godina koja žuri. na skejtbordu

krajem godine kupila sam nekoliko planera za 2020. godinu. stranica, dve popunjene i adio, zdravo. eno ih zatvoreni, čekaju me, a ja im sporo prilazim, kao da nas dele svetlosne godine.  2020. je usain bolt za mene. brza je i hitra u klizanju niz vremensku putanju kao avganistanske devojčice na skejtbordima, na pistama u hangaru, u oskarom nagrađenom dokumentarcu „učiti skejbording u ratnoj zoni (ako si devojčica)“ i evo je već u februaru. a ja stojim i posmatram. samo posmatram. i onda tajac. kao kada se televizijski program (komada dva kanala) završavao u neko doba noći, a ekran bi onda prekrile one silne, ravnomerno raspoređene drhtave crne tačkice na beloj pozadini… sinoć se videh sa d. čekam je na ulici i dok se smeštamo blizu izloga pričam joj kako mi je dosta dana mrmota. i samo nas je preplavila neka sitna prašina, srča, zvuk eksplozije… pazite šta govorite! ili budite precizni šta vam treba. deset minuta ranije stajala sam na ulici u blizini automobila ispod kojeg je bila postavljena bomba. lako sam mogla da izađem iz dana mrmota… u 19h, u kafiću blizu jedne osnovne škole i igrališta za decu… nisam se ni iznenadila previše. znam gde živim, nisam od juče.

 

rano jutro nije moje omiljeno doba dana. meni bi npr. odgovaralo da idem na posao oko 10, 11. pešice, polako, svako jutro drugom putanjom… ali, nisam tako sebi život skrojila, pa idem kada moram. zato taksi. većina razgovora sa taksistima me smara, ali ima ih nekoliko sa kojima mi je sasvim ok da razgovaram. prošle nedelje ulazim u jedan, neraspoloženi oboje, ali dolazimo do priče o svakodnevnici koja iscrpljuje. on čeka da kćerka maturira i odlaze, cela porodica, u nemačku. kaže da su mu tamo već brat i kum sa porodicama, neće biti sami. „možete li da zamislite da moj brat od kako je tamo ne pije lekove za pritisak?“ mogu da zamislim.

pre neki dan bile su te famozne nagrade američke filmske akademije. u suštini parada kiča, ali dopadljiva. a sem toga, 2019. godina je bila godina iznenađujuće dobrih filmskih ostvarenja… skoro svi na koje sam tipovala su nagrađeni. neko je za „parasite“ rekao da je žanr za sebe. film o ljudskoj prirodi. mnogo veća priča od one o podeli sveta na bogate i siromašne. tako me je obradovalo i kada je meksički „roma“ prošle godine dobio 3 oskara. u prvom planu slična tema, samo što imaju različite pristupe i fokuse.

Резултат слика за roma mexican movie quotes(„roma“, directed by alfonso cuarón)

Резултат слика за parasite movie quotes

(„parasitedirected by bong joonho)

i ima još prošlogodišnjih  filmova vrednih pomena, poput onog kratkog igranog „komšijski prozor„, „joker“ naravno… sve u svemu, oseća se zabrinutost. da je nekoga briga. da je nekome stalo. i pogledi koji počinjemo da bacamo na našu sopstvenu priču imaju toplinu. čak je i tarantino u svom paralelnom univerzumu promenio ishod onoga što nije ni smelo da se dogodi, a dogodilo se.  imala sam samo tri godine, ali svih tih godina odrastanja slušala sam o tom zločinu i dobro zapamtila mansonovo lice i tu svirepu priču…

