1 od 3,8 milijarde

stumm433, a mute records compilation, laibach

sneg pada sve u 16, ulice i trotoari su (a kako drugačije u januaru, ovde?!) zavejani i ne vide se, pa su i tragovi svih zverki prikriveni. taman se otkriju, kad napada novi sneg… pred ovogodišnji svetski ekonomski forum u davosu (na kom se za velike pare razglaba o problemima onih koji te pare nemaju i o problemima koje su produkovali upravo ti koji ih imaju previše) obelodanjeno je da 26 ljudi raspolaže količinom kapitala koju ima 3,8 milijarde prezrenih na svetu zajedno. sticajem okolnosti dok to slušam na vestima neke od mora identičnih tv stanica čitam noami klein „nije dovoljno reći ne„. ne samo da je jasno i glasno razjasnila kako stvari funkcionišu, nego mi je razbila i neke iluzije. dakle, ako niste među onih 26 odabranih, pročitajte ovu knjigu.

Резултат слика за naomi klein no is not enough

naomi klein govori ono što je, zapravo, jedino i istinito: nije dovoljno reći „ne“ lošim politikama, lošim političarima, lošim ljudima gde god ona bili pozicionirani na ovoj planeti.

najodlučnije moguće ‘ne’ mora biti propraćeno smelim i budućnosti okrenutim ‘da’ – planom za budućnost koji je dovoljno uverljiv i očaravajući da veoma mnogo ljudi bude spremno da se bori za njegovo ostvarenje, bez obzira na sve šokove i taktike zastrašivanja kojim se zaprečava put. (…) ‘da’ je svetionik koji nam, u olujama koje dolaze, neće dozvoliti da zalutamo.

Резултат слика за martin luther king jr. after vietnam quotes machine computers

moramo izgraditi nasipe od hrabrosti da zaustave poplavu straha.
(martin luther king jr)

moramo veoma brzo da započnemo prelaz i da od društva okrenutog stvarima postanemo društvo okrenuti ljudima. kad se mašine i kompjuteri, motivi za stvaranje profita i prava svojine smatraju važnijim od ljudi, nemoguće je savladati džinovske trojke rasizma, materijalizma i militarizma. (martin luther king jr)

smišljeno ugurani u potrošački kalup, u vremenu dominacije proizvidnje brendova i imidža, a ne proizvodnje proizvoda, postajemo slepi kod očiju baš kao junaci saramagovog romana „slepilo“. tzv. altruizam i fondacije onih iz grupe 26 (dovoljno je samo podsetiti se njihove eksploatatorske politike zapošljavanja koja kao suncokret za suncem ide tamo gde je jeftinija radna snaga) neće dovesti do rešenja problema nas iz grupe 3,8 milijardi. moramo svoje živote da uzmemo u svoje ruke. da pronađemo „da“ oko kojeg ćemo da se ujedinimo i menjamo. sve! način na koji su tih 26 dospeli visoko iznad oblaka je način na koji su startovali prvo nake, apple and co.: „stvori izvanrednu ideju ili brend vezane za tvoju kompaniju. upotrebi ih da se povežeš s potrošačima koji dele vrednosti koje te ideje ili brend zastupaju. potom pomenute potrošače žesoko udari po džepu za proizvode za koje nije toliko bitno šta su, koliko to što ispunjavaju duboku ljudsku želju da budu deo plemena, da pripadaju krugu.“ (naomi klein, „nije dovoljno reći ne“, str. 29) stvar je toliko odmakla kontroli da sada imamo ne samo proizvode kao brendove, nego i ljude kao megabrendove.

a kako da dođemo do svog „da“? kako da napravimo dogovor oko toga čemu reći „da“, kako ga otkriti, definisati? odgovor je: ljubav. pre neki dan pričale smo nas nekoliko o teškoćama i problemima, pre svega zdravstvenim, koji su zadesili neke ljudi koje poznajemo. ja sam, pola u šali, pola u zbilji, rekla da svako od njih prvo misli na sebe i svoje zdravlje, a potom na sve ostalo, jer to ostalo će nastaviti da egzistira i bez njih. na to je koleginica koja će uskoro na jednu tešku operaciju rekla: „morali bismo više ljubavi da pokazujemo jedni drugima.“ i to je poenta. upravo na to ukazuje i naomi klein, na jednom mestu u ovoj veličanstevnoj knjizi: „moraš prvo da zavoliš nešto, da bi mogao da ga štitiš i braniš.“ umesto toga, u svetu imamo nedostatak ljubavi kao politiku. međutim, ono najgore, kao što su katastrofe velikih razmera, iz nas ljudi ume da izvuče ono najbolje. istina, tada smo i najranjiviji i, opet, lak plen za one koji profitiraju na našim nevoljama.

naomi podseća i da kada se govori o svetskom ekonomskom forumu u davosu „reč je o hiperpovezanoj mreži milijardera iz sveta bankarstva i tehnologije, odabranih lidera kojima su ti interesi takođe na srcu i holivudskih veličina koji doprinose da sve to izgleda nepodnošljivo glamurozno.(…) trumpova tvrdnja da, zato što je bogat, zna kako da dovede ameriku u red, nije ništa drugo do sirovi, prostački odjek opasne ideje koju već godinama slušamo. kako bill gates može da dovede afriku u red. ili kako su richard branson i mike bloomberg kadri da izađu na kraj sa klimatskim promenama.“ i dalje kaže: „ne postoji nikakav prosvećeni milijarder-superheroj koji dolazi da nas spase od zlikovaca na vlasti. nisu to ni oprah, ni zuckerberg, a ni elon musk. moraćemo da se spasemo sami, tako što ćemo se ujediniti kao nikada pre.

pored knjiga naomi klein, predlažem sledeću literaturu (za početak):

  • oscar wilde, „duša čoveka u socijalizmu“ („mapa sveta na kojoj nema utopije nije vredna ni jednog jedinog pogleda, jer izostavlja zemlju na koju se čovečanstvo neprekidno iskrcava. i kada nju naseli, ono gleda u daljinu, i kada spazi još bolju zemlju, opet ka njoj razapinje svoja jedra. progres jeste ostvarivanje niza utopija.“)
  • fernando pessoa, „bankar anarhista“ („ne mogu svi da budu jednaki pred prirodom: neki se rađaju visoki, neki niski, neki jaki, neki slabi, neki više a neki manje inteligentni… ali, svi bi mogli da budu jednaki od tog trenutka pa nadalje, ali ih društvene fikcije sprečavaju u tome. te fikcije je, dakle, trebalo uništiti. trebalo ih je uništiti… ali mi nije promakla jedna stvar: trebalo ih je uništiti u cilju slobode, neprekidno imajući u vidu stvaranje slobodnog društva.“)
  • jose saramogo, esej „od kipa do kamena“ („… takođe možemo dodati da epoha prosvetiteljstva ili encikopedista, u kojoj počinje kritičko mišljenje, ustupa mesto drugoj epohi čije odlike ne poznajemo, iako ponešto naslućujemo. na primer, da će katedrale i univerziteti budućnosti biti trgovačke makro površine ili audio-vizelni mikro prostori, na čelu sa perfidnim tržištem koje će upravljati strastima i pomodnošću, oblicima i sadržajima, načelima i praksom. kako u javnom životu, tako i u nečijem razgovoru sa samim sobom, ako ga bude, ako se to ne bude smatralo prizivanjem arhaičnih duhova sa otužno romantičnim natruhama.“)
  • stephane hessel, „pobunite se!“ („… ‘pozivajmo na istinsku i mirnu pobunu protiv sredstava javnog informisanja, koja našoj omladini nudi samo perspektivu masovne potrošnje, preziranja slabijih i kulture, opštu amneziju i nemilosrdno takmičenje svih protiv svih.’ onima koji će graditi 21. vek s ljubavlju poručujemo: stvarati znači odupirati se, odupirati se znači stvarati.“)
  • yanis varoufakis, „ovaj svet može da bude bolji“ („crvena pilula je tvoja jedina nada – ako te zanima istina. nažalost, crvena pilula koju bi mogla da progutaš s jednom čašom vode, kao što je to učinio neo, ne postoji. ono što postoji jesu kritička misao i prkosna želja da nikada ne prihvatiš nešto zato što ti je tako rečeno ili zato što tako misle moćnici, većina, svi ‘drugi’. nema sumnje da ćeš se često kajati što nisi uzela plavu pilulu. biće, međutim, i drugih trenutaka – pošto si izabrala crvenu pilulu gorke istine – u kojima ćeš razotkrivati laži moćnih, njihovu rugobu i njihov besmisao. to će biti tvoje obeštećenje.“)

 

 

Advertisements

dau

Сродна слика

dau

D A U

lav landau je 1962. dobio nobelovu nagradu za fiziku. osnivač je ruske teorijske fizike. učenik nilsa bora. vunderkind. već sa 14 godina postao je student matematike, fizike, hemije. sve ostalo je istorija. a sve ostale fakte o njemu, ako si poput mene zabušavao na časovima fizike u školi, reći će ti google. o ovom genijalnom i kontroverznom, slobodoumnom čoveku, snimio je nešto što je mnogo više od uobičajene ljudske predstave o filmu, ništa manje kotroverzni ruski reditelj ilya khrzhanovsky. (ovi rusi ili naprave film za 1 sat 27 minuta i 12 sekundu, u jednom kadru, bez montaže, poput sokurova („rusku arku“) ili za deset godina!)  koliko me je priča o ovom delu fascinirala i ostavila bez daha toliko me je i rastužila. kada ćemo se mi tesli dostojno odužiti?

film i art projekat „dau“ konačno je gotov i biće predstavljen premijerno u parizu  neprekidno, 24 časa dnevno,  od 24. januara do 17. februara, na scenama dva pozorišta – theatre du chatelet i theatre de la ville. ovo umetnička saga o lavu davidoviču landauu u vizuelnom smislu inspirisana je ruskom avangardom 20. veka. „dau“ je eksperiment. ako uđeš u neki od ova dva pariska teatra postaćeš i ti deo tog eksperimenta.

a ulazak u „dau“ zavisi od dobijanja vize za određeno trajanje: 6 sati, 24 sata ili neograničen pristup. aplicira se (i plaća) online. (dau.com) u poslednja dva slučaja to putovanje će biti personalizovano na osnovu psihometrijskog testa koji popunjavaš prilikom registracije za vizu. nećeš moći da uneseš ni mobilni, ni tablet, ni laptop, ni kameru… (kada bih bila te sreće da odem tada u pariz samo sebe bih i želela da unesem. uz vizu za neograničeni pristup. i insomniju! hranu i vodu, valjda služe po kuloarima…)

Сродна слика

„dau“ je istraživanje. koliko daleko ćeš ići u istraživanju zavisi od tebe. biće jedinstveno i neponovljivo.

u ovom projektu učešće su uzeli: brian eno, robert del naja iz massive attack (banksy?), teodor currentzis, peter sellars, romeo castelucci, marina abramović, rei kawakubo… i još puno, puno zanimljivih ljudi. i jedan nobelovac, takođe iz oblasti teorijske fizike, david gross, ali i sasvim anonimni ljudi. (što ne znači da su među njima manje zanimljivi ljudi.) propratni materijal, nešto poput kataloga, photo book, potpisuju ljudi iz japanskog comme des garçons! bože, toliko ljudi je u ovom projektu koje ja naprosto obožavam!

Резултат слика за teodor currentzis DAU

Сродна слика

Ilya Andreevich Khrzhanovskyilya khrzhanovsky

Сродна слика

lav landau… zvali su ga mocartom nauke…

make your mistakes, next year and forever

Резултат слика за banksy port talbotkrajem decembra, sada već prošle, 2018. godine, banksy je poslao novu vizuelnu opomenu „season’s greetings„. ovog puta u port talbotu u južnom velsu. na muralu je naslikan dečak koji se igra i pokušava jezikom da okusi sneg. ali, to nije sneg, nego pepeo, čađ, od kontejnera u plamenu. banksy ništa ne radi tek tako, pa tako nije slučajno izabrao ni port talbot – svetska zdravstvena organizacija je ovaj grad proglasila najzagađenijim u velikoj britaniji. nedavno smo saznali da je vazduh u beogradu zagađeniji nego u pekingu, pa banksy, ko god on bio, mogao je da dođe i do nas. i da ne pogreši.

ovo je moj prvi ovogodišnji post, pa bih se osvrnula na stvari koje… koje mi daju nadu. evo, npr. pobuna žutih prsluka u francuskoj. posebno je mudar najnoviji zahtev upućen građanima francuske da iz banaka povuku sav svoj novac. finansijske krugove moći koji kontrolišu (vedre i oblače iz udobne pozadine) oficijelnu vlast samo će to moći da uzdrma. eto, nema samo sličnosti između južnog velsa i srbije…

ap photo by michel euler

sledeća stvar koja me je ohrabrila je ulazak nezanemarljivog broja žena u američki kongres i to ne bilo kakvih žena, nego socijalno svesnih (i samosvesnih) progresivnih, empatičnih, borbenih, neustrašivih, obrazovanih, rešenih da menjaju stvari na bolje, mnogo bolje… moj favorit je najmlađa kongresmenka ever, alexandria ocasio-cortez (rođena 1989. godine. u bronxu!) pokazala je da i bez velikih donacija može da se uđe u kongres. i da u politici mora da ima mesta za ljude i od reči i od dela, od krvi i mesa, za jedne od nas koji će raditi za nas kao za sebe same, za ljude koji znaju da se osmehuju toplo i neizveštačeno. i da zaigraju kada su srećni. pogledajte je!

a kada je već reč i o klimi, zagađenju…

pad sistema vrednosti nije, na žalost, zaobišao ni nobelov komitet i švedsku akademiju. nobelova nagrada za književnost 2018. nije dodeljena baš iz tog razloga. o tom ružnom i sramotnom skandalu mogli ste da čitate i u žutoj štampi. onda se kreirala ta priča o nečemu poput alternativne nobelove nagrade. imena koja su se najčešće pominjala bili su neil gaiman i haruki murakami. murakami je otmeno odbio uz reči da „želi da se usredsredi na pisanje, daleko od medijske pažnje„. 5. avgusta prošle godine na radiju tokyo fm u okviru specijalne emisije „murakami radio“ 55 minuta je puštao muziku koju voli da sluša kada trči i pričao o svim tim lepim stvarima: književnosti, pisanju, muzici, ritmu, harmoniji, improvizaciji i trčanju. i o plesanju! iako ne ume baš da pleše. rekao je u toj emisiji: „ako mislite da su moje knjige lake za čitanje, možda imamo nešto zajedničko u muzičkom smislu.“ tako mi je drago što imamo bar to nešto zajedničko. hvala mu što mi je i u 2018. dao štivo za čitanje koje je me odvuklo daleko od ovog ne baš impresivnog stvarnog sveta oko mene – „ubistvo komtura“ 1 i 2. Haruki Murakami© murdo macleod

jedna od stvari koju je pustio ovaj (mladi) čovek koji će 12. januara da napuni 70 godina bila je ova:

a neil gaiman svake godine bije neke nove bitke za prava potlačenih, napuštenih i tužnih i svake nove godine ime neke baš tople i mudre želje za sve nas, a meni je posebno draga ova iz 2011. godine:

i hope that in this year to come, you make mistakes.
because if you are making mistakes, then you are making new things, trying new things, learning, living, pushing yourself, changing yourself, changing your world. you’re doing things you’ve never done before, and more importantly, you’re doing Something.
so that’s my wish for you, and all of us, and my wish for myself. make new mistakes. make glorious, amazing mistakes. make mistakes nobody’s ever made before. don’t freeze, don’t stop, don’t worry that it isn’t good enough, or it isn’t perfect, whatever it is: art, or love, or work or family or life.
whatever it is you’re scared of doing, do it.
make your mistakes, next year and forever.
pa, srećna nam ova tek pridošla godina. uz laibach!

p.s. 2018. sam otkrila ostrvo koje je nešto najbliže mojoj predstavi o harmoniji. podsticajnoj, kreativnoj harmoniji. pa, ako je to moguće na madeiri, u čudesno lepom gradu funchalu, onda mora da je moguće i na nekom drugom mestu. u parku iznad okeana ili na nekoj od klupa na ulicama funchala mogla bih da sedim i dišem spokojno, srećno… until the end of the world.

 

Фотографија корисника Jovanka Kozlovacki Damjanov

o gledanju, prošlosti i hrani

ovo je joneskova misao koju sam 26. novembra, na  dan njegovog rođenja pronašla:

“treba da blistate radošću ovog “danas”, i to je već divno. treba samo da živite, da učestvujete u životu, da gledate svet oko sebe, prirodu u proleće, predivne prizore u praskozorje, jutro… i da se radujete što toga trenutka pripadate toj lepoti. samo pod uslovom da ne gledate suviše izbliza! jer onda ćete videti mikroorganizme kako se proždiru međusobno; žilice biljaka traže životni prostor, šire se i uništavaju sve oko sebe, čitav univerzum…” 

oni što su 24/7 srećni i zadovoljni ne smaraju se pogledom na mikroorganizme i žilice biljaka. ili imaju neku supermoć da sve to sagledaju drugačije, tj. isto, uvek sa svetlije strane… pozovem opet jak autoritet u pomoć – saramaga i potvrdim svoje „sumnje“ – radi se, ipak, o nesposobnosti da se vidi.  („slepci koji znaju da gledaju, ali ne vide.“ – „slepilo„). pogledati istoimeni film urađen po saramagovom romanu.

a evo šta danas čitam: anja drulović: „titov kuvar„. izdanje „lagune“.

Резултат слика за titov kuvar

„titov kuvar“

titovog doba se sa radošću i nostalgijom sećam iako je moj tata bio antikomunista. ali, pamtim da je moje detinjstvo proteklo u jednoj bezbednoj, prilično stabilnoj zemlji u kojoj su se mnogi ljudi nadali boljem sutra i išli ka tom boljem sutra. ne koracima od sedam milja, već korak po korak, a tako je, možda, i lepše jer možeš na miru da razgledaš krajolik kroz koji na putu napretka prolaziš i uživaš u njemu. a sećam se i da su ljudi bili nasmejaniji nego ovaj današnji „crno-bijeli svijet“.

u knjizi „titov kuvar“ osim recepata i kratkih opisa prilika u kojima su se ti recepti pripremali nalaze se i sjajne fotografije, neke prvi put objavljene, sa titovih putovanja širom sveta i one nastale kade je on bio domaćin. rene bakalović u predgovoru kaže da je tito za trpezom šarmirao goste jer je istinski uživao u hrani i piću i to „uživanje nije morao glumiti, ono je neposredno odavalo intenzivnu životnu radost kojom je plenio društvo oko sebe“. bakalović  kaže da bi se na osnovu ovog kuvara mogao napraviti sjajan „gastro-istorijski roman – hronika jednog vremena“ i sugeriše da je već prvu gastro priču u ovoj knjizi trebalo da opiše tolstoj, a ekranizuje ejzenštajn. a prva priča je svečena večera kod staljina 1944. godine. jeo se crveni ruski kavijar, marinirana jesetra i moruna, gruzijski vinski gulaš sa knedlama, mladi pilići na ruski način i ostale đakonije, plus votka i gruzijska vina. priča se da je staljin napio tita, da ga je oslovljavao sa „valtere“, ali i da tito nije pristajao na ulogu figure, već ravnopravnog aktera, jer to je bio tokom trajanja celog rata, pa zašto bi to menjao na njegovom kraju. ako neko ima problem sa time da je borba partizana od 1941. do 1945. bila antifašistička i oslobodilačka, niti mi je žao, niti me je briga. može ovde da se zaustavi i produži svojim putem.

na 49. str. je crno-bela fotografija na kojoj su tito, kenedi, jovanka i kenedijeva sitna deca. možeš li da zamisliš danas takvu fotografiju? nekog titovog kalibra na čelu naše zemlje i nekog kenedijeveg kalibra na čelu sad, pa još u tako prisnoj, familijarnoj pozi?

Сродна слика(ovo nije fotografija iz knjige. nedostaje drugarica jovanka.)

kada je iranski šah reza pahlavi 1971. organizovao spektakularnu proslavu 2500 godina persijskog carstva u iranskoj pustinji tito i jovanka su sedeli u njegovoj neposrednoj blizini, u prvom redu razume se. (red preko puta glavnih zvanica za tita nije dolazio u obzir, to je jasno.) za pripremu hrane bio je zadužen pariski „maksim“, a nekoliko stotina raznobojnih šatora usred pustinje dizajnirao je dior.

anja drulović (na žalost, na sajtu lagune piše da više nije među živima) je zabeležila da je tito veliku turneju 1974. završio u damasku na molbu sirijskog predsednika hafeza el asada. u jeku je bio sukob između izraela i sirije oko golanske visoravni, a pregovore je bez uspeha vodio henri kisindžer lično. asad je molio tita da svrati u damask i posavetuje ga. potom je asad došao na brione, a nedugo nakon te posete postignut je sporazum između izraela i sirije… u damasku je na meniju bio iranski kavijar, sirijske lepinje, dinstana jagnjeća rebra, zapečene punjene paprike, ruski bitok, krompir, francuske špargle, sos od paradajza, a tito je pio svoju ružicu „vanga“. a 1977. tito na bajkalu jede boršč čije pripremanje lično nadgleda brežnjev!

Резултат слика за tito jovanka kenedi deca

bila mi je interesantna i priča o titovoj poseti mom omiljenom portugalu u jesen 1977. predsednik portugala priča o jugoslaviji kao zemlji uzoru! na večeri koju je priredio za tita i delegaciju poslužen je i sote stroganov po receptu koče popovića. pili su se porto i druga portugalska vina, naravno.

deo knjige koji se zove „sa zvezdama“ počinje pričom o gostovanjima sofije loran. kod oproštajnog ručka prilikom treće posete sofije loren i karla pontija titu i jovanki sofija je lično, po svom receptu, pripremala testeninu.

Резултат слика за tito i sofia loren(0vo nije ta poseta i nije pasta, ali mi se svidela fotografija)

za žozefinu beker prepremljene su zapečene štrukle. ona je takođe više puta bila njegova gošća, a on ju je voleo i zbog njenog učešća u pokretu otpora za vreme drugog svetskog rata.

1971. titovi gosti su bili elizabet tejlor i ričard barton. naravno, povod je bio snimanje filma „sutjeska„. tog leta i žaklina kenedi je boravila na jadranu i bila je titova gošća na ručku u konavlima, zajedno sa elizabet tejlor i ričardom bartonom. posluženi su: sir u maslinovom ulju i goveđa zlatiborska pršuta, masline i rotkvice, pogača ispod sača, salata od morskih plodova, riba na žaru, medaljoni od belog ćurećeg mesa… pila se dubrovačka loza sa zrnom grožđa u svakoj čaši i domaća vina sa pelješca…

Сродна слика

a pazi sad, 1970. nikson je prvi američki predsednik koji je posetio jugoslaviju. dolazi u trodnevnu posetu, ima gomilu problema – vijetnam, bliski istok, odnosi sa sssr… tita zove „divom na svetskoj sceni“ i prima njegove savete! iz svog kabrioleta uzvikuje okupljenoj masi: „živela jugoslavija!“ i to više puta. možeš li da zamisliš da američki predsednik dođe sada u beograd i pita šta da radi sa meksikom npr? tom prilikom nikson je obišao i titov rodni kumrovec. na belom dvoru, na ručku u čast niksona, služio se jastog, ali i zagorske pečene štrukle i pečena ćurka sa mlincima. kraljica elezabeta je 1972. prvi put posetila jednu socijalističku zemlju i probala leskovački roštilj na vangi koji su pripremili leskovački majstori dragan gligorijević bure i dragan marinković.

heeeej sloveni, na kraju smo videli samo mikroorganizme kako se proždiru međusobno; žilice biljaka traže životni prostor, šire se i uništavaju sve oko sebe, čitav univerzum… a nismo više bili u stanju da vidimo prirodu u proleće, predivne prizore u praskozorje, jutro… niti da se radujemo što toga trenutka pripadamo toj lepoti.

fly me to the (#dear)moon…

Фотографија корисника Jovanka Kozlovacki Damjanov

nisam dugo pisala na ovom blogu. a čovek koji voli da piše, obično ne piše ako ga je nešto poremetilo. ili uspavalo. mene je oduzeo i obuzeo dan mrmota. pa… nema mi druge nego da pokušam da pobegnem iz tog dana. mogla bih na svoj uobičajeni način – da se sakrijem što dublje u sebe, ali ovaj put imam drugi plan: da odem na mesec! iako sanjar čisto sumnjam da bih bila te sreće da elon musk i yusaku maezawa baš mene povedu na mesec 2023. u međuvremenu, igram na sigurnu kartu. na mesec me vodi sinatra. svojom pesmom. a i to je bolje od dana mrmota.

ko je harizmatični i neustrašivi arhitekta budućnosti elon musk već i vrapci znaju. čak je i na srpski prevedena prošle godine (izdanje izdavačke kuća „laguna„) knjiga o njemu: „elon musk: tesla, spaceX i potraga za fantastičnom budućnošću„. ali, ne znam da li znate ko je yusaku maezawa, prvi budući svemirski (namerni) turista, japanski milijarder koji je odlučio da mad tea party napravi na mesecu za ne više od osam umetnika? (na instagramu @yusaku2020) pored toga što je kustos projekta #dearMoon osnivač je fashion kompanije „zozo“ za online prodaju odeće po tačnoj meri kupca čiji je slogan „be unique, be equal“, kolekcionar umetničkih dela koji je za delo „untitled“ koje je 1982. naslikao jean-michel basquiat platio 110 miliona dolara… u mladosti je svirao bubnjeve u jednoj punk grupi. kada je objavljena vest da će da finansira ovaj let na mesec neko od njegovih pratioca na instagramu postavio je pitanje zašto taj veliki novac nije svrhovitije uložio, za pomoć ljudima kojima je pomoć preko potrebna. maezawa je, očito isprovociran i pogođen, posebno odgovorio ovom pratiocu, pa smo saznali da do sada nije publikovao ovakve informacije iz pristojnosti, ali da aktivno pomaže već skoro 20 godina (ima 42 godine) od fukušime nakon cunamija i zemljotresa do zemalja trećeg sveta, da mu nije cilj da samo on bude srećan, nego da usreći i što više drugih ljudi. svog basquita je spreman da da na zajam muzejima širom sveta, što već i čini.

jednom sam bila toliko dokona da sam mu poslala moju listu predloga koje umetnike da povede na mesec. sada se ne sećam koga sam mu sve preporučila, ali mislim da sam mu sigurno preporučila da među tih osam srećnika budu: banksy, terrence malick, lars von trier, haruki mirakami… i ne sećam se koga sam mu još velikodušno preporučila. zašto malick i von trier? pa, da suprotstave svoja gledišta. 🙂 a, da! svakako bih mu preporučila da povede ivana novaka iz „laibach„. neko od digitalnih prometeja morao bi da ima mesto u tom svemirskom brodu. btw, laibach ima i novu pevačicu i novi album, a to nije nebitna vest. be sure. i yayoi kusama da bude na spisku putnika, da mu oslika ceo brod svojim tačkama.

setih se još nekoga koga bi trebalo da povede, a to je pozorišni reditelj romeo castellucci.  nikada neću zaboraviti njegovu predstavu „il velo nero del pastore/the four seasons restaurant“ i zvuk sa oboda crne rupe… pa, neka ide onda još jedan iz te branše – jan fabre (i još nekih drugih) i to je onda ceo tim, njih osmoro!

kada sad pogledam listu shvatam da sam svoj pol totalno marginalizovala. moraću da promenim listu, jer zaista ima toliko sjajnih umetnica na ovom svetu. npr. neko bi trebalo i da ih fotografiše tokom puta, pa neka ide annie leibovitzali, koga da izbacim? i vodila bih i laurie anderson. (kako sam mogla da zaboravim njen projekat „the end of moon„?!). laurie je bila prvi umetnik kojeg je svemirska agencija nasa ugostila na svojoj rezidenciji.

o my god, elon musk & yusaku maezawa, da li ste vas dvojica svesni koliko sam vam baš ja neophodna za #dearMoon projekat?

 

 

Сродна сликаyusaku maezawa & basquiat 

Резултат слика за yusaku maezawa elon muskyusaku maezawa & elon musk

you may say i’m a dreamer
but i’m not the only one
i hope some day you’ll join us
and the world will be as one

 

 

with just one polka dot, nothing can be achieved. in the universe, there is the sun, the moon, the earth, and hundreds of millions of stars. all of us live in the unfathomable mystery and infinitude of the universe. pursuing ‘philosophy of the universe’ through art under such circumstances has led me to what i call ‘stereotypical repetition.’  (yayoi kusama)

 

Up on melancholy hill

kada nisam lazy vikendom idem do mog omiljenog parka. prvo prošetam ili provozam biciklom krug, dva (da osmotrim situaciju, btw, na jednoj klupi devojka je čitala prusta!), a onda sednem na moju klupu.  polako dišem i upijam prizor. nigde ne žurim. svet izvan parka jedva da postoji. da, volela bih da život sa one strane, ako ga ima, tako izgleda. kao taj pogled. kao park subotom i nedeljom ujutro. onda tako nagledana izvadim časopis ili knjigu. i čitam. ove subote ponela sam „original magazin“. neko je u njemu pisao da će se u budućnosti desiti dominacija samovozećih automobila koja će rezultirati prestankom potrebe za posedovanjem sopstvenih automobila i nestankom potrebe za parkinzima što će osloboditi prostore u urbanim sredinama za nešto drugo. za više zelenih površina, npr.  kada je bio dečak jeff bezos, vlasnik „amazona“, u školi je napisao da kada odraste želi da stvori svemirske stanice u kojima će živeti zemljani, a  zemlju bi pretvorio u veliki prirodni park. onda sam razmišljala da li je to utopijska ili distopijska priča… i dalje nisam sigurna. kada sam se vratila kući poslala sam poruku u kojoj mojom voljom poređana slova kažu kako sam srećna što sam dobar deo života provela u sporom ritmu 20. veka. a onda sam se popela na melancholy hill („…just looking out on the day of another dream…“). dok svet, meni znan i drag neumitno prestaje da postoji

Резултат слика за igor simic golf club - wasteland

na 32. stranici „original magazina“ počinje intervju sa igorom simićem. ovaj vizuelni umetnik i „demagog“ (studija vlasnik) zanimljivo priča/snima priče o našoj planeti posle apokalipse i o umetničkoj sceni ovde, u srbiji, pre (ili nadomak) apokalipse iste. u njegovoj video-igri „golf club – wasteland“ nakon ekološke katastrofe na zemlji, sve je otišlo dođavola, svi su izginuli, samo su bogati uspeli da pobegnu na mars. a kad ih nagrize nostalgija dolaze na zemlju. i igraju golf po ruševinama…

inteligentno, emotivno,  vizuelno visoko estetizovano i muzičkog dijapazona od lepote do dubokog bola. pa, još sa anom ćurčin.  

kad već pomenuh ovog mladog (und nadasve perspektivnog artistu) da skrenem pažnju i na njegovog „mislioca u supermarketu“. (da, direktna asocijacija na rodenovog…)

Mislilac-u-supermarketu

onda sam otišla na pijacu po cveće. kako nemam sto ruku, a otišla sam biciklom, kupila sam tek jednu saksiju sa crvenim muškatlama, jednu praznu veliku saksiju i zemlju. i buket turskih karanfila. sva pod utiskom boja sa pijace mislim da sam sa jasnom namerom podsvesti, naletela na sajt španjolke coco davez. ona je slikarka, ilustrator. tu sve vrišti od boja. ali ugodno oku vrišti, razigrano. pop art u zaletu na novi realizam. koketno. možda je tim putem valeria palmeiro stigla do imena coco davez. pogledaj joj samo potpis. pa, opet zaviri na njen sajt.

Firma Coco Dávez

 

u onoj svemirskoj stanici jeffa bezosa coco bi mogla da oslikava zidove. oslikavanje radi oslikavanja.radi unošenja radosti kada počne da ih razdire čežnja za zemljom…

(u ovom videu muziku bih radije ignorisala, za razliku od onih video zapisa gore…)

BLUE NUDE.jpg

dream, play, live

iliti

šta me ove zime (p)okreće

ako želiš da vidiš videćeš da:

ili preciznije: ako umeš da sanjaš.

život (life is life…) jasnije izbija na površinu kroz snove. bez snova između života i nas je teški teret beznađa. mrtvo more. ali, baš mrtvo. kao atomsko sklonište koje je spolja zabetonirano samo što si uspeo da uđeš da se u njemu sakriješ. a tamo nema ničega. a, logično, ubrzo neće biti ni kiseonika.

jedna kreativna agencija iz new yorka zove se „dream the end„. online art oaza kako oni kažu. mesto gde se nudi ostvarenje snova. i onda se snovi završavaju? ne bih volela da budem na mestu/tački/stanju gde se snovi završavaju i više ih nema. slutim da ljudi iz ove agencije nisu od te vrste, već da se samo radi o nazivu koji nekome (meni) može da zazvuči grubo. kao nešto konačno i bezizlazno. da nije tako u njihovim mislima/sajtu ne bi bilo mesto za sanjare poput majakovskog… ni za njegove stihove.

misao vašu,
što mašta na omekšalom mozgu,
ko lakej na masnoj sofi, od sala nadut,
dražiću dronjcima srca okrvavljenim grozno,
sit narugavši se, bezočan i ljut.

ja u duši nemam nijedne sede vlasi,
ni staračke nežnosti nema u njoj!
svet sam zaglušio snagom svog glasa,
dvadeset dvogodišnjak – idem,
lepotan, svoj.

(oblak u pantalonama, majakovski)

o, kako je lepo ono što sanja i stvara iz svojih snova švedski baletski umetnik, koreograf i reditelj alexander ekman. tokom decembra u pariskoj operi mesto snova bio je njegov balet „play„.

joseph campbell

i like creating worlds that have never been seen before.

– alexander ekman

 

http://alexekman.com

a da li si video konceptualne fotografije koje je napravila mlada umetnica lara zankoul iz bejruta? kao u snu da ih pravi.

Фотографија корисника Lara Zankoul Photography

http://www.larazankoul.com

lepo je i pravedno što je nakon prošlogodišnjeg počasnog oskara za agnes vardu (1928-), film „faces places“ koji je prošle godine uradila sa mladim umetnikom koji se predstavlja samo kao jr, nominovan za oskara u kategoriji dugometražnih dokumentarnih filmova. trebalo je da agnes varda uđe u devedesetu godinu, pa da svet, konačno, shvati kolika je njena veličina.

anton ginzburg rođen je u rusiji, a  živi i stvara filmove, skulpture, slike… u new yorku… u hiperboreji. u snu. i na javi.

anton ginzburg, hyperborea, saint petersburg, russia, 2011

antonginzburg.com

http://antonginzburg.com/works_/hyperborea-2011/

(obavezno pogledaj ovo)

a ove knjige bih baš volela da imam:

Резултат слика

Резултат слика

hi, hello.’ at the entrance of the world of mankind, when they show me the shadow of youth and bring an important assignment into my life, amidst the fear of the anxiety of the unknown that causes the never-ending struggle between life and death, i wish to discover my boundless dream tonight. “ -yayoi kusama

i ovu:

Georgia O'Keeffe: a Life

yayoi kusama joj je svojevremeno (1955) iz japana napisala pismo georgiji o’keeffe. a georgia… uzvratila joj je pismom, lepim rečima i podstrekom. tako to rade veliki.

la grande bellezza je bio koncert grupe „laibach„. 13. januara u srpskom narodnom pozorištu, u novom sadu. nekako su mi svi ti ljudi koji jesu do poslednjeg mesta ispunili salu delovali umorno, sivo… zaspalo. na kratko tek probuđeno. a laibach… kako reče moja prijateljica nataša milović: „svaka čast umetnicima i kulturnim pregalnicima kakvi su oni. istrajavaju vekovima.“ onda su oni otišli dalje – u svet. a mi smo se vratili u noć. kada sam izašla na ulicu iz kafića, stanova, kafana i kafanica treštali su narodnjaci… srećna nova godina. 😦

kao prozor u taj svet u koji je otišao „laibach“, „nedeljnik“ nam je darovao besplatno digitalno izdanje „new york times-international report„, sa sve prevedenim tekstovima na srpski. čitam sa radošću. i glađu.

https://www.nedeljnik.rs/nytinternationalreport

***

post scriptum

pitam se gde su, šta rade, kakvi su im dani, misli i oči… milan kundera… jean-luc godard… bernardo bertolucci… odavno nisam ništa čula o njima…