Архиве категорија: food

jr / inside out

kada sam bila dete koje nije znalo da čita slova čitala sam oblake. ležala bih na leđima, napolju na brižljivo odabranom mestu,  na mekoj prostirci, ćebetu, čemugod… i gledala. satima i satima strpljivo i radoznalo gledala. dnevno nebo bilo je moj omiljeni bioskop. (noćno je već bilo opasnije, a i morala sam da spavam. jer bila sam dete.) bili su to počeci moje emigracije od svakodnevnog života. od trivijalnosti. ono što nije bilo trivijalno to me je držalo. kao i danas. to je moja mera udaljenosti i bliskosti u odnosu na sve. zato volim ove ljude o kojima pišem.

kada fotografiše ljudske oči, oči običnih ljudi iz svih delova planeta (ovih dana je u napulju sa projektom „indisde out“) , francuski street artist  j r  daje svoje oči da vidiš sav taj inače nevidljiv svet. kakva lepa magija: učiniti da duboko nevidljivo postane duboko vidljivo! a kao i svoje ime, skriva svoje oči. iza tamnih naočara za sunce.  jer, u suštini to što radi,  u svetu kako je ustrojen, ilegalno je. skriveno i otkriveno, vidljivo i nevidljivo, umetnost i život, inside/out… zajedno su.

naples, inside out

kada je 2011. dobio ted priznanje pozvan je da održi govor o spasavanju sveta putem umetnosti. kako je  ozbiljan čovek njegov odgovor je bio da uprkos želji nije u stanju da spasi svet. (sorry dostojevski), pa ne može ni da priča o tome. kada su mu rekli da može da govori i o tome kako njegova umetnost menja svet to je već mogao da prihvati.

rođen je u parizu 1983. od majke tunižanke i oca koji je u francusku došao iz istočne evrope.  voli da izlaže svoje fotografije velikih dimenzija u otvorenom prostoru jer su tako pristupačne ljudima sasvim slobodno. za to  su mu dovoljni zid, merdevine, četke i lepilo. u početku je koristio i sprej da oko fotografija napravi ram, pa kada bi neko odlepio fotografije ramovi sa njegove „izložbe“ bi ostali.

„grad je najbolja galerija koju mogu da zamislim. ne moram nikad da napravim portfolio i predstavim ga u galeriji i ostavim ih da odlučuju da li je moj rad dovoljno dobar da se pokaže ljudima. direktno sam mogao da ga kontrolišem sa ljudima na ulici.“

imao je te svoje izložbe po najboljim lokacijama širom pariza, a sada je ceo svet njegova galerija na otvorenom.

j r  ima snažnu želju da menja svet. njegova umetnost nije autistična, ni egoistična, njega zaista zanimaju drugi ljudi, njihovi životi i ima nameru da im pomogne ne samo na rečima. prošlog leta dok su u riju bile olimpijske igre on je na marginama ovog čudesnog grada,  po favelama provodio vreme sa onima najsiromašnijima. sa jednim od najboljih kuvara na svetu i falintropom massimom botturom i stanovnicima jedne od najzloglasnijih favela moro de providencia  priređivao je gozbe za beskućnike od ostataka hrane koje je dole u gradu posluživana privliegovana.  massimo bottura kaže da je njegov cilj da edukuje ljude kako se od hrane koja se svakodnevno baca mogu nahraniti milioni gladnih i tako im povratiti dostojanstvo. na zidovima kuhinje-projekta bile su uvećene crno-bele fotografije osoblja koje je uradio jr i  mural „tajna večera“ urađen u  otopljenoj čokoladi,  poznatog brazilskog umetnika vika muniza.  „ovi ljudi koji kuvaju za nas – tretiraju nas kao gospodu. mislio sam da sanjam”, rekao je jedan beskućnik . sve vreme su  u favelama bile i njegove fotografije žena čiji su najmiliji ubijeni, projekat „women are heroes“, kao i instalacije koje su, u stvari, skulpture-instalacije sa fotografijama na platnu sportista koji  nisu uspeli da se pojave u riju.

iside out, rio

In this Aug. 14, 2016 photo, workers sit in the gourmet soup kitchen Refettorio Gastromotiva in Rio de Janeiro, Brazil. Using leftover ingredients from Olymp...

kitchen refettorio gastromotiva in rio de janeiro, ap photo /silvia izquierdo

Резултат слика за jr massimo bottura

jr artist, massimo bottura and vik muniz 

rio, olimpijske igre 2016

gde sve nije bio sa svojim fotografijama (zapravo on ljude fotografiše na licu mesta)… stigao je i do večito sukobljenih palestinaca i izraelaca. njihove portrete stavio je jedne pored drugih u okviru projekta „face 2 face“.