Резултат слика за jane fonda

ali, da se vratim na samu 92. po redu dodelu oskara… prezenterka poslednje, glavne nagrade, bila je 82-godišnja jane fonda. pojavila se na sceni, vitka, lepa, šarmantna, sa nonšalantno prebačenim crvenim kaputom preko ramena. onim istim kaputom u kome je hapšena nedavno u vašingtonu gde petkom protestuje protiv klimatskih promena, kao što je nekada, u mladosti, protestovala  zbog rata u vijetnamu…i ne samo zbog toga! dvostruka dobitnica oskara, glumica koja je obeležila drugu polovinu 20. veka svojim ulogama, stupila je na scenu sa veštačkim kukom i kolenom, sa plastičnim operacijama… i to je njena stvar šta će da uradi sa svojim telom. i drago mi je što smatra da su njena stvar i klimatske promene, ratovi, položaj životinja, potlačenih, drugačijih… nedavno sam ponovo imala u rukama njenu knjigu iz 1983. godine  – „moja metoda“. to je knjiga o sistemu vežbanja po kome je osamdesetih godina bila planetarno poznata, ali je daleko više od knjige o vežbanju. u njoj progovara o svim problemima zbog kojih i danas u 82. godini života protestuje i diže glas, kao npr. o klimatskim promenama. (btw, predgovor jugoslovenskom izdanju je napisala slavenka drakulić.) jedno od poglavlja u knjizi je posvetila zdravlju zaposlene žene, posebno one koja radi u nekakvoj kancelariji, a ta sam i ja. jane fonda svakako nije nikada u životu trunula u nekoj kancelariji, ali je osoba koja primećuje, vidi, čuje i ima empatiju. iznosi statističke (tadašnje) podatke u usa koji su govorili da žene koje rade kancelarijske poslove dva puta češće oboljevaju od srčanih tegoba od drugih žena. istraživanja su pokazala i da su glavni uzroci stresa među kancelarijskim radnicama: pomanjkanje kontrole nad radnim uslovima, pomanjkanje odgovornosti na poslu, ekonomski stresovi i pomanjkanje podrške pretpostavljenih. ide i dalje, pa kaže da se kompjuterizacija te vrste posla  po posledicama može uporediti sa uvođenjem montažne trake, siroti službenik je tek sićušan deo nekog velikog zadatka, pa pati od osećaja otuđenosti, monotonije, nedostatka izazova u poslu, slabi mu vid od lošeg osvetljenja, ima migrene, probavne smetnje, bolove u ramenima, kičmi i rukama zbog neadekvatnog položaja tela tokom rada i sedenja u lošim stolicama… citira i izveštaj svetske zdravstvene organizacije koji kaže da „verovatno je ljudsko zdravlje više oštećeno zagađenjima unutar prostorija nego onim napolju.“

 

a u kini korona virus… čitam ponovo „godinu potopa“ margaret atwood, koja je tek dve godine mlađa od jane fonde i gledam njene fotografije na instagramu. vozi trotinet! u „godini potopa“ piše o velikoj epidemiji. zove je „bezvodni potop“. na str, 3. kaže: „to nije bila obična zaraza: nije se mogla savladati posle nekoliko stotina hiljada žrtava, niti suzbiti biosredstvima i varikinom. to je bezvodni potop na koji su baštovani toliko puta upozoravali.“

vrt“ (margaret atwood, iz usmenog himnenika božjih baštovana)

ko čuva ovaj vrt

vrt tako divan i zelen?

 

beše to jednom vrt najlepši

što je ikada viđen.

 

u njemu sva božja stvorenja

plivala, hodala, letela;

 

dok ne dođoše pohlepni pljačkaši,

i pobiše ih redom sve.

 

sve drveće što je cvalo

i rađalo plodove sočne,

 

naslage peska su prekrile,

lišće, grane i korene moćne.

 

sve blistave i bistre vode

muljevite su postale,

 

a pernate ptice vedre

bez glasa su ostale.

 

o, vrtu, o vrtu najdraži,

tugovaću večne sate.

 

dok ne ustanu baštovani

i u život te ne vrate.

 

2020, minusi i plusevi…

2020. je tek kročila u naše zemaljske živote, a nastupila je agresivno i arogantno. i pored svih izrečenih dobrih želja u našim novogodišnjim čestitkama ona je tek onakva kakvi smo mi… požari u australiji, proleće na severu evrope, trampov vandaloegzibicionizam na bliskom istoku i mnogobrojna ostala ludila. i ja sam sve starija, a imam mnoge neostvarene snove, još uvek čekam čuda, iako dobro znam da godine nisu samo brojke, kao što tvrdi ona izlizana fraza. na današnji dan 1908. u parizu je rođena simone de beauvoir. u intervjuu za the paris review 1965. ova izuzetna žena rekla je na tu temu:

mnogim ljudima se ne dopada ono što govorim o starijem dobu zato što žele da veruju da su sva životna doba divna, da su deca nevina, da su svi mladenci srećni, da su svi stari ljudi spokojni. borila sam se protiv takvih predstava o životu celog svoj života, i nema sumnje da za mene trenutak, ne starosti, već početka starenja, čak i kada neko ima sve izvore koje želi, pažnju, posao koji treba završiti, predstavlja promenu u nečijem postojanju, promenu koja se manifestuje gubitkom velikog broja stvari. ako nekome nije žao što ih je izgubio, samo znači da ih nije voleo. mislim da ljudi koji glorifikuju starost ili smrt jesu ljudi koji ne vole život. naravno, u sadašnjoj francuskoj moraš reći da je sve u redu, da je sve divno, uključujući i smrt.

Резултат слика за simone de beauvoirsimone de beauvoirm 1952, paris, photo by gisele freund

draga simone, i i sadašnjem svetu, baš kao i u tvojoj tadašnjoj francuskoj, moraš reći da je sve u redu, da je sve divno… svet je sve površnije i besmislenije mesto, iako oduvek ima potencijal za nešto mnogo bolje…

srećom i u ovim vremenima postoje ljudi koji osvetljavaju staze i bogaze po kojima idemo. među njima su, što se mene tiče, u samom vrhu na moj top listi – massimo bottura, vlasnik tri mišelinove zvezde, i zvanično najbolji kuvar na svetu i humanista i njegov prijatelj i saradnik street artista i filmski radnik velikog srca koji se krije iza tamnih naočara i inicijala „jr„, otvorili su nakon milana, ria i londona i u parizu refettorio,  restoran sa dušom za one siromašne, bez prihoda, doma – prezrene na svetu. da se prehrane dostojanstveno. to su restorani u kojima volonteriju kao kuvari i konobari ljudi različitih profesija, od studenata do umetnika. pripremaju sasvim besplatno ukusne, tople obroke od namirnica koje su na kraju dana preostale u finim restoranima. prostori u kojima su smestili ove kuhinje/restorane su estetizovani, a umetnici, prijatelji ove dvojice izuzetnih ljudi se brinu za to. od escajga, tanjira, čaša, hrane, muzike, atmosfere… sve je u službi povratka dostojanstva i osećaja ljudske topline za one (beskućnike, migrante…) koji nisu u stanju sebi da obezbede obroke. neretko i poznati vrhunski svetski kuvari, muzičari, glumci, reditelji, likovni umetnici…se pojave i obraduju ljude koji se prehranjuju u ovim restoranima. tako su u parizu jednom prilikom tokom večere svirali članovi grupe „u2“. bio je i robert de niro više puta u ovim restoranima…

ja vas molim da pogledate ove video zapise i date šansu sebi da se nadahnete ljubavlju i saosećanjem. i inspirišete, of course. skrouz.

tanjir koji je za pariski refettorio dizajnirao jr

JR and Massimo at the entrance to the new Refettorio Paris. Image courtesy of Massimo's Instagram

jr i massimo bottura u parizu, smeštenom u jednoj crkvi

Резултат слика за massimo bottura jr refettorio paris u2

refettorio, paris

izgleda da nade, ipak, ima…

btw, ovih dana čitaću knjigu yanisa varoufakisa „a slabi trpe ono što moraju“ i u susret dodeli nagrada američke filmske akademije pogledaću korejski film „parazit„, na neviđeno ubeđena da će me oduševiti i da će dobiti oskara, kao što sam prošle godine navijala za meksički film „roma„.

ono što ne pojedete, garderoba koju više ne nosite, nekome su, sigurno, potrebni… pogotovu u ovim hladnim danima.

decembar 2019.

ne znam kako vi, ali ja u ovo doba godine imam redovnu i punu pretplatu na haos i koristim je maksimalno, za sve pare (tj. ona mene), a kada se obrnem oko svoje ose vidim, osećam, kako su ljudi nervozni, jako nervozni. možda jer više gledaju u retrovizor nego u šoferšajbnu… što je i razumljivo. preispitujemo se. voleli bismo da možemo da potapšemo sebe po ramenu, da smo stariji-pametniji, a ne samo stariji… nesvesni da već činjenica da smo sve pregurali, preživeli i ovih 360 i kusur dana trke je dovoljna da sebe pohvalimo. od drugih je to ionako previše očekivati. drugi jure kao i mi, i baš kao i mi, nisu sigurni da znaju pravac kretanja. „gps signal je izgubljen…“ sve se da ispraviti, nadoknaditi, poboljšati, ako nesreća ćuti. (ovo sam negde pročitala. tamo, u „negde“ pisalo je ovako: „sreća je kad nesreća ćuti.“)

