dream, play, live

iliti

šta me ove zime (p)okreće

ako želiš da vidiš videćeš da:

ili preciznije: ako umeš da sanjaš.

život (life is life…) jasnije izbija na površinu kroz snove. bez snova između života i nas je teški teret beznađa. mrtvo more. ali, baš mrtvo. kao atomsko sklonište koje je spolja zabetonirano samo što si uspeo da uđeš da se u njemu sakriješ. a tamo nema ničega. a, logično, ubrzo neće biti ni kiseonika.

jedna kreativna agencija iz new yorka zove se „dream the end„. online art oaza kako oni kažu. mesto gde se nudi ostvarenje snova. i onda se snovi završavaju? ne bih volela da budem na mestu/tački/stanju gde se snovi završavaju i više ih nema. slutim da ljudi iz ove agencije nisu od te vrste, već da se samo radi o nazivu koji nekome (meni) može da zazvuči grubo. kao nešto konačno i bezizlazno. da nije tako u njihovim mislima/sajtu ne bi bilo mesto za sanjare poput majakovskog… ni za njegove stihove.

misao vašu,
što mašta na omekšalom mozgu,
ko lakej na masnoj sofi, od sala nadut,
dražiću dronjcima srca okrvavljenim grozno,
sit narugavši se, bezočan i ljut.

ja u duši nemam nijedne sede vlasi,
ni staračke nežnosti nema u njoj!
svet sam zaglušio snagom svog glasa,
dvadeset dvogodišnjak – idem,
lepotan, svoj.

(oblak u pantalonama, majakovski)

o, kako je lepo ono što sanja i stvara iz svojih snova švedski baletski umetnik, koreograf i reditelj alexander ekman. tokom decembra u pariskoj operi mesto snova bio je njegov balet „play„.

joseph campbell

i like creating worlds that have never been seen before.

– alexander ekman

 

http://alexekman.com

a da li si video konceptualne fotografije koje je napravila mlada umetnica lara zankoul iz bejruta? kao u snu da ih pravi.

Фотографија корисника Lara Zankoul Photography

http://www.larazankoul.com

lepo je i pravedno što je nakon prošlogodišnjeg počasnog oskara za agnes vardu (1928-), film „faces places“ koji je prošle godine uradila sa mladim umetnikom koji se predstavlja samo kao jr, nominovan za oskara u kategoriji dugometražnih dokumentarnih filmova. trebalo je da agnes varda uđe u devedesetu godinu, pa da svet, konačno, shvati kolika je njena veličina.

anton ginzburg rođen je u rusiji, a  živi i stvara filmove, skulpture, slike… u new yorku… u hiperboreji. u snu. i na javi.

anton ginzburg, hyperborea, saint petersburg, russia, 2011

antonginzburg.com

http://antonginzburg.com/works_/hyperborea-2011/

(obavezno pogledaj ovo)

a ove knjige bih baš volela da imam:

Резултат слика

Резултат слика

hi, hello.’ at the entrance of the world of mankind, when they show me the shadow of youth and bring an important assignment into my life, amidst the fear of the anxiety of the unknown that causes the never-ending struggle between life and death, i wish to discover my boundless dream tonight. “ -yayoi kusama

i ovu:

Georgia O'Keeffe: a Life

yayoi kusama joj je svojevremeno (1955) iz japana napisala pismo georgiji o’keeffe. a georgia… uzvratila joj je pismom, lepim rečima i podstrekom. tako to rade veliki.

la grande bellezza je bio koncert grupe „laibach„. 13. januara u srpskom narodnom pozorištu, u novom sadu. nekako su mi svi ti ljudi koji jesu do poslednjeg mesta ispunili salu delovali umorno, sivo… zaspalo. na kratko tek probuđeno. a laibach… kako reče moja prijateljica nataša milović: „svaka čast umetnicima i kulturnim pregalnicima kakvi su oni. istrajavaju vekovima.“ onda su oni otišli dalje – u svet. a mi smo se vratili u noć. kada sam izašla na ulicu iz kafića, stanova, kafana i kafanica treštali su narodnjaci… srećna nova godina. 😦

kao prozor u taj svet u koji je otišao „laibach“, „nedeljnik“ nam je darovao besplatno digitalno izdanje „new york times-international report„, sa sve prevedenim tekstovima na srpski. čitam sa radošću. i glađu.

https://www.nedeljnik.rs/nytinternationalreport

***

post scriptum

pitam se gde su, šta rade, kakvi su im dani, misli i oči… milan kundera… jean-luc godard… bernardo bertolucci… odavno nisam ništa čula o njima…

 

Advertisements

ono što je potrebno

živimo vreme kratke pažnje. sve kraće. kao onomad mini suknja mary quant. minimalizam u pažnji. do toga je dovelo ovo i ono. sva ta površnost. i sva ta tzv. pomagala i tehnološka dostignuća koja bi trebalo da nam priušte uštedu vremena… nikada više informacija, toliko puno impresija, utisaka… e, kada sam ja bila mlada (mislim fizički) postojala je grupa kozmetika (od kosmička etika) i imali su stvar: utisaka puna glava / utisci nisu prolazni…  btw, ispostavilo se da se utisci jedva i registruju, a kamoli da nisu prolazni… kratka pažnja ne uočava. kratka pažnja ne stiže da joj išta postane opsesija, ni nenadoknadivo. idemo sa fotografije na fotografiju, prelećemo preko iole dužeg teksta, ni za kratke nemamo strpljenja, a nedostatak strpljenja guši interesovanje… „idemo dalje“ je naš pravac. kuda? ka čemu? ka novom događaju, ka novom proizvodu, ka novoj, najnovijoj senzaciji. kratka pažnja je samoživa. kratka pažnja je pandemija. pre neki dan desili su se razorni zemljotresi u čak četiri zemlje. jedva da smo registrovali. ok, nisu se desili u našoj samodovoljnoj evropi, niti u „najbitnijim“ sjedinjenim državama, ali čak i da su se tamo desili bilo bi „svako čudo za tri… dana, sata, minuta, sekunde…“,  a i u iraku, iranu, japanu i kostarici žive ljudi, životinje i biljke.

pre nekoliko dana, 11.11.2017, agnes varda je u svojoj 89. godini postala prva žena koja je primila počasnog oskara. u kaliforniji u kojoj je snimila 1968. film „black panthers„. i sa 89 godina agnes varda je i dalje angažovana. a da bi bio angažovan potrebno je da fokusiraš svoju pažnju. da se usredsrediš. posvetiš. posvetiš sebe onome za šta si promislio, osetio, odlučio da je vredno boriti se. a ja? a ti? da li ti je uopšte stalo do nečega da bi se borio? da bi založio baš sve… agnes ne želi da snima filmove o ljudima koji poseduje moć. njen izbor su buntovnici koje se bore za svoj sopstveni život. ona je tome posvećena.

u filmu „amerika protiv johna lennona“ vidimo kako je john lennon uložio svoj autoritet, slavu i novac da bi pomogao radikalnim aktivistima, među njima i crnim panterima, u usa, u vreme vijetnamskog rata protiv istog. a nije morao.

žao mi je što sam tek nedavno počela da čitam margaret atwood. ona je svoju pažnju usmerila na položaj potlačenih, na žene, biljke i životinje u današnjem svetu i njihovu ugroženost. ona se plaši za sve nas. ona nas opominje. njena slika sveta je distopijska.

godinu potopa“ otvara himna božijih baštovana

 

vrt

ko čuva ovaj vrt

vrt tako divan i zelen?

 

beše to jednom vrt najlepši

što je ikada viđen.

 

u njemu sva božja stvorenja

plivala, hodala, letela;

 

dok ne dođoše pohlepni pljačkaši,

i pobiše ih redom sve.

 

sve drveće što je cvalo

i rađalo plodove sočne,

 

naslage peska su prekrile,

lišće, grane i korene moćne.

 

sve blistave i bistre vode

muljevite su postale,

 

a pernate ptice vedre

bez glasa su ostale.

 

o, vrtu, o vrtu najdraži,

tugovaću večne sate.

 

dok ne ustanu baštovani

i u život te ne vrate.

 

jan fabre misli da nada, ipak, postoji:

možda se ne vidi na prvi pogled, ali postoji u ovom cunamiju veštačke inteligencije, cunamiju novih medija, čovekova unutarnja žudnja i za emocijom i za katarzom. zato i mislim da su našim društvima i te kako potrebni.

Сродна слика

jesenja sonata

murakami se u svojoj knjizi „o čemu govorim kad govorim o trčanju„, u sedmom poglavlju pisanom na kraju oktobra 2005. u novoj engleskoj, žali na duge i sumorne jesenje kiše zbog kojih je propustio čuveni novoengleski jesenji kolorit. nakon onog nesnosnog i sumanuto vrelog leta sa žudnjom sam očekivala spori ritam jesenida sednem na svoju klupu u centralnom delu futoškog parka i posmatram kako lišće opada. i slušam jesenju sonatu šuštanja. i sve što ide uz to. ali, ništa od toga… jedan dan sam se kupala u jonskom moru, a sledećeg – hop, letu je bio kraj. kao da je neko nadmeno i despotski stavio tačku na jedno i bahato otvorio poglavlje drugog godišnjeg doba. tek da bi pokazao da može. bez ijednog drugog razloga. čisti hir.

onda moraš da sanjaš. nema ti druge.

ja to ovako radim: samo odem. nestanem. teleportujem se. tamo između sunca i mora. a tamo je najusamljenija biblioteka na svetu. tri sata vožnje daleko od pekinga. izmaštao i materijalizovao gong dong.

tako čekam da prođe jesenje sivilo. u mojoj glavi. i na tom kineskom moru. istočnom.

a mogla bih to i na planini olimp. fabrovoj. ona će zauvek ostati jedna od stvari za kojom ću žaliti. trebalo je i fizički da odem. a leta 2006. u muzeju suvremene umjetnosti, u dubrovniku, mislim da je bio neki ranoavgustovski dan, a sigurno znam da je bilo podne kada sam ušla u muzej, bila sam jedan jedini posetilac. izuzevši osoblje muzeja, naravno. izložba je bila „umbraculum za dubrovnik“. unutar nje instalacija „umbraculum (sjenovito mjesto udaljeno od svijeta, za razmišljanje i rad )“. lako sam mogla da utripujem da ju je jan fabre napravio samo za mene. tako bih volela i da sam „planinu olimp“ mogla da gledam svih 24 sata. sasvim sama. oni na pozornici i ja jedna u gledalištu. a zapravo tako je i bilo. tv, oni i ja. hvala tebi rts3!

dušu, izgleda, ipak možemo, s vremena na vreme, da oslobodimo robovanja telu i dok dišemo i krećemo se…

samo zarad preciznosti reći ću: ja volim da budem sam. ili još tačnije: ja ne patim mnogo kad sam sam. bilo da svakog dana sat-dva trčim sam samcat ne progovarajući ni sa kim ni reči ili da četiri-pet sati sedim sam za radnim stolom i pišem u tišini, meni nije ni teško ni dosadno.“ (haruki murakami, o čemu govorim kada govorim o trčanju)

Фотографија корисника Jovanka Kozlovacki Damjanov

a tamo na obali kineskog mora i na vrhu planine olimp naučiću tehniku origamija. sve što mi treba za put staće u origami tašnu koju su kreirali issey miyake i iittala u kolekciji za svakodnevne rituale.

omnia mea mecum porto…

 

photo1

 

septembar, boks, books and co.

evo pala je i kiša. septembar je svoj na svome, a ja, ja već čujem šum mora kroz žaluzine one moje sobice na peleponezu… pa, dok se pakujem nešto bih da izbacim. iz sebe. pre nego što, za koji dan, ubacim u nju, tj. sebe, boje, šumove, mirise…  i jasno mi je skroz da ovo pišem zbog sebe i za sebe. a šta koga i interesuje što ja imam sa sobom? btw, htela sam i da pomenem/preporučim knjigu (tj. knjige) „razgovori u parizu“ branke bogavac. u jednom od tih intervjua milan kundera (negde početkom osamdesetih godina 20. veka) kaže:

„zamislite to društvo grafomanije gde niko nikog ne sluša i gde svi hoće da se ispovedaju. to je apsurdno društvo u kojem svi pričaju, ali niko ne sluša.“ 

i to je  ovo. upravo živimo uvertiru opere „apsurdno društvo“. i svi se apsurdno osećamo, ponašamo, živimo… svi pričamo, niko nikog ne sluša. (kako bi izgledalo da svi slušamo, a niko ne priča? mmada, ako uglavnom besmislice pričamo, a pričamo, onda je i bolje da se ne slušamo…)

a moraš da pronađeš neki smisao. makar privid nekog smisla.

evo čitaj ove intervjue. svašta zanimljivo i mudro možeš da pronađeš u njima.  emil cioran  je ovako objasnio zašto je pisao:

„… jer je  to bolje, taj način rasterećenja, nego da nekom razbijem njušku.“

1983.  branka bogavac intervjuisala je i marguerite duras, a ona joj tada, pre svog ovog ludila sa internetom, rekla:

„ubijaju nas informacijama. čak i o tebi samom, živiš usred informacija. to je strašno.“

e, da se vratim na sebe. (svoje ljubljeno sebe, se…) nije baš jednostavno kada ti treba mir, tišina, zeleno i plavo, a treba ti i beton sa nekim svojim sadržajima koji ti znače. rekoh već da se apsurdno osećam, ponašam…:-) i to ne ponekad.

mada, možda to nije nespojivo. arhitektonska dela koja stvara tadao ando, su to: spolja beton, beton, samo beton, a unutra… prostor, mir, tišina, svetlost, puno svetlosti, cele zgrade sa pogledom, a ne tek tamo jedna soba… i ando je, očito iz istog razloga kao i cioran počeo da stvara. da ne bi razbijao tuđe njuške. tadao ando je u mladosti bio bokser.

 

 

tadao ando pulitzer 1

pulitzer arts foundation, st. louis, missouri

 

 

leto, ali ne jared leto

ovo leto, iz mog ugla, skroz je fucnuto, a u isto vreme netaknuto. sedim i gledam ga. hipnotišem ga pogledom. curi, a kao da stoji. nema ni kiseonika. oxygen not included. nema šanse ni kalendar da shvatim. kao da ga prvi put vidim u životu. šta znače uopšte te reči: ponedeljak, utorak, sreda, četvrtak, petak ? ona preostala dva pojma još i razumem. imaju nekog smisla.

a bila sam na moru. davno. još u junu. i nije koristilo. a, sve mislim, nešto bih spoznala, barem te dane u nedelji, ako bih opet otišla. tamo gde sam bila nije bilo lungomara. neke uvale, zalivi, krivudavo, enigmatično… i kako onda da doživim mir zalaska sunca? kako da ga ispratim i pozdravim moj japan? danas sam se rasplakala kada sam shvatila da je lako moguće da ne odem još jednom. a onda ciao leto i dobar dan kiše, sneg, sivi dani i nisko nebo. znam da je budalasto, nezrelo, nezahvalno… toliko je bolesnih ljudi koji ne smeju ni da pomisle na letovanje. koliko siromašnih…

pa, hajde onda da radim ono u čemu sam najbolja. da sanjam!

već godinama u svojoj kancelariji držim uramljeni poster sa početka 20. veka. na njemu crtež  broda „italija“ i početna tačka: đenova.

i gledam svaki dan taj poster. i ništa mi ne pada na pamet. čak ni ne sanjarim. ni o brodu, ni o đenovi. kao da su sa neke druge, veoma daleke planete.

a čitam ovih dana jelenu j. dimitrijević. njene putopise. (preporučujem ih. oh, kako ih preporučujem! ta žena je bila čudo!) na put oko  dobrog dela sveta otisnula se iz đenove baš. a brod? pa, zvao se italija!:-) sad sa zavereničkim osmehom gledam taj poster. i nekako mi je miliji odlazak na posao. i ja ću jednom da se otisnem morem kao jelena j. dimitrijević. i po cenu morske bolesti. sedeću na palubi i namigivaću ka nebu. ona će to videti kako god zna i ume. a ta ume. i zna! pročitala sam prvo njen američki putopis „novi svet“ i volela bih da moja prijateljica nataša m. koja je sad u tom novom svetu može da pročita tu knjigu i da ide na mesta u njujorku na koja je i jelena išla kada se okončao prvi svetski rat. a po bostonu njenim tragovima da ide zadužila bih snežanu j, prijateljicu koja živi tamo. čujete vas dve?

a trenutno čitam „sedam mora i tri okeana„, njena putešestvija po istoku. između američkog i bliskoistočnog putopisa ganula me je njena poema „priviđenje“ koju je posvetila senima svoje prijateljice iz indije, persijskog porekla, lady dorabji tata koja je bila sledbenica zaratustre i koja je mlada preminula. kao i jelena dimitrijević imala je znanja iz mnogih oblasti , putovala je svetom i bila posvećena poboljšanju položaja žena. još jedna slobodna žena. i sa sopstvenom sobom, kako bi virginia woolf rekla… („–žena mora imati novca i svoju sopstvenu sobu ako misli da piše prozu…“.  i ako misli da diše, dodala bih ja.)

u poemi „priviđenje“ koju je jelena j. dimitrijević napisala na francuskom, oplakuje preranu smrt svoje prijateljice i priziva njenu dušu ne bi li joj objasnila da li joj se to ona lično pojavila u snu praćena nebeskom svetlošću, a duša pokojnice joj odgovara:

„to ne beša ona mrtva, već njen duh živi

što oblik smrtni poprimi

da te na vaše veličine zemaljske podseti,

da te pita

zašto je oplakuješ,

ona je umrla juče, ti ćeš sutra umreti,

ona je bila gozba pticama, ti ćeš crvima biti…

memento homo, quia pulvis es, 

et in pulverem reverteris.“

 

laibach su 14. jula, za izdavačku kuću mute objavili album „“also sprach zarathustra“… 

 

coppola family je objavila letnji broj magazina „zoetrope: all story“, gost dizajner (i pisac)  je jeff bridges. pogledaj kako on (i) to radi:

row, row, row your boat . . . (you know how it goes) . . . life is but a dream
gently, man, gently
—jeff bridges

Фотографија корисника Zoetrope: All-Story

Фотографија корисника Zoetrope: All-Story

umro je sam shepard.

sam shepard by victoria will for esquire, 2014

i jeanne moreau

laku noć…

 

mi smo sav njen bol

o bože, kakvo leto… kako je priroda ljuta. (ovo zvuči šizofreno, kao kreacionizam u školskoj klupi i đačkoj glavi pored darvinizam. ove dve moje rečenice jedna pored druge…) požari po jadranu, poplave i niske temperature, pa čak i sneg usred jula u grčkoj, zemljotresi u egejskom moru, cunamiji i uragani tamo gde ih ranije nije bilo… u pogledu budućnosti inače nisam pesimista. sklona sam čak detinje da mislim da će se budućnost već pobrinuti za sebe i da će na kraju filma stajati happy end. i to be continued. ali, ovo leto me plaši. i pada mi na pamet film „melanholija„. ali, ne sa poentom da je priroda čovekov neprijatelj nego da je boli sav naš bol. da je gotovo presvisnula. baš onako kako je saramago u „godini smrti rikarda reiša“ opisao:

„ko kaže da je priroda ravnodušna prema ljudskim patnjama i brigama, taj ne zna ništa ni o ljudima ni o prirodi. neka neprijatnost, ma koliko prolazna bila, neka glavobolja, čak i podnošljiva, namah poremete putanju zvezda, naruše pravilnost smenjivanja plime i oseke, odgode izlazak meseca, i pre svega, ispreturaju vazdušne struje, oblake. dovoljno je da nedostaje jedan jedini groš i hrpa para sakupljenih za isplatu menice poslednjeg dana i odmah se podignu vetrovi, nebo se provali, cela priroda saoseća sa zlosrećnikom dužnikom. reći će skeptici, oni čije je zanimanje da sumnjaju u sve, čak i bez ikakvih dokaza za i protiv, da je ova tvrdnja nedokaziva, jer jedna lasta, koja slučajno zaluta, ne čini proleće, promašila je godišnje doba, a isti ti skeptici ne primećuju da se drugačije ne bi moglo objasniti ovo neprestano loše vreme koje traje već mesecima…! „

mi smo sav njen bol.

saramago na lanzerotu

naomi klein ima treći pogled na stvari. da priroda stenje pod našom bahatošću, nemarom i surovošću. ona kaže:

svi mi znamo, ili bar osećamo, da je svet okrenut naglavačke: ponašamo se kao da je neiscrpno ono što je zapravo ograničeno – fosilna goriva i atmosferski prostor koji može da apsorbuje njihovo sagorevanje. ponašamo se kao da postoje stroge i nepomične granice onoga čega zapravo ima u izobilju – finansijskih sredstava za stvaranje društva kakvo nam je potrebno. zadatak našeg vremena jeste da se to preokrene: da se ospori ta lažna oskudica. da ne odstupamo od toga da možemo priuštiti izgradnju pristojnog, inkluzivnog društva – a da u isto vreme poštujemo stvarne granice onoga što zemlja može da podnese. klimatske promene nam govore da to moramo da uradimo pre nego što bude kasno.

Naomi Klein, the author is No Logo.

naomi klein, photo: tim bauer

p.s. a može i ovako. u skladu:

ili ovako:

la grande bellezza

odmor je stigao. more, ja ti stižem!!! i toliko puta postavljeno pitanje zašto dopuštam da mi se život pretvori u čekanje vikenda, čekanje godišnjeg odmora, čekanje putovanja… mislim, zar ne bi ceo život mogao da bude vikend, praznik (pokretni praznik, kako bi hemingway rekao), godišnji odmor od 365 dana? well… intimno znam da je to moguće. i da zavisi što od moje odluke, što od sreće kao neophodnog začina, kao soli npr.

zašto ne donesem tu odluku – i to znam. jer, odgovor je jasan kao sunčan prolećni dan. (da, strah! ja sam od onih plašljivih sa uvek gladnim očima.) a sreća? da li ona sama dolazi, prati nas mimo svega što bismo mogli razumom da objasnimo ili je prizivamo celokupnim svojim stavom? to ne znam…

spremajući se za put značajnu pažnju sam posvetila odabiru literature jer sam od onih koji odmor bez dobre knjige ne mogu ni da zamisle. na listi knjiga koje nosim našla se i „gošća“ koju je napisao japanski književnik takashi hiraide. prevashodno  je pesnik i to se vidi. jutros sam krenula do mog omiljenog parka i ponela tu knjigu da je samo prelistam. elem, pročitala sam je. celu!

mislim da bih mogla život da provedem u japanskom vrtu… neću da prepričavam roman, samo ću reći da je moja šolja čaja. spori ritam, pogled naklonosti za obično nevidljive stvari, melanholični/ljubavni pogled na život. na život koji prolazi. na životinje, biljke i ljude. koji su tu i koji odlaze. kao i kuće. i vrtovi.

na 21. str. srpskog prevoda (hvala izdavaču booka za sve dobre knjige) stoji:

nikolo makijaveli koji se bavio pitanjem sudbine, smatrao je da većom polovinom čovekovog života upravlja sudbina (fortuna), dok njoj suprotstavljena vrlina (virtu) vlada preostalom, manjom polovinom. on je sudbinu izgleda zamišljao kao hirovitu i lakoumnu boginju, kao reku koja bi bilo kad mogla da se izlije. (…) kad je makijaveli sudbinu poredio s rekom, kažu da je pod time podrazumevao reku arno, koja je firenci često nanosila poplave.“

a nakon godina i godina pauze slušamo novi album gorillaz. 20. juna ne propusti njihov live stream koncert  u 360 stepeni, meeting points:  fb i youtube. ceo album „humanz“ ćemo čuti. album dar, album opomena čovečanstvu, nama glupim zemljanima. ti znaš, ono što i damon albarn zna: ne živimo u najboljem od svih svetova… sebe smo razOčarali. a toliko puta smo umetnošću bar,  te iste  sebe očarali. znači, možemo, samo ako hoćemo… i uz malo sreće, one o kojoj je govorio niccolo machiavelli

Gorillaz - Humanz

pre neki dan sam na vice sportu gledala dokumentarac o košarkašu new york knicksa. carmelo anthony je njegovo ime. čuveni melo! sportista sa društvenim angažmanom! milioner koji nije slep za one koji nemaju. kada sam posle otišla na njegov site ostala sam bez reči. da su nam na mestima na kojima se upravlja kulturom ovakvi ljudi gde bi nam bio kraj? muzeji i galerije zasigurno bi radili punom parom. njegovo zanimanje za umetnost i kulturu nije samo na nivou interesovanja,  već i dobrog poznavanja aktuelne art scene, podrške mladim umetnicima, u ovom dokumentarcu na jednom mestu kaže da je ranije kupovao skupa platna koja je naslikao npr. basquiat, ali da je odlučio da od sada svoju kolekciju puni radovima dobrih, mladih i još neafirmisanih umetnika.  on sam se bavi fotografijom, slikanjem, dizajnira… uostalom pogledaj taj site:

http://www.thisismelo.com/

melo

a ovo je taj dokumentarac koji pominjem:

a znaš već da pratim modnu scenu. volim pametnu modu, modu za kreativne i pametne ljude. uvek se obradujem kada vidim rad nekoga sa tog polja ko ostavlja utisak kao kompletna ličnost. jedan od njih je 27-godišnji francuz simon porte jacquemus. on je neko ko uživa u jednostavnim, životnim stvarima. i ima osmeh koji mu ozari lice, pa zrači. mediteranac, samouki dizajner. sin uzgajivača povrća (i unuk!)  i uvek pominje svoje poreklo. i ponosan je na njega. neko koga je majka uvela u magični svet igle i konca, a onda poginula kada je imao samo 18 godina. neko ko sam postavlja sadržaje na društvenim mrežama, a ne nekakav tim ljudi, neko ko će vam se zahvaliti na komentaru ispod postova koje svakodnevno objavljuje, a ti postovi prepuni su ljubavi prema životu, prema porodici, nećaku, prijateljima, prema rodnom mestu koje se zove mallemort, dedinim povrtnjacima, prema zdravom načinu života, mediteranu, provansi … uostalom, nije on tek tako štićenik jedne rei kawakubo!

o svom brandu „jacquemus“ rekao je dazed digital prošle godine:

„jacquemus is not about nightlife and clubbing and things like that, it’s more about fruit and vegetables and rolling in the grass, it was such a trend to be underground, but i am the opposite, i like to wake up early, i love to exercise, i love chips – i love all these simple things.“

simon porte jacquemus photo by marion amadeo

ovo je nedavno prikazao u  marseille-u, revija koja se i zove marseille je t’aime na kojoj je predstavio svoju kolekciju ss2017 les santons de provence. to je ovako izgledalo:

a ovo je njegov site:

http://jacquemus.com

eto, htedoh da ti skrenem pažnju na neke lepe pojave i na neke divne ljude, tu u svetu oko mene, oko nas. ako si zdrav/a, ako imaš svoj kutak koji zoveš dom, ako imaš od čega da živitiš ti i oni koje voliš, ne zaboravi da si srećni dobitnik/ca. ja znam, a znaš i ti, one koji nisu srećni dobitnici, koji vode bitku za sopstveni život, koji se bore za golu egzistenciju… pomozi im. ili im drži palčeve da uspeju. ili im barem ne otežavaj.

budi zahvalan/a na onome što imaš. prvo to, posle sanjaj… ili sanjaj i budi zahvalan/a istovremeno…