Up on melancholy hill

kada nisam lazy vikendom idem do mog omiljenog parka. prvo prošetam ili provozam biciklom krug, dva (da osmotrim situaciju, btw, na jednoj klupi devojka je čitala prusta!), a onda sednem na moju klupu.  polako dišem i upijam prizor. nigde ne žurim. svet izvan parka jedva da postoji. da, volela bih da život sa one strane, ako ga ima, tako izgleda. kao taj pogled. kao park subotom i nedeljom ujutro. onda tako nagledana izvadim časopis ili knjigu. i čitam. ove subote ponela sam „original magazin“. neko je u njemu pisao da će se u budućnosti desiti dominacija samovozećih automobila koja će rezultirati prestankom potrebe za posedovanjem sopstvenih automobila i nestankom potrebe za parkinzima što će osloboditi prostore u urbanim sredinama za nešto drugo. za više zelenih površina, npr.  kada je bio dečak jeff bezos, vlasnik „amazona“, u školi je napisao da kada odraste želi da stvori svemirske stanice u kojima će živeti zemljani, a  zemlju bi pretvorio u veliki prirodni park. onda sam razmišljala da li je to utopijska ili distopijska priča… i dalje nisam sigurna. kada sam se vratila kući poslala sam poruku u kojoj mojom voljom poređana slova kažu kako sam srećna što sam dobar deo života provela u sporom ritmu 20. veka. a onda sam se popela na melancholy hill („…just looking out on the day of another dream…“). dok svet, meni znan i drag neumitno prestaje da postoji

Резултат слика за igor simic golf club - wasteland

na 32. stranici „original magazina“ počinje intervju sa igorom simićem. ovaj vizuelni umetnik i „demagog“ (studija vlasnik) zanimljivo priča/snima priče o našoj planeti posle apokalipse i o umetničkoj sceni ovde, u srbiji, pre (ili nadomak) apokalipse iste. u njegovoj video-igri „golf club – wasteland“ nakon ekološke katastrofe na zemlji, sve je otišlo dođavola, svi su izginuli, samo su bogati uspeli da pobegnu na mars. a kad ih nagrize nostalgija dolaze na zemlju. i igraju golf po ruševinama…

inteligentno, emotivno,  vizuelno visoko estetizovano i muzičkog dijapazona od lepote do dubokog bola. pa, još sa anom ćurčin.  

kad već pomenuh ovog mladog (und nadasve perspektivnog artistu) da skrenem pažnju i na njegovog „mislioca u supermarketu“. (da, direktna asocijacija na rodenovog…)

Mislilac-u-supermarketu

onda sam otišla na pijacu po cveće. kako nemam sto ruku, a otišla sam biciklom, kupila sam tek jednu saksiju sa crvenim muškatlama, jednu praznu veliku saksiju i zemlju. i buket turskih karanfila. sva pod utiskom boja sa pijace mislim da sam sa jasnom namerom podsvesti, naletela na sajt španjolke coco davez. ona je slikarka, ilustrator. tu sve vrišti od boja. ali ugodno oku vrišti, razigrano. pop art u zaletu na novi realizam. koketno. možda je tim putem valeria palmeiro stigla do imena coco davez. pogledaj joj samo potpis. pa, opet zaviri na njen sajt.

Firma Coco Dávez

 

u onoj svemirskoj stanici jeffa bezosa coco bi mogla da oslikava zidove. oslikavanje radi oslikavanja.radi unošenja radosti kada počne da ih razdire čežnja za zemljom…

(u ovom videu muziku bih radije ignorisala, za razliku od onih video zapisa gore…)

BLUE NUDE.jpg

Advertisements

dream, play, live

iliti

šta me ove zime (p)okreće

ako želiš da vidiš videćeš da:

ili preciznije: ako umeš da sanjaš.

život (life is life…) jasnije izbija na površinu kroz snove. bez snova između života i nas je teški teret beznađa. mrtvo more. ali, baš mrtvo. kao atomsko sklonište koje je spolja zabetonirano samo što si uspeo da uđeš da se u njemu sakriješ. a tamo nema ničega. a, logično, ubrzo neće biti ni kiseonika.

jedna kreativna agencija iz new yorka zove se „dream the end„. online art oaza kako oni kažu. mesto gde se nudi ostvarenje snova. i onda se snovi završavaju? ne bih volela da budem na mestu/tački/stanju gde se snovi završavaju i više ih nema. slutim da ljudi iz ove agencije nisu od te vrste, već da se samo radi o nazivu koji nekome (meni) može da zazvuči grubo. kao nešto konačno i bezizlazno. da nije tako u njihovim mislima/sajtu ne bi bilo mesto za sanjare poput majakovskog… ni za njegove stihove.

misao vašu,
što mašta na omekšalom mozgu,
ko lakej na masnoj sofi, od sala nadut,
dražiću dronjcima srca okrvavljenim grozno,
sit narugavši se, bezočan i ljut.

ja u duši nemam nijedne sede vlasi,
ni staračke nežnosti nema u njoj!
svet sam zaglušio snagom svog glasa,
dvadeset dvogodišnjak – idem,
lepotan, svoj.

(oblak u pantalonama, majakovski)

o, kako je lepo ono što sanja i stvara iz svojih snova švedski baletski umetnik, koreograf i reditelj alexander ekman. tokom decembra u pariskoj operi mesto snova bio je njegov balet „play„.

joseph campbell

i like creating worlds that have never been seen before.

– alexander ekman

 

http://alexekman.com

a da li si video konceptualne fotografije koje je napravila mlada umetnica lara zankoul iz bejruta? kao u snu da ih pravi.

Фотографија корисника Lara Zankoul Photography

http://www.larazankoul.com

lepo je i pravedno što je nakon prošlogodišnjeg počasnog oskara za agnes vardu (1928-), film „faces places“ koji je prošle godine uradila sa mladim umetnikom koji se predstavlja samo kao jr, nominovan za oskara u kategoriji dugometražnih dokumentarnih filmova. trebalo je da agnes varda uđe u devedesetu godinu, pa da svet, konačno, shvati kolika je njena veličina.

anton ginzburg rođen je u rusiji, a  živi i stvara filmove, skulpture, slike… u new yorku… u hiperboreji. u snu. i na javi.

anton ginzburg, hyperborea, saint petersburg, russia, 2011

antonginzburg.com

http://antonginzburg.com/works_/hyperborea-2011/

(obavezno pogledaj ovo)

a ove knjige bih baš volela da imam:

Резултат слика

Резултат слика

hi, hello.’ at the entrance of the world of mankind, when they show me the shadow of youth and bring an important assignment into my life, amidst the fear of the anxiety of the unknown that causes the never-ending struggle between life and death, i wish to discover my boundless dream tonight. “ -yayoi kusama

i ovu:

Georgia O'Keeffe: a Life

yayoi kusama joj je svojevremeno (1955) iz japana napisala pismo georgiji o’keeffe. a georgia… uzvratila joj je pismom, lepim rečima i podstrekom. tako to rade veliki.

la grande bellezza je bio koncert grupe „laibach„. 13. januara u srpskom narodnom pozorištu, u novom sadu. nekako su mi svi ti ljudi koji jesu do poslednjeg mesta ispunili salu delovali umorno, sivo… zaspalo. na kratko tek probuđeno. a laibach… kako reče moja prijateljica nataša milović: „svaka čast umetnicima i kulturnim pregalnicima kakvi su oni. istrajavaju vekovima.“ onda su oni otišli dalje – u svet. a mi smo se vratili u noć. kada sam izašla na ulicu iz kafića, stanova, kafana i kafanica treštali su narodnjaci… srećna nova godina. 😦

kao prozor u taj svet u koji je otišao „laibach“, „nedeljnik“ nam je darovao besplatno digitalno izdanje „new york times-international report„, sa sve prevedenim tekstovima na srpski. čitam sa radošću. i glađu.

https://www.nedeljnik.rs/nytinternationalreport

***

post scriptum

pitam se gde su, šta rade, kakvi su im dani, misli i oči… milan kundera… jean-luc godard… bernardo bertolucci… odavno nisam ništa čula o njima…

