make your mistakes, next year and forever

Резултат слика за banksy port talbotkrajem decembra, sada već prošle, 2018. godine, banksy je poslao novu vizuelnu opomenu „season’s greetings„. ovog puta u port talbotu u južnom velsu. na muralu je naslikan dečak koji se igra i pokušava jezikom da okusi sneg. ali, to nije sneg, nego pepeo, čađ, od kontejnera u plamenu. banksy ništa ne radi tek tako, pa tako nije slučajno izabrao ni port talbot – svetska zdravstvena organizacija je ovaj grad proglasila najzagađenijim u velikoj britaniji. nedavno smo saznali da je vazduh u beogradu zagađeniji nego u pekingu, pa banksy, ko god on bio, mogao je da dođe i do nas. i da ne pogreši.

ovo je moj prvi ovogodišnji post, pa bih se osvrnula na stvari koje… koje mi daju nadu. evo, npr. pobuna žutih prsluka u francuskoj. posebno je mudar najnoviji zahtev upućen građanima francuske da iz banaka povuku sav svoj novac. finansijske krugove moći koji kontrolišu (vedre i oblače iz udobne pozadine) oficijelnu vlast samo će to moći da uzdrma. eto, nema samo sličnosti između južnog velsa i srbije…

ap photo by michel euler

sledeća stvar koja me je ohrabrila je ulazak nezanemarljivog broja žena u američki kongres i to ne bilo kakvih žena, nego socijalno svesnih (i samosvesnih) progresivnih, empatičnih, borbenih, neustrašivih, obrazovanih, rešenih da menjaju stvari na bolje, mnogo bolje… moj favorit je najmlađa kongresmenka ever, alexandria ocasio-cortez (rođena 1989. godine. u bronxu!) pokazala je da i bez velikih donacija može da se uđe u kongres. i da u politici mora da ima mesta za ljude i od reči i od dela, od krvi i mesa, za jedne od nas koji će raditi za nas kao za sebe same, za ljude koji znaju da se osmehuju toplo i neizveštačeno. i da zaigraju kada su srećni. pogledajte je!

a kada je već reč i o klimi, zagađenju…

pad sistema vrednosti nije, na žalost, zaobišao ni nobelov komitet i švedsku akademiju. nobelova nagrada za književnost 2018. nije dodeljena baš iz tog razloga. o tom ružnom i sramotnom skandalu mogli ste da čitate i u žutoj štampi. onda se kreirala ta priča o nečemu poput alternativne nobelove nagrade. imena koja su se najčešće pominjala bili su neil gaiman i haruki murakami. murakami je otmeno odbio uz reči da „želi da se usredsredi na pisanje, daleko od medijske pažnje„. 5. avgusta prošle godine na radiju tokyo fm u okviru specijalne emisije „murakami radio“ 55 minuta je puštao muziku koju voli da sluša kada trči i pričao o svim tim lepim stvarima: književnosti, pisanju, muzici, ritmu, harmoniji, improvizaciji i trčanju. i o plesanju! iako ne ume baš da pleše. rekao je u toj emisiji: „ako mislite da su moje knjige lake za čitanje, možda imamo nešto zajedničko u muzičkom smislu.“ tako mi je drago što imamo bar to nešto zajedničko. hvala mu što mi je i u 2018. dao štivo za čitanje koje je me odvuklo daleko od ovog ne baš impresivnog stvarnog sveta oko mene – „ubistvo komtura“ 1 i 2. Haruki Murakami© murdo macleod

jedna od stvari koju je pustio ovaj (mladi) čovek koji će 12. januara da napuni 70 godina bila je ova:

a neil gaiman svake godine bije neke nove bitke za prava potlačenih, napuštenih i tužnih i svake nove godine ime neke baš tople i mudre želje za sve nas, a meni je posebno draga ova iz 2011. godine:

i hope that in this year to come, you make mistakes.
because if you are making mistakes, then you are making new things, trying new things, learning, living, pushing yourself, changing yourself, changing your world. you’re doing things you’ve never done before, and more importantly, you’re doing Something.
so that’s my wish for you, and all of us, and my wish for myself. make new mistakes. make glorious, amazing mistakes. make mistakes nobody’s ever made before. don’t freeze, don’t stop, don’t worry that it isn’t good enough, or it isn’t perfect, whatever it is: art, or love, or work or family or life.
whatever it is you’re scared of doing, do it.
make your mistakes, next year and forever.
pa, srećna nam ova tek pridošla godina. uz laibach!

p.s. 2018. sam otkrila ostrvo koje je nešto najbliže mojoj predstavi o harmoniji. podsticajnoj, kreativnoj harmoniji. pa, ako je to moguće na madeiri, u čudesno lepom gradu funchalu, onda mora da je moguće i na nekom drugom mestu. u parku iznad okeana ili na nekoj od klupa na ulicama funchala mogla bih da sedim i dišem spokojno, srećno… until the end of the world.

