Архиве категорија: music

the sun always shines on tv

pišem kada sam inspirisana. a nekada sam toliko inspirisana da sam gora od buridanovog magarca. ne da se dvoumim između dva plasta sena, nego je to more plastova, svuda oko mene. i dobro što je tako. to znači da za ovaj svet ima nade. u mnoštvu gluposti i beščašća i dalje ima lepote i pameti… a ne mislim da su mi kriterijumi niski i da me je baš lako oduševiti…

morten traavik & laibach, photo: daniel miller

o ovom čoveku koji je drugi morten na celom svetu za koga znam (prvi je morten harket)  već duže vreme nameravam da pišem, ali stalno imam osećaj da ću nešto važno da izostavim.

kako je dobro što ljudi kao što je on postoje. neukalupljeni, van krda, lučonoše slobode i smelosti, autentični.

morten traavik (1971.) je reditelj i konceptualni umetnik iz norveške. kao i laibach istražuje totalitarnu estetiku i simbole. i nalazi ih na raznim mestima. od severne koreje do svoje zemlje, rock koncerata, fudbalskih stadiona…

prvi put sam čula za njega kada je režirao spot za the whistleblowers“ grupe laibach. on je čovek koji je laibach odveo u severnu koreju i o toj poseti snimio film liberation day (koautor je ugis olte iz latvije).

slavoj žižek je ovom filmu je rekao:

„laibach u severnoj koreji je, rekao bih, najfascinantniji kulturni, ideološki i politički događaj 21. stoleća.“

laibach je svakako jedna od najzanimljivijih i najintrigantnijih pojava u savremenom svetu, pa je logično da me je zainteresovao i traavikov rad. što sam starija interesuju me intriginatne stvari koje izazivaju tektonske poremećaje ili čisti zen. za ostalo nemam ni volje, ni snage. nemam više vremena, što bi rekla desanka. 🙂  i nije to loše. lišavaš sebe bespotrebnosti.

„jednog dana analiziraću ovo, jednog dana bolje ću ispitati, osmotriti elemente sopstvene prirode, jer moja znatiželja u vezi sa svim stvarima, povezana s mojom znatiželjom u vezi sa mnom i sopstvenom prirodom, dovešće do pokušaja da razumem svoju ličnost – na osnovu ovih osobina uspeo sam da, opisujući sebe. u „zimskom danu“ pišem o nekom poput rusoa… mizantropskom zaljubljeniku u ljudski rod…“ (pessoa, heteronimi)

njegov umetnički rad i aktivizam je i glavna (možda i jedina) spona između zapadnog sveta i severne koreje danas. a njegovo viđenje nije sterilno, predvidivo, crno-belo. sam kaže da prikazuje severnu koreju nijansiranije nego zapadni mediji. o ljudima u ovoj zemlji piše da su otvoreni, topli, nalik drugim ljudima na ovom svetu više nego što smo skloni da pomislimo,  a da svoju zemlju poznaju jednako malo koliko i ostatak sveta. ima već nekoliko zanimljivih projekata iz te zemlje. nekada mu ide lakše, nekada teže.  u severnu koreju je prvi put otišao sa disco kuglom, a evo sada ima i taj film „liberation day“ koji je počeo da živi svoj život po festivalima. jedan od projekata je i onaj u kojem mladi muzičari iz severne koreje sviraju na harmonikama stvari mortenovih zemljaka, grupe onog prvog mortena,  iz „a-ha“.

pozorišnu režiju je studirao u rusiji i švedskoj. već godinama organizuje takmičenja u izboru miss mina, lepotica amputiranih udova, nastradalih od nagaznih mina u angoli i kambodži. takmičenje koje je, predvidivo, naišlo na nerazumevanje. između ostalog, zameraju mu seksizam, ismevanje žrtava… tako to uglavnom vide. nažalost, broj nastradalih na ovaj način u ove dve zemlje isuviše je velik i različiti načini (a morten ne odlazi tamo kao bezosećajni, superiorni čovek iz privilegovane zemlje sa severa evrope ) skretanja pažnje na ovaj problem i prikupljanja pomoći za žrtve (novčane ili u vidu pomagala, a ovi izbori podrazumevaju nabavku pomagala i 1000 američkih dolara) su dobrodošli. a što se tiče seksizma, kritičari neka obrate pažnju na one mainstream izbore lepote…

(ovo je adresa njegovog sajta za one koji žele još više da saznaju o traaviku:

http://www.traavik.info/ )

kada je ugovarao prvu posetu nekog rock banda u severnu koreju pitali su ga zašto baš laibach, evo šta im je rekao (mada, zaista, ko drugi bi bio bolji izbor?) :

„oni su vrlo sumnjičavi i vrlo dobro im je poznata kontroverzna pozadina laibacha. kada su mi izneli svoje opaske na činjenicu da laibach nastupa u uniformama i da ih se optužuje da veličaju fašizam, ja sam im rekao: „da, to je istina. no i vas na zapadu upoređuju s fašizmom i u tome su u krivu, zar ne? (…) „sjeverna koreja je tako strano i čudno mjesto ali istovremeno i vrlo spektakularno mjesto kuda netko sa zapada može otići. zato su i zbog samog avanturističkog momenta laibach bili vrlo sretni kad su čuli za nastup u pjongjangu. naravno je tu i ta etička dilema oko toga treba li uopće ići u jednu takvu zemlju kao što je sjeverna koreja. ali to svatko mora odlučiti sam za sebe. laibach je zapravo jedna umjetnička forma koja sadrži mnoge poruke istodobno. stoga mislim da je i ova, na prvi pogled kontradiktorna i apsurdna ideja s laibachom u sjevernoj koreji, zapravo dobrim dijelom upravo ono što laibach zapravo i jest. i upravo je stoga sam odlazak u sjevernu koreju vrlo „laibachovska“ stvar.“

na pitanje deutsche welle koliko su severna koreja i norveška slične kaže:

„i mi norvežani smo pomalo kao sjevernokorejci. mala smo zemlja. izolirani smo, ne želimo biti dio nekih zajednica poput eu. naravno da je naše društvo otvorenije, ali postoje sličnosti. i da se razumijemo: ja ne vjerujem u norvešku.“

 

///

a počelo je proleće. i raste želja za drumovima. i oblacima. jače se sanja. (samo jako!) patti smith je kupila kuću svog omiljenog pesnika – remboa. ne bih imala ništa protiv da kupim (i brinem o njemu najbolje što mogu) dom nekog od svojih omiljenih pesnika. pessoe ili majakovskog, na primer. mislim, ako je o kupovini reč. i tu postoji bezbroj razlog za i protiv…

„oh arthur arthur. we are in abyssinia aden. making love smoking cigarettes. we kiss. but it’s much more. azure. blue pool. oil slick lake. sensations telescope, animate. crystalline gulf. balls of colored glass exploding. seam of berber tent splitting. openings, open as a cave, open wider, total surrender.“

patti smith, from „dream of rimbaud“

patti_smith_6042-tt-width-604-height-405-attachment_id-6620

a kuda bih da putujem?

rekoh već: ili zen ili tektonski poremećaji.

dakle, ovde:

ili ovde:

11 коментара

Објављено под Art, movie, music, politics, travel

the world is on fire / the beautiful days of aranjuez

da krenem od kraja. the world is on fire:

stvar na kraju  wendersovog filmadivni dani u aranhuezu“ koju izvodi gus black ( (koji je i reditelj, btw).

i reči:

hey hey hey, there’s nothing left to say
the world is on fire and i love you, i love you

hey hey hey, somethings never change
the world is on fire and i love you, i love you

a početak?

na početku je lou reed i „perfect day„:

u sredini je nick cave koji se pojavljuje lično i na klaviru svira „into my arms„:

ja volim wima wendersa. ali, ovo nije njegov najbolji film. u stvari, sva razmišljanja o filmu me vraćaju na to da reda kateb nije bio dobro rešenje…

u ovom filmu-eseju (rađen u 3d tehnologiji) radnja (koja je zapravo odsustvo radnje u smislu akcije)  se odvija u vili sa pogledom koji i smiruje i raspamećuje, vili  u okolini pariza koja je pripadala slavnoj sarah bernhardt. u letnjim danima.  dakle, u prostoru i vremenu nalik na raj. (reda kateb ima crvenu jabuku- direktna asocijacija na raj). spolja gledano reda kateb je stilizovan da liči na petera handkea koji se i lično pojavljuje kroz nekoliko kadrova… i koji je autor komada po kojem je wenders uradio scenario. mislim da bi nick cave bio moj izbor za tu ulogu. on ili neko slične energije bi pojačao film. reda kateb je neubedljiv. i meni čak iritantan. da sam ta žena u filmu (koju btw. igra handkeova supruga sophie semin kojoj je tekst i posvećen i koja ima veoma zanimljivu biografiju, pre nego što je postala glumica masterirala je na pravnom fakultetu i na francuskom institutu za modu u parizu i 3 godine je radila za yamamota! a yamamoto je wendersov blizak prijatelja. yamamoto je juče baš dok sam u bioskopu gledala ovaj wendersov film pokorio ponovo paris na pfw. i tako, sve je na neki način povezano u krug…) ne bih duže od 15 minuta izdržala da sedim naspram njega. ne znam zašto wenders ne bi ponekad pokušao sa markantnijim muškarcima u svojim filmovima… ili čak zašto handke nije handke ( a ne samo baštovan) u ovom filmu? to što je igrani, manje je bitno za ovaj film. on je, ionako, film-esej, pa je mogao da bude nešto između dokumentarnog i igranog…

peter handke osim što se pojavljuje kao baštovan, osim što je scenario filma adaptacija njegove drame, osim što reda kateb podseća vizuelno na njega, pojavljuje se i kao pisac koji stvara ovaj tekst na pisaćoj mašini, pisac kojeg igra jens harzer:

a naslov filma?

 the title of the film was actually taken from a verse from don carlos by schiller: „these beautiful days at aranjuez have come to an end”… (camillo de marco)

 

a ovo je casa del labrador u aranjuezu koje se sophie seća…

photo: javier martin espartosa

na zvaničnom sajtu fimu možeš da pročitaš šta sam wenders kaže o filmu:

http://www.lesbeauxjoursdaranjuez-lefilm.com/en/synopsis

i da, jedna od ključnih stvari u filmu je ovaj džuboks. taj džuboks, muzika, nick cave, ta prelepa kuća, šum vetra kroz granje drveća… eto, toga ću se sećati…

 

hey hey hey, there’s nothing left to say
the world is on fire and i love you, i love you

hey hey hey, somethings never change
the world is on fire and i love you, i love you

 

11 коментара

Објављено под Art, movie, music

nešto očekivano i nešto neočekivano

proleće je (najzad) u vazduhu. miriše na život. na život kakav bi trebalo da bude kada bi sve bilo za pet. d. i ja smo se sinoć vraćale iz bioskopa. šetale i filozofirale. volim da razgovaram sa njom. ona je nepretenciozna, empatična, talentovana za puno stvari… nije površna. i da, mogu bez zadrške da kažem da je dobra osoba. a dobre osobe je teško pronaći, privući, zadržati, naći vremena za njih i one za tebe… posebno sada, u ovim godinama i u ovo vreme nas otuđenih. ljudi. posebno kada ti je već umro neko ko je bio najbolji prijatelj. a tog nekog, tj. tu – najbolju od svih u ovom životu videla  sam danas. na ulici. hodala je ispred mene i s leđa nisam posumnjala, ali kada sam počela da je zaobilazim… profil, kosa, izraz lica… i ukopala sam se u mestu, pa se opet našla iza nje. u jednom momentu desnu ruku je prebacila preko levog ramena da proveri da li  je šal na svom mestu… i šaka, i prsti bili su njeni, i način na koji ih pomera bio je njen… prepoznala bih. uvek.

to je bilo neočekivano, iako je s vremena na vreme vidim. šeta ulicama u telima raznih plavokosih žena hitrog  i radosnog koraka. i uvek ispred mene. sa iste strane ulice. onda samo nestane u gužvi…

očekivano dobar je bio sinoćnji film. gledale smo farhadijevog „trgovačkog putnika“. očekivano, jer bila sam s a s v i m  sigurna da asghar farhadi ne može da napravi loš film. to sam znala još nakon prvog njegovog filma koji sam gledala – „priča o elly“. kao što sam znala i da će da budu maestralni taraneh alidoosti i shahab hosseini, baš kao i u „priči o elly“ što su bili nezaboravni. a kakav je „trgovački putnik„? uronjen u bol.  i u pitanja. jer, moraš da se zapitaš ko si, koji je smisao tvog postojanja i koji je smisao svega oko tebe. jer, ako se ništa od toga ne zapitaš baš si budala. moraš da se zapitaš čak iako slutiš da nećeš skoro ništa uspeti da saznaš, naučiš, rasvetliš…  kakvi smo samo stranci jedni drugima, kakvi smo stranci sebi samima… i moraš da se suočiš sa svojim stvarnim emotivnim stanjem… oči u oči.

(photo by afp) shahab hosseini, taraneh alidoosti i asghar farhadi na kanskom festivalu 2016. 

jutros mi je d. poslala link ka sajtu o ovoj kući, a ja delim link ka videu sa tom čudesnom kućom:

bilo je neočekivano da nešto tako lepo, tako posebno,  nađe se na tako brutalno ružnom mestu kao što je napuštena cementara. ali, u toj napuštenoj cemenatari nedaleko od barcelone arhitekta ricardo bofill je napravio svoj dom, dom za čije stvaranje je pozvao i filozofe, i matematičare, i slikare, i sociologe i pisce. i stvorio prostor sa kojim je duhovno povezan. i preko koga je, uprkos betonu, povezan sa prirodom. udahnuo je budućnost nečemu što je bilo osuđeno na doživotnu (!) prošlost.

kao što neko reče u komentaru na ovaj video: la grande bellezza! ovo bi bila idealna kuća za  sorrentinovog junaka imena jep gambardella. ali, za onog jepa koji je došao k sebi… koji se pronašao. i u toj kući uživa u tišini. i piše drugu knjigu.

la fábrica

još nešto mi je ovih dana neočekivano. jedna knjiga.niče za osobe pod stresom. mislim, ko bi očekivao da mu niče pomogne u borbi protiv stresa?!  na str. 49. stoji ova ničeova rečenica: „onaj dan tokom kojeg nismo nijednom zaplesali treba smatrati izgubljenim“. ni autor ove knjige allan percy nije od ničea očekivao ovakvu preporuku. niče i ples?! percy komentariše ovako:

„obično je neko ko se našao na samom rubu egzistencije upoznao i njene najblistavije trenutke. ples je možda najprirodniji i najtradicionalniji izraz ljudske radosti. u plemenskim zajednicama plesalo se da bi se prizvali duhovi i kiša, ali i da bi se lovci pripremili za lov. savremene studije o terapiji plesom pokazuju da ples u svakom obliku može biti primenjen u različitim vrstama lečenja.“ etc. etc.

o č e k i v a n o   j e  d a   b u d e   n e o č e k i v a n o.

 

Оставите коментар

Објављено под Art, fashion, movie, music

I wah-wah-wah-wah-wonder

znaš, kada čitam japanske priče dešavaju mi se lepe slučajnosti. na primer ova: pre neki dan, jedan od onih blagoslovenih, neradnih, čitam murakamijevu priču „yesterday“ iz zbirke „muškarci bez žene“ i usred priče onaj koji je iz kobea, iz ašije, i koji je prvo lice jednine u priči, izlazi u susret čudnoj želji svog prijatelja koji je rođen u tokiju, ali savršeno govori dijalekt kansaija kako bi na miru mogao da navija za omiljene hanšin tajgerse. čudna želja bila je da izađe sa njegovom devojkom. prvo lice jednine nevoljko je izvodi. u bioskopu gledaju woody allenov film „manhattan„. i sada na scenu stupa moja lepa slučajnost: ja multitasking woman vrtim kanale, odmah po završetku priče, i… na jednom od kanala ide „manhattan“! baš kao što mi je prošle subote dok sam gledala wendersov film „tokyo-ga“ stigao zahtev za prijateljstvo od jednog japanskog kompozitora. kompozitora čiji je ozu omiljeni reditelj, a koji je u kamakuri (50 km od tokija, ozu je tamo živeo) imao prilike da upozna wendersa…

tokyoga

tokyo-ga, wim wenders

lepe stvari se dešavaju i kada ne postoji (ili je ne primećuješ) slučajnost. juče mi je na fb iskočila objava da će u martu (10. mart, austin, texas, na sxsw festivalu) biti premijera najnovijeg malickovog filma „song to song“ i , evo, ne mogu da prestanem da gledam prvi trailer za taj film. i da slušam „runaway“  del shannona. u filmu igraju: ryan gosling (i peva!), michael fassbender, natalie portman, rooney mara, christian bale, val kilmer, ali i patti smith, lykke li, black lips, iggy pop, red hot chili peppers, florence and the machine, john lydon… ne mogu da dočekam! puna poverenja u sve što malick napravi. baš sve. svaki kadar.

we thought we could just live from song to song, kiss to kiss… (rooney mara u „song to song“)

dok čekam „song to song“ uživam u ponovnom gledanju „to the wonder„. volim te reči iznutra, volim spori ritam, volim fotografije svetla kroz prste, svetla kroz krošnje drveća, volim šum trave, lavež pasa u tihim ulicama, volim muziku, volim što svi u filmu govore na svojim maternjim jezicima…

postoji scena u kojoj mlada italijanka kaže:

„život je san. u snu ne možeš da praviš greške. u snu možeš da budeš šta god hoćeš. bilo šta. ti si mali sanjar. treba da letiš.“

kada je bio prvi neradni išli smo da gledamo konje. konje koji jure. konje koji su zatvoreni. konje koji se igraju. konje sa tužnim, velikim očima. i malick je strelac. pola čovek, pola konj.

samo držim otvorene oči i gledam. bez želje da bilo šta dokažem.

volela bih da sam konj.

2 коментара

Објављено под Art, books, movie, music, photography

berlin, sa berlincima

nekoliko nedelja pre odlaska u berlin za volanom taksija kojim sam se vozila sa posla jednog dana sedeo je anđeo damiel.  imao je cca 50 godina, dugu smeđu prosedu kosu svezanu u rep i sve crte lica bruna ganza. ja sam sedela na zadnjem sedištu i krišom mu posmatrala lice u retrovizoru. da budem sigurna da je to on. damiel. ili bruno ganz. svejedno. jasno je bilo da ako je to stvarno on nema potrebe  glasno da kažem da sam ga prepoznala. on je, u tom slučaju, ionako čuo svaku moju misao od momenta kada sam ušla u vozilo. onda sam dobila išijas, pa sam napunila 50 godina, pa sam ležala dve nedelje i kusur u krevetu i vodila fenomenalni prustovski život. samo bez potrage za izgubljenim vremenom. vreme me uopšte nije interesovalo. interesovao me je samo taj prostor dnevnog boravka gde se sam se ulogorila, knjige, filmovi, internet i moji snovi. leđa i leva noga su se upinjali da to pokvare, ali im nisam dozvolila. vodič za berlin i pregled sajtova o berlinu i pomislih, naivno, da sam spremna za put. sletela sam u jutro, dan je bio siv, berlin je bio siv, ali vozila sam se od tegela ka charlottenburgu širokim bulevarima i moja radoznalost je bila u petoj brzini. na moje razočarenje tamnoputi taksista je odbijao i da me pogleda, a kamoli da komunicira. a meni se baš pričalo. pokušavala sam svašta, ali ništa nije palilo. dakle, totalno sam mu antipatična, pomislih. da je on bio jedan od wendersovih anđela čuo bi tu moju misao i onda bi se nasmešio. nije. znači, nije anđeo. onda sam ućutala i nastavila da posmatram početke mog berlina. tu i tamo tamo bih ciknula. za sebe. volim da upoznajem nove svetove. ja sam radoznao duh koji voli da leži u krevetu i sanjari. oksimoron? ne znam. takva sam od kada sam se spustila na ovaj svet. mali buda sa utakmicom u glavi. i 50 punih godina. o bože, stvarno je puno, a ja još nisam ni odrasla! (no, hvala ti, bože, na tome!) mmmada kada sam poređala knjige erice jong, jednu pored druge, malo sam se smrzla. „strah od letenja“ sam čitala kada sam stvarno bila balava, „strah od pedesete“ kada sam imala 33 i mislila da je 50. godina najudaljenija tačka od mene u svemiru i „strah od umiranja“ koji sam čitala prošle godine. i to je to? sve? nema više ničega? ili nema više straha?

odoh ja nazad u berlin. dakle, dan je bio siv, ali je automobil bio crn i blistav. ako žena mora da plače neka to bude u jaguaru, a ne u autobusu.  tako nekako reče  françoise sagannisam plakala, ali, eto nisam imala sa kime da ćakulam. pa, ako moram da ćutim… u neko doba rešim da, ipak, ne odustanem. pitam ga odakle je muzika koju pušta. odgovor kratak: sudan. ooo, počeh da delim komplimente. i zaista sam mislila da je lepa muzika. muzika iz sudana me je uvela polako u berlin. i tu se prvi put osmehnuo. uto smo stigli do hotela. kofer mi je bio u prtljažniku, krenuo je da ga izvadi i da mi naplati vožnju, kada se pojavio besan čovek. tako besnog čoveka ne pamtim da sam videla u životu, a viđala sam besne. bljuvao je vatru metaforički, a bukvalno i nedvosmisleno je urlao i izgovarao reče koje srećom nisam razumela, jer ne govorim nemački. kada je na tren zastao da, valjda, uzme dah, odnekud se pojavio još jedan, istovetan njemu. taj je urlao na nesrećnog taksistu iz sudana još bezumnije. pominjao je reč „policaj“, vadio mobilni telefon i fotografisao ga… ja sam prvo zanemela, a onda sam počela kao pokvareni gramofon da ponavljam taksisti; „sorry“, „sorry“, „sorry“… bilo me je sramota moje boje kože. i moje bespomoćnosti. nikako nisam uspevala da shvatim zašto bi se neko tako ponašao kao ova dvojica bezumnika. ali, nisam ostala tu. platila sam i ušla u hotel. u hotel u kom su zbog moja dva prezimena, jednog na „chki“ i drugog na „ov“ pomislili da sam ruskinja i obraćali mi se na ruskom, iako sam ja odgovarala na engleskom. kakogod, uzela sam ključ od sobe, obukla pidžamu, popila diklofenak, pojela dva plazma keksa i legla da spavam. pre toga sam bacila pogled na ulicu, u zgradi prekoputa. šarenoj kao prolećni voćni kolač, velikim slovima pisalo je „fizijatar“. nasmejah se u sebi: eto, i berlin zna šta me muči. onda je iz halea stigao moj muž i krenuli smo da osvajamo berlin. padoše mi na pamet stihovi leonarda cohena: „first we take manhattan, then we take berlin / i’m guided by a signal in the heavens / i’m guided by this birthmark on my skin…“ 

bila je nedelja, ništa skoro u našem kraju nije radilo, pa smo večerali pečenu gusku sa narandžom u najbližem, ispostavilo se srpskom restoranu, u kom nas je ispod portreta novaka đokovića posluživao konobar iz zagreba, a za susednim stolom sedeli majka, sin i unuče, romi iz unutrašnjosti srbije. čista proza. a čekala sam poeziju. srećom, miloš crnjanski me je upozorio i ohrabrio, a on je poznavao tu zemlju i taj grad: „nemačke pojave i stvari ne samo da nisu bezbojne, već su naprotiv, puno, gusto šarenilo, često oporo, i baš zato, nezaboravnije. magla i bezbojnost, sivo nebo koje smo navukli da zamišljamo nad pruskom, spadaju u netačne i zastarele podatke, i inače mnogobrojne, preostale iz prošlosti...“ (miloš crnjanski,“knjiga o nemačkoj“, 1931)

preispitivala sam sebe šta znam o ovom gradu, koje su mi prve asocijacije: „nebo nad berlinom„, alfred döblin , fassbinder i „berlin alexanderplatz„, bauhaus archiv, brechtov teatar, olimpijske igre 1936, jesse owens, filmovi leni riefenstahl, marlene dietrich, mi deca sa stanice zoo, einstürzende neubauten i blixa bargeld, brežnjev i honecker kako se ljube, rosa luxemburg kojoj se u berlinu izgubio svaki trag 15. januara 1919, john kennedy 1963. u poseti berlinu koji je izjavio da je krofna… ima sigurno još toga, ali bila sam umorna kao pseto i ničeg se više nisam sećala. da me je sreo vlasnik hotela lako bi mogao da me ubedi da sam ruskinja. ili štagod.

u berlin se nisam zaljubila na prvi pogled. znaš već i zašto i kako: sivo nebo, epizoda sa bolesnicima ispred hotela, moj išijas… ali, znala sam, imala sam svest, predznanje ili kako se to već zove, da sam u new yorku evrope. u urbanoj sredini i ti kakvoj! gradu sa prošlošću koja pritiska, opominje, boli, ali i gradu koji je željan budućnosti. dakle, sanjar je. a to je već dovoljna količina sličnosti između njega i mene. samo nam je trebalo vremena. onoga što ionako ne postoji. dakle, čekanje me nije ništa koštalo. stajali smo licem u lice. taj grad i ja. bila sam u drugim delovima nemačke, ali berlin je nešto sasvim drugo. to 1931. piše i crnjanski, moj banaćanin, koji kaže da je berlin zanimljiviji od ostale nemačke: „ta metropola, što se mnogo izmenila, što ne žudi za prošlošću, već za budućnošću, što podučava, zapoveda, lomi, vara, truje i hrani, samo po sebi vredi da se upozna uzduž i unakrst, baš zato, jer je skroz moderna, sa novim profilom, bez onog bivšeg, pod šlemom.“

posle je, na žalost, opet izgubila glavu (i srce i dušu) pod šlemom. rušila sadistički i bila rušena, podeljena, pa spojena… ali, utisak modernosti te metropole i sada je dominantan.

ja ne znam odakle da počnem u sećanju posle one gorepomenute pečene guske.  u glavi ringišpil uspomena i utisaka. kao slike  sa vožnje na onom točku na alexanderplatzu. možeš li na tom točku koji ide gore-dole, pa u krug da ne budeš nevino dete u gradu koji zna da se nevinosti jedva seća? grad iz kojeg je (i) wilhelm reich morao da pobegne. (nemoj nikako da propustiš da ne čitaš, i čitaš, i čitaš njegovo delo „čuj, mali čoveče„).

Фотографија корисника Jovanka Kozlovacki Damjanov

u ovom čudesno lepom čudu smo se vozili. i bili deca…

kako ne znam odakle da nastavim, ni sa čime da završim okačiću utiske kao nasumično izvađen veš iz mašine i okačen naokolo, po štriku, radijatorima, stolicama… večernja šetnja po maglom prekrivenom luksuznom kudamu. vožnja autobusima 100 i 200. moja fasciniranost istočnim berlinom, iako se na tu kartu sa sobom nisam kladila pre puta. multikulturalni, šareni kreuzberg. biciklovi, biciklovi, biciklovi iako je bio minus. i deca voze biciklove po ovoj zimi! parkovi, parkovi, parkovi! ulazak u glavnu zgradu humboldt univerziteta koji je dao 20 nobelovaca, od maxa planka, alberta einsteina do gustava hertza i ne-znam-koga-sve-još. na zidovima njihove fotografije i onda dok se penješ na sprat ogromnim stepeništem na zidu velika kamena tabla i na njoj marxova 11. teza o feuerbachu. mi smo se, bez da smo trepnuli, odrekli svega, pa i toga. a u vodećoj evropskoj kapitalističkoj zemlji nisu! u gradu ćeš videti i spomenik marxu i engelsu!

kako je trećeg dana granulo sunce kada sam krenula u bauhaus archiv!  idealan dan za fotografisanje ovog prelepog zdanja (unutra je zabranjeno fotografisanje) i za šetnju po za svakodnevni život izmišljenu četvrt tiergarten, sa prelepom arhitekturom i ooogromnim parkom. u bauhaus arhivu pored redovne postavke bila je i izložba fotografija lucie moholy. izložene su i njene fotografije sa puta po našim krajevima sa početka prošlog veka. onda  žandarmerijski trg i ulice oko njega, lepe, gizdave, restoran koji takođe nosi žandarmerijsko ime u kome smo imali sjajnu večeru (ja sam namerno odabrala kuglice od mesa koje nose ime grada u kojem je rođen kant, grada čija me priča u zadnje vreme prati poput senke u stopu, počev od kunderinog romana „praznik beznačajnosti“ u kojem je jedan od glavnih junaka, grad sulude geografske-istorijske priče, jedini današnji ruski grad van rusije… a nakon večere šetnja sa našim berlinskim prijateljima po delovima grada koje mogu samo berlinčani da ti pokažu. pa, tajanstveno lepa jevrejska četvrt, ostrvo muzeja, šarlotenburški dorac! veličanstvena unter den linden. šarmantna stara nikolajeva četvrt u kojoj smo ručali u krčmi iz 16. veka… mesto ispred pravnog fakulteta gde su 10. maja 1933. knjige bile na lomači…  u ulici fasanenstrasse u literaturhaus berlin, koji je i restoran i nešto kao kulturni centar, sa našom prijateljicom koja živi u berlinu, jeli smo supu od kestenja, slušali jazz i gledali izložbu posvećenu glumici carola neher koja je bila jedna od omiljenih brechtovih glumica. i više od toga. a onda je emigrirala u sovjetski savez i nestala. bukvalno. i kažu da brecht nije ništa učinio, a da je mogao…

Фотографија корисника Jovanka Kozlovacki Damjanov

bauhaus archiv

mene je srce, ipak, najviše vuklo ka postdamer platzu… tamo je biblioteka u kojoj anđeli posećuju starca homera i druge koji tamo dolaze u „nebu nad berlinom“. bez posete toj biblioteci poseta berlinu ne bi imala smisla za mene. videli smo i impresivan, moderan, muzej nemačkog filma na tom trgu, ultra moderan sony centar…  čista početnička sreća nas je poslužila u penjanju na 28. sprat panorama punkta (naši berlinski prijatelji to još nisu uspeli, rezerviše se i po 30 dana unapred i stalno su gužve, a mi smo bili sami u liftu) sa kojeg se pruža impresivan pogled od 360% na ceo grad, pa sam mogla da napravim ovakve fotografije:

Фотографија корисника Jovanka Kozlovacki Damjanov

Фотографија корисника Jovanka Kozlovacki Damjanov

ima toga još. ali, sad sam umorna i spava mi se. trebalo je savladati ovoliki grad. da li sam pomenula hedonizam po bezbrojnim božićnim pijacama širom grada, tako kič, ali tako veselim i šarmantnim?

e, da, videla sam da u bioskopima igra film o handkeu:

2 коментара

Објављено под Art, books, movie, music, photography, politics, travel

čovek koji će spasiti operu iliti beg od istovetnosti

volim pretposlednju sedmicu u mesecu kada uz nedeljnik“ izađe i dodatak „the new york times: international report“ sa odabranim tekstovima prevedenim na srpski. uživam. u tim tekstovima lišenim senzacionalizma i primitivnosti. guštam gotovo svaki. sa uživanjem. čak i sa išijasom. a u ovom broju dodatak o hrani je moja preporuka broj 1.  tako sam pročitala kako su jeli američki starosedioci i kako njihovi potomci kradu od zaborava tu kuhinjsku magiju. ali, tekst o ženi koja se zove isabella dalla ragione, koja na svom imanju u brdima oko naselja città di castello u umbriji, u italji, spasava drevne sorte voćki od izumiranja i stvara „arheologiju stabala“ starih sorti voća, posebno me je oduševio. isabella navodi zastrašujući podatak da se početkom 19. veka u italiji uzgajalo oko sto sorti jabuka, vek kasnije se taj broj prepolovio, a danas tek tri sorte čine 80%  proizvodnje jabuka u italiji. (sumnjam da je na nekom drugom mestu na zapadu drugačije.) ona to objašnjava težnjom savremenog čoveka ka istovetnosti.

to je, na žalost, sasvim precizna dijagnoza nas kao vrste. naše bolne i glupe regresije. zato se do ganutosti obradujem kada otkrijem nekog od onih koji se ne daju. nekoga ko se baš drznuo. ko je sasvim svoj. kakvog ljudi neštedemice etiketiraju. da je ekscentrik. čudak. neprilagođen. a zapravo je onaj koji spasava ono što je stvarno važno. ovaj čovek o kome ću danas da pišem zadao je sebi misiju da sačuva operu od istovetnosti. on se zove teodor currentzis. genije. dirigent. muzičar. pesnik. čak i glavni glumac u ruskom filmu „dau“ koji je režirao ilya khrzhanovsky. rebel rebel. zaljubljenik u muziku. posvećenik. šarmantni anarhistički narcis. anđeo i vrag atraktivnog izgleda kojeg je itekako svestan. pored yanisa varoufakisa, eto još jedan nekonvencionalni grk daleko od istovetnosti, grk rokerskog imidža koji je uzdrmao svet. na njegovoj vizit-karti piše:

теодор курентзис, dreamer of dreams.

kako sam ovih dana zbog bolesti prinuđena da mirujem (i time apstiniram od svega što želim da apstiniram, što nije moguće kada si u mašini svakodnevnog življenja) imala sam sreću da vidim prilog na tv izdanju deutsche welle (dwo njemu. i to nekoliko puta. (u gluvo doba noći  i u cik zore idu reprize.) to su zapravo odlomci iz filma christiana bergera „currentzis – the classical rebel“ (2 dela).

http://www.teodor-currentzis.com

Θεόδωρος Κουρεντζής

teodor currentzis je grk sa ruskom adresom. i ruskim državljanstvom. ovaj genijalni muzučar svesno je odlučio da ne stvara u nekom velikom svetskom centru pod stalnom lupom masovnih medija i masovne pažnje (iako ne uspeva ni tamo na dalekom severu da im umakne), nego je otišao u hladni perm podno urala, u nekadašnji centar sovjetske vojne industrije, 1400 kilometara istočno od moskve. rođen je u atini 1972. već sa 4 godine uči da svira klavir, sa 7 violinu. kao dvanaestogodišnjak na atinskom konzervatorijumu studira violinu (potom i violu), a sa 15 godina student je kompozcije. 1994. odlazi u st. petersburg i studira dirigovanje kod čuvenog ilje musina. (musin je rekao da je imao mnoge nadarene učenike, a samo jednog genija. jasno je na koga je mislio.)iste godine je dobio i stipendiju metropolitan opere u new yorku, ali se odlučio za nastavak obrazovanja u rusiji.  za početak profesionalnog bavljenja dirigovanjem odabrao je novosibirsk. tamo je bio umetnički direktor nacionalne opere i baleta. i osnovao je orkestar i hor „musicAeterna„. od 2011. je umetnički direktor opere i baleta u permu. jedan je osnivača i umetničkih direktora međunarodnog moskovskog festivala „территория”.  u središtu njegovog interesovanje i epicentru njegovog strastvenog bavljenja muzikom je mocart, kojeg smatra najvećim. pokušava sebi da odovori na pitanje kako bi se mocart ponašao da je tamo, u permu. iza njegove ekscentrične i rokerske spoljašnjosti je potpuna posvećenost kreiranju muzičke umetnosti. citira pesnika koji je rekao da piše poeziju kako bi kreirao svet u kojem bi želeo da živi. kaže da je to i njegov cilj, građenje takvog sveta, a ne građenje karijere. anarhizam је način na koji uspeva da iskaže ono šta istinski oseća. u permu je dobio potpunu umetničku slobodu (saradnici ga obožavaju i mrze, jer ne odustaje dok iz svakog ne izvuče ono najbolje i najdublje. ima običaj da govori muzičarima da ne traži od njih da budu koncentrisani,  nego da oseti da su slobodni. sam kaže da su osećaj unutrašnje slobode i lični napredak najvažnije stvari.) i potrebnu finansijsku i tehničku podršku, pa u orkestar i hor može da dovede najbolje muzičare iz celog sveta i sa njima koji su se usred te ruske zime skupili sa različitih strana sveta, i sa istoka i sa zapada, da dele isti san, strastveno i bezkompromisno gradi svoj utopistički projekat. mmada, lokalne birokrate (a šta bi drugo neko ko je lokalan i ko je birokrata?!) prete smanjivanjem troškova za permsku operu i balet… živi u selu u okolini perma,  koje se zove демидково. sarađivao sa robertom wilsonom, romeom castalluccijem… na čelu je festivala koji nosi ime sergeja djagiljeva koji je u jednom periodu živeo u permu. ima izdavačku kuću koja retkom i starom tehnikom štampanja iz 1920. štampa knjige poezije, filozofije… ograničenog tiraža (99), koje nisu za prodaju. kaže, mogao bi da kupi neki luksuzni automobil za taj novac, ali ovo mu više znači… želi da bude slobodan čovek, slobodan od svojih strahova i svog egoizma.

Teodor Currentzis © Alice Calypso für Malina

“it’s like a monastery,” currentzis says. “perm, for me, is the place where i can isolate myself from the unimportant part of the career and create the most important thing i can create as an artist.” 

teodor currentzis © alice calypso für malina

«телевизор основан на порнокультуре. по телевизору показывают либо черную магию, либо порно. люди в телевизоре говорят на таком жаргоне, что, если бы лермонтов слышал, он порезал бы себе вены». (теодор курентзис) razumeš? slovenski jezici imaju mnogo toga zajedničkog. samo malo truda… 

photo: liza ulitenko

« я– человек восточный. одна половина моей истории афинская, другая – константинопольская». (теодор курентзис)

In Stravinsky's Les Noces, Patricia Kopatschinskaya and Teodor Currentzis play the bridal couple. (Photo: Alex Romanov Sony Music Entertainment)

in stravinsky’s „les noces“ patricia kopachinskaya & teodor currentzis play the bridal couple. (photo: alex romanov sony music entertainment)

— почему вам так важно аутентичное исполнение?

— потому что у меня такой вкус. конечно, ангелы могут летать где угодно. и к аутентисту они могут не прилететь, а прилететь к тому, кто играет моцарта в переходе метро. но обычно бог появляется там, где его ждут.

аутентизм — это как влюбленность, он предполагает бережное отношение к чувствам. и неоднозначность звука и мысли. (теодор курентзис)

Teodor Currentzis Musica Aeterna Teodor Currentzis Nadine Koutcher

De I: как бы ты хотел выглядеть в глазах окружающих?

…как ангел ностальгии. как червяк, который любит желтую бумагу или как монах, проповедующий романтизм. как отшельник, который пьет кофе и разговаривает с артюром рембо и антоненом арто… как грустный и отчаянный любовник, которому на земле больше нечего делать. сказать можно много красивого.  я хочу, чтобы меня видели через мое творчество, через то, что я говорю, чтобы чувствовали – как прекрасна музыка, рожденная в моей душе. если бы я сам не был влюблен, я вообще не стал бы этим заниматься, репродуцировал бы что-нибудь мертвое. я же хочу в себе увидеть небо и лазурный свет.
когда люди ничего не понимают, мне становится очень одиноко. нужно уметь видеть и слышать музыку через другие глаза. приходят какие-то совершенно необразованные люди и пишут обо мне в газетах. мир, который тебя не понимает, становится привычным. я привык жить в ужасной ситуации, жить в кругах, которые меня ненавидели, поэтому война – для меня не новость. (teodor currentzis)

http://dongiovanni.teodor-currentzis.com

http://permopera.ru/

Detailed_picture

«музыка без дионисийского – это как секс без оргазма. а без аполлонического – это любовь без красоты». (теодор курентзис)

photo> Оля Рунёва

ukoliko ne razumeš ruski jezik pomuči se sa google translate, vredi, ovo je tako dobar intervju sa teodorom. a taj čovek ima šta da kaže!

http://www.colta.ru/articles/music_classic/11625

a bogami, i ovaj:

https://snob.ru/magazine/entry/116501

когда-то очень давно я мечтал стать д’артаньяном, потому что он благородный и смешной герой, революционер. потом я хотел стать астронавтом, потому что он находит свободу в космосе и смотрит на синюю землю. (теодор курентзис)

i da, praznici nam idu:

http://rutv.ru/brand/show/episode/1535453/viewtype/tag

ko iole razume ruski neka odvoji 15 minuta svog vremena (koje bi potrošio na neku bezpotrebnost) i pogleda ovaj intervju (link iznad) sa teodorom iz juna ove godine na tv „россии 24“.

 

Оставите коментар

Објављено под Art, movie, music, photography, politics, travel

texas, zen oaza.

avgust, avgust, avgust

jedini mesec kada od „a“do „š“ ne znam šta bih sa sobom. u danima od vreline i ničeg drugog.

možda bi vožnja kroz prostranstva teksasa pomogla…

paris, texas? wim wenders 1984…

he dreamed about this place without knowing its name.”

proći i dahtati, jedva disati. makar i puzati. a gledati. kroz njen teksas. georgia o’keffe! kada je kao mlada živela tamo

 

„i lived on the plains of north texas for four years,“ she wrote in 1919. „it is the only place i have ever felt that i really belonged–that i really felt at home.“ … „but i belonged,“ o’keeffe told a friend. „that was my country–terrible winds and a wonderful emptiness.

georgia o’keeffe in palo duro canyon, texas, c. 1912 – 1913

georgia o’keeffe, evening star no. VI, 1917. 

“that evening star fascinated me. it was in some way very exciting to me. my sister had a gun, and as we walked she would throw bottles into the air and shoot as many as she could before they hit the ground. i had nothing but to walk into nowhere and the wide sunset space with the star. ten watercolors were made from that star,” georgia o’keeffe

ili prostranstvo koje ima marfa? zapitanost koju je taksasu dodao kralj minimalizma donald judd

i svetlo!!!

da li bi ti očekivao usred teksasa zen art oazu? da li je donald judd to očekivao kada je 1971. godine stigao u marfu iz nyc?

In the 1970s, minimalist artist Donald Judd moved to Marfa, Texas, where he created giant works of art that bask beneath vast desert skies. In the years since, Marfa has emerged as a hot spot for art tourism.

donald judd, photo by laura wilson

https://www.chinati.org

http://www.juddfoundation.org/

zapitala sam se gore da li bi očekivao zen art oazu u teksasu baš… a teksas to jeste. tamo, baš tamo, usred te vreline je i rothko chapel. ne smem da odem. sve bi u meni u ushitu poludelo. razbilo se u paramparčad. prvo bih se vozila kroz teksas, a onda do novog meksika, do georgie o’keeffe. onda bi prepuklo. to sve što čoveka čini. i mene. od lepote.

photo: stefan klocek

„my favorite place is the rothko chapel. it is the citizen kane of chapels—a different experience every time. sometimes transcendent, sometimes foreboding, often exhilarating, occasionally tedious, each experience is a confluence of the natural light, the other visitors—if any—and your own mood in the moment. the one constant: total absorption into the dark, imposing rothko canvases. what a combination of art and architecture! i try to visit every time i’m in houston—it’s a habit i got into in the eighties. “ (richard linklater)

http://www.rothkochapel.org/

avgust 2016. godine je ova stvar grupe talking heads. olimpijske igre. crne hronike. venecijanski filmski festival na njegovom samom kraju. izbeglička kriza na svom početku. velika seoba naroda. i mala noćna muzika. suze i smeh. život i smrt. moralni zakon tek u ponekom biću. i zvezdano nebo iznad teksasa i iznad svih nas…

Оставите коментар

Објављено под Art, movie, music, photography, travel