Up on melancholy hill

kada nisam lazy vikendom idem do mog omiljenog parka. prvo prošetam ili provozam biciklom krug, dva (da osmotrim situaciju, btw, na jednoj klupi devojka je čitala prusta!), a onda sednem na moju klupu.  polako dišem i upijam prizor. nigde ne žurim. svet izvan parka jedva da postoji. da, volela bih da život sa one strane, ako ga ima, tako izgleda. kao taj pogled. kao park subotom i nedeljom ujutro. onda tako nagledana izvadim časopis ili knjigu. i čitam. ove subote ponela sam „original magazin“. neko je u njemu pisao da će se u budućnosti desiti dominacija samovozećih automobila koja će rezultirati prestankom potrebe za posedovanjem sopstvenih automobila i nestankom potrebe za parkinzima što će osloboditi prostore u urbanim sredinama za nešto drugo. za više zelenih površina, npr.  kada je bio dečak jeff bezos, vlasnik „amazona“, u školi je napisao da kada odraste želi da stvori svemirske stanice u kojima će živeti zemljani, a  zemlju bi pretvorio u veliki prirodni park. onda sam razmišljala da li je to utopijska ili distopijska priča… i dalje nisam sigurna. kada sam se vratila kući poslala sam poruku u kojoj mojom voljom poređana slova kažu kako sam srećna što sam dobar deo života provela u sporom ritmu 20. veka. a onda sam se popela na melancholy hill („…just looking out on the day of another dream…“). dok svet, meni znan i drag neumitno prestaje da postoji

Резултат слика за igor simic golf club - wasteland

na 32. stranici „original magazina“ počinje intervju sa igorom simićem. ovaj vizuelni umetnik i „demagog“ (studija vlasnik) zanimljivo priča/snima priče o našoj planeti posle apokalipse i o umetničkoj sceni ovde, u srbiji, pre (ili nadomak) apokalipse iste. u njegovoj video-igri „golf club – wasteland“ nakon ekološke katastrofe na zemlji, sve je otišlo dođavola, svi su izginuli, samo su bogati uspeli da pobegnu na mars. a kad ih nagrize nostalgija dolaze na zemlju. i igraju golf po ruševinama…

inteligentno, emotivno,  vizuelno visoko estetizovano i muzičkog dijapazona od lepote do dubokog bola. pa, još sa anom ćurčin.  

kad već pomenuh ovog mladog (und nadasve perspektivnog artistu) da skrenem pažnju i na njegovog „mislioca u supermarketu“. (da, direktna asocijacija na rodenovog…)

Mislilac-u-supermarketu

onda sam otišla na pijacu po cveće. kako nemam sto ruku, a otišla sam biciklom, kupila sam tek jednu saksiju sa crvenim muškatlama, jednu praznu veliku saksiju i zemlju. i buket turskih karanfila. sva pod utiskom boja sa pijace mislim da sam sa jasnom namerom podsvesti, naletela na sajt španjolke coco davez. ona je slikarka, ilustrator. tu sve vrišti od boja. ali ugodno oku vrišti, razigrano. pop art u zaletu na novi realizam. koketno. možda je tim putem valeria palmeiro stigla do imena coco davez. pogledaj joj samo potpis. pa, opet zaviri na njen sajt.

Firma Coco Dávez

 

u onoj svemirskoj stanici jeffa bezosa coco bi mogla da oslikava zidove. oslikavanje radi oslikavanja.radi unošenja radosti kada počne da ih razdire čežnja za zemljom…

(u ovom videu muziku bih radije ignorisala, za razliku od onih video zapisa gore…)

BLUE NUDE.jpg

Advertisements

krugovi bez zidova

http://www.jimdenevan.com

jim denevan crta pomoću štapa i  bicikla. po pesku, ledu, snegu i zemlji. (kako li su crtali nazca linije po peruu?) kaže da od kako je u petoj godini izgubio oca koji je bolovao od alchajmera crta po pesku i vodi neprestan i njemu važan i neuzaludan fajt sa prirodom. odrastao je pored okeana. i nije ljut na okean kada mu odnese crtaž.

jim i surfuje.

i kuva!

njegov restoran je nomad kao i on,  restoran bez zidova. restoran koji putuje po lepim plažama, farmama, livadama i šumama. on i njegovi ljudi putuju crveno-belim autobusom, spremaju zdravu hranu, postave stolove i čekaju goste koji dolaze sa raznih strana i najčešće se ni ne poznaju međusobno… sa radošću čitam da sličan koncept postoji i u susednoj hrvatskoj. kuchica i mrvica su njihova imena. i tako je lepo znati da je svet još uvek lep, da neko smišlja i pazi da otuđenost nas ne proguta, nego gleda da nas zbliži lepotom, hranom i dobrotom. i tako je ohrabrujuće znati da (gotovo) nema tog minusa koji ne možemo pretvoriti u plus. uz malo truda, uz malo sreće…

celokupna  umetnost, kuhinja i sport jima denevana su oslobođeni od zidova. sa svojim privremenim crtežima stigao je i do sibira, sa kuhinjom i do firence!

uglavnom crta krugove. na bajkalskom jezeru je 2010. godine 15 dana iscrtavao po ledu najveću sliku na svetu od 12,5  kvadratnih kilometara. onda se led otopio…


jim denevan

nazca linije

pre neki dan gala čaki i ja sedimo u mom omiljenom kafeu i njeno oštro & bistro oko slikara brzo zapaža da sva vrvim od krugova. ja ih nisam ni bila svesna. krugovi na narukvicama, na ešarpi, ogrlici… kaže mi posle da sam je asocirala na tufnastu yayoi kusama. smejem se. to popodne naletim na magazin mrvica i vidim da je i njegova urednica u krugovima. ili u krugu. (svom) krugu ljudi. i ima lepu želju da ga širi. meni ostaje da otkrijem za kakvim krugom/krugovima ja tragam… i zašto? i kako to funkcioniše? može li krug da bude otvoren? kako krug raste? a kako se smanjuje? da li je krug beskraj?  da li znači neumitno ponavljanje? bez kraja? u kojoj tački nastaje? ako dete prvo zna da nacrta krug, pa tek onda kvadrat, zašto tek na kraju postajemo svesni postojanje kruga? ( mi smo išli putem / put je bio dug / kasno opazismo da je taj put krug tin ujević) da li smo unutar svog kruga u njegovom centru? ili na nekom drugom mestu unutar kruga? ili smo van kruga?

yayoi kusama

gorepomenuti magazin mrvica ima tu toplu koncepciju. kao da me ogreje sunce dok bacam pogled po njemu. takvi su i ljudi koje predstavlja. evo, na sajtu magazina u rubrici „ljudi“ jedan od njih, istarski vinar georgio clai kaže ovako:

„io sono un re! ja sam kralj!  živim pedeset metara od raja na koji gledam svaki dan sa svoje terase i prozora, radim posao koji obožavam, kako i koliko hoću, imam divnu obitelj, napose ženu, bez koje ne bi bilo ni mene ni mojih vina. imam prijatelje s kojima sjedim na terasi gledam na svoje vinograde i dolinu mirne, i znaš što je još jako važno? ne postoji na svijetu čovjek koji je popio više mog vina od mene samog. ja sam stvarno kralj… 

ma, sam kralj ne samo zato. nego zato što uvijek znam i preispitujem gdje sam. na kojoj stepenici. u tom preispitivanju i u životu najvažnija je obitelj, poštenje i prijateljstvo.“

a ovako priča glavni „krivac“ „mrviceželjka klemenčić koja je naizgled siguran posao urednice hrvatskog izdanja playboy magazina zamenila za svoju kuhinju, komad zemlje na kom uzgaja ono što jede, za svoj sopstveni magazin u kom piše o životu koji je žudela, a sada ga i  živi :

http://www.voxfeminae.net/cunterview/poduzetnost/1674-zeljka-klemencic-mrvica-magazin

 

jim denevan

jim denevan

 now is the time in my life

*poem by yayoi kusama

that has been filled with aspirations
over many long years
that i shake off the anguish of my heart and
send my lofty aspirations high up into the sky till
they reach the end of the universe
this fierceness of living
through joys and sorrows of life
sometimes distressed and sometimes
comforted by a joy
agonising over the undulation of life and
moved to tears at the weight of life
i want to keep living until the last days of my life

050215_MarkegardRanch

outstanding in the field, photo by katie briggs