 

osam dana madrida

#ilovemadrid

Фотографија корисника Intropia

intropia

ovo nije vodič, ni putopis. ovo su moja (o)sećanja vezana za madrid. kraljevski madrid. iz gotovo svakog dela ovog grada jasno je da je to kraljevski grad. real madrid! a utisci… puna ih je glava. ne miruju na montažnom stolu u mojoj glavi. ne mogu da ih složim. još uvek. možda sutra. ili neki drugi dan. ako. puštam ih. kao što španci puštaju male špance da se na miru igraju bez njihovog zvocanja. još uvek mi je u glavi slika sa madridskog aerodroma od pre desetak godina kada smo čekajući let za dalje videli tu veliku špansku porodicu sastavljenu od predstavnika svih generacija. najmlađi član bobi šarmantno je provocirao svojim nestašlucima, a odrasli članovi klana samo bi povremeno rekli: „aj, bobi, bobi…“ za to vreme otac jedne nemačke porodice urlao je na svoje potomstvo…

počeću od pretposlednjeg dana. moj rođendan. desembar je dovukao zubato sunce i zimu i u madrid. tražimo spomenik kolumbu. el monumento a cristóbal colón – kažu oni. prolazimo niz gizdavu calle de serrano. u jednom izlogu ispisana moja reč. kao kada biraju reč godine. ovo je moja reč godine. možda poklon madrida meni za rođendan. intropia! unutrašnja utopija. na izlogu još dve koje je objašnjavaju i koje je tvore: introspection i utopia. puštam u sebi i sad iznova i iznova song koji ima tu jednu jedinu reč. gracias madrid!

i pronašli smo kolumba. ogroman! a iznad njega sunce. on zagledan prema zapadu!

idemo prema nacionalnoj biblioteci. tamo opet jedan pored drugog de vega i servantes. na ulici hvatamo delić strastvenog govora uličnog vodiča iz free walking ture. kaže: da je lope de vega danas živ bio bi pisac scenarija za beskonačne tv serije. a servantes… servantes je umetnost!

ironija sudbine ili neka šala madrida tek u ulici koja nosi naziv servantesova je de vegin spomen muzej, a u ulici koja se zove de vegina naći ćete tolika sećanja na servantesa i njegovu poslednju adresu…

sa sudbinom ili bez, servantesova je večnost.

u madridu treba tražiti i hemingveja. don ernesta. na primer u restoranu „botin„, zvanično najstarijem restoranu na svetu. otvorenom 1725. godine. tamo gde hemingvej u završnoj sceni svog  dela iz 1926, romana „sunce se ponovo rađa“, vodi glavne junake džejka barnsa i lejdi bret ešli da jedu, kao i mi to veče za moj rođendan, na prvom spratu restorana. džejk kaže bret da je to jedan od najboljih restorana na svetu. hemingvej ga pominje i u romanu „smrt popodne“…

mmada, očekivala sam da se madrid daleko vidljivije odužio don ernestu. jer, osim što je bio zaljubljenik u španiju, osim što je bio spreman i da pogine za špansku republiku, osim što je promovisao turizam u ovoj zemlji, osim što je u nekoliko romana i pripovedaka ovekovečio ovu zemlju i ovaj grad, osim… zaslužio je mnogo više zahvalnosti.

http://www.botin.es/en

korida, plaza de toros de las ventas. ako si ovde obavezno obiđi i muzej koride. izvinjavam se onima koji imaju nešto ili štošta protiv koride. ja baš i nemam.

 

botin

madriđani i njihovi gosti stoje strpljivo u redu (i) ispred najstarije chocolaterie „san gines“ i danju i noću. „san gines“ je otvoren još 1894. i radi svih sedam dana u nedelji, 24 sata.

chocolateriasangines.com

madriđani žive napolju. svi su na ulici. i u restoranima. i u redovima za čokoladu, lutriju, muzeje, pozorišta…  u redovima u kojima niko nije nestrpljiv, niti pokušava da ide preko reda… na ulici su i bebe. i njihovi roditelji. i babe i dede. u ovoj zemlji ne postoji kult mladosti. u njoj postoji kult izlazaka. ko li je ostaje u njihovim kućama?

 

u madridu postoji i kult šunke. muzeji šunke. jamon jamon. kako li je drugačije bigas luna i mogao da nazove svoj film. restoran u koji uđete i nije neki ako vam iznad glave i svugde sa strane ne vise šunke.

naravno, madrid je grad važnih muzeja na svetskoj mapi. muzej prado i muzej kraljice sofije neoprostivo je (i glupo) zaobići. pored impresivnih zgrada i impozantnog fundusa i stalnih postavki ovo su mesta u kojima možete da vidite gostujuće izložbe iz celog sveta. izložbe pamćenja vredne. tog dana kada smo obilazili muzej kraljice sofije ivan jani novak je gostovao u njemu i bio voditelj kroz izložbu o nsk. grupa je bila ograničena na 30 posetilaca i odavno je bila popunjena… a samu sebe sam iznenadila u ovom muzeju. pored dela svih onih slikara koje toliko volim ja sam se rasplakala ispred gernike. dok sam u šoku brisala suze primetila sam da nisam jedina. a pikaso mi čak nije među 10 omiljenih slikara… na neki način ovaj muzej i jeste njegovo mesto. znaš da je uslov da slika bude izložena u ovom muzeju taj da nije nastala pre 1881. godine, što je godina njegovog rođenja….

