Архиве категорија: books

leto, ali ne jared leto

ovo leto, iz mog ugla, skroz je fucnuto, a u isto vreme netaknuto. sedim i gledam ga. hipnotišem ga pogledom. curi, a kao da stoji. nema ni kiseonika. oxygen not included. nema šanse ni kalendar da shvatim. kao da ga prvi put vidim u životu. šta znače uopšte te reči: ponedeljak, utorak, sreda, četvrtak, petak ? ona preostala dva pojma još i razumem. imaju nekog smisla.

a bila sam na moru. davno. još u junu. i nije koristilo. a, sve mislim, nešto bih spoznala, barem te dane u nedelji, ako bih opet otišla. tamo gde sam bila nije bilo lungomara. neke uvale, zalivi, krivudavo, enigmatično… i kako onda da doživim mir zalaska sunca? kako da ga ispratim i pozdravim moj japan? danas sam se rasplakala kada sam shvatila da je lako moguće da ne odem još jednom. a onda ciao leto i dobar dan kiše, sneg, sivi dani i nisko nebo. znam da je budalasto, nezrelo, nezahvalno… toliko je bolesnih ljudi koji ne smeju ni da pomisle na letovanje. koliko siromašnih…

pa, hajde onda da radim ono u čemu sam najbolja. da sanjam!

već godinama u svojoj kancelariji držim uramljeni poster sa početka 20. veka. na njemu crtež  broda „italija“ i početna tačka: đenova.

i gledam svaki dan taj poster. i ništa mi ne pada na pamet. čak ni ne sanjarim. ni o brodu, ni o đenovi. kao da su sa neke druge, veoma daleke planete.

a čitam ovih dana jelenu j. dimitrijević. njene putopise. (preporučujem ih. oh, kako ih preporučujem! ta žena je bila čudo!) na put oko  dobrog dela sveta otisnula se iz đenove baš. a brod? pa, zvao se italija!:-) sad sa zavereničkim osmehom gledam taj poster. i nekako mi je miliji odlazak na posao. i ja ću jednom da se otisnem morem kao jelena j. dimitrijević. i po cenu morske bolesti. sedeću na palubi i namigivaću ka nebu. ona će to videti kako god zna i ume. a ta ume. i zna! pročitala sam prvo njen američki putopis „novi svet“ i volela bih da moja prijateljica nataša m. koja je sad u tom novom svetu može da pročita tu knjigu i da ide na mesta u njujorku na koja je i jelena išla kada se okončao prvi svetski rat. a po bostonu njenim tragovima da ide zadužila bih snežanu j, prijateljicu koja živi tamo. čujete vas dve?

a trenutno čitam „sedam mora i tri okeana„, njena putešestvija po istoku. između američkog i bliskoistočnog putopisa ganula me je njena poema „priviđenje“ koju je posvetila senima svoje prijateljice iz indije, persijskog porekla, lady dorabji tata koja je bila sledbenica zaratustre i koja je mlada preminula. kao i jelena dimitrijević imala je znanja iz mnogih oblasti , putovala je svetom i bila posvećena poboljšanju položaja žena. još jedna slobodna žena. i sa sopstvenom sobom, kako bi virginia woolf rekla… („–žena mora imati novca i svoju sopstvenu sobu ako misli da piše prozu…“.  i ako misli da diše, dodala bih ja.)

u poemi „priviđenje“ koju je jelena j. dimitrijević napisala na francuskom, oplakuje preranu smrt svoje prijateljice i priziva njenu dušu ne bi li joj objasnila da li joj se to ona lično pojavila u snu praćena nebeskom svetlošću, a duša pokojnice joj odgovara:

„to ne beša ona mrtva, već njen duh živi

što oblik smrtni poprimi

da te na vaše veličine zemaljske podseti,

da te pita

zašto je oplakuješ,

ona je umrla juče, ti ćeš sutra umreti,

ona je bila gozba pticama, ti ćeš crvima biti…

memento homo, quia pulvis es, 

et in pulverem reverteris.“

 

laibach su 14. jula, za izdavačku kuću mute objavili album „“also sprach zarathustra“… 

 

coppola family je objavila letnji broj magazina „zoetrope: all story“, gost dizajner (i pisac)  je jeff bridges. pogledaj kako on (i) to radi:

row, row, row your boat . . . (you know how it goes) . . . life is but a dream
gently, man, gently
—jeff bridges

Фотографија корисника Zoetrope: All-Story

Фотографија корисника Zoetrope: All-Story

umro je sam shepard.

sam shepard by victoria will for esquire, 2014

i jeanne moreau

laku noć…

 

Оставите коментар

Објављено под Art, books, movie, music, photography, travel

mi smo sav njen bol

o bože, kakvo leto… kako je priroda ljuta. (ovo zvuči šizofreno, kao kreacionizam u školskoj klupi i đačkoj glavi pored darvinizam. ove dve moje rečenice jedna pored druge…) požari po jadranu, poplave i niske temperature, pa čak i sneg usred jula u grčkoj, zemljotresi u egejskom moru, cunamiji i uragani tamo gde ih ranije nije bilo… u pogledu budućnosti inače nisam pesimista. sklona sam čak detinje da mislim da će se budućnost već pobrinuti za sebe i da će na kraju filma stajati happy end. i to be continued. ali, ovo leto me plaši. i pada mi na pamet film „melanholija„. ali, ne sa poentom da je priroda čovekov neprijatelj nego da je boli sav naš bol. da je gotovo presvisnula. baš onako kako je saramago u „godini smrti rikarda reiša“ opisao:

„ko kaže da je priroda ravnodušna prema ljudskim patnjama i brigama, taj ne zna ništa ni o ljudima ni o prirodi. neka neprijatnost, ma koliko prolazna bila, neka glavobolja, čak i podnošljiva, namah poremete putanju zvezda, naruše pravilnost smenjivanja plime i oseke, odgode izlazak meseca, i pre svega, ispreturaju vazdušne struje, oblake. dovoljno je da nedostaje jedan jedini groš i hrpa para sakupljenih za isplatu menice poslednjeg dana i odmah se podignu vetrovi, nebo se provali, cela priroda saoseća sa zlosrećnikom dužnikom. reći će skeptici, oni čije je zanimanje da sumnjaju u sve, čak i bez ikakvih dokaza za i protiv, da je ova tvrdnja nedokaziva, jer jedna lasta, koja slučajno zaluta, ne čini proleće, promašila je godišnje doba, a isti ti skeptici ne primećuju da se drugačije ne bi moglo objasniti ovo neprestano loše vreme koje traje već mesecima…! „

mi smo sav njen bol.

saramago na lanzerotu

naomi klein ima treći pogled na stvari. da priroda stenje pod našom bahatošću, nemarom i surovošću. ona kaže:

svi mi znamo, ili bar osećamo, da je svet okrenut naglavačke: ponašamo se kao da je neiscrpno ono što je zapravo ograničeno – fosilna goriva i atmosferski prostor koji može da apsorbuje njihovo sagorevanje. ponašamo se kao da postoje stroge i nepomične granice onoga čega zapravo ima u izobilju – finansijskih sredstava za stvaranje društva kakvo nam je potrebno. zadatak našeg vremena jeste da se to preokrene: da se ospori ta lažna oskudica. da ne odstupamo od toga da možemo priuštiti izgradnju pristojnog, inkluzivnog društva – a da u isto vreme poštujemo stvarne granice onoga što zemlja može da podnese. klimatske promene nam govore da to moramo da uradimo pre nego što bude kasno.

Naomi Klein, the author is No Logo.

naomi klein, photo: tim bauer

p.s. a može i ovako. u skladu:

ili ovako:

Оставите коментар

Објављено под Art, books, movie, politics

la grande bellezza

odmor je stigao. more, ja ti stižem!!! i toliko puta postavljeno pitanje zašto dopuštam da mi se život pretvori u čekanje vikenda, čekanje godišnjeg odmora, čekanje putovanja… mislim, zar ne bi ceo život mogao da bude vikend, praznik (pokretni praznik, kako bi hemingway rekao), godišnji odmor od 365 dana? well… intimno znam da je to moguće. i da zavisi što od moje odluke, što od sreće kao neophodnog začina, kao soli npr.

zašto ne donesem tu odluku – i to znam. jer, odgovor je jasan kao sunčan prolećni dan. (da, strah! ja sam od onih plašljivih sa uvek gladnim očima.) a sreća? da li ona sama dolazi, prati nas mimo svega što bismo mogli razumom da objasnimo ili je prizivamo celokupnim svojim stavom? to ne znam…

spremajući se za put značajnu pažnju sam posvetila odabiru literature jer sam od onih koji odmor bez dobre knjige ne mogu ni da zamisle. na listi knjiga koje nosim našla se i „gošća“ koju je napisao japanski književnik takashi hiraide. prevashodno  je pesnik i to se vidi. jutros sam krenula do mog omiljenog parka i ponela tu knjigu da je samo prelistam. elem, pročitala sam je. celu!

mislim da bih mogla život da provedem u japanskom vrtu… neću da prepričavam roman, samo ću reći da je moja šolja čaja. spori ritam, pogled naklonosti za obično nevidljive stvari, melanholični/ljubavni pogled na život. na život koji prolazi. na životinje, biljke i ljude. koji su tu i koji odlaze. kao i kuće. i vrtovi.

na 21. str. srpskog prevoda (hvala izdavaču booka za sve dobre knjige) stoji:

nikolo makijaveli koji se bavio pitanjem sudbine, smatrao je da većom polovinom čovekovog života upravlja sudbina (fortuna), dok njoj suprotstavljena vrlina (virtu) vlada preostalom, manjom polovinom. on je sudbinu izgleda zamišljao kao hirovitu i lakoumnu boginju, kao reku koja bi bilo kad mogla da se izlije. (…) kad je makijaveli sudbinu poredio s rekom, kažu da je pod time podrazumevao reku arno, koja je firenci često nanosila poplave.“

a nakon godina i godina pauze slušamo novi album gorillaz. 20. juna ne propusti njihov live stream koncert  u 360 stepeni, meeting points:  fb i youtube. ceo album „humanz“ ćemo čuti. album dar, album opomena čovečanstvu, nama glupim zemljanima. ti znaš, ono što i damon albarn zna: ne živimo u najboljem od svih svetova… sebe smo razOčarali. a toliko puta smo umetnošću bar,  te iste  sebe očarali. znači, možemo, samo ako hoćemo… i uz malo sreće, one o kojoj je govorio niccolo machiavelli