„lepimo portrete – oba portreta na ulicama na prepunoj pijaci. ljudi nam prilaze i počinju da pitaju, „šta radite ovde?“ „o, pa radimo jedan umetnički projekat i lepimo lica izraelaca i palestinaca koji rade isti posao. ovo ovde su dva vozača taksija.“ onda bi uvek usledila tišina. „misliš, lepite lice izraelca – njegovo lice ovde?“ „pa, da, da, to je deo projekta.“ uvek bih napravio pauzu, a onda bismo ih upitali, „pa, možete li mi reći ko je ko?“ većina nije znala da kaže. čak smo lepili na izraelske vojne kule i ništa se nije desilo. kada zalepite sliku, to je samo papir i lepak. ljudi mogu da ga pocepaju, da se potpišu, da piške na njih – neki su previsoko, slažem se – ali ljudi na ulici su kustosi. kiša i vetar će ih svakako skinuti. nije im suđeno da ostanu. ali tačno četiri godine kasnije, većina fotografija je još uvek tamo. projekat „licem u lice“ je pokazao da je moguće ono za šta smo mislili da nije – i znate šta, čak je i lako. „na bliskom istoku, doživeo sam svoj rad u mestima koja nemaju mnogo muzeja. stoga je taj pravac na ulici bio prilično zanimljiv. odlučio sam da odem dalje u tom pravcu i odem u mesta gde uopšte nema muzeja. kada odete u ta društva u razvoju, žene su stubovi tih zajednica, ali muškarci su i dalje ti koji vladaju ulicama. bili smo inspirisani da uradimo projekat gde bi muškarci odali počast ženama tako što bi lepili njihove fotke. projekat sam nazvao „žene su heroji“. kada sam slušao sve priče na svim kontinentima na kojima sam bio, nisam uvek mogao da razumem složene okolnosti njihovog konflikta, samo sam posmatrao. ponekad nije bilo reči, nikakvih rečenica, samo suze. samo sam ih fotografisao i zalepio.“ (jr artist)

mogu da razumem kako je osvojio poverenje i naklonost jedne agnes varde. uskoro će njihov zajednički film „visages villages“  biti prikazan na 70. kanskom filmskom festivalu. da bi mogao da radiš to što on radi moraš da imaš  ogromnu naklonost za ljude.  ovo što on radi je mnogo više od angažovane umetnosti. on je toliko šarmantan i iskren u svemu što rade, pa nije čudo što mu ljudi, od poznatih do anonimnih uzvraćaju tu naklonost. meni je toliko dirljiv način na koji se agnes varda odnosi prema njemu i sa koliko je entuzijazma ušla u projekte sa njime. i sa koliko respekta se on odnosi prema njoj. u svetu u kome se skoro ništa više ne repsektuje to greje dušu… i vodi u nemoguće.

„nedavno sam započeo projekat javne umetnosti gde više ne koristim svoj rad. koristim man raya, helen levitt, giacomettija, radove drugih. danas nije bitno da li je fotka vaša ili ne. važno je ono što radite sa tim slikama poruka koju ostavljate kad lepite. na primer, zalepio sam fotku minareta u švajcarskoj, nekoliko nedelja pošto je izglasana zabrana minareta u zemlji.(…) na neke načine, umetnost može da promeni svet. ona ne treba da ga menja, da menja praktične stvari, nego da menja percepciju. umetnost može da promeni način na koji vidimo svet. može da stvori analogiju. zapravo, činjenica da ne može da promeni stvari čini je neutralnim mestom za razmene i diskusije i onda vam daje mogućnost da promenite svet.“

Резултат слика за jr artist agnes varda visages

agnes varda & jr artist

Advertisements

4 коментара

Објављено под Art, food, photography

krugovi bez zidova

http://www.jimdenevan.com

jim denevan crta pomoću štapa i  bicikla. po pesku, ledu, snegu i zemlji. (kako li su crtali nazca linije po peruu?) kaže da od kako je u petoj godini izgubio oca koji je bolovao od alchajmera crta po pesku i vodi neprestan i njemu važan i neuzaludan fajt sa prirodom. odrastao je pored okeana. i nije ljut na okean kada mu odnese crtaž.

jim i surfuje.

i kuva!

njegov restoran je nomad kao i on,  restoran bez zidova. restoran koji putuje po lepim plažama, farmama, livadama i šumama. on i njegovi ljudi putuju crveno-belim autobusom, spremaju zdravu hranu, postave stolove i čekaju goste koji dolaze sa raznih strana i najčešće se ni ne poznaju međusobno… sa radošću čitam da sličan koncept postoji i u susednoj hrvatskoj. kuchica i mrvica su njihova imena. i tako je lepo znati da je svet još uvek lep, da neko smišlja i pazi da otuđenost nas ne proguta, nego gleda da nas zbliži lepotom, hranom i dobrotom. i tako je ohrabrujuće znati da (gotovo) nema tog minusa koji ne možemo pretvoriti u plus. uz malo truda, uz malo sreće…

celokupna  umetnost, kuhinja i sport jima denevana su oslobođeni od zidova. sa svojim privremenim crtežima stigao je i do sibira, sa kuhinjom i do firence!

uglavnom crta krugove. na bajkalskom jezeru je 2010. godine 15 dana iscrtavao po ledu najveću sliku na svetu od 12,5  kvadratnih kilometara. onda se led otopio…


jim denevan

nazca linije

pre neki dan gala čaki i ja sedimo u mom omiljenom kafeu i njeno oštro & bistro oko slikara brzo zapaža da sva vrvim od krugova. ja ih nisam ni bila svesna. krugovi na narukvicama, na ešarpi, ogrlici… kaže mi posle da sam je asocirala na tufnastu yayoi kusama. smejem se. to popodne naletim na magazin mrvica i vidim da je i njegova urednica u krugovima. ili u krugu. (svom) krugu ljudi. i ima lepu želju da ga širi. meni ostaje da otkrijem za kakvim krugom/krugovima ja tragam… i zašto? i kako to funkcioniše? može li krug da bude otvoren? kako krug raste? a kako se smanjuje? da li je krug beskraj?  da li znači neumitno ponavljanje? bez kraja? u kojoj tački nastaje? ako dete prvo zna da nacrta krug, pa tek onda kvadrat, zašto tek na kraju postajemo svesni postojanje kruga? ( mi smo išli putem / put je bio dug / kasno opazismo da je taj put krug tin ujević) da li smo unutar svog kruga u njegovom centru? ili na nekom drugom mestu unutar kruga? ili smo van kruga?

yayoi kusama

gorepomenuti magazin mrvica ima tu toplu koncepciju. kao da me ogreje sunce dok bacam pogled po njemu. takvi su i ljudi koje predstavlja. evo, na sajtu magazina u rubrici „ljudi“ jedan od njih, istarski vinar georgio clai kaže ovako:

„io sono un re! ja sam kralj!  živim pedeset metara od raja na koji gledam svaki dan sa svoje terase i prozora, radim posao koji obožavam, kako i koliko hoću, imam divnu obitelj, napose ženu, bez koje ne bi bilo ni mene ni mojih vina. imam prijatelje s kojima sjedim na terasi gledam na svoje vinograde i dolinu mirne, i znaš što je još jako važno? ne postoji na svijetu čovjek koji je popio više mog vina od mene samog. ja sam stvarno kralj… 

ma, sam kralj ne samo zato. nego zato što uvijek znam i preispitujem gdje sam. na kojoj stepenici. u tom preispitivanju i u životu najvažnija je obitelj, poštenje i prijateljstvo.“

a ovako priča glavni „krivac“ „mrviceželjka klemenčić koja je naizgled siguran posao urednice hrvatskog izdanja playboy magazina zamenila za svoju kuhinju, komad zemlje na kom uzgaja ono što jede, za svoj sopstveni magazin u kom piše o životu koji je žudela, a sada ga i  živi :

http://www.voxfeminae.net/cunterview/poduzetnost/1674-zeljka-klemencic-mrvica-magazin

 

jim denevan

jim denevan

 now is the time in my life

*poem by yayoi kusama

that has been filled with aspirations
over many long years
that i shake off the anguish of my heart and
send my lofty aspirations high up into the sky till
they reach the end of the universe
this fierceness of living
through joys and sorrows of life
sometimes distressed and sometimes
comforted by a joy
agonising over the undulation of life and
moved to tears at the weight of life
i want to keep living until the last days of my life

050215_MarkegardRanch

outstanding in the field, photo by katie briggs

 

 

1 коментар

Објављено под Art, food, magazines, travel