a u muzeju prado osim svog onog silnog blaga sveta, najboljeg od najboljih, možete da vidite i trenutno jednog od najintrigantnijih savremenih umetnika koji dolazi iz kine. cai guo-qiang je svetskoj javnost skrenuo pažnju na sebe specijalnim vizuelnim efektima na ceremonijama otvaranja i zatvaranja olimpijskih igara u pekingu. nakon 15 godina na čelu prada miguel zugaza oprostio se ovom izložbom. kako je cai guo-qiang poznat po radu sa barutom i eksplozijama (njegove slike nastaju, javno pred publikom, od tragova detonacija na platnu) u art krugovima se šale govoreći da zugaza napušta prado bukvalno uz eksploziju.

 

madrid je grad ljudi koji vole život. grad parkova. grad kulture. puna pozorišta, bioskopi, muzeji… grad u kojem se dobro jede. i pije! (sjajna vina i piva!) u kome pre deset ujutro nema gotovo nikoga na ulici, ali u kome posle deset uveče sve vri od ljudi…

a ako želiš  zaista dobrog vodiča za madrid obavezno pre puta (ne kao ja posle) pročitaj putopise miloša crnjanskogu zemlji toreadora i sunca“. moj banaćanin kaže da madrid „odmah od početka, ne liči na evropske prestonice. pre svega vidniji je od njih na danu, a življi je od svih drugih velikih gradova noću. danju mu je nebo boje tirkiza, a vazduh treptav, providan, zračan, sve dok pred veče neobično ne zahladni. (…) u nekoj bezbrižnosti koje drugde nema. cilj nije da se steče, nego da se prijatno poživi. (…) španija je raj za decu. vrištu i deru se, jer ih niko ne bije i jer im je dozvoljeno sve. decu u španiji, niko ne kažnjava, ni kad se popnu čoveku na glavu. (…) u podne, kao uostalom i uveče, pola madrida želi da se prošeta. pojaviti se, proći, biti viđen, provozati se, u toj gradskoj gunguli centra, to je kao neka obaveza primljena ćutke, sa oca na sina. (…) taj spoljni izgled španskog nehata i lenjosti jako vara. španac – i kad je poslovan čovek – voli, pre svega, neku atmosferu sna. nosi u sebi svoju kap arapske krvi, (…) uostalom, čemu uopšte žuriti? – nije li istorija o prošlosti španije dokaz da je na ovom svetu sve kao san? ima li naroda čija se veličina sa tom prošlošću može uporediti i nije li najomiljeniji španski pesnik davno napisao da je život san. (la vida es sueño.)“

omg, toliko toga nisam ni spomenula. (možda) se nastavi…:-) perdóname…

par koji smo videli 27. novembra 2017. u rano popodne ispred san isidro crkve…

ono što je potrebno

živimo vreme kratke pažnje. sve kraće. kao onomad mini suknja mary quant. minimalizam u pažnji. do toga je dovelo ovo i ono. sva ta površnost. i sva ta tzv. pomagala i tehnološka dostignuća koja bi trebalo da nam priušte uštedu vremena… nikada više informacija, toliko puno impresija, utisaka… e, kada sam ja bila mlada (mislim fizički) postojala je grupa kozmetika (od kosmička etika) i imali su stvar: utisaka puna glava / utisci nisu prolazni…  btw, ispostavilo se da se utisci jedva i registruju, a kamoli da nisu prolazni… kratka pažnja ne uočava. kratka pažnja ne stiže da joj išta postane opsesija, ni nenadoknadivo. idemo sa fotografije na fotografiju, prelećemo preko iole dužeg teksta, ni za kratke nemamo strpljenja, a nedostatak strpljenja guši interesovanje… „idemo dalje“ je naš pravac. kuda? ka čemu? ka novom događaju, ka novom proizvodu, ka novoj, najnovijoj senzaciji. kratka pažnja je samoživa. kratka pažnja je pandemija. pre neki dan desili su se razorni zemljotresi u čak četiri zemlje. jedva da smo registrovali. ok, nisu se desili u našoj samodovoljnoj evropi, niti u „najbitnijim“ sjedinjenim državama, ali čak i da su se tamo desili bilo bi „svako čudo za tri… dana, sata, minuta, sekunde…“,  a i u iraku, iranu, japanu i kostarici žive ljudi, životinje i biljke.