Gorillaz - Humanz

pre neki dan sam na vice sportu gledala dokumentarac o košarkašu new york knicksa. carmelo anthony je njegovo ime. čuveni melo! sportista sa društvenim angažmanom! milioner koji nije slep za one koji nemaju. kada sam posle otišla na njegov site ostala sam bez reči. da su nam na mestima na kojima se upravlja kulturom ovakvi ljudi gde bi nam bio kraj? muzeji i galerije zasigurno bi radili punom parom. njegovo zanimanje za umetnost i kulturu nije samo na nivou interesovanja,  već i dobrog poznavanja aktuelne art scene, podrške mladim umetnicima, u ovom dokumentarcu na jednom mestu kaže da je ranije kupovao skupa platna koja je naslikao npr. basquiat, ali da je odlučio da od sada svoju kolekciju puni radovima dobrih, mladih i još neafirmisanih umetnika.  on sam se bavi fotografijom, slikanjem, dizajnira… uostalom pogledaj taj site:

http://www.thisismelo.com/

melo

a ovo je taj dokumentarac koji pominjem:

a znaš već da pratim modnu scenu. volim pametnu modu, modu za kreativne i pametne ljude. uvek se obradujem kada vidim rad nekoga sa tog polja ko ostavlja utisak kao kompletna ličnost. jedan od njih je 27-godišnji francuz simon porte jacquemus. on je neko ko uživa u jednostavnim, životnim stvarima. i ima osmeh koji mu ozari lice, pa zrači. mediteranac, samouki dizajner. sin uzgajivača povrća (i unuk!)  i uvek pominje svoje poreklo. i ponosan je na njega. neko koga je majka uvela u magični svet igle i konca, a onda poginula kada je imao samo 18 godina. neko ko sam postavlja sadržaje na društvenim mrežama, a ne nekakav tim ljudi, neko ko će vam se zahvaliti na komentaru ispod postova koje svakodnevno objavljuje, a ti postovi prepuni su ljubavi prema životu, prema porodici, nećaku, prijateljima, prema rodnom mestu koje se zove mallemort, dedinim povrtnjacima, prema zdravom načinu života, mediteranu, provansi … uostalom, nije on tek tako štićenik jedne rei kawakubo!

o svom brandu „jacquemus“ rekao je dazed digital prošle godine:

„jacquemus is not about nightlife and clubbing and things like that, it’s more about fruit and vegetables and rolling in the grass, it was such a trend to be underground, but i am the opposite, i like to wake up early, i love to exercise, i love chips – i love all these simple things.“

simon porte jacquemus photo by marion amadeo

ovo je nedavno prikazao u  marseille-u, revija koja se i zove marseille je t’aime na kojoj je predstavio svoju kolekciju ss2017 les santons de provence. to je ovako izgledalo:

a ovo je njegov site:

http://jacquemus.com

eto, htedoh da ti skrenem pažnju na neke lepe pojave i na neke divne ljude, tu u svetu oko mene, oko nas. ako si zdrav/a, ako imaš svoj kutak koji zoveš dom, ako imaš od čega da živitiš ti i oni koje voliš, ne zaboravi da si srećni dobitnik/ca. ja znam, a znaš i ti, one koji nisu srećni dobitnici, koji vode bitku za sopstveni život, koji se bore za golu egzistenciju… pomozi im. ili im drži palčeve da uspeju. ili im barem ne otežavaj.

budi zahvalan/a na onome što imaš. prvo to, posle sanjaj… ili sanjaj i budi zahvalan/a istovremeno…

 

3 коментара

Објављено под Art, books, fashion, music, sport, travel

life is life

tužno je što sam za prozno delo ovog čoveka (a bio je ne samo književnik, nego još svašta) saznala slučajno. da, slučajno sam naletela na njegovu knjigu „slučajna otkrića“. njegovo ime je milan kašanin, a ovo sve oko mene je crno-beli svijet

tužno je jer je taj čovek izuzetno pisao. i jer je na i mnoge druge načine zadužio našu kulturu, ali odavno svet više nije mesto gde bi tako nešto bilo važno. kvalitet nije mera stvari, nego la-la-la (land and etc.).

ta knjiga odavno već ne može da se kupi i moraću ovu pozajmljenu iz biblioteke da fotokopiram, skeniram. ili ukradem. 🙂

nadam se da ćeš izguglati da vidiš ko je bio milan kašanin. a mi… uspeli smo da obesmislimo ono što je radio sa velikim žarom, slike koje je on nabavljao za ovu zemlju ne mogu ni da se vide. muzeji su postali mauzoleji, zapečaćeni za poglede.

u „slučajnim otkrićima“ milan kašanin kaže:

„šta sve nisam pretrpeo, čega se sve nisam odrekao, šta izgubio, a još nisam iznemogao i još uvek više žalim ljude nego što ih prezirem ili mrzim. čim nesreća ostane za mnom i čim me prođe bol, ja ga predam zaboravu i, ponesen, pođem u susret nečem, ne znam čemu, samo svaki put nečem lepšem od onoga što je bilo. (…)  ja zaboravljam zlo ne zbog toga što ga ne priznajem, nego što ne mogu s njim da živim. (…) bez zadivljenosti nad velikim, bez otkrivanja nepoznatog, bez prizivanja neočekivanog, bez radosti od susreta s poznatim i dragim, ja ne bih mogao ni umeo da živim. jeste da je mrak nad gradom i u mojoj sobi, ali u meni nije. nikada tako kao sad, po propasti kuće u kojoj sam proveo bezbroj malih i velikih dana, i po prestanku kiše nad vrtom koje nije bilo, nisam znao koliko života ima na zemlji i koliko ih ima u meni. za celog svog veka, najviše se sam voleo ono čega nema.“

eto takav je bio čovek milan kašanin…

jutros sam videla da je mladi kineski fotograf, pesnik i provokator (29 godina) ren hang pronađen mrtav u berlinu. neki mediji prenose da je reč o samoubistvu. boleo ga je svet u kojem je živeo. boleo ga je sukob sa svojom zemljom. u pesmi „my depression“ tačno je nacrtao kako je video svoj život:

life is indeed a

precious gift

but i often feel

it seems to send the wrong man

http://www.renhang.org

任航

njegov životopis u par reči izgledao bi ovako: rođen u kini 1987. samouk postao jedan od najznačajnijih savremenih fotografa. više puta bio hapšen u kini. ono što je radio u toj zemlji se zvanično vodi kao pornografija. (zanimljivo da ono što je najveća pornografija u svetu u kome živimo nikada se ne tretira kao takvo…) izlagao širom sveta, a u svojoj zemlji zabranjivan. podjedanko cenzurisan i hvaljen. bol ga je doveo do depresije. btw. u posledjih 15 godina stopa samoubistava u kini je porasla za 60% i samom su svetskom vrhu po broju samoubistava.

znaš, susan cain u knjizi „tihi ljudi“ iznosi neke sasvim zastrašujuće stvari o našem svetu. i to ne od danas. kako je sve ovo oko nas dobro smišljeno i izrežirano s predumišljajem. i pitam se kako onda osetljivi, tihi ljudi, da opstanu. svet je podešen po meri kapitala i po meri krugova moći. pogledaj i u vrtićima je kult utopljavanja individualnosti u kolektiv, forsira se grupni rad u svemu i svačemu, traže se samo timski igrači. zamišljam kako bi se npr.  tesla uklopio u timski duh…  susan navodi da je još četrdesetih godina 20. veka dekan harvarda izjavio da bi ovaj prestižni univerzitet trebalo da odbija „osetljive, neurotične“  tipove i „prekomerno intelektualno stimulisane“ u korist momaka koji ispoljavaju „zdravu ekstrovertnost“… pa, ren hang nije bio takav momak. osim na harvardu, takvi nisu poželjni nigde na planeti zemlji.

Оставите коментар

Објављено под Art, books, photography, politics

I wah-wah-wah-wah-wonder

znaš, kada čitam japanske priče dešavaju mi se lepe slučajnosti. na primer ova: pre neki dan, jedan od onih blagoslovenih, neradnih, čitam murakamijevu priču „yesterday“ iz zbirke „muškarci bez žene“ i usred priče onaj koji je iz kobea, iz ašije, i koji je prvo lice jednine u priči, izlazi u susret čudnoj želji svog prijatelja koji je rođen u tokiju, ali savršeno govori dijalekt kansaija kako bi na miru mogao da navija za omiljene hanšin tajgerse. čudna želja bila je da izađe sa njegovom devojkom. prvo lice jednine nevoljko je izvodi. u bioskopu gledaju woody allenov film „manhattan„. i sada na scenu stupa moja lepa slučajnost: ja multitasking woman vrtim kanale, odmah po završetku priče, i… na jednom od kanala ide „manhattan“! baš kao što mi je prošle subote dok sam gledala wendersov film „tokyo-ga“ stigao zahtev za prijateljstvo od jednog japanskog kompozitora. kompozitora čiji je ozu omiljeni reditelj, a koji je u kamakuri (50 km od tokija, ozu je tamo živeo) imao prilike da upozna wendersa…

tokyoga

tokyo-ga, wim wenders

lepe stvari se dešavaju i kada ne postoji (ili je ne primećuješ) slučajnost. juče mi je na fb iskočila objava da će u martu (10. mart, austin, texas, na sxsw festivalu) biti premijera najnovijeg malickovog filma „song to song“ i , evo, ne mogu da prestanem da gledam prvi trailer za taj film. i da slušam „runaway“  del shannona. u filmu igraju: ryan gosling (i peva!), michael fassbender, natalie portman, rooney mara, christian bale, val kilmer, ali i patti smith, lykke li, black lips, iggy pop, red hot chili peppers, florence and the machine, john lydon… ne mogu da dočekam! puna poverenja u sve što malick napravi. baš sve. svaki kadar.

we thought we could just live from song to song, kiss to kiss… (rooney mara u „song to song“)

dok čekam „song to song“ uživam u ponovnom gledanju „to the wonder„. volim te reči iznutra, volim spori ritam, volim fotografije svetla kroz prste, svetla kroz krošnje drveća, volim šum trave, lavež pasa u tihim ulicama, volim muziku, volim što svi u filmu govore na svojim maternjim jezicima…

postoji scena u kojoj mlada italijanka kaže:

„život je san. u snu ne možeš da praviš greške. u snu možeš da budeš šta god hoćeš. bilo šta. ti si mali sanjar. treba da letiš.“

kada je bio prvi neradni išli smo da gledamo konje. konje koji jure. konje koji su zatvoreni. konje koji se igraju. konje sa tužnim, velikim očima. i malick je strelac. pola čovek, pola konj.

samo držim otvorene oči i gledam. bez želje da bilo šta dokažem.

volela bih da sam konj.

2 коментара

Објављено под Art, books, movie, music, photography

o deljenju

mišljenja sam da bi čovek ono što zna trebalo da podeli sa drugima, pa da nam svima bude bolje. malo makar. bolje. jer… nikada ne znaš kome bi ono što ti znaš moglo da pomogne. ovih dana sam čitala knjigu japanskog mladog čoveka (rođen je 1992. ) obolelog od autizma koji je u svojoj trinaestoj godini napisao ovu jedinstvenu, insajdersku knjigu u kojoj nam otkriva iz prve ruke kako je biti autističan. taj mladi čovek zove se naoki higašida, a knjiga je „zašto skačem“ i kod nas ju je objavila „laguna“. država bi trebalo ovu knjigu besplatno da deli svim roditeljima koji imaju decu obolelu od autizma. ova knjiga će im pomoći da shvate svoje decu i njihove potrebe. lajtmotiv knjige je njegova molba da ne odustajemo od njih. naoki kaže na jednom mestu: „jednostavno smo takvi. samostalno naprosto ne umemo da obavimo nešto isto kao vi. ali, kao i svi ostali, i mi želimo da damo sve od sebe. kada primetimo da ste odustali od nas, osećamo se bedno. zato vas molim da nastavite da nam pomažete, do samog kraja.

piteš se, verovatno, kako je naoki uopšte uspeo da napiše knjigu. zahvaljujući ambicioznoj nastavnici, posvećenoj majci i svojoj velikoj želji da se izrazi naučio je da sriče reči na tablici sa slovima. pokazuje slova na tablici da bi sricao reči koje njegov pomagač zapisuje. ima i svoj blog.

često, dok sam učio ovaj postupak, osetio bih se sasvim poraženim. ali naposletku, stigao sam do tačke kada sam mogao sam da pokazujem slova. snage da istrajem u tome davala mi je sledeća misao: da bih živeo svoj život kao ljudsko biće, nema ničeg važnijeg od sposobnosti da se izražavam. tako da se za mene abecedna tablica ne svodi samo na sastavljanje rečenica: ona mi omogućava da prenesem drugima ono što želim i što mi je potrebno da razumeju.“ 

zašto skačem

naoki-higashida-autism-japan-the-reason-i-jump

naoki higashida

štošta sam otkrila i na internetu, samo što je stvar diskusije šta je kome bitno. ali, čak i kada ti se učini da je nešto zanimljivo, korisno samo tebi i nikom više sasvim je izvesno da bi to moglo da obraduje i još nekog. radi se o aplikaciji za mobilne telefone hoteltonight. ona je last minute ponuda hotela. zatekao si se u nekom gradu, a nemaš rezervisan hotel (naravno, uz pretpostavku da imaš money money money) više nije problem. pri tom u njihovoj ponudi nisu neki šklj hoteli, ali ne i preskupi. a imaju i blog.

Here’s how Elaine Daneshrad of Fashion Laine used HT for a recent last-minute stay in NYC. Inspired to book a great stay for yourself? Download the app to get started. Have an amazing HotelTonight experience? Shoot it on over to us at...

hudson hotel. nyc, na 5 minuta od central parka

http://hudson-new-york-central-park.new-york-hotels-ny.com/

treća stvar koju ću podeliti sa tobom ako kao ja voliš (voliš? obožavaš!) avangardnu umetnost je ubuweb lokacija na internetu. na početnoj stranici piše: all avant-garde. all the time.

iza ovog cyber kofera punog avangradnog blaga stoji pesnik keneth goldsmith. u julu 2013. bio je gost naše zemlje i govorio je o ne-kreativnom pisanju. btw, on je prvi pesnik laureat moma muzeja iz nyc. keneth kaže:

it’s amazing to me that ubuweb, after fifteen years, is still going. run with no money, ubu has succeeded by breaking all the rules, by going about things the wrong way. ubuweb can be construed as the robin hood of the avant-garde, but instead of taking from one and giving to the other, we feel that in the end, we’re giving to all. ubuweb is as much about the legal and social ramifications of its self-created distribution and archiving system as it is about the content hosted on the site. in a sense, the content takes care of itself; but keeping it up there has proved to be a trickier proposition. the socio-political maintenance of keeping free server space with unlimited bandwidth is a complicated dance, often interfered with by darts thrown at us by individuals calling foul-play on copyright infringement. undeterred, we keep on: after fifteen years, we’re still going strong. we’re lab rats under a microscope: in exchange for the big-ticket bandwidth, we’ve consented to be objects of university research in the ideology and practice of radical distribution.

but by the time you read this, ubuweb may be gone. cobbled together, operating on no money and an all-volunteer staff, ubuweb has become the unlikely definitive source for all things avant-garde on the internet. never meant to be a permanent archive, ubu could vanish for any number of reasons: our isp pulls the plug, our university support dries up, or we simply grow tired of it. acquisition by a larger entity is impossible: nothing is for sale. we don’t touch money. in fact, what we host has never made money. instead, the site is filled with the detritus and ephemera of great artists—the music of jean dubuffet, the poetry of dan graham, julian schnabel’s country music, the punk rock of martin kippenberger, the diaries of john lennon, the rants of karen finley, and pop songs by joseph beuys—all of which was originally put out in tiny editions and vanished quickly.  (ubuweb)

ovo dole je kenneth goldsmith…

„naše impresivno digitalno okruženje  zahteva nove odgovore pisaca. šta to znači biti pesnik u eri interneta? ova dva  pokreta, flarf i konceptualno pisanje, svaki formiran tokom poslednjih pet  godina, direktna su istraživanja u tom pravcu. i ma kako različiti bili, imaju  iznenađujuće slična rešenja. kao prvo, identitet je za grabljenje. zašto  koristiti svoje reči kada se možeš isto tako dobro izraziti koristeći tuđe  reči? a ako vaš identitet nije vaš, onda se i iskrenost mora izbaciti takođe.  materijalnost dolazi u prvi plan: čini se da količina reči više utiče na pesmu  od samog njihovog značenja. potrošljivost, fluidnost, i reciklaža: postoji  osećaj da reči nisu predviđene da traju zauvek. danas su one zalepljene na  stranicu, ali sutra se mogu ponovo pojaviti kao facebook fenomeni. napraviti  fuziju avangardnih impulsa prošlog veka sa tehnologijama današnjice, sve ove  strategije predlažu prošireno polje za poeziju dvadeset prvog veka. ovo novo  pisanje nije isključivo vezano među stranicama knjige, ono se stalno oblikuje  od štampane stranice ka web stranici, od galerijskog prostora ka naučnoj  laboratoriji, od društvenih prostora za čitanje poezije ka društvenim  prostorima blogova. to je poetika fluksa, koja proslavlja nestabilnosti i  neizvesnosti. “ (flarf je dionis. konceptualno pisanje je apolon – kenneth goldsmith

eto, toliko od mene. za sada.

 

1 коментар

Објављено под Art, books, travel

berlin, sa berlincima

nekoliko nedelja pre odlaska u berlin za volanom taksija kojim sam se vozila sa posla jednog dana sedeo je anđeo damiel.  imao je cca 50 godina, dugu smeđu prosedu kosu svezanu u rep i sve crte lica bruna ganza. ja sam sedela na zadnjem sedištu i krišom mu posmatrala lice u retrovizoru. da budem sigurna da je to on. damiel. ili bruno ganz. svejedno. jasno je bilo da ako je to stvarno on nema potrebe  glasno da kažem da sam ga prepoznala. on je, u tom slučaju, ionako čuo svaku moju misao od momenta kada sam ušla u vozilo. onda sam dobila išijas, pa sam napunila 50 godina, pa sam ležala dve nedelje i kusur u krevetu i vodila fenomenalni prustovski život. samo bez potrage za izgubljenim vremenom. vreme me uopšte nije interesovalo. interesovao me je samo taj prostor dnevnog boravka gde se sam se ulogorila, knjige, filmovi, internet i moji snovi. leđa i leva noga su se upinjali da to pokvare, ali im nisam dozvolila. vodič za berlin i pregled sajtova o berlinu i pomislih, naivno, da sam spremna za put. sletela sam u jutro, dan je bio siv, berlin je bio siv, ali vozila sam se od tegela ka charlottenburgu širokim bulevarima i moja radoznalost je bila u petoj brzini. na moje razočarenje tamnoputi taksista je odbijao i da me pogleda, a kamoli da komunicira. a meni se baš pričalo. pokušavala sam svašta, ali ništa nije palilo. dakle, totalno sam mu antipatična, pomislih. da je on bio jedan od wendersovih anđela čuo bi tu moju misao i onda bi se nasmešio. nije. znači, nije anđeo. onda sam ućutala i nastavila da posmatram početke mog berlina. tu i tamo tamo bih ciknula. za sebe. volim da upoznajem nove svetove. ja sam radoznao duh koji voli da leži u krevetu i sanjari. oksimoron? ne znam. takva sam od kada sam se spustila na ovaj svet. mali buda sa utakmicom u glavi. i 50 punih godina. o bože, stvarno je puno, a ja još nisam ni odrasla! (no, hvala ti, bože, na tome!) mmmada kada sam poređala knjige erice jong, jednu pored druge, malo sam se smrzla. „strah od letenja“ sam čitala kada sam stvarno bila balava, „strah od pedesete“ kada sam imala 33 i mislila da je 50. godina najudaljenija tačka od mene u svemiru i „strah od umiranja“ koji sam čitala prošle godine. i to je to? sve? nema više ničega? ili nema više straha?

odoh ja nazad u berlin. dakle, dan je bio siv, ali je automobil bio crn i blistav. ako žena mora da plače neka to bude u jaguaru, a ne u autobusu.  tako nekako reče  françoise sagannisam plakala, ali, eto nisam imala sa kime da ćakulam. pa, ako moram da ćutim… u neko doba rešim da, ipak, ne odustanem. pitam ga odakle je muzika koju pušta. odgovor kratak: sudan. ooo, počeh da delim komplimente. i zaista sam mislila da je lepa muzika. muzika iz sudana me je uvela polako u berlin. i tu se prvi put osmehnuo. uto smo stigli do hotela. kofer mi je bio u prtljažniku, krenuo je da ga izvadi i da mi naplati vožnju, kada se pojavio besan čovek. tako besnog čoveka ne pamtim da sam videla u životu, a viđala sam besne. bljuvao je vatru metaforički, a bukvalno i nedvosmisleno je urlao i izgovarao reče koje srećom nisam razumela, jer ne govorim nemački. kada je na tren zastao da, valjda, uzme dah, odnekud se pojavio još jedan, istovetan njemu. taj je urlao na nesrećnog taksistu iz sudana još bezumnije. pominjao je reč „policaj“, vadio mobilni telefon i fotografisao ga… ja sam prvo zanemela, a onda sam počela kao pokvareni gramofon da ponavljam taksisti; „sorry“, „sorry“, „sorry“… bilo me je sramota moje boje kože. i moje bespomoćnosti. nikako nisam uspevala da shvatim zašto bi se neko tako ponašao kao ova dvojica bezumnika. ali, nisam ostala tu. platila sam i ušla u hotel. u hotel u kom su zbog moja dva prezimena, jednog na „chki“ i drugog na „ov“ pomislili da sam ruskinja i obraćali mi se na ruskom, iako sam ja odgovarala na engleskom. kakogod, uzela sam ključ od sobe, obukla pidžamu, popila diklofenak, pojela dva plazma keksa i legla da spavam. pre toga sam bacila pogled na ulicu, u zgradi prekoputa. šarenoj kao prolećni voćni kolač, velikim slovima pisalo je „fizijatar“. nasmejah se u sebi: eto, i berlin zna šta me muči. onda je iz halea stigao moj muž i krenuli smo da osvajamo berlin. padoše mi na pamet stihovi leonarda cohena: „first we take manhattan, then we take berlin / i’m guided by a signal in the heavens / i’m guided by this birthmark on my skin…“ 

bila je nedelja, ništa skoro u našem kraju nije radilo, pa smo večerali pečenu gusku sa narandžom u najbližem, ispostavilo se srpskom restoranu, u kom nas je ispod portreta novaka đokovića posluživao konobar iz zagreba, a za susednim stolom sedeli majka, sin i unuče, romi iz unutrašnjosti srbije. čista proza. a čekala sam poeziju. srećom, miloš crnjanski me je upozorio i ohrabrio, a on je poznavao tu zemlju i taj grad: „nemačke pojave i stvari ne samo da nisu bezbojne, već su naprotiv, puno, gusto šarenilo, često oporo, i baš zato, nezaboravnije. magla i bezbojnost, sivo nebo koje smo navukli da zamišljamo nad pruskom, spadaju u netačne i zastarele podatke, i inače mnogobrojne, preostale iz prošlosti...“ (miloš crnjanski,“knjiga o nemačkoj“, 1931)

preispitivala sam sebe šta znam o ovom gradu, koje su mi prve asocijacije: „nebo nad berlinom„, alfred döblin , fassbinder i „berlin alexanderplatz„, bauhaus archiv, brechtov teatar, olimpijske igre 1936, jesse owens, filmovi leni riefenstahl, marlene dietrich, mi deca sa stanice zoo, einstürzende neubauten i blixa bargeld, brežnjev i honecker kako se ljube, rosa luxemburg kojoj se u berlinu izgubio svaki trag 15. januara 1919, john kennedy 1963. u poseti berlinu koji je izjavio da je krofna… ima sigurno još toga, ali bila sam umorna kao pseto i ničeg se više nisam sećala. da me je sreo vlasnik hotela lako bi mogao da me ubedi da sam ruskinja. ili štagod.

u berlin se nisam zaljubila na prvi pogled. znaš već i zašto i kako: sivo nebo, epizoda sa bolesnicima ispred hotela, moj išijas… ali, znala sam, imala sam svest, predznanje ili kako se to već zove, da sam u new yorku evrope. u urbanoj sredini i ti kakvoj! gradu sa prošlošću koja pritiska, opominje, boli, ali i gradu koji je željan budućnosti. dakle, sanjar je. a to je već dovoljna količina sličnosti između njega i mene. samo nam je trebalo vremena. onoga što ionako ne postoji. dakle, čekanje me nije ništa koštalo. stajali smo licem u lice. taj grad i ja. bila sam u drugim delovima nemačke, ali berlin je nešto sasvim drugo. to 1931. piše i crnjanski, moj banaćanin, koji kaže da je berlin zanimljiviji od ostale nemačke: „ta metropola, što se mnogo izmenila, što ne žudi za prošlošću, već za budućnošću, što podučava, zapoveda, lomi, vara, truje i hrani, samo po sebi vredi da se upozna uzduž i unakrst, baš zato, jer je skroz moderna, sa novim profilom, bez onog bivšeg, pod šlemom.“

posle je, na žalost, opet izgubila glavu (i srce i dušu) pod šlemom. rušila sadistički i bila rušena, podeljena, pa spojena… ali, utisak modernosti te metropole i sada je dominantan.

ja ne znam odakle da počnem u sećanju posle one gorepomenute pečene guske.  u glavi ringišpil uspomena i utisaka. kao slike  sa vožnje na onom točku na alexanderplatzu. možeš li na tom točku koji ide gore-dole, pa u krug da ne budeš nevino dete u gradu koji zna da se nevinosti jedva seća? grad iz kojeg je (i) wilhelm reich morao da pobegne. (nemoj nikako da propustiš da ne čitaš, i čitaš, i čitaš njegovo delo „čuj, mali čoveče„).