 

Фотографија корисника Jovanka Kozlovacki Damjanov

Advertisements

Up on melancholy hill

kada nisam lazy vikendom idem do mog omiljenog parka. prvo prošetam ili provozam biciklom krug, dva (da osmotrim situaciju, btw, na jednoj klupi devojka je čitala prusta!), a onda sednem na moju klupu.  polako dišem i upijam prizor. nigde ne žurim. svet izvan parka jedva da postoji. da, volela bih da život sa one strane, ako ga ima, tako izgleda. kao taj pogled. kao park subotom i nedeljom ujutro. onda tako nagledana izvadim časopis ili knjigu. i čitam. ove subote ponela sam „original magazin“. neko je u njemu pisao da će se u budućnosti desiti dominacija samovozećih automobila koja će rezultirati prestankom potrebe za posedovanjem sopstvenih automobila i nestankom potrebe za parkinzima što će osloboditi prostore u urbanim sredinama za nešto drugo. za više zelenih površina, npr.  kada je bio dečak jeff bezos, vlasnik „amazona“, u školi je napisao da kada odraste želi da stvori svemirske stanice u kojima će živeti zemljani, a  zemlju bi pretvorio u veliki prirodni park. onda sam razmišljala da li je to utopijska ili distopijska priča… i dalje nisam sigurna. kada sam se vratila kući poslala sam poruku u kojoj mojom voljom poređana slova kažu kako sam srećna što sam dobar deo života provela u sporom ritmu 20. veka. a onda sam se popela na melancholy hill („…just looking out on the day of another dream…“). dok svet, meni znan i drag neumitno prestaje da postoji

Резултат слика за igor simic golf club - wasteland

na 32. stranici „original magazina“ počinje intervju sa igorom simićem. ovaj vizuelni umetnik i „demagog“ (studija vlasnik) zanimljivo priča/snima priče o našoj planeti posle apokalipse i o umetničkoj sceni ovde, u srbiji, pre (ili nadomak) apokalipse iste. u njegovoj video-igri „golf club – wasteland“ nakon ekološke katastrofe na zemlji, sve je otišlo dođavola, svi su izginuli, samo su bogati uspeli da pobegnu na mars. a kad ih nagrize nostalgija dolaze na zemlju. i igraju golf po ruševinama…

inteligentno, emotivno,  vizuelno visoko estetizovano i muzičkog dijapazona od lepote do dubokog bola. pa, još sa anom ćurčin.  

kad već pomenuh ovog mladog (und nadasve perspektivnog artistu) da skrenem pažnju i na njegovog „mislioca u supermarketu“. (da, direktna asocijacija na rodenovog…)

Mislilac-u-supermarketu

onda sam otišla na pijacu po cveće. kako nemam sto ruku, a otišla sam biciklom, kupila sam tek jednu saksiju sa crvenim muškatlama, jednu praznu veliku saksiju i zemlju. i buket turskih karanfila. sva pod utiskom boja sa pijace mislim da sam sa jasnom namerom podsvesti, naletela na sajt španjolke coco davez. ona je slikarka, ilustrator. tu sve vrišti od boja. ali ugodno oku vrišti, razigrano. pop art u zaletu na novi realizam. koketno. možda je tim putem valeria palmeiro stigla do imena coco davez. pogledaj joj samo potpis. pa, opet zaviri na njen sajt.

Firma Coco Dávez

 

u onoj svemirskoj stanici jeffa bezosa coco bi mogla da oslikava zidove. oslikavanje radi oslikavanja.radi unošenja radosti kada počne da ih razdire čežnja za zemljom…

(u ovom videu muziku bih radije ignorisala, za razliku od onih video zapisa gore…)

BLUE NUDE.jpg

krugovi bez zidova

http://www.jimdenevan.com

jim denevan crta pomoću štapa i  bicikla. po pesku, ledu, snegu i zemlji. (kako li su crtali nazca linije po peruu?) kaže da od kako je u petoj godini izgubio oca koji je bolovao od alchajmera crta po pesku i vodi neprestan i njemu važan i neuzaludan fajt sa prirodom. odrastao je pored okeana. i nije ljut na okean kada mu odnese crtaž.

jim i surfuje.

i kuva!

njegov restoran je nomad kao i on,  restoran bez zidova. restoran koji putuje po lepim plažama, farmama, livadama i šumama. on i njegovi ljudi putuju crveno-belim autobusom, spremaju zdravu hranu, postave stolove i čekaju goste koji dolaze sa raznih strana i najčešće se ni ne poznaju međusobno… sa radošću čitam da sličan koncept postoji i u susednoj hrvatskoj. kuchica i mrvica su njihova imena. i tako je lepo znati da je svet još uvek lep, da neko smišlja i pazi da otuđenost nas ne proguta, nego gleda da nas zbliži lepotom, hranom i dobrotom. i tako je ohrabrujuće znati da (gotovo) nema tog minusa koji ne možemo pretvoriti u plus. uz malo truda, uz malo sreće…

celokupna  umetnost, kuhinja i sport jima denevana su oslobođeni od zidova. sa svojim privremenim crtežima stigao je i do sibira, sa kuhinjom i do firence!

uglavnom crta krugove. na bajkalskom jezeru je 2010. godine 15 dana iscrtavao po ledu najveću sliku na svetu od 12,5  kvadratnih kilometara. onda se led otopio…


jim denevan

nazca linije

pre neki dan gala čaki i ja sedimo u mom omiljenom kafeu i njeno oštro & bistro oko slikara brzo zapaža da sva vrvim od krugova. ja ih nisam ni bila svesna. krugovi na narukvicama, na ešarpi, ogrlici… kaže mi posle da sam je asocirala na tufnastu yayoi kusama. smejem se. to popodne naletim na magazin mrvica i vidim da je i njegova urednica u krugovima. ili u krugu. (svom) krugu ljudi. i ima lepu želju da ga širi. meni ostaje da otkrijem za kakvim krugom/krugovima ja tragam… i zašto? i kako to funkcioniše? može li krug da bude otvoren? kako krug raste? a kako se smanjuje? da li je krug beskraj?  da li znači neumitno ponavljanje? bez kraja? u kojoj tački nastaje? ako dete prvo zna da nacrta krug, pa tek onda kvadrat, zašto tek na kraju postajemo svesni postojanje kruga? ( mi smo išli putem / put je bio dug / kasno opazismo da je taj put krug tin ujević) da li smo unutar svog kruga u njegovom centru? ili na nekom drugom mestu unutar kruga? ili smo van kruga?

yayoi kusama

gorepomenuti magazin mrvica ima tu toplu koncepciju. kao da me ogreje sunce dok bacam pogled po njemu. takvi su i ljudi koje predstavlja. evo, na sajtu magazina u rubrici „ljudi“ jedan od njih, istarski vinar georgio clai kaže ovako:

„io sono un re! ja sam kralj!  živim pedeset metara od raja na koji gledam svaki dan sa svoje terase i prozora, radim posao koji obožavam, kako i koliko hoću, imam divnu obitelj, napose ženu, bez koje ne bi bilo ni mene ni mojih vina. imam prijatelje s kojima sjedim na terasi gledam na svoje vinograde i dolinu mirne, i znaš što je još jako važno? ne postoji na svijetu čovjek koji je popio više mog vina od mene samog. ja sam stvarno kralj… 

ma, sam kralj ne samo zato. nego zato što uvijek znam i preispitujem gdje sam. na kojoj stepenici. u tom preispitivanju i u životu najvažnija je obitelj, poštenje i prijateljstvo.“

a ovako priča glavni „krivac“ „mrviceželjka klemenčić koja je naizgled siguran posao urednice hrvatskog izdanja playboy magazina zamenila za svoju kuhinju, komad zemlje na kom uzgaja ono što jede, za svoj sopstveni magazin u kom piše o životu koji je žudela, a sada ga i  živi :

http://www.voxfeminae.net/cunterview/poduzetnost/1674-zeljka-klemencic-mrvica-magazin

 

jim denevan

jim denevan

 now is the time in my life

*poem by yayoi kusama

that has been filled with aspirations
over many long years
that i shake off the anguish of my heart and
send my lofty aspirations high up into the sky till
they reach the end of the universe
this fierceness of living
through joys and sorrows of life
sometimes distressed and sometimes
comforted by a joy
agonising over the undulation of life and
moved to tears at the weight of life
i want to keep living until the last days of my life

050215_MarkegardRanch

outstanding in the field, photo by katie briggs