pre nekoliko dana, 11.11.2017, agnes varda je u svojoj 89. godini postala prva žena koja je primila počasnog oskara. u kaliforniji u kojoj je snimila 1968. film „black panthers„. i sa 89 godina agnes varda je i dalje angažovana. a da bi bio angažovan potrebno je da fokusiraš svoju pažnju. da se usredsrediš. posvetiš. posvetiš sebe onome za šta si promislio, osetio, odlučio da je vredno boriti se. a ja? a ti? da li ti je uopšte stalo do nečega da bi se borio? da bi založio baš sve… agnes ne želi da snima filmove o ljudima koji poseduje moć. njen izbor su buntovnici koje se bore za svoj sopstveni život. ona je tome posvećena.

u filmu „amerika protiv johna lennona“ vidimo kako je john lennon uložio svoj autoritet, slavu i novac da bi pomogao radikalnim aktivistima, među njima i crnim panterima, u usa, u vreme vijetnamskog rata protiv istog. a nije morao.

žao mi je što sam tek nedavno počela da čitam margaret atwood. ona je svoju pažnju usmerila na položaj potlačenih, na žene, biljke i životinje u današnjem svetu i njihovu ugroženost. ona se plaši za sve nas. ona nas opominje. njena slika sveta je distopijska.

godinu potopa“ otvara himna božijih baštovana

 

vrt

ko čuva ovaj vrt

vrt tako divan i zelen?

 

beše to jednom vrt najlepši

što je ikada viđen.

 

u njemu sva božja stvorenja

plivala, hodala, letela;

 

dok ne dođoše pohlepni pljačkaši,

i pobiše ih redom sve.

 

sve drveće što je cvalo

i rađalo plodove sočne,

 

naslage peska su prekrile,

lišće, grane i korene moćne.

 

sve blistave i bistre vode

muljevite su postale,

 

a pernate ptice vedre

bez glasa su ostale.

 

o, vrtu, o vrtu najdraži,

tugovaću večne sate.

 

dok ne ustanu baštovani

i u život te ne vrate.

 

jan fabre misli da nada, ipak, postoji:

možda se ne vidi na prvi pogled, ali postoji u ovom cunamiju veštačke inteligencije, cunamiju novih medija, čovekova unutarnja žudnja i za emocijom i za katarzom. zato i mislim da su našim društvima i te kako potrebni.

Сродна слика

leto, ali ne jared leto

ovo leto, iz mog ugla, skroz je fucnuto, a u isto vreme netaknuto. sedim i gledam ga. hipnotišem ga pogledom. curi, a kao da stoji. nema ni kiseonika. oxygen not included. nema šanse ni kalendar da shvatim. kao da ga prvi put vidim u životu. šta znače uopšte te reči: ponedeljak, utorak, sreda, četvrtak, petak ? ona preostala dva pojma još i razumem. imaju nekog smisla.

a bila sam na moru. davno. još u junu. i nije koristilo. a, sve mislim, nešto bih spoznala, barem te dane u nedelji, ako bih opet otišla. tamo gde sam bila nije bilo lungomara. neke uvale, zalivi, krivudavo, enigmatično… i kako onda da doživim mir zalaska sunca? kako da ga ispratim i pozdravim moj japan? danas sam se rasplakala kada sam shvatila da je lako moguće da ne odem još jednom. a onda ciao leto i dobar dan kiše, sneg, sivi dani i nisko nebo. znam da je budalasto, nezrelo, nezahvalno… toliko je bolesnih ljudi koji ne smeju ni da pomisle na letovanje. koliko siromašnih…

pa, hajde onda da radim ono u čemu sam najbolja. da sanjam!

već godinama u svojoj kancelariji držim uramljeni poster sa početka 20. veka. na njemu crtež  broda „italija“ i početna tačka: đenova.

i gledam svaki dan taj poster. i ništa mi ne pada na pamet. čak ni ne sanjarim. ni o brodu, ni o đenovi. kao da su sa neke druge, veoma daleke planete.