Резултат слика за anna karina pierre

na dan kada je jane birkin napunila 73 godine 14. decembra, pre neki dan, umrla je anna karina. obe su snažno i zauvek obeležile francuski nouvelle vague, obe nisu rođene u francuskoj (jane u engleskoj, a anna u danskoj), a svoje karijere gradile su u parizu, obe multitalentovane, obe nepravedno zapamćene, pre svega, kao muze slavnih muškaraca, koji su obojica francuzi i obojica sa prezimenima koja počinju na „g“ i obojica velikog ega, obe su igrale u filmovima agnes varde (koja nas je napustila u martu ove godine i takođe nije rođena u francuskoj, a stvarala je tamo), obe su radile sa ginsbergom, obe su radile sa godardom… obe pamtimo po neodoljivim šiškama, lepim, toplim očima i izgledu žene-devojčice…

ako niste gledali dokumentarni film „faces, places“ koju su zajednički snimili agnes varda i street umetnik jr učinite to sebi obavezno. ima u njemu jedna veoma melanholična scena pred kraj… agnes i jr su se odvezli do švajcarskog gradića u kome sada jean-luc godard živi. želela je da ga vidi (poslednji put, kako se  pokazalo), došli su do njegovih vrata, uzalad je dozivala njegovo ime, ali stari prijatelj se nije odazivao, iako su se čuli njegovi koraci… a sarađivali su od samih početaka svojih karijara. i bili bliski prijatelji. u „faces, places“ odala mu je počast na više načina: kroz hommage legendarnoj sceni u luvru iz njegovog filma  iz 1964. „bande à part“ (u kome, naravno, glumi anna karina), kao i kroz scenu u kojoj je zamolila mladog umetnika jr-a da njoj za ljubav skine na tren bar tamne naočari (a on se nikada u javnosti ne pojavljuje bez njih, kao što se u mladosti ni godard nije pojavljivao, a takođe je jednom, da joj udovolji, to učinio 1961. u njenom kratkom filmu „les fiancés du pont macdonald“)… rastužilo ju je njegovo odbijanje da se vidi sa njom. samo zbog toga je sa gorčinom nakon toga pomenula da se nije ljutila na njega nikada, ni kada je za potrebe svog filma „socijalizam“ iz 2010. uzeo njene scene, bez da je tražio dopuštenje, samo ju je kasnije, kada je film već bio gotov, obavestio da je to učinio.

jean-luc godard smrt svoje muze, junakinje više svojih filmova, svoje nekadašnje ljubavi i supruge, nije ni jednom rečju prokomentarisao…

agnes, krompir i ja

danas sam u marketu našla prelep krompir i srce mi je zaigralo. agnes varda, namignula sam ti. to je tvoj krompir! to si ti i tvoja sila vitalis koja pulsira i sada kada nisi više na ovom svetu. krompir kada je star, kada se smežura, smanji se, uvuče u sebe, a onda počne da klija. ako ga ne baciš u đubre, već ga sačuvaš i ne dopustiš da istruli vratiće ti dobrim. ako ga prekriješ  zemljom iz njega će nići novi plodovi. na tebi je samo da ga čuvaš od korova i buba, a on će te zauzvrat hraniti i činiti sitim i spremnim za sve što ti padne na pamet. agnes je to znala. kao što je znala da postoje ljude koji sakuljaju naše otpatke i njima se prehranjuju i tako ostaju u životu. znali bismo i mi kada bismo otvorili oči i srce. ona jeste.  zato ljudi ispred njene kuće u parizu, u rue daguerre 86  i na njenoj poslednjoj zemaljskoj adresi na groblju passy svakodnevno ostavljaju krompire, a ne cveće. da sam tamo odnela bih ovaj moj srcoliki krompir.

posvetila je i filmove toj svojoj fascinaciji. i izložbe, instalacije, fotografije… u francuskom institutu u njujorku 2017. rekla je da je sebe, kada se ponovo vratila filmu, videla baš tako – kao krompir u obliku srca, koji ponovo raste. njena instalacija „patatutopia“ na venecijanskom bijenalu 2003. godine izvedena sa 700 kilograma krompira osvojila je mnoga srca.

znaš li da je krompir u obliku srca relativno česta pojava u prirodi? ali, ne viđamo ga u prodavnicama, ni na pijačnim tezgama jer nije tražen. nije poželjan. izlažu se za prodaju samo oni krompiri koje ćemo mi potrošači odabrati, oni pravilnog oblika, ogrugli, ili izduženi, ni preveliki, ni premali. agnes u svojim instalacijama i filmovima „the gleaners and i“ i „two years later“ povlači paralelu između tog neželjenog srcolikog krompira i tela žene u godinama, tela koje više nije poželjno, nije voljeno, atraktivno… ali, kao što nije bacala u smeće krompire nepravilnog oblika, tako nije odbacila ni svoje telo. naprotiv, snimala je nesavršene delove svog ostarelog tela, ruke, noge, bore, smežuranu kožu, iskrivljene prste… i stvarala je umetnost od svega što dotakne.

Image

znala je agnes varda da i ono na prvi pogled obično zapravo je sasvim neobično. neobično važno i neobično lepo. ako znamo i ako  želimo da vidimo. ako se ratosiljamo sopstvenih idiotskih predrasuda. Сродна слика

 

agnès varda in conversation with hans ulrich obrist

patatutopia, agnes varda

Фотографија корисника Agnès Varda Officiel

od mongolije do san franciska

tamo gde gotovo svakodnevno boravim na pauzi i ponašam se kao đak u školi kome je omiljeni deo školskog dana veliki odmor, pijem produženi espreso sa mlekom i čašu obične vode, govorim tiho i nosim knjigu sa sobom. u pozadini ide muzika koju neko drugi bira. često se jedna te ista muzička lista ponavlja iz dana u dan, ali kako mi se dopada, ne sitničarim zbog monotonije zvučnog ambijenta. ljudi oko mene se smenjuju malo većom brzinom. neko je i umro nedavno i nedostaje mi njegovo društvo… neki su, slično meni, postali deo inventara. do daljnjeg. najbrže se smenjuju turisti i putnici namernici. ovih dana ima puno kineza i japanaca. oni su šareni, malo pričaji, puno gledaju u svoje mobilne i odevaju se drugačije, maštovitije od nas. volim njihovu različitost. postoji tu i jedna posebna fela posetilaca, oni koji se bave biznisima. po pravilu su najglasniji, puno telefoniraju i vole monologe. za uživanje u sopstvenim pričama potrebna je im tek jedna osoba. poželjno je da ona ćuti, sluša i klima glavom. juče je bio jedan takav, sav od biznisa. sivo odelo, bela košulja, kravatu je zaboravio, preko 6 banki, prebacuje dvocifrene količine miliona nečega (dinara? eura?) tamo-vamo, iz srbije u mongoliju i obrnuto i jako je zadovoljan time. značajno pominje neki svift. garanatovano ne misli na jonathana swifta.

Резултат слика за mongolia

mongolia

a btw, jedan drugi momak iz dablina rođen je na današnji dan 1854. godine – oscar wilde. volela bih da neko njegovog kalibra svrati jednom tamo. ili gdegod. u stvarnom svetu oko mene. taj čovek darivan (i kažnjavan) širokogrudo od bogova, talentovan, gizdav, ekscentričan i detinje naivan, za razliku od onih proračunatih koje je sretao po izvikanim pariskim, londonskim i kojim-sve-ne salonima, slavio je indiviudualnost, ali onu koja ne ponižava i ne zloupotrebljava drugog. zato je baš on mogao da napiše „dušu čovekovu u socijalizmu“ onda kada su aristokrate iz njegove publike pomislili da ga čitaju sa lakoćom. zar su ti vitezovi površnosti s pedigreom mislili da je jedan od njih neko ko je napisao „srećnog princa“?!

mapa sveta na kojoj nema utopije nije vredna ni jednog jedinog pogleda… (oscar wilde, „duša čovekova u socijalizmu“)

htedoh i da kažem da dok je onaj od biznisa pričao o trange/frange igrama mongolsko-srpskim nisam mogla da čujem ni sopstvene misli. čitanje knjige o japanu više nije imalo smisla. pomislih: neka ućuti! i onda je došao spas. njegov sagovornik je jednostavno ustao i otišao. istina, govornik se nije mnogo potresao. ali,  iz zvučnika je najzad mogao lepo da se čuje glas nicka cavea. pevao je:

something’s gotten into my life
cutting its way through my dreams like a knife
turning me up and turning me down
making me smile and making me frown

in a world that was small
i once lived in a time there was peace with no trouble at all…

onda je za sto tog čoveka seo neki drugi čovek i on je nastavio istovetnu priču kao sa prethodnim sagovornikom: milioni, svift, mongolija, srbija…

pisala sam već koliko volim ono što stvara francuski umetnik koji ne skida tamne naočare i predstavlja se samo inicijalima jr.  svoju umetnost je darovao ulicama (i ljudima) širom sveta. najčešće tamo gde umetnost baš i ne zalazi. među skrajnutima, nevidljivima i zaboravljenima. njegova umetnost nije autistična, ni egoistična, njega zaista zanimaju ljudi, njihovi životi i ima nameru da ih otvori, osvetli. i da im pomogne! sada je počeo da dobija svoje mesto i među zidovima muzeja. i u san francisku, u muzeju moderne umetnosti. postavio je metre i metre video murala i na tom (pretežno) pokretnom crno-belom muralu suočio ljude (njih 1200) koji se po ulicama san franciska svakodnevno mimoilaze, prolaze jedni pored drugih, nesvesni jedni drugih… na ovom ogromnom velikom platnu bez vidljivih šavova oni se gledaju, prepoznaju unutar zidova muzeja, osmehuju, komuniciraju… ovo delo nazvao je „hronike san franciska“. agnes varda bi volela ovo da vidi…

jednom sam već na ovom blogu pisala i kako zamišljam revije mojih omiljenih kreatora, onih posebnih, drugačijih, na nekim udaljenim, usamljenim, skrivenim mestima. i nedavno videh na instagramu da je na jednom takvom mestu, daleko na dalekom istoku, održana revija. pierre cardin kolekcija predstavljena je u zgradi koja se nalazi blizu moje najomiljenije, najusamljenije biblioteke (seashore library) na svetu, daleko od svega. na istočnoj obali kine, u bohajskom zalivu, tri sata vožnje od pekinga… na 30 m moraš da ostaviš automobil i onda joj se prišunjaš polako, pešice. toj zgradi koja je kapela i koju je kao i moju omiljenu biblioteku projektovao mladi kineski arhitekta čije ime odjekuje kao muzika – gong dong. stvorio je još jedno neočekivano mesto na toj plaži, mesto dirljivo nežnog susreta duhovnog i svetovnog. plaža namenjena hedonizmu i opuštanju tela dobila je kapelu i biblioteku za napajanje duše…

photo/xinhua

kao što znaš i sam. life is life! prepun zaglušujuće buke, budalaština, nepravde, jada i čemera. i prepun čuda, lepote, magije i ushita. i ovaj svet… prepun budala, pokvarenjaka, pohlepnih i zlih. ali, i svet u kojem sad, u ovom trenu dišu, postoje bernie sanders, julian assange, margaret atwood, jr… 

Резултат слика за julian assange freedom

1 od 3,8 milijarde

stumm433, a mute records compilation, laibach

sneg pada sve u 16, ulice i trotoari su (a kako drugačije u januaru, ovde?!) zavejani i ne vide se, pa su i tragovi svih zverki prikriveni. taman se otkriju, kad napada novi sneg… pred ovogodišnji svetski ekonomski forum u davosu (na kom se za velike pare razglaba o problemima onih koji te pare nemaju i o problemima koje su produkovali upravo ti koji ih imaju previše) obelodanjeno je da 26 ljudi raspolaže količinom kapitala koju ima 3,8 milijarde prezrenih na svetu zajedno. sticajem okolnosti dok to slušam na vestima neke od mora identičnih tv stanica čitam noami klein „nije dovoljno reći ne„. ne samo da je jasno i glasno razjasnila kako stvari funkcionišu, nego mi je razbila i neke iluzije. dakle, ako niste među onih 26 odabranih, pročitajte ovu knjigu.

Резултат слика за naomi klein no is not enough

naomi klein govori ono što je, zapravo, jedino i istinito: nije dovoljno reći „ne“ lošim politikama, lošim političarima, lošim ljudima gde god ona bili pozicionirani na ovoj planeti.

najodlučnije moguće ‘ne’ mora biti propraćeno smelim i budućnosti okrenutim ‘da’ – planom za budućnost koji je dovoljno uverljiv i očaravajući da veoma mnogo ljudi bude spremno da se bori za njegovo ostvarenje, bez obzira na sve šokove i taktike zastrašivanja kojim se zaprečava put. (…) ‘da’ je svetionik koji nam, u olujama koje dolaze, neće dozvoliti da zalutamo.

Резултат слика за martin luther king jr. after vietnam quotes machine computers

moramo izgraditi nasipe od hrabrosti da zaustave poplavu straha.
(martin luther king jr)

moramo veoma brzo da započnemo prelaz i da od društva okrenutog stvarima postanemo društvo okrenuti ljudima. kad se mašine i kompjuteri, motivi za stvaranje profita i prava svojine smatraju važnijim od ljudi, nemoguće je savladati džinovske trojke rasizma, materijalizma i militarizma. (martin luther king jr)

smišljeno ugurani u potrošački kalup, u vremenu dominacije proizvidnje brendova i imidža, a ne proizvodnje proizvoda, postajemo slepi kod očiju baš kao junaci saramagovog romana „slepilo“. tzv. altruizam i fondacije onih iz grupe 26 (dovoljno je samo podsetiti se njihove eksploatatorske politike zapošljavanja koja kao suncokret za suncem ide tamo gde je jeftinija radna snaga) neće dovesti do rešenja problema nas iz grupe 3,8 milijardi. moramo svoje živote da uzmemo u svoje ruke. da pronađemo „da“ oko kojeg ćemo da se ujedinimo i menjamo. sve! način na koji su tih 26 dospeli visoko iznad oblaka je način na koji su startovali prvo nake, apple and co.: „stvori izvanrednu ideju ili brend vezane za tvoju kompaniju. upotrebi ih da se povežeš s potrošačima koji dele vrednosti koje te ideje ili brend zastupaju. potom pomenute potrošače žesoko udari po džepu za proizvode za koje nije toliko bitno šta su, koliko to što ispunjavaju duboku ljudsku želju da budu deo plemena, da pripadaju krugu.“ (naomi klein, „nije dovoljno reći ne“, str. 29) stvar je toliko odmakla kontroli da sada imamo ne samo proizvode kao brendove, nego i ljude kao megabrendove.

a kako da dođemo do svog „da“? kako da napravimo dogovor oko toga čemu reći „da“, kako ga otkriti, definisati? odgovor je: ljubav. pre neki dan pričale smo nas nekoliko o teškoćama i problemima, pre svega zdravstvenim, koji su zadesili neke ljudi koje poznajemo. ja sam, pola u šali, pola u zbilji, rekla da svako od njih prvo misli na sebe i svoje zdravlje, a potom na sve ostalo, jer to ostalo će nastaviti da egzistira i bez njih. na to je koleginica koja će uskoro na jednu tešku operaciju rekla: „morali bismo više ljubavi da pokazujemo jedni drugima.“ i to je poenta. upravo na to ukazuje i naomi klein, na jednom mestu u ovoj veličanstevnoj knjizi: „moraš prvo da zavoliš nešto, da bi mogao da ga štitiš i braniš.“ umesto toga, u svetu imamo nedostatak ljubavi kao politiku. međutim, ono najgore, kao što su katastrofe velikih razmera, iz nas ljudi ume da izvuče ono najbolje. istina, tada smo i najranjiviji i, opet, lak plen za one koji profitiraju na našim nevoljama.

naomi podseća i da kada se govori o svetskom ekonomskom forumu u davosu „reč je o hiperpovezanoj mreži milijardera iz sveta bankarstva i tehnologije, odabranih lidera kojima su ti interesi takođe na srcu i holivudskih veličina koji doprinose da sve to izgleda nepodnošljivo glamurozno.(…) trumpova tvrdnja da, zato što je bogat, zna kako da dovede ameriku u red, nije ništa drugo do sirovi, prostački odjek opasne ideje koju već godinama slušamo. kako bill gates može da dovede afriku u red. ili kako su richard branson i mike bloomberg kadri da izađu na kraj sa klimatskim promenama.“ i dalje kaže: „ne postoji nikakav prosvećeni milijarder-superheroj koji dolazi da nas spase od zlikovaca na vlasti. nisu to ni oprah, ni zuckerberg, a ni elon musk. moraćemo da se spasemo sami, tako što ćemo se ujediniti kao nikada pre.

pored knjiga naomi klein, predlažem sledeću literaturu (za početak):

  • oscar wilde, „duša čoveka u socijalizmu“ („mapa sveta na kojoj nema utopije nije vredna ni jednog jedinog pogleda, jer izostavlja zemlju na koju se čovečanstvo neprekidno iskrcava. i kada nju naseli, ono gleda u daljinu, i kada spazi još bolju zemlju, opet ka njoj razapinje svoja jedra. progres jeste ostvarivanje niza utopija.“)
  • fernando pessoa, „bankar anarhista“ („ne mogu svi da budu jednaki pred prirodom: neki se rađaju visoki, neki niski, neki jaki, neki slabi, neki više a neki manje inteligentni… ali, svi bi mogli da budu jednaki od tog trenutka pa nadalje, ali ih društvene fikcije sprečavaju u tome. te fikcije je, dakle, trebalo uništiti. trebalo ih je uništiti… ali mi nije promakla jedna stvar: trebalo ih je uništiti u cilju slobode, neprekidno imajući u vidu stvaranje slobodnog društva.“)
  • jose saramogo, esej „od kipa do kamena“ („… takođe možemo dodati da epoha prosvetiteljstva ili encikopedista, u kojoj počinje kritičko mišljenje, ustupa mesto drugoj epohi čije odlike ne poznajemo, iako ponešto naslućujemo. na primer, da će katedrale i univerziteti budućnosti biti trgovačke makro površine ili audio-vizelni mikro prostori, na čelu sa perfidnim tržištem koje će upravljati strastima i pomodnošću, oblicima i sadržajima, načelima i praksom. kako u javnom životu, tako i u nečijem razgovoru sa samim sobom, ako ga bude, ako se to ne bude smatralo prizivanjem arhaičnih duhova sa otužno romantičnim natruhama.“)
  • stephane hessel, „pobunite se!“ („… ‘pozivajmo na istinsku i mirnu pobunu protiv sredstava javnog informisanja, koja našoj omladini nudi samo perspektivu masovne potrošnje, preziranja slabijih i kulture, opštu amneziju i nemilosrdno takmičenje svih protiv svih.’ onima koji će graditi 21. vek s ljubavlju poručujemo: stvarati znači odupirati se, odupirati se znači stvarati.“)
  • yanis varoufakis, „ovaj svet može da bude bolji“ („crvena pilula je tvoja jedina nada – ako te zanima istina. nažalost, crvena pilula koju bi mogla da progutaš s jednom čašom vode, kao što je to učinio neo, ne postoji. ono što postoji jesu kritička misao i prkosna želja da nikada ne prihvatiš nešto zato što ti je tako rečeno ili zato što tako misle moćnici, većina, svi ‘drugi’. nema sumnje da ćeš se često kajati što nisi uzela plavu pilulu. biće, međutim, i drugih trenutaka – pošto si izabrala crvenu pilulu gorke istine – u kojima ćeš razotkrivati laži moćnih, njihovu rugobu i njihov besmisao. to će biti tvoje obeštećenje.“)

 

 

dau

Сродна слика

dau

D A U

lav landau je 1962. dobio nobelovu nagradu za fiziku. osnivač je ruske teorijske fizike. učenik nilsa bora. vunderkind. već sa 14 godina postao je student matematike, fizike, hemije. sve ostalo je istorija. a sve ostale fakte o njemu, ako si poput mene zabušavao na časovima fizike u školi, reći će ti google. o ovom genijalnom i kontroverznom, slobodoumnom čoveku, snimio je nešto što je mnogo više od uobičajene ljudske predstave o filmu, ništa manje kotroverzni ruski reditelj ilya khrzhanovsky. (ovi rusi ili naprave film za 1 sat 27 minuta i 12 sekundu, u jednom kadru, bez montaže, poput sokurova („rusku arku“) ili za deset godina!)  koliko me je priča o ovom delu fascinirala i ostavila bez daha toliko me je i rastužila. kada ćemo se mi tesli dostojno odužiti?

film i art projekat „dau“ konačno je gotov i biće predstavljen premijerno u parizu  neprekidno, 24 časa dnevno,  od 24. januara do 17. februara, na scenama dva pozorišta – theatre du chatelet i theatre de la ville. ovo umetnička saga o lavu davidoviču landauu u vizuelnom smislu inspirisana je ruskom avangardom 20. veka. „dau“ je eksperiment. ako uđeš u neki od ova dva pariska teatra postaćeš i ti deo tog eksperimenta.

a ulazak u „dau“ zavisi od dobijanja vize za određeno trajanje: 6 sati, 24 sata ili neograničen pristup. aplicira se (i plaća) online. (dau.com) u poslednja dva slučaja to putovanje će biti personalizovano na osnovu psihometrijskog testa koji popunjavaš prilikom registracije za vizu. nećeš moći da uneseš ni mobilni, ni tablet, ni laptop, ni kameru… (kada bih bila te sreće da odem tada u pariz samo sebe bih i želela da unesem. uz vizu za neograničeni pristup. i insomniju! hranu i vodu, valjda služe po kuloarima…)

Сродна слика

„dau“ je istraživanje. koliko daleko ćeš ići u istraživanju zavisi od tebe. biće jedinstveno i neponovljivo.

u ovom projektu učešće su uzeli: brian eno, robert del naja iz massive attack (banksy?), teodor currentzis, peter sellars, romeo castelucci, marina abramović, rei kawakubo… i još puno, puno zanimljivih ljudi. i jedan nobelovac, takođe iz oblasti teorijske fizike, david gross, ali i sasvim anonimni ljudi. (što ne znači da su među njima manje zanimljivi ljudi.) propratni materijal, nešto poput kataloga, photo book, potpisuju ljudi iz japanskog comme des garçons! bože, toliko ljudi je u ovom projektu koje ja naprosto obožavam!

Резултат слика за teodor currentzis DAU

Сродна слика

Ilya Andreevich Khrzhanovskyilya khrzhanovsky

Сродна слика

lav landau… zvali su ga mocartom nauke…