Архиве категорија: jazz

o postojanju

pre neko jutro pozovem taksi, dobijem vreme, izađem iz zgrade i čekam. i nema ga. razmišljam da li da zovem ponovo i saznam gde se zagubio u lavirintima ovog ravnog grada, ali znano mi je da će tom nesrećniku koji kasni lupiti kaznene poene i da će nekoliko sati biti van igre. i znam da barem 60% taksista u tom udruženju su silom prilika postali to, uglavnom su firme u kojima su radili propale i sada kupuju vreme do penzije, izdržavaju i decu i unuke mnogi… znana priča o čarima neoliberalnog kapitalizma. i žao mi  je da nekom napravim problem. i posle nekih 12-13 minuta stiže. gužva u gradu kaže i zahvaljuju  što nisam zvala operatera. taksi veoma čist. čak i fina muzika. onaj jazzy album šabana bajramovića sa vlatkom stefanovskim i teodosijem spasovim. pohvalim dobar ukus čim shvatim da nije radio stanica nego da pušta ceo album.  stižemo do mog odredišta, već na sredini treće stvari. izlazim, a on mi poklanja taj cd… romano raj. aj!

rodney smith

bill murrey

pogled ovog čoveka govori kakav je ovo svet, kakav je ovaj vek. i nije me iznenadilo kada sam pročitala da nema mobilni telefon. u intervjuu za the talks na pitanje šta treba da ima reditelj da bi ga privukao u svoj film lakonski i bez dvoumljenja odgovara da samo treba da ima dobar scenario. neki ljudi su uspeli da ostanu zdravi. to je tako zastrašujuće. to što ih je sve manje. sve manje opsednutih sobom, sobom i sobom. opsednutih. bez ljubavi.bez ljubavi za sebe,  onda za sve ostalo. i postojanje samo. jednom sam sedeći u društvu nekih  ljudi od karijere, formalnog znanja, uspeha i čega sve ne, prisustvovala razgovoru o smislu života. a sve same gluposti su navodili. i pored svih titula, obrazovanja i uspeha koji imaju. ja sam sedela po strani (moja omiljena pozicija) i posmatrala travu, oblake, svetlo… pogledali su me kao ludog autsajdera kada sam se ubacila sa pitanjem: “ a šta je loše u postojanju samom po sebi? zašto je potrebno još nešto? i šta je to  još ?“ ovaj čovek gore uživa da glumi i to radi najbolje što može. i jasno je da radi najbolje što može. i da ne može da radi drugačije do tako samo.

if you have a good script that’s what gets you involved. people say they can’t find me. well, if you can write a good script, that’s a lot harder than finding someone. it’s much harder to write a good screenplay than to find someone, so you can find someone. i don’t worry about it; it’s not my problem. my problem is having a little peace and quiet. so they need to find me, that’s really their issue. i am not taking ads out or anything, standing on the street corner.

i’m not that organized. i’m not one of those guys...

( bill murray za the talks)

federico fellini

ja jako volim italijane. to njihovo zdravlje mentalno. tu strast prema životu.  ja nikoga nisam videla da toliko uživa  u toliko toga u bivstvovanju kao oni. u pasti, na primer 🙂

zato ću da preporučim knjigu „federiko felini, život i film“ koju je napisao tulio kecik, a objavila „kiša“.

a sada doviđenja…

rodney smith

 

Оставите коментар

Објављено под Art, jazz, movie, music, photography

dok ne padne sledeća noć, ima još vremena

u danu mrmota najzanimljiviji deo je onaj na pauzi. oni trenuci koje imam samo za sebe. ovih meseci sam baš pravi osobenjak. ali i inače nekome ko je dupla vatra u horoskopu dani mrmota nisu najomiljeniji dani u životu. onu pauzu na poslu provodim na mestu koje je udobno, pažljivo i zanimljivo dizajnirano, sa dobrom muzikom. i sjajnom kafom. biće da slične razloge da budu tamo imaju i stranci koji su ovde u proputovanju, čim ih je toliko svaki dan skoro… kakogod, ja sam često tamo. pijem produženi espreso sa mlekom, govorim tiho  i nosim svoje knjige sa sobom.:-) a svoje knjige guštam lagano. kada sam bila junoša gutala sam ih halapljivo. sada je to sasvim nešto drugo, naučila sam da uživam u sporom ritmu čitanja. i čitam po nekoliko knjiga, naizmenično… prošle nedelje svaki drugi dan nosila sam na pauzu murakamija, „kada padne noć“. sticajem okolnosti oba ta dana dva stola levo od mene sedeo je mlad japanac sa tabletom i slušalicama u ušima. on izgleda nije bio zadovoljan muzikom koju su puštali u restoranu. ili ko zna šta je bio razlog za te slušalice. iako nije bilo baš najtoplije tih dana on je bio bosonog. i, naravno, sa japankama na nogama. on je doručkovao. u „kad pad noć“ u restoranu „denny’s“ koji se nalazi negde u lavirintu tokija 19-godišnja mari provodi noć zadubljena u knjigu… i ona sluša muziku. iako nije imala nameru da bilo koga upoznaje upoznaće razne likove. takahašija koji studira trombon i voli npr. curtisa fullera i „five spot after dark„… čudnim spletom okolnosti i zahvaljujući činjenici da studira kineski dospeće i do opskurnog hotela za ljubav „alphaville“… roman počinje jedne noći u 23:56, a završava se u jutro u 06:50…  između 01:18 i 01:56 u jednom drugom  baru u kom nema drugih gostiju osim mari i kaoru, menadžerke u „alphavillu“, odvija se ovaj dijalog dok se u pozadini čuje album bena webstera „my ideal“:

– zašto se hotel zove „alphaville“?

– pa, ne znam. moguće je da je to ime dao moj šef. ma, svaki takav hotel ima neko glupavo ime. na kraju krajeva, tu ti muškarci i žene dolaze da rade ono – smao nek je tu krevet i kupatilo, a za ime koga briga. važno je samo da je takvo neko. zašto me to pitaš?

– zato što je „alphaville“ jedan od mojih omiljenih filmova. jean-luc godarda…

– nikad čula.

– to je veoma star francuski film. iz šezdesetih godina.

– onda je verovatno otud uzeo ime. kad sledeći put budem videla šefa baš ću da ga pitam. i šta znači to alphaville?

– to je ime izmišljenog grada iz bliske budućnosti. negde u galaksiji.

– znači sf film? kao „zvezdani ratovi“?

– ne, ne takav. nije neki film sa specijalnim efektima, ni akcioni… ne umem baš dobro da ti objasnim, ali to je konceptualni film. jedan od onih crno-belih filmova sa mnogo dijaloga, koji se prikazuje u art bioskopima.

– šta ti znači to konceptualni?

– recimo, u „alphavillu“ hapse i javno pogubljuju ljude kojima teku suze kad plaču.

– što?

– jer u njemu ljudi ne smeju da imaju duboka osećanja. zato tamo nema ničeg nalik na ljubav. nema ni neslaganja, ni ironije. sve se rešava uz pomoć matematičkih formula.

kamaru natmuri obrve: – ironiije?

– to je kad neko sebe ili stvari koje se njega tiču posmatra objektivno ili ih sagledava iz drugog ugla i u tome vidi nešto smešno.

kaoru malo razmišlja o marinom objašnjenju.

– ni to ne razumem baš najbolje, ali sad. ima li seksa u tom „alphavillu“?

– ima seksa.

– seksa koji ne zahteva ni ljubav, ni ironiju?

– tako je.

kaoru se slatko smeje.

– kad malo bolje razmisliš, ime je baš po meri za jedan hotel za ljubav.

kako svakog radnog dana neumitno padne vreme za završetak pauze zatvaram knjigu i vraćam se tamo gde je i josef k. japanac je već pojeo doručak i negde dalje otišao. bog zna šta taj radi u ovom gradu…

photo sigfrod lundberg

haruki murakami, after dark

curtis fuller’s quintet – ‘five spot after dark’ , album ‘blues-ette’,1959

alphavillle, jean-luc godard 1965, anna karina

2 коментара

Објављено под Art, jazz, movie