a čitam ovih dana jelenu j. dimitrijević. njene putopise. (preporučujem ih. oh, kako ih preporučujem! ta žena je bila čudo!) na put oko  dobrog dela sveta otisnula se iz đenove baš. a brod? pa, zvao se italija!:-) sad sa zavereničkim osmehom gledam taj poster. i nekako mi je miliji odlazak na posao. i ja ću jednom da se otisnem morem kao jelena j. dimitrijević. i po cenu morske bolesti. sedeću na palubi i namigivaću ka nebu. ona će to videti kako god zna i ume. a ta ume. i zna! pročitala sam prvo njen američki putopis „novi svet“ i volela bih da moja prijateljica nataša m. koja je sad u tom novom svetu može da pročita tu knjigu i da ide na mesta u njujorku na koja je i jelena išla kada se okončao prvi svetski rat. a po bostonu njenim tragovima da ide zadužila bih snežanu j, prijateljicu koja živi tamo. čujete vas dve?

a trenutno čitam „sedam mora i tri okeana„, njena putešestvija po istoku. između američkog i bliskoistočnog putopisa ganula me je njena poema „priviđenje“ koju je posvetila senima svoje prijateljice iz indije, persijskog porekla, lady dorabji tata koja je bila sledbenica zaratustre i koja je mlada preminula. kao i jelena dimitrijević imala je znanja iz mnogih oblasti , putovala je svetom i bila posvećena poboljšanju položaja žena. još jedna slobodna žena. i sa sopstvenom sobom, kako bi virginia woolf rekla… („–žena mora imati novca i svoju sopstvenu sobu ako misli da piše prozu…“.  i ako misli da diše, dodala bih ja.)

u poemi „priviđenje“ koju je jelena j. dimitrijević napisala na francuskom, oplakuje preranu smrt svoje prijateljice i priziva njenu dušu ne bi li joj objasnila da li joj se to ona lično pojavila u snu praćena nebeskom svetlošću, a duša pokojnice joj odgovara:

„to ne beša ona mrtva, već njen duh živi

što oblik smrtni poprimi

da te na vaše veličine zemaljske podseti,

da te pita

zašto je oplakuješ,

ona je umrla juče, ti ćeš sutra umreti,

ona je bila gozba pticama, ti ćeš crvima biti…

memento homo, quia pulvis es, 

et in pulverem reverteris.“

 

laibach su 14. jula, za izdavačku kuću mute objavili album „“also sprach zarathustra“… 

 

coppola family je objavila letnji broj magazina „zoetrope: all story“, gost dizajner (i pisac)  je jeff bridges. pogledaj kako on (i) to radi:

row, row, row your boat . . . (you know how it goes) . . . life is but a dream
gently, man, gently
—jeff bridges

Фотографија корисника Zoetrope: All-Story

Фотографија корисника Zoetrope: All-Story

umro je sam shepard.

sam shepard by victoria will for esquire, 2014

i jeanne moreau

laku noć…

 

mi smo sav njen bol

o bože, kakvo leto… kako je priroda ljuta. (ovo zvuči šizofreno, kao kreacionizam u školskoj klupi i đačkoj glavi pored darvinizam. ove dve moje rečenice jedna pored druge…) požari po jadranu, poplave i niske temperature, pa čak i sneg usred jula u grčkoj, zemljotresi u egejskom moru, cunamiji i uragani tamo gde ih ranije nije bilo… u pogledu budućnosti inače nisam pesimista. sklona sam čak detinje da mislim da će se budućnost već pobrinuti za sebe i da će na kraju filma stajati happy end. i to be continued. ali, ovo leto me plaši. i pada mi na pamet film „melanholija„. ali, ne sa poentom da je priroda čovekov neprijatelj nego da je boli sav naš bol. da je gotovo presvisnula. baš onako kako je saramago u „godini smrti rikarda reiša“ opisao:

„ko kaže da je priroda ravnodušna prema ljudskim patnjama i brigama, taj ne zna ništa ni o ljudima ni o prirodi. neka neprijatnost, ma koliko prolazna bila, neka glavobolja, čak i podnošljiva, namah poremete putanju zvezda, naruše pravilnost smenjivanja plime i oseke, odgode izlazak meseca, i pre svega, ispreturaju vazdušne struje, oblake. dovoljno je da nedostaje jedan jedini groš i hrpa para sakupljenih za isplatu menice poslednjeg dana i odmah se podignu vetrovi, nebo se provali, cela priroda saoseća sa zlosrećnikom dužnikom. reći će skeptici, oni čije je zanimanje da sumnjaju u sve, čak i bez ikakvih dokaza za i protiv, da je ova tvrdnja nedokaziva, jer jedna lasta, koja slučajno zaluta, ne čini proleće, promašila je godišnje doba, a isti ti skeptici ne primećuju da se drugačije ne bi moglo objasniti ovo neprestano loše vreme koje traje već mesecima…! „

mi smo sav njen bol.