Фотографија корисника Jovanka Kozlovacki Damjanov

u ovom čudesno lepom čudu smo se vozili. i bili deca…

kako ne znam odakle da nastavim, ni sa čime da završim okačiću utiske kao nasumično izvađen veš iz mašine i okačen naokolo, po štriku, radijatorima, stolicama… večernja šetnja po maglom prekrivenom luksuznom kudamu. vožnja autobusima 100 i 200. moja fasciniranost istočnim berlinom, iako se na tu kartu sa sobom nisam kladila pre puta. multikulturalni, šareni kreuzberg. biciklovi, biciklovi, biciklovi iako je bio minus. i deca voze biciklove po ovoj zimi! parkovi, parkovi, parkovi! ulazak u glavnu zgradu humboldt univerziteta koji je dao 20 nobelovaca, od maxa planka, alberta einsteina do gustava hertza i ne-znam-koga-sve-još. na zidovima njihove fotografije i onda dok se penješ na sprat ogromnim stepeništem na zidu velika kamena tabla i na njoj marxova 11. teza o feuerbachu. mi smo se, bez da smo trepnuli, odrekli svega, pa i toga. a u vodećoj evropskoj kapitalističkoj zemlji nisu! u gradu ćeš videti i spomenik marxu i engelsu!

kako je trećeg dana granulo sunce kada sam krenula u bauhaus archiv!  idealan dan za fotografisanje ovog prelepog zdanja (unutra je zabranjeno fotografisanje) i za šetnju po za svakodnevni život izmišljenu četvrt tiergarten, sa prelepom arhitekturom i ooogromnim parkom. u bauhaus arhivu pored redovne postavke bila je i izložba fotografija lucie moholy. izložene su i njene fotografije sa puta po našim krajevima sa početka prošlog veka. onda  žandarmerijski trg i ulice oko njega, lepe, gizdave, restoran koji takođe nosi žandarmerijsko ime u kome smo imali sjajnu večeru (ja sam namerno odabrala kuglice od mesa koje nose ime grada u kojem je rođen kant, grada čija me priča u zadnje vreme prati poput senke u stopu, počev od kunderinog romana „praznik beznačajnosti“ u kojem je jedan od glavnih junaka, grad sulude geografske-istorijske priče, jedini današnji ruski grad van rusije… a nakon večere šetnja sa našim berlinskim prijateljima po delovima grada koje mogu samo berlinčani da ti pokažu. pa, tajanstveno lepa jevrejska četvrt, ostrvo muzeja, šarlotenburški dorac! veličanstvena unter den linden. šarmantna stara nikolajeva četvrt u kojoj smo ručali u krčmi iz 16. veka… mesto ispred pravnog fakulteta gde su 10. maja 1933. knjige bile na lomači…  u ulici fasanenstrasse u literaturhaus berlin, koji je i restoran i nešto kao kulturni centar, sa našom prijateljicom koja živi u berlinu, jeli smo supu od kestenja, slušali jazz i gledali izložbu posvećenu glumici carola neher koja je bila jedna od omiljenih brechtovih glumica. i više od toga. a onda je emigrirala u sovjetski savez i nestala. bukvalno. i kažu da brecht nije ništa učinio, a da je mogao…

Фотографија корисника Jovanka Kozlovacki Damjanov

bauhaus archiv

mene je srce, ipak, najviše vuklo ka postdamer platzu… tamo je biblioteka u kojoj anđeli posećuju starca homera i druge koji tamo dolaze u „nebu nad berlinom“. bez posete toj biblioteci poseta berlinu ne bi imala smisla za mene. videli smo i impresivan, moderan, muzej nemačkog filma na tom trgu, ultra moderan sony centar…  čista početnička sreća nas je poslužila u penjanju na 28. sprat panorama punkta (naši berlinski prijatelji to još nisu uspeli, rezerviše se i po 30 dana unapred i stalno su gužve, a mi smo bili sami u liftu) sa kojeg se pruža impresivan pogled od 360% na ceo grad, pa sam mogla da napravim ovakve fotografije:

Фотографија корисника Jovanka Kozlovacki Damjanov

Фотографија корисника Jovanka Kozlovacki Damjanov

ima toga još. ali, sad sam umorna i spava mi se. trebalo je savladati ovoliki grad. da li sam pomenula hedonizam po bezbrojnim božićnim pijacama širom grada, tako kič, ali tako veselim i šarmantnim?

e, da, videla sam da u bioskopima igra film o handkeu:

2 коментара

Објављено под Art, books, movie, music, photography, politics, travel