Up on melancholy hill

kada nisam lazy vikendom idem do mog omiljenog parka. prvo prošetam ili provozam biciklom krug, dva (da osmotrim situaciju, btw, na jednoj klupi devojka je čitala prusta!), a onda sednem na moju klupu.  polako dišem i upijam prizor. nigde ne žurim. svet izvan parka jedva da postoji. da, volela bih da život sa one strane, ako ga ima, tako izgleda. kao taj pogled. kao park subotom i nedeljom ujutro. onda tako nagledana izvadim časopis ili knjigu. i čitam. ove subote ponela sam „original magazin“. neko je u njemu pisao da će se u budućnosti desiti dominacija samovozećih automobila koja će rezultirati prestankom potrebe za posedovanjem sopstvenih automobila i nestankom potrebe za parkinzima što će osloboditi prostore u urbanim sredinama za nešto drugo. za više zelenih površina, npr.  kada je bio dečak jeff bezos, vlasnik „amazona“, u školi je napisao da kada odraste želi da stvori svemirske stanice u kojima će živeti zemljani, a  zemlju bi pretvorio u veliki prirodni park. onda sam razmišljala da li je to utopijska ili distopijska priča… i dalje nisam sigurna. kada sam se vratila kući poslala sam poruku u kojoj mojom voljom poređana slova kažu kako sam srećna što sam dobar deo života provela u sporom ritmu 20. veka. a onda sam se popela na melancholy hill („…just looking out on the day of another dream…“). dok svet, meni znan i drag neumitno prestaje da postoji

Резултат слика за igor simic golf club - wasteland

na 32. stranici „original magazina“ počinje intervju sa igorom simićem. ovaj vizuelni umetnik i „demagog“ (studija vlasnik) zanimljivo priča/snima priče o našoj planeti posle apokalipse i o umetničkoj sceni ovde, u srbiji, pre (ili nadomak) apokalipse iste. u njegovoj video-igri „golf club – wasteland“ nakon ekološke katastrofe na zemlji, sve je otišlo dođavola, svi su izginuli, samo su bogati uspeli da pobegnu na mars. a kad ih nagrize nostalgija dolaze na zemlju. i igraju golf po ruševinama…

inteligentno, emotivno,  vizuelno visoko estetizovano i muzičkog dijapazona od lepote do dubokog bola. pa, još sa anom ćurčin.  

kad već pomenuh ovog mladog (und nadasve perspektivnog artistu) da skrenem pažnju i na njegovog „mislioca u supermarketu“. (da, direktna asocijacija na rodenovog…)

Mislilac-u-supermarketu

onda sam otišla na pijacu po cveće. kako nemam sto ruku, a otišla sam biciklom, kupila sam tek jednu saksiju sa crvenim muškatlama, jednu praznu veliku saksiju i zemlju. i buket turskih karanfila. sva pod utiskom boja sa pijace mislim da sam sa jasnom namerom podsvesti, naletela na sajt španjolke coco davez. ona je slikarka, ilustrator. tu sve vrišti od boja. ali ugodno oku vrišti, razigrano. pop art u zaletu na novi realizam. koketno. možda je tim putem valeria palmeiro stigla do imena coco davez. pogledaj joj samo potpis. pa, opet zaviri na njen sajt.

Firma Coco Dávez

 

u onoj svemirskoj stanici jeffa bezosa coco bi mogla da oslikava zidove. oslikavanje radi oslikavanja.radi unošenja radosti kada počne da ih razdire čežnja za zemljom…

(u ovom videu muziku bih radije ignorisala, za razliku od onih video zapisa gore…)

BLUE NUDE.jpg

Advertisements

dream, play, live

iliti

šta me ove zime (p)okreće

ako želiš da vidiš videćeš da:

ili preciznije: ako umeš da sanjaš.

život (life is life…) jasnije izbija na površinu kroz snove. bez snova između života i nas je teški teret beznađa. mrtvo more. ali, baš mrtvo. kao atomsko sklonište koje je spolja zabetonirano samo što si uspeo da uđeš da se u njemu sakriješ. a tamo nema ničega. a, logično, ubrzo neće biti ni kiseonika.

jedna kreativna agencija iz new yorka zove se „dream the end„. online art oaza kako oni kažu. mesto gde se nudi ostvarenje snova. i onda se snovi završavaju? ne bih volela da budem na mestu/tački/stanju gde se snovi završavaju i više ih nema. slutim da ljudi iz ove agencije nisu od te vrste, već da se samo radi o nazivu koji nekome (meni) može da zazvuči grubo. kao nešto konačno i bezizlazno. da nije tako u njihovim mislima/sajtu ne bi bilo mesto za sanjare poput majakovskog… ni za njegove stihove.

misao vašu,
što mašta na omekšalom mozgu,
ko lakej na masnoj sofi, od sala nadut,
dražiću dronjcima srca okrvavljenim grozno,
sit narugavši se, bezočan i ljut.

ja u duši nemam nijedne sede vlasi,
ni staračke nežnosti nema u njoj!
svet sam zaglušio snagom svog glasa,
dvadeset dvogodišnjak – idem,
lepotan, svoj.

(oblak u pantalonama, majakovski)

o, kako je lepo ono što sanja i stvara iz svojih snova švedski baletski umetnik, koreograf i reditelj alexander ekman. tokom decembra u pariskoj operi mesto snova bio je njegov balet „play„.

joseph campbell

i like creating worlds that have never been seen before.

– alexander ekman

 

http://alexekman.com

a da li si video konceptualne fotografije koje je napravila mlada umetnica lara zankoul iz bejruta? kao u snu da ih pravi.

Фотографија корисника Lara Zankoul Photography

http://www.larazankoul.com

lepo je i pravedno što je nakon prošlogodišnjeg počasnog oskara za agnes vardu (1928-), film „faces places“ koji je prošle godine uradila sa mladim umetnikom koji se predstavlja samo kao jr, nominovan za oskara u kategoriji dugometražnih dokumentarnih filmova. trebalo je da agnes varda uđe u devedesetu godinu, pa da svet, konačno, shvati kolika je njena veličina.

anton ginzburg rođen je u rusiji, a  živi i stvara filmove, skulpture, slike… u new yorku… u hiperboreji. u snu. i na javi.

anton ginzburg, hyperborea, saint petersburg, russia, 2011

antonginzburg.com

http://antonginzburg.com/works_/hyperborea-2011/

(obavezno pogledaj ovo)

a ove knjige bih baš volela da imam:

Резултат слика

Резултат слика

hi, hello.’ at the entrance of the world of mankind, when they show me the shadow of youth and bring an important assignment into my life, amidst the fear of the anxiety of the unknown that causes the never-ending struggle between life and death, i wish to discover my boundless dream tonight. “ -yayoi kusama

i ovu:

Georgia O'Keeffe: a Life

yayoi kusama joj je svojevremeno (1955) iz japana napisala pismo georgiji o’keeffe. a georgia… uzvratila joj je pismom, lepim rečima i podstrekom. tako to rade veliki.

la grande bellezza je bio koncert grupe „laibach„. 13. januara u srpskom narodnom pozorištu, u novom sadu. nekako su mi svi ti ljudi koji jesu do poslednjeg mesta ispunili salu delovali umorno, sivo… zaspalo. na kratko tek probuđeno. a laibach… kako reče moja prijateljica nataša milović: „svaka čast umetnicima i kulturnim pregalnicima kakvi su oni. istrajavaju vekovima.“ onda su oni otišli dalje – u svet. a mi smo se vratili u noć. kada sam izašla na ulicu iz kafića, stanova, kafana i kafanica treštali su narodnjaci… srećna nova godina. 😦

kao prozor u taj svet u koji je otišao „laibach“, „nedeljnik“ nam je darovao besplatno digitalno izdanje „new york times-international report„, sa sve prevedenim tekstovima na srpski. čitam sa radošću. i glađu.

https://www.nedeljnik.rs/nytinternationalreport

***

post scriptum

pitam se gde su, šta rade, kakvi su im dani, misli i oči… milan kundera… jean-luc godard… bernardo bertolucci… odavno nisam ništa čula o njima…

 

ono što je potrebno

živimo vreme kratke pažnje. sve kraće. kao onomad mini suknja mary quant. minimalizam u pažnji. do toga je dovelo ovo i ono. sva ta površnost. i sva ta tzv. pomagala i tehnološka dostignuća koja bi trebalo da nam priušte uštedu vremena… nikada više informacija, toliko puno impresija, utisaka… e, kada sam ja bila mlada (mislim fizički) postojala je grupa kozmetika (od kosmička etika) i imali su stvar: utisaka puna glava / utisci nisu prolazni…  btw, ispostavilo se da se utisci jedva i registruju, a kamoli da nisu prolazni… kratka pažnja ne uočava. kratka pažnja ne stiže da joj išta postane opsesija, ni nenadoknadivo. idemo sa fotografije na fotografiju, prelećemo preko iole dužeg teksta, ni za kratke nemamo strpljenja, a nedostatak strpljenja guši interesovanje… „idemo dalje“ je naš pravac. kuda? ka čemu? ka novom događaju, ka novom proizvodu, ka novoj, najnovijoj senzaciji. kratka pažnja je samoživa. kratka pažnja je pandemija. pre neki dan desili su se razorni zemljotresi u čak četiri zemlje. jedva da smo registrovali. ok, nisu se desili u našoj samodovoljnoj evropi, niti u „najbitnijim“ sjedinjenim državama, ali čak i da su se tamo desili bilo bi „svako čudo za tri… dana, sata, minuta, sekunde…“,  a i u iraku, iranu, japanu i kostarici žive ljudi, životinje i biljke.

pre nekoliko dana, 11.11.2017, agnes varda je u svojoj 89. godini postala prva žena koja je primila počasnog oskara. u kaliforniji u kojoj je snimila 1968. film „black panthers„. i sa 89 godina agnes varda je i dalje angažovana. a da bi bio angažovan potrebno je da fokusiraš svoju pažnju. da se usredsrediš. posvetiš. posvetiš sebe onome za šta si promislio, osetio, odlučio da je vredno boriti se. a ja? a ti? da li ti je uopšte stalo do nečega da bi se borio? da bi založio baš sve… agnes ne želi da snima filmove o ljudima koji poseduje moć. njen izbor su buntovnici koje se bore za svoj sopstveni život. ona je tome posvećena.

u filmu „amerika protiv johna lennona“ vidimo kako je john lennon uložio svoj autoritet, slavu i novac da bi pomogao radikalnim aktivistima, među njima i crnim panterima, u usa, u vreme vijetnamskog rata protiv istog. a nije morao.

žao mi je što sam tek nedavno počela da čitam margaret atwood. ona je svoju pažnju usmerila na položaj potlačenih, na žene, biljke i životinje u današnjem svetu i njihovu ugroženost. ona se plaši za sve nas. ona nas opominje. njena slika sveta je distopijska.

godinu potopa“ otvara himna božijih baštovana

 

vrt

ko čuva ovaj vrt

vrt tako divan i zelen?

 

beše to jednom vrt najlepši

što je ikada viđen.

 

u njemu sva božja stvorenja

plivala, hodala, letela;

 

dok ne dođoše pohlepni pljačkaši,

i pobiše ih redom sve.

 

sve drveće što je cvalo

i rađalo plodove sočne,

 

naslage peska su prekrile,

lišće, grane i korene moćne.

 

sve blistave i bistre vode

muljevite su postale,

 

a pernate ptice vedre

bez glasa su ostale.

 

o, vrtu, o vrtu najdraži,

tugovaću večne sate.

 

dok ne ustanu baštovani

i u život te ne vrate.

 

jan fabre misli da nada, ipak, postoji:

možda se ne vidi na prvi pogled, ali postoji u ovom cunamiju veštačke inteligencije, cunamiju novih medija, čovekova unutarnja žudnja i za emocijom i za katarzom. zato i mislim da su našim društvima i te kako potrebni.

Сродна слика

septembar, boks, books and co.

evo pala je i kiša. septembar je svoj na svome, a ja, ja već čujem šum mora kroz žaluzine one moje sobice na peleponezu… pa, dok se pakujem nešto bih da izbacim. iz sebe. pre nego što, za koji dan, ubacim u nju, tj. sebe, boje, šumove, mirise…  i jasno mi je skroz da ovo pišem zbog sebe i za sebe. a šta koga i interesuje što ja imam sa sobom? btw, htela sam i da pomenem/preporučim knjigu (tj. knjige) „razgovori u parizu“ branke bogavac. u jednom od tih intervjua milan kundera (negde početkom osamdesetih godina 20. veka) kaže:

„zamislite to društvo grafomanije gde niko nikog ne sluša i gde svi hoće da se ispovedaju. to je apsurdno društvo u kojem svi pričaju, ali niko ne sluša.“ 

i to je  ovo. upravo živimo uvertiru opere „apsurdno društvo“. i svi se apsurdno osećamo, ponašamo, živimo… svi pričamo, niko nikog ne sluša. (kako bi izgledalo da svi slušamo, a niko ne priča? mmada, ako uglavnom besmislice pričamo, a pričamo, onda je i bolje da se ne slušamo…)

a moraš da pronađeš neki smisao. makar privid nekog smisla.

evo čitaj ove intervjue. svašta zanimljivo i mudro možeš da pronađeš u njima.  emil cioran  je ovako objasnio zašto je pisao:

„… jer je  to bolje, taj način rasterećenja, nego da nekom razbijem njušku.“

1983.  branka bogavac intervjuisala je i marguerite duras, a ona joj tada, pre svog ovog ludila sa internetom, rekla:

„ubijaju nas informacijama. čak i o tebi samom, živiš usred informacija. to je strašno.“

e, da se vratim na sebe. (svoje ljubljeno sebe, se…) nije baš jednostavno kada ti treba mir, tišina, zeleno i plavo, a treba ti i beton sa nekim svojim sadržajima koji ti znače. rekoh već da se apsurdno osećam, ponašam…:-) i to ne ponekad.

mada, možda to nije nespojivo. arhitektonska dela koja stvara tadao ando, su to: spolja beton, beton, samo beton, a unutra… prostor, mir, tišina, svetlost, puno svetlosti, cele zgrade sa pogledom, a ne tek tamo jedna soba… i ando je, očito iz istog razloga kao i cioran počeo da stvara. da ne bi razbijao tuđe njuške. tadao ando je u mladosti bio bokser.

 

 

tadao ando pulitzer 1

pulitzer arts foundation, st. louis, missouri

 

 

leto, ali ne jared leto

ovo leto, iz mog ugla, skroz je fucnuto, a u isto vreme netaknuto. sedim i gledam ga. hipnotišem ga pogledom. curi, a kao da stoji. nema ni kiseonika. oxygen not included. nema šanse ni kalendar da shvatim. kao da ga prvi put vidim u životu. šta znače uopšte te reči: ponedeljak, utorak, sreda, četvrtak, petak ? ona preostala dva pojma još i razumem. imaju nekog smisla.

a bila sam na moru. davno. još u junu. i nije koristilo. a, sve mislim, nešto bih spoznala, barem te dane u nedelji, ako bih opet otišla. tamo gde sam bila nije bilo lungomara. neke uvale, zalivi, krivudavo, enigmatično… i kako onda da doživim mir zalaska sunca? kako da ga ispratim i pozdravim moj japan? danas sam se rasplakala kada sam shvatila da je lako moguće da ne odem još jednom. a onda ciao leto i dobar dan kiše, sneg, sivi dani i nisko nebo. znam da je budalasto, nezrelo, nezahvalno… toliko je bolesnih ljudi koji ne smeju ni da pomisle na letovanje. koliko siromašnih…

pa, hajde onda da radim ono u čemu sam najbolja. da sanjam!

već godinama u svojoj kancelariji držim uramljeni poster sa početka 20. veka. na njemu crtež  broda „italija“ i početna tačka: đenova.

i gledam svaki dan taj poster. i ništa mi ne pada na pamet. čak ni ne sanjarim. ni o brodu, ni o đenovi. kao da su sa neke druge, veoma daleke planete.

a čitam ovih dana jelenu j. dimitrijević. njene putopise. (preporučujem ih. oh, kako ih preporučujem! ta žena je bila čudo!) na put oko  dobrog dela sveta otisnula se iz đenove baš. a brod? pa, zvao se italija!:-) sad sa zavereničkim osmehom gledam taj poster. i nekako mi je miliji odlazak na posao. i ja ću jednom da se otisnem morem kao jelena j. dimitrijević. i po cenu morske bolesti. sedeću na palubi i namigivaću ka nebu. ona će to videti kako god zna i ume. a ta ume. i zna! pročitala sam prvo njen američki putopis „novi svet“ i volela bih da moja prijateljica nataša m. koja je sad u tom novom svetu može da pročita tu knjigu i da ide na mesta u njujorku na koja je i jelena išla kada se okončao prvi svetski rat. a po bostonu njenim tragovima da ide zadužila bih snežanu j, prijateljicu koja živi tamo. čujete vas dve?

a trenutno čitam „sedam mora i tri okeana„, njena putešestvija po istoku. između američkog i bliskoistočnog putopisa ganula me je njena poema „priviđenje“ koju je posvetila senima svoje prijateljice iz indije, persijskog porekla, lady dorabji tata koja je bila sledbenica zaratustre i koja je mlada preminula. kao i jelena dimitrijević imala je znanja iz mnogih oblasti , putovala je svetom i bila posvećena poboljšanju položaja žena. još jedna slobodna žena. i sa sopstvenom sobom, kako bi virginia woolf rekla… („–žena mora imati novca i svoju sopstvenu sobu ako misli da piše prozu…“.  i ako misli da diše, dodala bih ja.)

u poemi „priviđenje“ koju je jelena j. dimitrijević napisala na francuskom, oplakuje preranu smrt svoje prijateljice i priziva njenu dušu ne bi li joj objasnila da li joj se to ona lično pojavila u snu praćena nebeskom svetlošću, a duša pokojnice joj odgovara:

„to ne beša ona mrtva, već njen duh živi

što oblik smrtni poprimi

da te na vaše veličine zemaljske podseti,

da te pita

zašto je oplakuješ,

ona je umrla juče, ti ćeš sutra umreti,

ona je bila gozba pticama, ti ćeš crvima biti…

memento homo, quia pulvis es, 

et in pulverem reverteris.“

 

laibach su 14. jula, za izdavačku kuću mute objavili album „“also sprach zarathustra“… 

 

coppola family je objavila letnji broj magazina „zoetrope: all story“, gost dizajner (i pisac)  je jeff bridges. pogledaj kako on (i) to radi:

row, row, row your boat . . . (you know how it goes) . . . life is but a dream
gently, man, gently
—jeff bridges

Фотографија корисника Zoetrope: All-Story

Фотографија корисника Zoetrope: All-Story

umro je sam shepard.

sam shepard by victoria will for esquire, 2014

i jeanne moreau

laku noć…

 

la grande bellezza

odmor je stigao. more, ja ti stižem!!! i toliko puta postavljeno pitanje zašto dopuštam da mi se život pretvori u čekanje vikenda, čekanje godišnjeg odmora, čekanje putovanja… mislim, zar ne bi ceo život mogao da bude vikend, praznik (pokretni praznik, kako bi hemingway rekao), godišnji odmor od 365 dana? well… intimno znam da je to moguće. i da zavisi što od moje odluke, što od sreće kao neophodnog začina, kao soli npr.

zašto ne donesem tu odluku – i to znam. jer, odgovor je jasan kao sunčan prolećni dan. (da, strah! ja sam od onih plašljivih sa uvek gladnim očima.) a sreća? da li ona sama dolazi, prati nas mimo svega što bismo mogli razumom da objasnimo ili je prizivamo celokupnim svojim stavom? to ne znam…

spremajući se za put značajnu pažnju sam posvetila odabiru literature jer sam od onih koji odmor bez dobre knjige ne mogu ni da zamisle. na listi knjiga koje nosim našla se i „gošća“ koju je napisao japanski književnik takashi hiraide. prevashodno  je pesnik i to se vidi. jutros sam krenula do mog omiljenog parka i ponela tu knjigu da je samo prelistam. elem, pročitala sam je. celu!

mislim da bih mogla život da provedem u japanskom vrtu… neću da prepričavam roman, samo ću reći da je moja šolja čaja. spori ritam, pogled naklonosti za obično nevidljive stvari, melanholični/ljubavni pogled na život. na život koji prolazi. na životinje, biljke i ljude. koji su tu i koji odlaze. kao i kuće. i vrtovi.

na 21. str. srpskog prevoda (hvala izdavaču booka za sve dobre knjige) stoji:

nikolo makijaveli koji se bavio pitanjem sudbine, smatrao je da većom polovinom čovekovog života upravlja sudbina (fortuna), dok njoj suprotstavljena vrlina (virtu) vlada preostalom, manjom polovinom. on je sudbinu izgleda zamišljao kao hirovitu i lakoumnu boginju, kao reku koja bi bilo kad mogla da se izlije. (…) kad je makijaveli sudbinu poredio s rekom, kažu da je pod time podrazumevao reku arno, koja je firenci često nanosila poplave.“

a nakon godina i godina pauze slušamo novi album gorillaz. 20. juna ne propusti njihov live stream koncert  u 360 stepeni, meeting points:  fb i youtube. ceo album „humanz“ ćemo čuti. album dar, album opomena čovečanstvu, nama glupim zemljanima. ti znaš, ono što i damon albarn zna: ne živimo u najboljem od svih svetova… sebe smo razOčarali. a toliko puta smo umetnošću bar,  te iste  sebe očarali. znači, možemo, samo ako hoćemo… i uz malo sreće, one o kojoj je govorio niccolo machiavelli

Gorillaz - Humanz

pre neki dan sam na vice sportu gledala dokumentarac o košarkašu new york knicksa. carmelo anthony je njegovo ime. čuveni melo! sportista sa društvenim angažmanom! milioner koji nije slep za one koji nemaju. kada sam posle otišla na njegov site ostala sam bez reči. da su nam na mestima na kojima se upravlja kulturom ovakvi ljudi gde bi nam bio kraj? muzeji i galerije zasigurno bi radili punom parom. njegovo zanimanje za umetnost i kulturu nije samo na nivou interesovanja,  već i dobrog poznavanja aktuelne art scene, podrške mladim umetnicima, u ovom dokumentarcu na jednom mestu kaže da je ranije kupovao skupa platna koja je naslikao npr. basquiat, ali da je odlučio da od sada svoju kolekciju puni radovima dobrih, mladih i još neafirmisanih umetnika.  on sam se bavi fotografijom, slikanjem, dizajnira… uostalom pogledaj taj site:

http://www.thisismelo.com/

melo

a ovo je taj dokumentarac koji pominjem:

a znaš već da pratim modnu scenu. volim pametnu modu, modu za kreativne i pametne ljude. uvek se obradujem kada vidim rad nekoga sa tog polja ko ostavlja utisak kao kompletna ličnost. jedan od njih je 27-godišnji francuz simon porte jacquemus. on je neko ko uživa u jednostavnim, životnim stvarima. i ima osmeh koji mu ozari lice, pa zrači. mediteranac, samouki dizajner. sin uzgajivača povrća (i unuk!)  i uvek pominje svoje poreklo. i ponosan je na njega. neko koga je majka uvela u magični svet igle i konca, a onda poginula kada je imao samo 18 godina. neko ko sam postavlja sadržaje na društvenim mrežama, a ne nekakav tim ljudi, neko ko će vam se zahvaliti na komentaru ispod postova koje svakodnevno objavljuje, a ti postovi prepuni su ljubavi prema životu, prema porodici, nećaku, prijateljima, prema rodnom mestu koje se zove mallemort, dedinim povrtnjacima, prema zdravom načinu života, mediteranu, provansi … uostalom, nije on tek tako štićenik jedne rei kawakubo!

o svom brandu „jacquemus“ rekao je dazed digital prošle godine:

„jacquemus is not about nightlife and clubbing and things like that, it’s more about fruit and vegetables and rolling in the grass, it was such a trend to be underground, but i am the opposite, i like to wake up early, i love to exercise, i love chips – i love all these simple things.“

simon porte jacquemus photo by marion amadeo

ovo je nedavno prikazao u  marseille-u, revija koja se i zove marseille je t’aime na kojoj je predstavio svoju kolekciju ss2017 les santons de provence. to je ovako izgledalo:

a ovo je njegov site:

http://jacquemus.com

eto, htedoh da ti skrenem pažnju na neke lepe pojave i na neke divne ljude, tu u svetu oko mene, oko nas. ako si zdrav/a, ako imaš svoj kutak koji zoveš dom, ako imaš od čega da živitiš ti i oni koje voliš, ne zaboravi da si srećni dobitnik/ca. ja znam, a znaš i ti, one koji nisu srećni dobitnici, koji vode bitku za sopstveni život, koji se bore za golu egzistenciju… pomozi im. ili im drži palčeve da uspeju. ili im barem ne otežavaj.

budi zahvalan/a na onome što imaš. prvo to, posle sanjaj… ili sanjaj i budi zahvalan/a istovremeno…

 

the sun always shines on tv

pišem kada sam inspirisana. a nekada sam toliko inspirisana da sam gora od buridanovog magarca. ne da se dvoumim između dva plasta sena, nego je to more plastova, svuda oko mene. i dobro što je tako. to znači da za ovaj svet ima nade. u mnoštvu gluposti i beščašća i dalje ima lepote i pameti… a ne mislim da su mi kriterijumi niski i da me je baš lako oduševiti…

morten traavik & laibach, photo: daniel miller

o ovom čoveku koji je drugi morten na celom svetu za koga znam (prvi je morten harket)  već duže vreme nameravam da pišem, ali stalno imam osećaj da ću nešto važno da izostavim.

kako je dobro što ljudi kao što je on postoje. neukalupljeni, van krda, lučonoše slobode i smelosti, autentični.

morten traavik (1971.) je reditelj i konceptualni umetnik iz norveške. kao i laibach istražuje totalitarnu estetiku i simbole. i nalazi ih na raznim mestima. od severne koreje do svoje zemlje, rock koncerata, fudbalskih stadiona…

prvi put sam čula za njega kada je režirao spot za the whistleblowers“ grupe laibach. on je čovek koji je laibach odveo u severnu koreju i o toj poseti snimio film liberation day (koautor je ugis olte iz latvije).

slavoj žižek je ovom filmu je rekao:

„laibach u severnoj koreji je, rekao bih, najfascinantniji kulturni, ideološki i politički događaj 21. stoleća.“

laibach je svakako jedna od najzanimljivijih i najintrigantnijih pojava u savremenom svetu, pa je logično da me je zainteresovao i traavikov rad. što sam starija interesuju me intriginatne stvari koje izazivaju tektonske poremećaje ili čisti zen. za ostalo nemam ni volje, ni snage. nemam više vremena, što bi rekla desanka. 🙂  i nije to loše. lišavaš sebe bespotrebnosti.

„jednog dana analiziraću ovo, jednog dana bolje ću ispitati, osmotriti elemente sopstvene prirode, jer moja znatiželja u vezi sa svim stvarima, povezana s mojom znatiželjom u vezi sa mnom i sopstvenom prirodom, dovešće do pokušaja da razumem svoju ličnost – na osnovu ovih osobina uspeo sam da, opisujući sebe. u „zimskom danu“ pišem o nekom poput rusoa… mizantropskom zaljubljeniku u ljudski rod…“ (pessoa, heteronimi)

njegov umetnički rad i aktivizam je i glavna (možda i jedina) spona između zapadnog sveta i severne koreje danas. a njegovo viđenje nije sterilno, predvidivo, crno-belo. sam kaže da prikazuje severnu koreju nijansiranije nego zapadni mediji. o ljudima u ovoj zemlji piše da su otvoreni, topli, nalik drugim ljudima na ovom svetu više nego što smo skloni da pomislimo,  a da svoju zemlju poznaju jednako malo koliko i ostatak sveta. ima već nekoliko zanimljivih projekata iz te zemlje. nekada mu ide lakše, nekada teže.  u severnu koreju je prvi put otišao sa disco kuglom, a evo sada ima i taj film „liberation day“ koji je počeo da živi svoj život po festivalima. jedan od projekata je i onaj u kojem mladi muzičari iz severne koreje sviraju na harmonikama stvari mortenovih zemljaka, grupe onog prvog mortena,  iz „a-ha“.

pozorišnu režiju je studirao u rusiji i švedskoj. već godinama organizuje takmičenja u izboru miss mina, lepotica amputiranih udova, nastradalih od nagaznih mina u angoli i kambodži. takmičenje koje je, predvidivo, naišlo na nerazumevanje. između ostalog, zameraju mu seksizam, ismevanje žrtava… tako to uglavnom vide. nažalost, broj nastradalih na ovaj način u ove dve zemlje isuviše je velik i različiti načini (a morten ne odlazi tamo kao bezosećajni, superiorni čovek iz privilegovane zemlje sa severa evrope ) skretanja pažnje na ovaj problem i prikupljanja pomoći za žrtve (novčane ili u vidu pomagala, a ovi izbori podrazumevaju nabavku pomagala i 1000 američkih dolara) su dobrodošli. a što se tiče seksizma, kritičari neka obrate pažnju na one mainstream izbore lepote…

(ovo je adresa njegovog sajta za one koji žele još više da saznaju o traaviku:

http://www.traavik.info/ )

kada je ugovarao prvu posetu nekog rock banda u severnu koreju pitali su ga zašto baš laibach, evo šta im je rekao (mada, zaista, ko drugi bi bio bolji izbor?) :

„oni su vrlo sumnjičavi i vrlo dobro im je poznata kontroverzna pozadina laibacha. kada su mi izneli svoje opaske na činjenicu da laibach nastupa u uniformama i da ih se optužuje da veličaju fašizam, ja sam im rekao: „da, to je istina. no i vas na zapadu upoređuju s fašizmom i u tome su u krivu, zar ne? (…) „sjeverna koreja je tako strano i čudno mjesto ali istovremeno i vrlo spektakularno mjesto kuda netko sa zapada može otići. zato su i zbog samog avanturističkog momenta laibach bili vrlo sretni kad su čuli za nastup u pjongjangu. naravno je tu i ta etička dilema oko toga treba li uopće ići u jednu takvu zemlju kao što je sjeverna koreja. ali to svatko mora odlučiti sam za sebe. laibach je zapravo jedna umjetnička forma koja sadrži mnoge poruke istodobno. stoga mislim da je i ova, na prvi pogled kontradiktorna i apsurdna ideja s laibachom u sjevernoj koreji, zapravo dobrim dijelom upravo ono što laibach zapravo i jest. i upravo je stoga sam odlazak u sjevernu koreju vrlo „laibachovska“ stvar.“

na pitanje deutsche welle koliko su severna koreja i norveška slične kaže:

„i mi norvežani smo pomalo kao sjevernokorejci. mala smo zemlja. izolirani smo, ne želimo biti dio nekih zajednica poput eu. naravno da je naše društvo otvorenije, ali postoje sličnosti. i da se razumijemo: ja ne vjerujem u norvešku.“

 

///

a počelo je proleće. i raste želja za drumovima. i oblacima. jače se sanja. (samo jako!) patti smith je kupila kuću svog omiljenog pesnika – remboa. ne bih imala ništa protiv da kupim (i brinem o njemu najbolje što mogu) dom nekog od svojih omiljenih pesnika. pessoe ili majakovskog, na primer. mislim, ako je o kupovini reč. i tu postoji bezbroj razlog za i protiv…

„oh arthur arthur. we are in abyssinia aden. making love smoking cigarettes. we kiss. but it’s much more. azure. blue pool. oil slick lake. sensations telescope, animate. crystalline gulf. balls of colored glass exploding. seam of berber tent splitting. openings, open as a cave, open wider, total surrender.“

patti smith, from „dream of rimbaud“

patti_smith_6042-tt-width-604-height-405-attachment_id-6620

a kuda bih da putujem?

rekoh već: ili zen ili tektonski poremećaji.

dakle, ovde:

ili ovde: