Архиве категорија: Art

life is life

tužno je što sam za prozno delo ovog čoveka (a bio je ne samo književnik, nego još svašta) saznala slučajno. da, slučajno sam naletela na njegovu knjigu „slučajna otkrića“. njegovo ime je milan kašanin, a ovo sve oko mene je crno-beli svijet

tužno je jer je taj čovek izuzetno pisao. i jer je na i mnoge druge načine zadužio našu kulturu, ali odavno svet više nije mesto gde bi tako nešto bilo važno. kvalitet nije mera stvari, nego la-la-la (land and etc.).

ta knjiga odavno već ne može da se kupi i moraću ovu pozajmljenu iz biblioteke da fotokopiram, skeniram. ili ukradem. 🙂

nadam se da ćeš izguglati da vidiš ko je bio milan kašanin. a mi… uspeli smo da obesmislimo ono što je radio sa velikim žarom, slike koje je on nabavljao za ovu zemlju ne mogu ni da se vide. muzeji su postali mauzoleji, zapečaćeni za poglede.

u „slučajnim otkrićima“ milan kašanin kaže:

„šta sve nisam pretrpeo, čega se sve nisam odrekao, šta izgubio, a još nisam iznemogao i još uvek više žalim ljude nego što ih prezirem ili mrzim. čim nesreća ostane za mnom i čim me prođe bol, ja ga predam zaboravu i, ponesen, pođem u susret nečem, ne znam čemu, samo svaki put nečem lepšem od onoga što je bilo. (…)  ja zaboravljam zlo ne zbog toga što ga ne priznajem, nego što ne mogu s njim da živim. (…) bez zadivljenosti nad velikim, bez otkrivanja nepoznatog, bez prizivanja neočekivanog, bez radosti od susreta s poznatim i dragim, ja ne bih mogao ni umeo da živim. jeste da je mrak nad gradom i u mojoj sobi, ali u meni nije. nikada tako kao sad, po propasti kuće u kojoj sam proveo bezbroj malih i velikih dana, i po prestanku kiše nad vrtom koje nije bilo, nisam znao koliko života ima na zemlji i koliko ih ima u meni. za celog svog veka, najviše se sam voleo ono čega nema.“

eto takav je bio čovek milan kašanin…

jutros sam videla da je mladi kineski fotograf, pesnik i provokator (29 godina) ren hang pronađen mrtav u berlinu. neki mediji prenose da je reč o samoubistvu. boleo ga je svet u kojem je živeo. boleo ga je sukob sa svojom zemljom. u pesmi „my depression“ tačno je nacrtao kako je video svoj život:

life is indeed a

precious gift

but i often feel

it seems to send the wrong man

http://www.renhang.org

任航

njegov životopis u par reči izgledao bi ovako: rođen u kini 1987. samouk postao jedan od najznačajnijih savremenih fotografa. više puta bio hapšen u kini. ono što je radio u toj zemlji se zvanično vodi kao pornografija. (zanimljivo da ono što je najveća pornografija u svetu u kome živimo nikada se ne tretira kao takvo…) izlagao širom sveta, a u svojoj zemlji zabranjivan. podjedanko cenzurisan i hvaljen. bol ga je doveo do depresije. btw. u posledjih 15 godina stopa samoubistava u kini je porasla za 60% i samom su svetskom vrhu po broju samoubistava.

znaš, susan cain u knjizi „tihi ljudi“ iznosi neke sasvim zastrašujuće stvari o našem svetu. i to ne od danas. kako je sve ovo oko nas dobro smišljeno i izrežirano s predumišljajem. i pitam se kako onda osetljivi, tihi ljudi, da opstanu. svet je podešen po meri kapitala i po meri krugova moći. pogledaj i u vrtićima je kult utopljavanja individualnosti u kolektiv, forsira se grupni rad u svemu i svačemu, traže se samo timski igrači. zamišljam kako bi se npr.  tesla uklopio u timski duh…  susan navodi da je još četrdesetih godina 20. veka dekan harvarda izjavio da bi ovaj prestižni univerzitet trebalo da odbija „osetljive, neurotične“  tipove i „prekomerno intelektualno stimulisane“ u korist momaka koji ispoljavaju „zdravu ekstrovertnost“… pa, ren hang nije bio takav momak. osim na harvardu, takvi nisu poželjni nigde na planeti zemlji.

Оставите коментар

Објављено под Art, books, photography, politics

I wah-wah-wah-wah-wonder

znaš, kada čitam japanske priče dešavaju mi se lepe slučajnosti. na primer ova: pre neki dan, jedan od onih blagoslovenih, neradnih, čitam murakamijevu priču „yesterday“ iz zbirke „muškarci bez žene“ i usred priče onaj koji je iz kobea, iz ašije, i koji je prvo lice jednine u priči, izlazi u susret čudnoj želji svog prijatelja koji je rođen u tokiju, ali savršeno govori dijalekt kansaija kako bi na miru mogao da navija za omiljene hanšin tajgerse. čudna želja bila je da izađe sa njegovom devojkom. prvo lice jednine nevoljko je izvodi. u bioskopu gledaju woody allenov film „manhattan„. i sada na scenu stupa moja lepa slučajnost: ja multitasking woman vrtim kanale, odmah po završetku priče, i… na jednom od kanala ide „manhattan“! baš kao što mi je prošle subote dok sam gledala wendersov film „tokyo-ga“ stigao zahtev za prijateljstvo od jednog japanskog kompozitora. kompozitora čiji je ozu omiljeni reditelj, a koji je u kamakuri (50 km od tokija, ozu je tamo živeo) imao prilike da upozna wendersa…

tokyoga

tokyo-ga, wim wenders

lepe stvari se dešavaju i kada ne postoji (ili je ne primećuješ) slučajnost. juče mi je na fb iskočila objava da će u martu (10. mart, austin, texas, na sxsw festivalu) biti premijera najnovijeg malickovog filma „song to song“ i , evo, ne mogu da prestanem da gledam prvi trailer za taj film. i da slušam „runaway“  del shannona. u filmu igraju: ryan gosling (i peva!), michael fassbender, natalie portman, rooney mara, christian bale, val kilmer, ali i patti smith, lykke li, black lips, iggy pop, red hot chili peppers, florence and the machine, john lydon… ne mogu da dočekam! puna poverenja u sve što malick napravi. baš sve. svaki kadar.

we thought we could just live from song to song, kiss to kiss… (rooney mara u „song to song“)

dok čekam „song to song“ uživam u ponovnom gledanju „to the wonder„. volim te reči iznutra, volim spori ritam, volim fotografije svetla kroz prste, svetla kroz krošnje drveća, volim šum trave, lavež pasa u tihim ulicama, volim muziku, volim što svi u filmu govore na svojim maternjim jezicima…

postoji scena u kojoj mlada italijanka kaže:

„život je san. u snu ne možeš da praviš greške. u snu možeš da budeš šta god hoćeš. bilo šta. ti si mali sanjar. treba da letiš.“

kada je bio prvi neradni išli smo da gledamo konje. konje koji jure. konje koji su zatvoreni. konje koji se igraju. konje sa tužnim, velikim očima. i malick je strelac. pola čovek, pola konj.

samo držim otvorene oči i gledam. bez želje da bilo šta dokažem.

volela bih da sam konj.

Оставите коментар

Објављено под Art, books, movie, music, photography

o deljenju

mišljenja sam da bi čovek ono što zna trebalo da podeli sa drugima, pa da nam svima bude bolje. malo makar. bolje. jer… nikada ne znaš kome bi ono što ti znaš moglo da pomogne. ovih dana sam čitala knjigu japanskog mladog čoveka (rođen je 1992. ) obolelog od autizma koji je u svojoj trinaestoj godini napisao ovu jedinstvenu, insajdersku knjigu u kojoj nam otkriva iz prve ruke kako je biti autističan. taj mladi čovek zove se naoki higašida, a knjiga je „zašto skačem“ i kod nas ju je objavila „laguna“. država bi trebalo ovu knjigu besplatno da deli svim roditeljima koji imaju decu obolelu od autizma. ova knjiga će im pomoći da shvate svoje decu i njihove potrebe. lajtmotiv knjige je njegova molba da ne odustajemo od njih. naoki kaže na jednom mestu: „jednostavno smo takvi. samostalno naprosto ne umemo da obavimo nešto isto kao vi. ali, kao i svi ostali, i mi želimo da damo sve od sebe. kada primetimo da ste odustali od nas, osećamo se bedno. zato vas molim da nastavite da nam pomažete, do samog kraja.

piteš se, verovatno, kako je naoki uopšte uspeo da napiše knjigu. zahvaljujući ambicioznoj nastavnici, posvećenoj majci i svojoj velikoj želji da se izrazi naučio je da sriče reči na tablici sa slovima. pokazuje slova na tablici da bi sricao reči koje njegov pomagač zapisuje. ima i svoj blog.

često, dok sam učio ovaj postupak, osetio bih se sasvim poraženim. ali naposletku, stigao sam do tačke kada sam mogao sam da pokazujem slova. snage da istrajem u tome davala mi je sledeća misao: da bih živeo svoj život kao ljudsko biće, nema ničeg važnijeg od sposobnosti da se izražavam. tako da se za mene abecedna tablica ne svodi samo na sastavljanje rečenica: ona mi omogućava da prenesem drugima ono što želim i što mi je potrebno da razumeju.“ 

zašto skačem

naoki-higashida-autism-japan-the-reason-i-jump

naoki higashida

štošta sam otkrila i na internetu, samo što je stvar diskusije šta je kome bitno. ali, čak i kada ti se učini da je nešto zanimljivo, korisno samo tebi i nikom više sasvim je izvesno da bi to moglo da obraduje i još nekog. radi se o aplikaciji za mobilne telefone hoteltonight. ona je last minute ponuda hotela. zatekao si se u nekom gradu, a nemaš rezervisan hotel (naravno, uz pretpostavku da imaš money money money) više nije problem. pri tom u njihovoj ponudi nisu neki šklj hoteli, ali ne i preskupi. a imaju i blog.

Here’s how Elaine Daneshrad of Fashion Laine used HT for a recent last-minute stay in NYC. Inspired to book a great stay for yourself? Download the app to get started. Have an amazing HotelTonight experience? Shoot it on over to us at...

hudson hotel. nyc, na 5 minuta od central parka

http://hudson-new-york-central-park.new-york-hotels-ny.com/

treća stvar koju ću podeliti sa tobom ako kao ja voliš (voliš? obožavaš!) avangardnu umetnost je ubuweb lokacija na internetu. na početnoj stranici piše: all avant-garde. all the time.

iza ovog cyber kofera punog avangradnog blaga stoji pesnik keneth goldsmith. u julu 2013. bio je gost naše zemlje i govorio je o ne-kreativnom pisanju. btw, on je prvi pesnik laureat moma muzeja iz nyc. keneth kaže:

it’s amazing to me that ubuweb, after fifteen years, is still going. run with no money, ubu has succeeded by breaking all the rules, by going about things the wrong way. ubuweb can be construed as the robin hood of the avant-garde, but instead of taking from one and giving to the other, we feel that in the end, we’re giving to all. ubuweb is as much about the legal and social ramifications of its self-created distribution and archiving system as it is about the content hosted on the site. in a sense, the content takes care of itself; but keeping it up there has proved to be a trickier proposition. the socio-political maintenance of keeping free server space with unlimited bandwidth is a complicated dance, often interfered with by darts thrown at us by individuals calling foul-play on copyright infringement. undeterred, we keep on: after fifteen years, we’re still going strong. we’re lab rats under a microscope: in exchange for the big-ticket bandwidth, we’ve consented to be objects of university research in the ideology and practice of radical distribution.

but by the time you read this, ubuweb may be gone. cobbled together, operating on no money and an all-volunteer staff, ubuweb has become the unlikely definitive source for all things avant-garde on the internet. never meant to be a permanent archive, ubu could vanish for any number of reasons: our isp pulls the plug, our university support dries up, or we simply grow tired of it. acquisition by a larger entity is impossible: nothing is for sale. we don’t touch money. in fact, what we host has never made money. instead, the site is filled with the detritus and ephemera of great artists—the music of jean dubuffet, the poetry of dan graham, julian schnabel’s country music, the punk rock of martin kippenberger, the diaries of john lennon, the rants of karen finley, and pop songs by joseph beuys—all of which was originally put out in tiny editions and vanished quickly.  (ubuweb)

ovo dole je kenneth goldsmith…

„naše impresivno digitalno okruženje  zahteva nove odgovore pisaca. šta to znači biti pesnik u eri interneta? ova dva  pokreta, flarf i konceptualno pisanje, svaki formiran tokom poslednjih pet  godina, direktna su istraživanja u tom pravcu. i ma kako različiti bili, imaju  iznenađujuće slična rešenja. kao prvo, identitet je za grabljenje. zašto  koristiti svoje reči kada se možeš isto tako dobro izraziti koristeći tuđe  reči? a ako vaš identitet nije vaš, onda se i iskrenost mora izbaciti takođe.  materijalnost dolazi u prvi plan: čini se da količina reči više utiče na pesmu  od samog njihovog značenja. potrošljivost, fluidnost, i reciklaža: postoji  osećaj da reči nisu predviđene da traju zauvek. danas su one zalepljene na  stranicu, ali sutra se mogu ponovo pojaviti kao facebook fenomeni. napraviti  fuziju avangardnih impulsa prošlog veka sa tehnologijama današnjice, sve ove  strategije predlažu prošireno polje za poeziju dvadeset prvog veka. ovo novo  pisanje nije isključivo vezano među stranicama knjige, ono se stalno oblikuje  od štampane stranice ka web stranici, od galerijskog prostora ka naučnoj  laboratoriji, od društvenih prostora za čitanje poezije ka društvenim  prostorima blogova. to je poetika fluksa, koja proslavlja nestabilnosti i  neizvesnosti. “ (flarf je dionis. konceptualno pisanje je apolon – kenneth goldsmith

eto, toliko od mene. za sada.

 

Оставите коментар

Објављено под Art, books, travel

berlin, sa berlincima

nekoliko nedelja pre odlaska u berlin za volanom taksija kojim sam se vozila sa posla jednog dana sedeo je anđeo damiel.  imao je cca 50 godina, dugu smeđu prosedu kosu svezanu u rep i sve crte lica bruna ganza. ja sam sedela na zadnjem sedištu i krišom mu posmatrala lice u retrovizoru. da budem sigurna da je to on. damiel. ili bruno ganz. svejedno. jasno je bilo da ako je to stvarno on nema potrebe  glasno da kažem da sam ga prepoznala. on je, u tom slučaju, ionako čuo svaku moju misao od momenta kada sam ušla u vozilo. onda sam dobila išijas, pa sam napunila 50 godina, pa sam ležala dve nedelje i kusur u krevetu i vodila fenomenalni prustovski život. samo bez potrage za izgubljenim vremenom. vreme me uopšte nije interesovalo. interesovao me je samo taj prostor dnevnog boravka gde se sam se ulogorila, knjige, filmovi, internet i moji snovi. leđa i leva noga su se upinjali da to pokvare, ali im nisam dozvolila. vodič za berlin i pregled sajtova o berlinu i pomislih, naivno, da sam spremna za put. sletela sam u jutro, dan je bio siv, berlin je bio siv, ali vozila sam se od tegela ka charlottenburgu širokim bulevarima i moja radoznalost je bila u petoj brzini. na moje razočarenje tamnoputi taksista je odbijao i da me pogleda, a kamoli da komunicira. a meni se baš pričalo. pokušavala sam svašta, ali ništa nije palilo. dakle, totalno sam mu antipatična, pomislih. da je on bio jedan od wendersovih anđela čuo bi tu moju misao i onda bi se nasmešio. nije. znači, nije anđeo. onda sam ućutala i nastavila da posmatram početke mog berlina. tu i tamo tamo bih ciknula. za sebe. volim da upoznajem nove svetove. ja sam radoznao duh koji voli da leži u krevetu i sanjari. oksimoron? ne znam. takva sam od kada sam se spustila na ovaj svet. mali buda sa utakmicom u glavi. i 50 punih godina. o bože, stvarno je puno, a ja još nisam ni odrasla! (no, hvala ti, bože, na tome!) mmmada kada sam poređala knjige erice jong, jednu pored druge, malo sam se smrzla. „strah od letenja“ sam čitala kada sam stvarno bila balava, „strah od pedesete“ kada sam imala 33 i mislila da je 50. godina najudaljenija tačka od mene u svemiru i „strah od umiranja“ koji sam čitala prošle godine. i to je to? sve? nema više ničega? ili nema više straha?

odoh ja nazad u berlin. dakle, dan je bio siv, ali je automobil bio crn i blistav. ako žena mora da plače neka to bude u jaguaru, a ne u autobusu.  tako nekako reče  françoise sagannisam plakala, ali, eto nisam imala sa kime da ćakulam. pa, ako moram da ćutim… u neko doba rešim da, ipak, ne odustanem. pitam ga odakle je muzika koju pušta. odgovor kratak: sudan. ooo, počeh da delim komplimente. i zaista sam mislila da je lepa muzika. muzika iz sudana me je uvela polako u berlin. i tu se prvi put osmehnuo. uto smo stigli do hotela. kofer mi je bio u prtljažniku, krenuo je da ga izvadi i da mi naplati vožnju, kada se pojavio besan čovek. tako besnog čoveka ne pamtim da sam videla u životu, a viđala sam besne. bljuvao je vatru metaforički, a bukvalno i nedvosmisleno je urlao i izgovarao reče koje srećom nisam razumela, jer ne govorim nemački. kada je na tren zastao da, valjda, uzme dah, odnekud se pojavio još jedan, istovetan njemu. taj je urlao na nesrećnog taksistu iz sudana još bezumnije. pominjao je reč „policaj“, vadio mobilni telefon i fotografisao ga… ja sam prvo zanemela, a onda sam počela kao pokvareni gramofon da ponavljam taksisti; „sorry“, „sorry“, „sorry“… bilo me je sramota moje boje kože. i moje bespomoćnosti. nikako nisam uspevala da shvatim zašto bi se neko tako ponašao kao ova dvojica bezumnika. ali, nisam ostala tu. platila sam i ušla u hotel. u hotel u kom su zbog moja dva prezimena, jednog na „chki“ i drugog na „ov“ pomislili da sam ruskinja i obraćali mi se na ruskom, iako sam ja odgovarala na engleskom. kakogod, uzela sam ključ od sobe, obukla pidžamu, popila diklofenak, pojela dva plazma keksa i legla da spavam. pre toga sam bacila pogled na ulicu, u zgradi prekoputa. šarenoj kao prolećni voćni kolač, velikim slovima pisalo je „fizijatar“. nasmejah se u sebi: eto, i berlin zna šta me muči. onda je iz halea stigao moj muž i krenuli smo da osvajamo berlin. padoše mi na pamet stihovi leonarda cohena: „first we take manhattan, then we take berlin / i’m guided by a signal in the heavens / i’m guided by this birthmark on my skin…“ 

bila je nedelja, ništa skoro u našem kraju nije radilo, pa smo večerali pečenu gusku sa narandžom u najbližem, ispostavilo se srpskom restoranu, u kom nas je ispod portreta novaka đokovića posluživao konobar iz zagreba, a za susednim stolom sedeli majka, sin i unuče, romi iz unutrašnjosti srbije. čista proza. a čekala sam poeziju. srećom, miloš crnjanski me je upozorio i ohrabrio, a on je poznavao tu zemlju i taj grad: „nemačke pojave i stvari ne samo da nisu bezbojne, već su naprotiv, puno, gusto šarenilo, često oporo, i baš zato, nezaboravnije. magla i bezbojnost, sivo nebo koje smo navukli da zamišljamo nad pruskom, spadaju u netačne i zastarele podatke, i inače mnogobrojne, preostale iz prošlosti...“ (miloš crnjanski,“knjiga o nemačkoj“, 1931)

preispitivala sam sebe šta znam o ovom gradu, koje su mi prve asocijacije: „nebo nad berlinom„, alfred döblin , fassbinder i „berlin alexanderplatz„, bauhaus archiv, brechtov teatar, olimpijske igre 1936, jesse owens, filmovi leni riefenstahl, marlene dietrich, mi deca sa stanice zoo, einstürzende neubauten i blixa bargeld, brežnjev i honecker kako se ljube, rosa luxemburg kojoj se u berlinu izgubio svaki trag 15. januara 1919, john kennedy 1963. u poseti berlinu koji je izjavio da je krofna… ima sigurno još toga, ali bila sam umorna kao pseto i ničeg se više nisam sećala. da me je sreo vlasnik hotela lako bi mogao da me ubedi da sam ruskinja. ili štagod.

u berlin se nisam zaljubila na prvi pogled. znaš već i zašto i kako: sivo nebo, epizoda sa bolesnicima ispred hotela, moj išijas… ali, znala sam, imala sam svest, predznanje ili kako se to već zove, da sam u new yorku evrope. u urbanoj sredini i ti kakvoj! gradu sa prošlošću koja pritiska, opominje, boli, ali i gradu koji je željan budućnosti. dakle, sanjar je. a to je već dovoljna količina sličnosti između njega i mene. samo nam je trebalo vremena. onoga što ionako ne postoji. dakle, čekanje me nije ništa koštalo. stajali smo licem u lice. taj grad i ja. bila sam u drugim delovima nemačke, ali berlin je nešto sasvim drugo. to 1931. piše i crnjanski, moj banaćanin, koji kaže da je berlin zanimljiviji od ostale nemačke: „ta metropola, što se mnogo izmenila, što ne žudi za prošlošću, već za budućnošću, što podučava, zapoveda, lomi, vara, truje i hrani, samo po sebi vredi da se upozna uzduž i unakrst, baš zato, jer je skroz moderna, sa novim profilom, bez onog bivšeg, pod šlemom.“

posle je, na žalost, opet izgubila glavu (i srce i dušu) pod šlemom. rušila sadistički i bila rušena, podeljena, pa spojena… ali, utisak modernosti te metropole i sada je dominantan.

ja ne znam odakle da počnem u sećanju posle one gorepomenute pečene guske.  u glavi ringišpil uspomena i utisaka. kao slike  sa vožnje na onom točku na alexanderplatzu. možeš li na tom točku koji ide gore-dole, pa u krug da ne budeš nevino dete u gradu koji zna da se nevinosti jedva seća? grad iz kojeg je (i) wilhelm reich morao da pobegne. (nemoj nikako da propustiš da ne čitaš, i čitaš, i čitaš njegovo delo „čuj, mali čoveče„).

Фотографија корисника Jovanka Kozlovacki Damjanov

u ovom čudesno lepom čudu smo se vozili. i bili deca…

kako ne znam odakle da nastavim, ni sa čime da završim okačiću utiske kao nasumično izvađen veš iz mašine i okačen naokolo, po štriku, radijatorima, stolicama… večernja šetnja po maglom prekrivenom luksuznom kudamu. vožnja autobusima 100 i 200. moja fasciniranost istočnim berlinom, iako se na tu kartu sa sobom nisam kladila pre puta. multikulturalni, šareni kreuzberg. biciklovi, biciklovi, biciklovi iako je bio minus. i deca voze biciklove po ovoj zimi! parkovi, parkovi, parkovi! ulazak u glavnu zgradu humboldt univerziteta koji je dao 20 nobelovaca, od maxa planka, alberta einsteina do gustava hertza i ne-znam-koga-sve-još. na zidovima njihove fotografije i onda dok se penješ na sprat ogromnim stepeništem na zidu velika kamena tabla i na njoj marxova 11. teza o feuerbachu. mi smo se, bez da smo trepnuli, odrekli svega, pa i toga. a u vodećoj evropskoj kapitalističkoj zemlji nisu! u gradu ćeš videti i spomenik marxu i engelsu!

kako je trećeg dana granulo sunce kada sam krenula u bauhaus archiv!  idealan dan za fotografisanje ovog prelepog zdanja (unutra je zabranjeno fotografisanje) i za šetnju po za svakodnevni život izmišljenu četvrt tiergarten, sa prelepom arhitekturom i ooogromnim parkom. u bauhaus arhivu pored redovne postavke bila je i izložba fotografija lucie moholy. izložene su i njene fotografije sa puta po našim krajevima sa početka prošlog veka. onda  žandarmerijski trg i ulice oko njega, lepe, gizdave, restoran koji takođe nosi žandarmerijsko ime u kome smo imali sjajnu večeru (ja sam namerno odabrala kuglice od mesa koje nose ime grada u kojem je rođen kant, grada čija me priča u zadnje vreme prati poput senke u stopu, počev od kunderinog romana „praznik beznačajnosti“ u kojem je jedan od glavnih junaka, grad sulude geografske-istorijske priče, jedini današnji ruski grad van rusije… a nakon večere šetnja sa našim berlinskim prijateljima po delovima grada koje mogu samo berlinčani da ti pokažu. pa, tajanstveno lepa jevrejska četvrt, ostrvo muzeja, šarlotenburški dorac! veličanstvena unter den linden. šarmantna stara nikolajeva četvrt u kojoj smo ručali u krčmi iz 16. veka… mesto ispred pravnog fakulteta gde su 10. maja 1933. knjige bile na lomači…  u ulici fasanenstrasse u literaturhaus berlin, koji je i restoran i nešto kao kulturni centar, sa našom prijateljicom koja živi u berlinu, jeli smo supu od kestenja, slušali jazz i gledali izložbu posvećenu glumici carola neher koja je bila jedna od omiljenih brechtovih glumica. i više od toga. a onda je emigrirala u sovjetski savez i nestala. bukvalno. i kažu da brecht nije ništa učinio, a da je mogao…

Фотографија корисника Jovanka Kozlovacki Damjanov

bauhaus archiv

mene je srce, ipak, najviše vuklo ka postdamer platzu… tamo je biblioteka u kojoj anđeli posećuju starca homera i druge koji tamo dolaze u „nebu nad berlinom“. bez posete toj biblioteci poseta berlinu ne bi imala smisla za mene. videli smo i impresivan, moderan, muzej nemačkog filma na tom trgu, ultra moderan sony centar…  čista početnička sreća nas je poslužila u penjanju na 28. sprat panorama punkta (naši berlinski prijatelji to još nisu uspeli, rezerviše se i po 30 dana unapred i stalno su gužve, a mi smo bili sami u liftu) sa kojeg se pruža impresivan pogled od 360% na ceo grad, pa sam mogla da napravim ovakve fotografije:

Фотографија корисника Jovanka Kozlovacki Damjanov

Фотографија корисника Jovanka Kozlovacki Damjanov

ima toga još. ali, sad sam umorna i spava mi se. trebalo je savladati ovoliki grad. da li sam pomenula hedonizam po bezbrojnim božićnim pijacama širom grada, tako kič, ali tako veselim i šarmantnim?

e, da, videla sam da u bioskopima igra film o handkeu:

2 коментара

Објављено под Art, books, movie, music, photography, politics, travel

čovek koji će spasiti operu iliti beg od istovetnosti

volim pretposlednju sedmicu u mesecu kada uz nedeljnik“ izađe i dodatak „the new york times: international report“ sa odabranim tekstovima prevedenim na srpski. uživam. u tim tekstovima lišenim senzacionalizma i primitivnosti. guštam gotovo svaki. sa uživanjem. čak i sa išijasom. a u ovom broju dodatak o hrani je moja preporuka broj 1.  tako sam pročitala kako su jeli američki starosedioci i kako njihovi potomci kradu od zaborava tu kuhinjsku magiju. ali, tekst o ženi koja se zove isabella dalla ragione, koja na svom imanju u brdima oko naselja città di castello u umbriji, u italji, spasava drevne sorte voćki od izumiranja i stvara „arheologiju stabala“ starih sorti voća, posebno me je oduševio. isabella navodi zastrašujući podatak da se početkom 19. veka u italiji uzgajalo oko sto sorti jabuka, vek kasnije se taj broj prepolovio, a danas tek tri sorte čine 80%  proizvodnje jabuka u italiji. (sumnjam da je na nekom drugom mestu na zapadu drugačije.) ona to objašnjava težnjom savremenog čoveka ka istovetnosti.

to je, na žalost, sasvim precizna dijagnoza nas kao vrste. naše bolne i glupe regresije. zato se do ganutosti obradujem kada otkrijem nekog od onih koji se ne daju. nekoga ko se baš drznuo. ko je sasvim svoj. kakvog ljudi neštedemice etiketiraju. da je ekscentrik. čudak. neprilagođen. a zapravo je onaj koji spasava ono što je stvarno važno. ovaj čovek o kome ću danas da pišem zadao je sebi misiju da sačuva operu od istovetnosti. on se zove teodor currentzis. genije. dirigent. muzičar. pesnik. čak i glavni glumac u ruskom filmu „dau“ koji je režirao ilya khrzhanovsky. rebel rebel. zaljubljenik u muziku. posvećenik. šarmantni anarhistički narcis. anđeo i vrag atraktivnog izgleda kojeg je itekako svestan. pored yanisa varoufakisa, eto još jedan nekonvencionalni grk daleko od istovetnosti, grk rokerskog imidža koji je uzdrmao svet. na njegovoj vizit-karti piše:

теодор курентзис, dreamer of dreams.

kako sam ovih dana zbog bolesti prinuđena da mirujem (i time apstiniram od svega što želim da apstiniram, što nije moguće kada si u mašini svakodnevnog življenja) imala sam sreću da vidim prilog na tv izdanju deutsche welle (dwo njemu. i to nekoliko puta. (u gluvo doba noći  i u cik zore idu reprize.) to su zapravo odlomci iz filma christiana bergera „currentzis – the classical rebel“ (2 dela).

http://www.teodor-currentzis.com

Θεόδωρος Κουρεντζής

teodor currentzis je grk sa ruskom adresom. i ruskim državljanstvom. ovaj genijalni muzučar svesno je odlučio da ne stvara u nekom velikom svetskom centru pod stalnom lupom masovnih medija i masovne pažnje (iako ne uspeva ni tamo na dalekom severu da im umakne), nego je otišao u hladni perm podno urala, u nekadašnji centar sovjetske vojne industrije, 1400 kilometara istočno od moskve. rođen je u atini 1972. već sa 4 godine uči da svira klavir, sa 7 violinu. kao dvanaestogodišnjak na atinskom konzervatorijumu studira violinu (potom i violu), a sa 15 godina student je kompozcije. 1994. odlazi u st. petersburg i studira dirigovanje kod čuvenog ilje musina. (musin je rekao da je imao mnoge nadarene učenike, a samo jednog genija. jasno je na koga je mislio.)iste godine je dobio i stipendiju metropolitan opere u new yorku, ali se odlučio za nastavak obrazovanja u rusiji.  za početak profesionalnog bavljenja dirigovanjem odabrao je novosibirsk. tamo je bio umetnički direktor nacionalne opere i baleta. i osnovao je orkestar i hor „musicAeterna„. od 2011. je umetnički direktor opere i baleta u permu. jedan je osnivača i umetničkih direktora međunarodnog moskovskog festivala „территория”.  u središtu njegovog interesovanje i epicentru njegovog strastvenog bavljenja muzikom je mocart, kojeg smatra najvećim. pokušava sebi da odovori na pitanje kako bi se mocart ponašao da je tamo, u permu. iza njegove ekscentrične i rokerske spoljašnjosti je potpuna posvećenost kreiranju muzičke umetnosti. citira pesnika koji je rekao da piše poeziju kako bi kreirao svet u kojem bi želeo da živi. kaže da je to i njegov cilj, građenje takvog sveta, a ne građenje karijere. anarhizam је način na koji uspeva da iskaže ono šta istinski oseća. u permu je dobio potpunu umetničku slobodu (saradnici ga obožavaju i mrze, jer ne odustaje dok iz svakog ne izvuče ono najbolje i najdublje. ima običaj da govori muzičarima da ne traži od njih da budu koncentrisani,  nego da oseti da su slobodni. sam kaže da su osećaj unutrašnje slobode i lični napredak najvažnije stvari.) i potrebnu finansijsku i tehničku podršku, pa u orkestar i hor može da dovede najbolje muzičare iz celog sveta i sa njima koji su se usred te ruske zime skupili sa različitih strana sveta, i sa istoka i sa zapada, da dele isti san, strastveno i bezkompromisno gradi svoj utopistički projekat. mmada, lokalne birokrate (a šta bi drugo neko ko je lokalan i ko je birokrata?!) prete smanjivanjem troškova za permsku operu i balet… živi u selu u okolini perma,  koje se zove демидково. sarađivao sa robertom wilsonom, romeom castalluccijem… na čelu je festivala koji nosi ime sergeja djagiljeva koji je u jednom periodu živeo u permu. ima izdavačku kuću koja retkom i starom tehnikom štampanja iz 1920. štampa knjige poezije, filozofije… ograničenog tiraža (99), koje nisu za prodaju. kaže, mogao bi da kupi neki luksuzni automobil za taj novac, ali ovo mu više znači… želi da bude slobodan čovek, slobodan od svojih strahova i svog egoizma.

Teodor Currentzis © Alice Calypso für Malina

“it’s like a monastery,” currentzis says. “perm, for me, is the place where i can isolate myself from the unimportant part of the career and create the most important thing i can create as an artist.” 

teodor currentzis © alice calypso für malina

«телевизор основан на порнокультуре. по телевизору показывают либо черную магию, либо порно. люди в телевизоре говорят на таком жаргоне, что, если бы лермонтов слышал, он порезал бы себе вены». (теодор курентзис) razumeš? slovenski jezici imaju mnogo toga zajedničkog. samo malo truda… 

photo: liza ulitenko

« я– человек восточный. одна половина моей истории афинская, другая – константинопольская». (теодор курентзис)

In Stravinsky's Les Noces, Patricia Kopatschinskaya and Teodor Currentzis play the bridal couple. (Photo: Alex Romanov Sony Music Entertainment)

in stravinsky’s „les noces“ patricia kopachinskaya & teodor currentzis play the bridal couple. (photo: alex romanov sony music entertainment)

— почему вам так важно аутентичное исполнение?

— потому что у меня такой вкус. конечно, ангелы могут летать где угодно. и к аутентисту они могут не прилететь, а прилететь к тому, кто играет моцарта в переходе метро. но обычно бог появляется там, где его ждут.

аутентизм — это как влюбленность, он предполагает бережное отношение к чувствам. и неоднозначность звука и мысли. (теодор курентзис)

Teodor Currentzis Musica Aeterna Teodor Currentzis Nadine Koutcher

De I: как бы ты хотел выглядеть в глазах окружающих?

…как ангел ностальгии. как червяк, который любит желтую бумагу или как монах, проповедующий романтизм. как отшельник, который пьет кофе и разговаривает с артюром рембо и антоненом арто… как грустный и отчаянный любовник, которому на земле больше нечего делать. сказать можно много красивого.  я хочу, чтобы меня видели через мое творчество, через то, что я говорю, чтобы чувствовали – как прекрасна музыка, рожденная в моей душе. если бы я сам не был влюблен, я вообще не стал бы этим заниматься, репродуцировал бы что-нибудь мертвое. я же хочу в себе увидеть небо и лазурный свет.
когда люди ничего не понимают, мне становится очень одиноко. нужно уметь видеть и слышать музыку через другие глаза. приходят какие-то совершенно необразованные люди и пишут обо мне в газетах. мир, который тебя не понимает, становится привычным. я привык жить в ужасной ситуации, жить в кругах, которые меня ненавидели, поэтому война – для меня не новость. (teodor currentzis)

http://dongiovanni.teodor-currentzis.com

http://permopera.ru/

Detailed_picture

«музыка без дионисийского – это как секс без оргазма. а без аполлонического – это любовь без красоты». (теодор курентзис)

photo> Оля Рунёва

ukoliko ne razumeš ruski jezik pomuči se sa google translate, vredi, ovo je tako dobar intervju sa teodorom. a taj čovek ima šta da kaže!

http://www.colta.ru/articles/music_classic/11625

a bogami, i ovaj:

https://snob.ru/magazine/entry/116501

когда-то очень давно я мечтал стать д’артаньяном, потому что он благородный и смешной герой, революционер. потом я хотел стать астронавтом, потому что он находит свободу в космосе и смотрит на синюю землю. (теодор курентзис)

i da, praznici nam idu:

http://rutv.ru/brand/show/episode/1535453/viewtype/tag

ko iole razume ruski neka odvoji 15 minuta svog vremena (koje bi potrošio na neku bezpotrebnost) i pogleda ovaj intervju (link iznad) sa teodorom iz juna ove godine na tv „россии 24“.

 

Оставите коментар

Објављено под Art, movie, music, photography, politics, travel

georgia and juan

photo by william clift, 1983

na današnji dan 1887. godine rođena je jedna od meni najdražih umetnica, georgia o’keeffe. imala bi 129. godina. danas. govorila je da će živeti 100 godina. živela je 99… više puta sam joj posvetila postove. ovde, ovde, ovde i ovde, možeš da pogledaš. ja zaista ne znam šta je potrebno srpskim izdavačima da prevedu neku od knjiga o njoj… a ne znam ni šta me više u vezi sa njom fascinira. obožavam njeno slikarstvo, njen način razmišljanja, njen stil odevanja, njene kuće, njen beg u new mexico, njenu fokusiranost na stvaranje, njen način ignorisanja gluposti… nikada do sada nisam pisala o ulozi koju je u njenom životu imao umetnik iz texasa juan hamilton. na fotografiji gore su njih dvoje. rođen je 59 godina posle nje. i to je, naravno, lako skandalizovalo one koji ništa bolje ne znaju. o ovom čoveku se do izložbe ove godine u tate modern u londonu nije dugo čulo. georgia je bila dugo u vezi sa slavnim fotografom alfredom stieglitzom. on je bio stariji od nje, bio je i oženjen kada su stupili u vezu, a  bio je oženjen njom kada je stupio u vezu sa drugom, mlađom ženom… i to je sve ok. nije mogao da podnese da ona postiže sve veći i veći uspeh, veći i od njegovog. i to je u redu. on je muškarac. kao što bi bilo u redu i da je georgia muško, tada bi mogla da bude starija od svoje partnerke i 200 godina. to je već zamorno komentarisati. juan hamilton je rekao da ljudi i dalje nisu u stanju da shvate neki viši stepen prijateljstva između dvoje ljudi. on je imao propali brak iza sebe, bio je napušten i, u suštini, iz istog razloga došao je u new mexico kao i georgija. znao je za nju i po svaku cenu je želeo da upozna bolje umetnicu kojoj se divio. georgia je bila nepoverljiva, došao je sa jednim majstorom koji je popravljao nešto po njenoj kući. nekako je pristala da i on ostane i vremenom su postali prijatelji. i ostali su to do kraja njenog života. i onda kada se on oženio ženom koju je upoznao u njenoj kući. sreli su se 1973. on je imao 27 godina, ona je imala 86. oni su oboje bili deca u srcu, a svet je uvek bio star. nakon njenog odlaska sa ovog sveta  nasledio je većinu njene imovine (70%). tek su tu svi negodovali, komentarisali, osporavali… pa, juan hamilton se odrekao na sudu većine. oni koji računaju, kalkulišu, izračunali su da se odrekao 50 miliona dolara. na jednom sajtu sam našla ovaj opis šta je on bio njoj:

 o’keeffe’s assistant, companion, muse, lover, colleague, confidant, agent and business manager over a thirteen-year period from their first meeting in 1973 until her death in 1986.

 

georgia o’keeffe & juan hamilton by andy warhol.

interview magazine je septembra 1983. objavio intervju koji je andy warhol vodio sa ovo dvoje umetnika. intervju pod obavezno pročitaj. ovo je samo odlomak:

HAMILTON: georgia is one of the few people that i have known that does what she wants to do, and she doesn’t think about how it affects other people or doesn’t affect other people.

WARHOL: but she doesn’t hurt anybody.

HAMILTON: oh, no. i didn’t mean it in that way. feeling guilty,people hurt themselves. i don’t think they hurt other people.

O’KEEFFE: i have lived up there at the end of the world by myself a long time. you walk around with your thing out in the field and nobody cares. it’s nice.

WARHOL: you have juan who cares a lot.

O’KEEFFE: that came along late.

(…)

HAMILTON: people still don’t understand friendship. they understand all other kinds of connections, but friendship is still on the back burner. literature, art, and philosophy…. (interview magazine)

Image result

autor ove fotografije takođe je andy warhol (1980), kao i ove dole:

Vase of Flowers O'Keefe - Google Search:

Image result

dve fotografije gore uradio je dan budnik. georgia o’keeffe i keramika juana hamiltona

Image result

georgia o’keeffe i juan hamilton, februar 1980.

 

the men liked to put me down as the best woman painter. i think i’m one of the best painters.

georgia O’keeffe

 

Оставите коментар

Објављено под Art, Uncategorized

Huang Zhi-Yang

jedan dan u sedmici odšetam do moje klupe, u mom parku. park je javan, ali je to, ipak, moje mesto. ponekad neko sedne na moju klupu, pa prinudno menjam ugao posmatranja. kakogod, puna iščekivanja i spokojne uverenosti da se neću ni taj put razočarati, sednem i gledam: red drveća (the tree of life), red travnjaka i tako naizmenično. i gledam. i slušam. začudnije je i fascinantnije od bilo kog 3d, 4d, 5d, 1.000d filma. hemingway je rekao da kada sanja o zagrobnom životu radnja se uvek dešava u pariskom hotelu ritz. moje mesto sanjanja o zagrobnom je ta tačka u parku na kojoj sedim najčešće subotom ili nedeljom ujutro i posmatram drveće, grane koje se njišu, lišće koje menja boju, travu između redova drveća… tužno je samo kada opadne lišće i grane ostanu same. pa, i u ernestovom ritzu nekada se ugase svetla…

kada sam preumorna od svega oko mene ili kada je unutar mene previše tesno, a sprečena sam da odem do moje klupe u mom parku, gledam ovaj kineski youtube kanal. yitiao video. ne razumem ni reč, a razumem sve što treba da razumem. danas je mesto sanjanja o zagrobnom video o ovom tajvanskom umetniku. ta njegova kuća smiraja usred zelenila, usred tog velikog prostora kine… huang zhiyang  ili zhi-yang (黄致阳, huang chih-yang)  je rođen 1965. na tajvanu, živeo i radio svuda, i u njujorku, a sada živi u kini. sve ostalo možeš pronaći o njemu na gomili raznih sajtova, za neke ti ostavljam linkove, da ih pratiš kao ivica i marica mrvice po šumi…

http://huangzhiyang.com/

“… in my view, it’s always important to consider matters from the vantage point of a bit of time and distance. consequently, i tend to view life from the sidelines, deliberately maintaining some distance from the mainstream, seemingly ‘drifting away’ from the main currents of everyday life. ‘drifting away’ for me, usually means questioning my surroundings and the status quo. you could say i’ve developed an attitude towards life that i adhere to, where i intentionally keep some distance from the mainstream and from what might be considered central to others. for most, contemporary art is widely accepted as integral to every day life. however, this does not mean that trends in contemporary art can solve all of life’s problems nor become part of the mainstream.

“most so-called ‘contemporary art’ is no more than a byproduct or phenomenon needed to meet the demands of the marketplace and our endless appetite for the latest consumer products and spectacle. today, much of ‘contemporary art’ never goes beyond creating faint shadows of societal reality, images so far removed from reality that they often appear fake and vulgar. unlike ‘modern art’ of the past, which sought to depict the heavy weight of reality and flesh-and-blood activities, today’s ‘contemporary art’ often lacks meaning and substance, typically conforming to what is popular – and superficial – in every day life. so in my view, it is time to find a more appropriate term for what passes these days as ‘contemporary art’.” – huang zhiyang

https://www.artsy.net/artist/huang-zhiyang

Huang Zhiyang:

http://www.chinadaily.com.cn/cndy/2011-03/21/content_12199800.htm

“Huang Zhiyang-The Phenomenology of Life: Chapters in a Course of Study”, exhibition view. Copyright the Artist. Photo Courtesy Pékin Fine Arts:

http://www.randian-online.com/np_feature/life-for-huang-zhiyang/

http://www.randian-online.com/np_vernissage/the-phenomenology-of-life-chapters-in-a-course-of-study-huang-zhiyang/

http://www.artforworldexpo.com/exhibitionworks/works_06_Huang_Zhiyang.htm

u svom pekinškom studiju 

http://www.inkstudio.com.cn/press/6/

Visit to Huang Zhi Yang studio in Beijing.

i ovo je njegov atelje

Huang Zhi Yang | installation view, INK STUDIO, beijing, 2014

Оставите коментар

Објављено под Art, travel