sa radošću. i glađu.

https://www.nedeljnik.rs/nytinternationalreport

***

post scriptum

pitam se gde su, šta rade, kakvi su im dani, misli i oči… milan kundera… jean-luc godard… bernardo bertolucci… odavno nisam ništa čula o njima…

 

osam dana madrida

#ilovemadrid

Фотографија корисника Intropia

intropia

ovo nije vodič, ni putopis. ovo su moja (o)sećanja vezana za madrid. kraljevski madrid. iz gotovo svakog dela ovog grada jasno je da je to kraljevski grad. real madrid! a utisci… puna ih je glava. ne miruju na montažnom stolu u mojoj glavi. ne mogu da ih složim. još uvek. možda sutra. ili neki drugi dan. ako. puštam ih. kao što španci puštaju male špance da se na miru igraju bez njihovog zvocanja. još uvek mi je u glavi slika sa madridskog aerodroma od pre desetak godina kada smo čekajući let za dalje videli tu veliku špansku porodicu sastavljenu od predstavnika svih generacija. najmlađi član bobi šarmantno je provocirao svojim nestašlucima, a odrasli članovi klana samo bi povremeno rekli: „aj, bobi, bobi…“ za to vreme otac jedne nemačke porodice urlao je na svoje potomstvo…

počeću od pretposlednjeg dana. moj rođendan. desembar je dovukao zubato sunce i zimu i u madrid. tražimo spomenik kolumbu. el monumento a cristóbal colón – kažu oni. prolazimo niz gizdavu calle de serrano. u jednom izlogu ispisana moja reč. kao kada biraju reč godine. ovo je moja reč godine. možda poklon madrida meni za rođendan. intropia! unutrašnja utopija. na izlogu još dve koje je objašnjavaju i koje je tvore: introspection i utopia. puštam u sebi i sad iznova i iznova song koji ima tu jednu jedinu reč. gracias madrid!

i pronašli smo kolumba. ogroman! a iznad njega sunce. on zagledan prema zapadu!

idemo prema nacionalnoj biblioteci. tamo opet jedan pored drugog de vega i servantes. na ulici hvatamo delić strastvenog govora uličnog vodiča iz free walking ture. kaže: da je lope de vega danas živ bio bi pisac scenarija za beskonačne tv serije. a servantes… servantes je umetnost!

ironija sudbine ili neka šala madrida tek u ulici koja nosi naziv servantesova je de vegin spomen muzej, a u ulici koja se zove de vegina naći ćete tolika sećanja na servantesa i njegovu poslednju adresu…

sa sudbinom ili bez, servantesova je večnost.

u madridu treba tražiti i hemingveja. don ernesta. na primer u restoranu „botin„, zvanično najstarijem restoranu na svetu. otvorenom 1725. godine. tamo gde hemingvej u završnoj sceni svog  dela iz 1926, romana „sunce se ponovo rađa“, vodi glavne junake džejka barnsa i lejdi bret ešli da jedu, kao i mi to veče za moj rođendan, na prvom spratu restorana. džejk kaže bret da je to jedan od najboljih restorana na svetu. hemingvej ga pominje i u romanu „smrt popodne“…

mmada, očekivala sam da se madrid daleko vidljivije odužio don ernestu. jer, osim što je bio zaljubljenik u španiju, osim što je bio spreman i da pogine za špansku republiku, osim što je promovisao turizam u ovoj zemlji, osim što je u nekoliko romana i pripovedaka ovekovečio ovu zemlju i ovaj grad, osim… zaslužio je mnogo više zahvalnosti.

http://www.botin.es/en

korida, plaza de toros de las ventas. ako si ovde obavezno obiđi i muzej koride. izvinjavam se onima koji imaju nešto ili štošta protiv koride. ja baš i nemam.

 

botin

madriđani i njihovi gosti stoje strpljivo u redu (i) ispred najstarije chocolaterie „san gines“ i danju i noću. „san gines“ je otvoren još 1894. i radi svih sedam dana u nedelji, 24 sata.

chocolateriasangines.com

madriđani žive napolju. svi su na ulici. i u restoranima. i u redovima za čokoladu, lutriju, muzeje, pozorišta…  u redovima u kojima niko nije nestrpljiv, niti pokušava da ide preko reda… na ulici su i bebe. i njihovi roditelji. i babe i dede. u ovoj zemlji ne postoji kult mladosti. u njoj postoji kult izlazaka. ko li je ostaje u njihovim kućama?

 

u madridu postoji i kult šunke. muzeji šunke. jamon jamon. kako li je drugačije bigas luna i mogao da nazove svoj film. restoran u koji uđete i nije neki ako vam iznad glave i svugde sa strane ne vise šunke.

naravno, madrid je grad važnih muzeja na svetskoj mapi. muzej prado i muzej kraljice sofije neoprostivo je (i glupo) zaobići. pored impresivnih zgrada i impozantnog fundusa i stalnih postavki ovo su mesta u kojima možete da vidite gostujuće izložbe iz celog sveta. izložbe pamćenja vredne. tog dana kada smo obilazili muzej kraljice sofije ivan jani novak je gostovao u njemu i bio voditelj kroz izložbu o nsk. grupa je bila ograničena na 30 posetilaca i odavno je bila popunjena… a samu sebe sam iznenadila u ovom muzeju. pored dela svih onih slikara koje toliko volim ja sam se rasplakala ispred gernike. dok sam u šoku brisala suze primetila sam da nisam jedina. a pikaso mi čak nije među 10 omiljenih slikara… na neki način ovaj muzej i jeste njegovo mesto. znaš da je uslov da slika bude izložena u ovom muzeju taj da nije nastala pre 1881. godine, što je godina njegovog rođenja….

a u muzeju prado osim svog onog silnog blaga sveta, najboljeg od najboljih, možete da vidite i trenutno jednog od najintrigantnijih savremenih umetnika koji dolazi iz kine. cai guo-qiang je svetskoj javnost skrenuo pažnju na sebe specijalnim vizuelnim efektima na ceremonijama otvaranja i zatvaranja olimpijskih igara u pekingu. nakon 15 godina na čelu prada miguel zugaza oprostio se ovom izložbom. kako je cai guo-qiang poznat po radu sa barutom i eksplozijama (njegove slike nastaju, javno pred publikom, od tragova detonacija na platnu) u art krugovima se šale govoreći da zugaza napušta prado bukvalno uz eksploziju.

 

madrid je grad ljudi koji vole život. grad parkova. grad kulture. puna pozorišta, bioskopi, muzeji… grad u kojem se dobro jede. i pije! (sjajna vina i piva!) u kome pre deset ujutro nema gotovo nikoga na ulici, ali u kome posle deset uveče sve vri od ljudi…

a ako želiš  zaista dobrog vodiča za madrid obavezno pre puta (ne kao ja posle) pročitaj putopise miloša crnjanskogu zemlji toreadora i sunca“. moj banaćanin kaže da madrid „odmah od početka, ne liči na evropske prestonice. pre svega vidniji je od njih na danu, a življi je od svih drugih velikih gradova noću. danju mu je nebo boje tirkiza, a vazduh treptav, providan, zračan, sve dok pred veče neobično ne zahladni. (…) u nekoj bezbrižnosti koje drugde nema. cilj nije da se steče, nego da se prijatno poživi. (…) španija je raj za decu. vrištu i deru se, jer ih niko ne bije i jer im je dozvoljeno sve. decu u španiji, niko ne kažnjava, ni kad se popnu čoveku na glavu. (…) u podne, kao uostalom i uveče, pola madrida želi da se prošeta. pojaviti se, proći, biti viđen, provozati se, u toj gradskoj gunguli centra, to je kao neka obaveza primljena ćutke, sa oca na sina. (…) taj spoljni izgled španskog nehata i lenjosti jako vara. španac – i kad je poslovan čovek – voli, pre svega, neku atmosferu sna. nosi u sebi svoju kap arapske krvi, (…) uostalom, čemu uopšte žuriti? – nije li istorija o prošlosti španije dokaz da je na ovom svetu sve kao san? ima li naroda čija se veličina sa tom prošlošću može uporediti i nije li najomiljeniji španski pesnik davno napisao da je život san. (la vida es sueño.)“

omg, toliko toga nisam ni spomenula. (možda) se nastavi…:-) perdóname…

par koji smo videli 27. novembra 2017. u rano popodne ispred san isidro crkve…

ono što je potrebno

živimo vreme kratke pažnje. sve kraće. kao onomad mini suknja mary quant. minimalizam u pažnji. do toga je dovelo ovo i ono. sva ta površnost. i sva ta tzv. pomagala i tehnološka dostignuća koja bi trebalo da nam priušte uštedu vremena… nikada više informacija, toliko puno impresija, utisaka… e, kada sam ja bila mlada (mislim fizički) postojala je grupa kozmetika (od kosmička etika) i imali su stvar: utisaka puna glava / utisci nisu prolazni…  btw, ispostavilo se da se utisci jedva i registruju, a kamoli da nisu prolazni… kratka pažnja ne uočava. kratka pažnja ne stiže da joj išta postane opsesija, ni nenadoknadivo. idemo sa fotografije na fotografiju, prelećemo preko iole dužeg teksta, ni za kratke nemamo strpljenja, a nedostatak strpljenja guši interesovanje… „idemo dalje“ je naš pravac. kuda? ka čemu? ka novom događaju, ka novom proizvodu, ka novoj, najnovijoj senzaciji. kratka pažnja je samoživa. kratka pažnja je pandemija. pre neki dan desili su se razorni zemljotresi u čak četiri zemlje. jedva da smo registrovali. ok, nisu se desili u našoj samodovoljnoj evropi, niti u „najbitnijim“ sjedinjenim državama, ali čak i da su se tamo desili bilo bi „svako čudo za tri… dana, sata, minuta, sekunde…“,  a i u iraku, iranu, japanu i kostarici žive ljudi, životinje i biljke.

pre nekoliko dana, 11.11.2017, agnes varda je u svojoj 89. godini postala prva žena koja je primila počasnog oskara. u kaliforniji u kojoj je snimila 1968. film „black panthers„. i sa 89 godina agnes varda je i dalje angažovana. a da bi bio angažovan potrebno je da fokusiraš svoju pažnju. da se usredsrediš. posvetiš. posvetiš sebe onome za šta si promislio, osetio, odlučio da je vredno boriti se. a ja? a ti? da li ti je uopšte stalo do nečega da bi se borio? da bi založio baš sve… agnes ne želi da snima filmove o ljudima koji poseduje moć. njen izbor su buntovnici koje se bore za svoj sopstveni život. ona je tome posvećena.

u filmu „amerika protiv johna lennona“ vidimo kako je john lennon uložio svoj autoritet, slavu i novac da bi pomogao radikalnim aktivistima, među njima i crnim panterima, u usa, u vreme vijetnamskog rata protiv istog. a nije morao.

žao mi je što sam tek nedavno počela da čitam margaret atwood. ona je svoju pažnju usmerila na položaj potlačenih, na žene, biljke i životinje u današnjem svetu i njihovu ugroženost. ona se plaši za sve nas. ona nas opominje. njena slika sveta je distopijska.

godinu potopa“ otvara himna božijih baštovana

 

vrt

ko čuva ovaj vrt

vrt tako divan i zelen?

 

beše to jednom vrt najlepši

što je ikada viđen.

 

u njemu sva božja stvorenja

plivala, hodala, letela;

 

dok ne dođoše pohlepni pljačkaši,

i pobiše ih redom sve.

 

sve drveće što je cvalo

i rađalo plodove sočne,

 

naslage peska su prekrile,

lišće, grane i korene moćne.

 

sve blistave i bistre vode

muljevite su postale,

 

a pernate ptice vedre

bez glasa su ostale.

 

o, vrtu, o vrtu najdraži,

tugovaću večne sate.

 

dok ne ustanu baštovani

i u život te ne vrate.

 

jan fabre misli da nada, ipak, postoji:

možda se ne vidi na prvi pogled, ali postoji u ovom cunamiju veštačke inteligencije, cunamiju novih medija, čovekova unutarnja žudnja i za emocijom i za katarzom. zato i mislim da su našim društvima i te kako potrebni.

Сродна слика

are you you

osvežili su zebru na raskrsnici koja je u mom vidokruku (dole levo), pa sada i danju i noću mogu jasnije da vidim siluete ljudi koji je prelaze. nekada u mislima ustostručim broj figura na prelazu. to ja na javi sanjam da sam u tokiju… prizor je posebno lep kada padne kiša i hodajuće figure otvore raznobojne kišobrane. bilo bi dobro kada bih iz tog ugla (sa visine, i sa distancom, a opet dovoljno jasno)  mogla da posmatram i sebe. nešto bi mi, možda, bilo jasnije. lakše bih uočila kako hodam, kako držim glavu, gde blistam, a gde grešim u hodu… to bi mi reklo nešto i o tome ko sam ja zapravo…

shantell martin, umetnica sa crnim i belim markerima, ispisuje multiplicirane reči po celom njujorku: „who are you„, „you are you„, „are you you„. na najneverovatnijim i najverovatnijim mestima. i na unutrašnjoj strani vrata svoje spavaće sobe napisala je „who are you“ kako bi to prvo ugledala ujutro kada otvori oči. kako bi sebi  odmah, na početku dana, postavila pitanje kakva je osoba i kakva bi osoba želela da bude. i kako bi se primorala da se zapita da li je ona zaista ona.

Сродна слика

https://shantellmartin.art/

ali, ponekad nije loše biti neko drugi. neko drugi u odnosu na ono što jesi. što si već tvrdoglavo dugo. već dosadno dugo. kada si već sve pokušao (do besvesti da ponavljaš jednu te istu nedeletvornost). kada si se umorio i od samog sebe. kada ti ceo život stane u jedan dan nakon što si živeo hiljadu godina. kada bi želeo da pokušaš. da živiš. ili da budeš neko drugi iz puke radoznalosti. zbog igre. da iznenadiš druge. sebe. i sve te koji su ti.

jednom je moj omiljeni kreator yohji yamamoto pričajući o odevanju rekao: „kada ste nesigurni odeća vam može pomoći da se sakrijite. ili da promenite sebe. ja vam preporučujem da postanete neko drugi.“

mislim da shvataš da ni ja, ni yamamoto ne govorimo o napuštanju autentičnosti…