saramago na lanzerotu

naomi klein ima treći pogled na stvari. da priroda stenje pod našom bahatošću, nemarom i surovošću. ona kaže:

svi mi znamo, ili bar osećamo, da je svet okrenut naglavačke: ponašamo se kao da je neiscrpno ono što je zapravo ograničeno – fosilna goriva i atmosferski prostor koji može da apsorbuje njihovo sagorevanje. ponašamo se kao da postoje stroge i nepomične granice onoga čega zapravo ima u izobilju – finansijskih sredstava za stvaranje društva kakvo nam je potrebno. zadatak našeg vremena jeste da se to preokrene: da se ospori ta lažna oskudica. da ne odstupamo od toga da možemo priuštiti izgradnju pristojnog, inkluzivnog društva – a da u isto vreme poštujemo stvarne granice onoga što zemlja može da podnese. klimatske promene nam govore da to moramo da uradimo pre nego što bude kasno.

Naomi Klein, the author is No Logo.

naomi klein, photo: tim bauer

p.s. a može i ovako. u skladu:

ili ovako:

the sun always shines on tv

pišem kada sam inspirisana. a nekada sam toliko inspirisana da sam gora od buridanovog magarca. ne da se dvoumim između dva plasta sena, nego je to more plastova, svuda oko mene. i dobro što je tako. to znači da za ovaj svet ima nade. u mnoštvu gluposti i beščašća i dalje ima lepote i pameti… a ne mislim da su mi kriterijumi niski i da me je baš lako oduševiti…

morten traavik & laibach, photo: daniel miller

o ovom čoveku koji je drugi morten na celom svetu za koga znam (prvi je morten harket)  već duže vreme nameravam da pišem, ali stalno imam osećaj da ću nešto važno da izostavim.

kako je dobro što ljudi kao što je on postoje. neukalupljeni, van krda, lučonoše slobode i smelosti, autentični.

morten traavik (1971.) je reditelj i konceptualni umetnik iz norveške. kao i laibach istražuje totalitarnu estetiku i simbole. i nalazi ih na raznim mestima. od severne koreje do svoje zemlje, rock koncerata, fudbalskih stadiona…

prvi put sam čula za njega kada je režirao spot za the whistleblowers“ grupe laibach. on je čovek koji je laibach odveo u severnu koreju i o toj poseti snimio film liberation day (koautor je ugis olte iz latvije).

slavoj žižek je ovom filmu je rekao:

„laibach u severnoj koreji je, rekao bih, najfascinantniji kulturni, ideološki i politički događaj 21. stoleća.“

laibach je svakako jedna od najzanimljivijih i najintrigantnijih pojava u savremenom svetu, pa je logično da me je zainteresovao i traavikov rad. što sam starija interesuju me intriginatne stvari koje izazivaju tektonske poremećaje ili čisti zen. za ostalo nemam ni volje, ni snage. nemam više vremena, što bi rekla desanka. 🙂  i nije to loše. lišavaš sebe bespotrebnosti.

„jednog dana analiziraću ovo, jednog dana bolje ću ispitati, osmotriti elemente sopstvene prirode, jer moja znatiželja u vezi sa svim stvarima, povezana s mojom znatiželjom u vezi sa mnom i sopstvenom prirodom, dovešće do pokušaja da razumem svoju ličnost – na osnovu ovih osobina uspeo sam da, opisujući sebe. u „zimskom danu“ pišem o nekom poput rusoa… mizantropskom zaljubljeniku u ljudski rod…“ (pessoa, heteronimi)

njegov umetnički rad i aktivizam je i glavna (možda i jedina) spona između zapadnog sveta i severne koreje danas. a njegovo viđenje nije sterilno, predvidivo, crno-belo. sam kaže da prikazuje severnu koreju nijansiranije nego zapadni mediji. o ljudima u ovoj zemlji piše da su otvoreni, topli, nalik drugim ljudima na ovom svetu više nego što smo skloni da pomislimo,  a da svoju zemlju poznaju jednako malo koliko i ostatak sveta. ima već nekoliko zanimljivih projekata iz te zemlje. nekada mu ide lakše, nekada teže.  u severnu koreju je prvi put otišao sa disco kuglom, a evo sada ima i taj film „liberation day“ koji je počeo da živi svoj život po festivalima. jedan od projekata je i onaj u kojem mladi muzičari iz severne koreje sviraju na harmonikama stvari mortenovih zemljaka, grupe onog prvog mortena,  iz „a-ha“.

pozorišnu režiju je studirao u rusiji i švedskoj. već godinama organizuje takmičenja u izboru miss mina, lepotica amputiranih udova, nastradalih od nagaznih mina u angoli i kambodži. takmičenje koje je, predvidivo, naišlo na nerazumevanje. između ostalog, zameraju mu seksizam, ismevanje žrtava… tako to uglavnom vide. nažalost, broj nastradalih na ovaj način u ove dve zemlje isuviše je velik i različiti načini (a morten ne odlazi tamo kao bezosećajni, superiorni čovek iz privilegovane zemlje sa severa evrope ) skretanja pažnje na ovaj problem i prikupljanja pomoći za žrtve (novčane ili u vidu pomagala, a ovi izbori podrazumevaju nabavku pomagala i 1000 američkih dolara) su dobrodošli. a što se tiče seksizma, kritičari neka obrate pažnju na one mainstream izbore lepote…

(ovo je adresa njegovog sajta za one koji žele još više da saznaju o traaviku:

http://www.traavik.info/ )

kada je ugovarao prvu posetu nekog rock banda u severnu koreju pitali su ga zašto baš laibach, evo šta im je rekao (mada, zaista, ko drugi bi bio bolji izbor?) :

„oni su vrlo sumnjičavi i vrlo dobro im je poznata kontroverzna pozadina laibacha. kada su mi izneli svoje opaske na činjenicu da laibach nastupa u uniformama i da ih se optužuje da veličaju fašizam, ja sam im rekao: „da, to je istina. no i vas na zapadu upoređuju s fašizmom i u tome su u krivu, zar ne? (…) „sjeverna koreja je tako strano i čudno mjesto ali istovremeno i vrlo spektakularno mjesto kuda netko sa zapada može otići. zato su i zbog samog avanturističkog momenta laibach bili vrlo sretni kad su čuli za nastup u pjongjangu. naravno je tu i ta etička dilema oko toga treba li uopće ići u jednu takvu zemlju kao što je sjeverna koreja. ali to svatko mora odlučiti sam za sebe. laibach je zapravo jedna umjetnička forma koja sadrži mnoge poruke istodobno. stoga mislim da je i ova, na prvi pogled kontradiktorna i apsurdna ideja s laibachom u sjevernoj koreji, zapravo dobrim dijelom upravo ono što laibach zapravo i jest. i upravo je stoga sam odlazak u sjevernu koreju vrlo „laibachovska“ stvar.“

na pitanje deutsche welle koliko su severna koreja i norveška slične kaže:

„i mi norvežani smo pomalo kao sjevernokorejci. mala smo zemlja. izolirani smo, ne želimo biti dio nekih zajednica poput eu. naravno da je naše društvo otvorenije, ali postoje sličnosti. i da se razumijemo: ja ne vjerujem u norvešku.“

 

///

a počelo je proleće. i raste želja za drumovima. i oblacima. jače se sanja. (samo jako!) patti smith je kupila kuću svog omiljenog pesnika – remboa. ne bih imala ništa protiv da kupim (i brinem o njemu najbolje što mogu) dom nekog od svojih omiljenih pesnika. pessoe ili majakovskog, na primer. mislim, ako je o kupovini reč. i tu postoji bezbroj razlog za i protiv…

„oh arthur arthur. we are in abyssinia aden. making love smoking cigarettes. we kiss. but it’s much more. azure. blue pool. oil slick lake. sensations telescope, animate. crystalline gulf. balls of colored glass exploding. seam of berber tent splitting. openings, open as a cave, open wider, total surrender.“

patti smith, from „dream of rimbaud“

patti_smith_6042-tt-width-604-height-405-attachment_id-6620

a kuda bih da putujem?

rekoh već: ili zen ili tektonski poremećaji.

dakle, ovde:

ili ovde: