Архиве категорија: music

I wah-wah-wah-wah-wonder

znaš, kada čitam japanske priče dešavaju mi se lepe slučajnosti. na primer ova: pre neki dan, jedan od onih blagoslovenih, neradnih, čitam murakamijevu priču „yesterday“ iz zbirke „muškarci bez žene“ i usred priče onaj koji je iz kobea, iz ašije, i koji je prvo lice jednine u priči, izlazi u susret čudnoj želji svog prijatelja koji je rođen u tokiju, ali savršeno govori dijalekt kansaija kako bi na miru mogao da navija za omiljene hanšin tajgerse. čudna želja bila je da izađe sa njegovom devojkom. prvo lice jednine nevoljko je izvodi. u bioskopu gledaju woody allenov film „manhattan„. i sada na scenu stupa moja lepa slučajnost: ja multitasking woman vrtim kanale, odmah po završetku priče, i… na jednom od kanala ide „manhattan“! baš kao što mi je prošle subote dok sam gledala wendersov film „tokyo-ga“ stigao zahtev za prijateljstvo od jednog japanskog kompozitora. kompozitora čiji je ozu omiljeni reditelj, a koji je u kamakuri (50 km od tokija, ozu je tamo živeo) imao prilike da upozna wendersa…

tokyoga

tokyo-ga, wim wenders

lepe stvari se dešavaju i kada ne postoji (ili je ne primećuješ) slučajnost. juče mi je na fb iskočila objava da će u martu (10. mart, austin, texas, na sxsw festivalu) biti premijera najnovijeg malickovog filma „song to song“ i , evo, ne mogu da prestanem da gledam prvi trailer za taj film. i da slušam „runaway“  del shannona. u filmu igraju: ryan gosling (i peva!), michael fassbender, natalie portman, rooney mara, christian bale, val kilmer, ali i patti smith, lykke li, black lips, iggy pop, red hot chili peppers, florence and the machine, john lydon… ne mogu da dočekam! puna poverenja u sve što malick napravi. baš sve. svaki kadar.

we thought we could just live from song to song, kiss to kiss… (rooney mara u „song to song“)

dok čekam „song to song“ uživam u ponovnom gledanju „to the wonder„. volim te reči iznutra, volim spori ritam, volim fotografije svetla kroz prste, svetla kroz krošnje drveća, volim šum trave, lavež pasa u tihim ulicama, volim muziku, volim što svi u filmu govore na svojim maternjim jezicima…

postoji scena u kojoj mlada italijanka kaže:

„život je san. u snu ne možeš da praviš greške. u snu možeš da budeš šta god hoćeš. bilo šta. ti si mali sanjar. treba da letiš.“

kada je bio prvi neradni išli smo da gledamo konje. konje koji jure. konje koji su zatvoreni. konje koji se igraju. konje sa tužnim, velikim očima. i malick je strelac. pola čovek, pola konj.

samo držim otvorene oči i gledam. bez želje da bilo šta dokažem.

volela bih da sam konj.

Оставите коментар

Објављено под Art, books, movie, music, photography

berlin, sa berlincima

nekoliko nedelja pre odlaska u berlin za volanom taksija kojim sam se vozila sa posla jednog dana sedeo je anđeo damiel.  imao je cca 50 godina, dugu smeđu prosedu kosu svezanu u rep i sve crte lica bruna ganza. ja sam sedela na zadnjem sedištu i krišom mu posmatrala lice u retrovizoru. da budem sigurna da je to on. damiel. ili bruno ganz. svejedno. jasno je bilo da ako je to stvarno on nema potrebe  glasno da kažem da sam ga prepoznala. on je, u tom slučaju, ionako čuo svaku moju misao od momenta kada sam ušla u vozilo. onda sam dobila išijas, pa sam napunila 50 godina, pa sam ležala dve nedelje i kusur u krevetu i vodila fenomenalni prustovski život. samo bez potrage za izgubljenim vremenom. vreme me uopšte nije interesovalo. interesovao me je samo taj prostor dnevnog boravka gde se sam se ulogorila, knjige, filmovi, internet i moji snovi. leđa i leva noga su se upinjali da to pokvare, ali im nisam dozvolila. vodič za berlin i pregled sajtova o berlinu i pomislih, naivno, da sam spremna za put. sletela sam u jutro, dan je bio siv, berlin je bio siv, ali vozila sam se od tegela ka charlottenburgu širokim bulevarima i moja radoznalost je bila u petoj brzini. na moje razočarenje tamnoputi taksista je odbijao i da me pogleda, a kamoli da komunicira. a meni se baš pričalo. pokušavala sam svašta, ali ništa nije palilo. dakle, totalno sam mu antipatična, pomislih. da je on bio jedan od wendersovih anđela čuo bi tu moju misao i onda bi se nasmešio. nije. znači, nije anđeo. onda sam ućutala i nastavila da posmatram početke mog berlina. tu i tamo tamo bih ciknula. za sebe. volim da upoznajem nove svetove. ja sam radoznao duh koji voli da leži u krevetu i sanjari. oksimoron? ne znam. takva sam od kada sam se spustila na ovaj svet. mali buda sa utakmicom u glavi. i 50 punih godina. o bože, stvarno je puno, a ja još nisam ni odrasla! (no, hvala ti, bože, na tome!) mmmada kada sam poređala knjige erice jong, jednu pored druge, malo sam se smrzla. „strah od letenja“ sam čitala kada sam stvarno bila balava, „strah od pedesete“ kada sam imala 33 i mislila da je 50. godina najudaljenija tačka od mene u svemiru i „strah od umiranja“ koji sam čitala prošle godine. i to je to? sve? nema više ničega? ili nema više straha?

odoh ja nazad u berlin. dakle, dan je bio siv, ali je automobil bio crn i blistav. ako žena mora da plače neka to bude u jaguaru, a ne u autobusu.  tako nekako reče  françoise sagannisam plakala, ali, eto nisam imala sa kime da ćakulam. pa, ako moram da ćutim… u neko doba rešim da, ipak, ne odustanem. pitam ga odakle je muzika koju pušta. odgovor kratak: sudan. ooo, počeh da delim komplimente. i zaista sam mislila da je lepa muzika. muzika iz sudana me je uvela polako u berlin. i tu se prvi put osmehnuo. uto smo stigli do hotela. kofer mi je bio u prtljažniku, krenuo je da ga izvadi i da mi naplati vožnju, kada se pojavio besan čovek. tako besnog čoveka ne pamtim da sam videla u životu, a viđala sam besne. bljuvao je vatru metaforički, a bukvalno i nedvosmisleno je urlao i izgovarao reče koje srećom nisam razumela, jer ne govorim nemački. kada je na tren zastao da, valjda, uzme dah, odnekud se pojavio još jedan, istovetan njemu. taj je urlao na nesrećnog taksistu iz sudana još bezumnije. pominjao je reč „policaj“, vadio mobilni telefon i fotografisao ga… ja sam prvo zanemela, a onda sam počela kao pokvareni gramofon da ponavljam taksisti; „sorry“, „sorry“, „sorry“… bilo me je sramota moje boje kože. i moje bespomoćnosti. nikako nisam uspevala da shvatim zašto bi se neko tako ponašao kao ova dvojica bezumnika. ali, nisam ostala tu. platila sam i ušla u hotel. u hotel u kom su zbog moja dva prezimena, jednog na „chki“ i drugog na „ov“ pomislili da sam ruskinja i obraćali mi se na ruskom, iako sam ja odgovarala na engleskom. kakogod, uzela sam ključ od sobe, obukla pidžamu, popila diklofenak, pojela dva plazma keksa i legla da spavam. pre toga sam bacila pogled na ulicu, u zgradi prekoputa. šarenoj kao prolećni voćni kolač, velikim slovima pisalo je „fizijatar“. nasmejah se u sebi: eto, i berlin zna šta me muči. onda je iz halea stigao moj muž i krenuli smo da osvajamo berlin. padoše mi na pamet stihovi leonarda cohena: „first we take manhattan, then we take berlin / i’m guided by a signal in the heavens / i’m guided by this birthmark on my skin…“ 

bila je nedelja, ništa skoro u našem kraju nije radilo, pa smo večerali pečenu gusku sa narandžom u najbližem, ispostavilo se srpskom restoranu, u kom nas je ispod portreta novaka đokovića posluživao konobar iz zagreba, a za susednim stolom sedeli majka, sin i unuče, romi iz unutrašnjosti srbije. čista proza. a čekala sam poeziju. srećom, miloš crnjanski me je upozorio i ohrabrio, a on je poznavao tu zemlju i taj grad: „nemačke pojave i stvari ne samo da nisu bezbojne, već su naprotiv, puno, gusto šarenilo, često oporo, i baš zato, nezaboravnije. magla i bezbojnost, sivo nebo koje smo navukli da zamišljamo nad pruskom, spadaju u netačne i zastarele podatke, i inače mnogobrojne, preostale iz prošlosti...“ (miloš crnjanski,“knjiga o nemačkoj“, 1931)

preispitivala sam sebe šta znam o ovom gradu, koje su mi prve asocijacije: „nebo nad berlinom„, alfred döblin , fassbinder i „berlin alexanderplatz„, bauhaus archiv, brechtov teatar, olimpijske igre 1936, jesse owens, filmovi leni riefenstahl, marlene dietrich, mi deca sa stanice zoo, einstürzende neubauten i blixa bargeld, brežnjev i honecker kako se ljube, rosa luxemburg kojoj se u berlinu izgubio svaki trag 15. januara 1919, john kennedy 1963. u poseti berlinu koji je izjavio da je krofna… ima sigurno još toga, ali bila sam umorna kao pseto i ničeg se više nisam sećala. da me je sreo vlasnik hotela lako bi mogao da me ubedi da sam ruskinja. ili štagod.

u berlin se nisam zaljubila na prvi pogled. znaš već i zašto i kako: sivo nebo, epizoda sa bolesnicima ispred hotela, moj išijas… ali, znala sam, imala sam svest, predznanje ili kako se to već zove, da sam u new yorku evrope. u urbanoj sredini i ti kakvoj! gradu sa prošlošću koja pritiska, opominje, boli, ali i gradu koji je željan budućnosti. dakle, sanjar je. a to je već dovoljna količina sličnosti između njega i mene. samo nam je trebalo vremena. onoga što ionako ne postoji. dakle, čekanje me nije ništa koštalo. stajali smo licem u lice. taj grad i ja. bila sam u drugim delovima nemačke, ali berlin je nešto sasvim drugo. to 1931. piše i crnjanski, moj banaćanin, koji kaže da je berlin zanimljiviji od ostale nemačke: „ta metropola, što se mnogo izmenila, što ne žudi za prošlošću, već za budućnošću, što podučava, zapoveda, lomi, vara, truje i hrani, samo po sebi vredi da se upozna uzduž i unakrst, baš zato, jer je skroz moderna, sa novim profilom, bez onog bivšeg, pod šlemom.“

posle je, na žalost, opet izgubila glavu (i srce i dušu) pod šlemom. rušila sadistički i bila rušena, podeljena, pa spojena… ali, utisak modernosti te metropole i sada je dominantan.

ja ne znam odakle da počnem u sećanju posle one gorepomenute pečene guske.  u glavi ringišpil uspomena i utisaka. kao slike  sa vožnje na onom točku na alexanderplatzu. možeš li na tom točku koji ide gore-dole, pa u krug da ne budeš nevino dete u gradu koji zna da se nevinosti jedva seća? grad iz kojeg je (i) wilhelm reich morao da pobegne. (nemoj nikako da propustiš da ne čitaš, i čitaš, i čitaš njegovo delo „čuj, mali čoveče„).

Фотографија корисника Jovanka Kozlovacki Damjanov

u ovom čudesno lepom čudu smo se vozili. i bili deca…

kako ne znam odakle da nastavim, ni sa čime da završim okačiću utiske kao nasumično izvađen veš iz mašine i okačen naokolo, po štriku, radijatorima, stolicama… večernja šetnja po maglom prekrivenom luksuznom kudamu. vožnja autobusima 100 i 200. moja fasciniranost istočnim berlinom, iako se na tu kartu sa sobom nisam kladila pre puta. multikulturalni, šareni kreuzberg. biciklovi, biciklovi, biciklovi iako je bio minus. i deca voze biciklove po ovoj zimi! parkovi, parkovi, parkovi! ulazak u glavnu zgradu humboldt univerziteta koji je dao 20 nobelovaca, od maxa planka, alberta einsteina do gustava hertza i ne-znam-koga-sve-još. na zidovima njihove fotografije i onda dok se penješ na sprat ogromnim stepeništem na zidu velika kamena tabla i na njoj marxova 11. teza o feuerbachu. mi smo se, bez da smo trepnuli, odrekli svega, pa i toga. a u vodećoj evropskoj kapitalističkoj zemlji nisu! u gradu ćeš videti i spomenik marxu i engelsu!

kako je trećeg dana granulo sunce kada sam krenula u bauhaus archiv!  idealan dan za fotografisanje ovog prelepog zdanja (unutra je zabranjeno fotografisanje) i za šetnju po za svakodnevni život izmišljenu četvrt tiergarten, sa prelepom arhitekturom i ooogromnim parkom. u bauhaus arhivu pored redovne postavke bila je i izložba fotografija lucie moholy. izložene su i njene fotografije sa puta po našim krajevima sa početka prošlog veka. onda  žandarmerijski trg i ulice oko njega, lepe, gizdave, restoran koji takođe nosi žandarmerijsko ime u kome smo imali sjajnu večeru (ja sam namerno odabrala kuglice od mesa koje nose ime grada u kojem je rođen kant, grada čija me priča u zadnje vreme prati poput senke u stopu, počev od kunderinog romana „praznik beznačajnosti“ u kojem je jedan od glavnih junaka, grad sulude geografske-istorijske priče, jedini današnji ruski grad van rusije… a nakon večere šetnja sa našim berlinskim prijateljima po delovima grada koje mogu samo berlinčani da ti pokažu. pa, tajanstveno lepa jevrejska četvrt, ostrvo muzeja, šarlotenburški dorac! veličanstvena unter den linden. šarmantna stara nikolajeva četvrt u kojoj smo ručali u krčmi iz 16. veka… mesto ispred pravnog fakulteta gde su 10. maja 1933. knjige bile na lomači…  u ulici fasanenstrasse u literaturhaus berlin, koji je i restoran i nešto kao kulturni centar, sa našom prijateljicom koja živi u berlinu, jeli smo supu od kestenja, slušali jazz i gledali izložbu posvećenu glumici carola neher koja je bila jedna od omiljenih brechtovih glumica. i više od toga. a onda je emigrirala u sovjetski savez i nestala. bukvalno. i kažu da brecht nije ništa učinio, a da je mogao…

Фотографија корисника Jovanka Kozlovacki Damjanov

bauhaus archiv

mene je srce, ipak, najviše vuklo ka postdamer platzu… tamo je biblioteka u kojoj anđeli posećuju starca homera i druge koji tamo dolaze u „nebu nad berlinom“. bez posete toj biblioteci poseta berlinu ne bi imala smisla za mene. videli smo i impresivan, moderan, muzej nemačkog filma na tom trgu, ultra moderan sony centar…  čista početnička sreća nas je poslužila u penjanju na 28. sprat panorama punkta (naši berlinski prijatelji to još nisu uspeli, rezerviše se i po 30 dana unapred i stalno su gužve, a mi smo bili sami u liftu) sa kojeg se pruža impresivan pogled od 360% na ceo grad, pa sam mogla da napravim ovakve fotografije:

Фотографија корисника Jovanka Kozlovacki Damjanov

Фотографија корисника Jovanka Kozlovacki Damjanov

ima toga još. ali, sad sam umorna i spava mi se. trebalo je savladati ovoliki grad. da li sam pomenula hedonizam po bezbrojnim božićnim pijacama širom grada, tako kič, ali tako veselim i šarmantnim?

e, da, videla sam da u bioskopima igra film o handkeu:

2 коментара

Објављено под Art, books, movie, music, photography, politics, travel

čovek koji će spasiti operu iliti beg od istovetnosti

volim pretposlednju sedmicu u mesecu kada uz nedeljnik“ izađe i dodatak „the new york times: international report“ sa odabranim tekstovima prevedenim na srpski. uživam. u tim tekstovima lišenim senzacionalizma i primitivnosti. guštam gotovo svaki. sa uživanjem. čak i sa išijasom. a u ovom broju dodatak o hrani je moja preporuka broj 1.  tako sam pročitala kako su jeli američki starosedioci i kako njihovi potomci kradu od zaborava tu kuhinjsku magiju. ali, tekst o ženi koja se zove isabella dalla ragione, koja na svom imanju u brdima oko naselja città di castello u umbriji, u italji, spasava drevne sorte voćki od izumiranja i stvara „arheologiju stabala“ starih sorti voća, posebno me je oduševio. isabella navodi zastrašujući podatak da se početkom 19. veka u italiji uzgajalo oko sto sorti jabuka, vek kasnije se taj broj prepolovio, a danas tek tri sorte čine 80%  proizvodnje jabuka u italiji. (sumnjam da je na nekom drugom mestu na zapadu drugačije.) ona to objašnjava težnjom savremenog čoveka ka istovetnosti.

to je, na žalost, sasvim precizna dijagnoza nas kao vrste. naše bolne i glupe regresije. zato se do ganutosti obradujem kada otkrijem nekog od onih koji se ne daju. nekoga ko se baš drznuo. ko je sasvim svoj. kakvog ljudi neštedemice etiketiraju. da je ekscentrik. čudak. neprilagođen. a zapravo je onaj koji spasava ono što je stvarno važno. ovaj čovek o kome ću danas da pišem zadao je sebi misiju da sačuva operu od istovetnosti. on se zove teodor currentzis. genije. dirigent. muzičar. pesnik. čak i glavni glumac u ruskom filmu „dau“ koji je režirao ilya khrzhanovsky. rebel rebel. zaljubljenik u muziku. posvećenik. šarmantni anarhistički narcis. anđeo i vrag atraktivnog izgleda kojeg je itekako svestan. pored yanisa varoufakisa, eto još jedan nekonvencionalni grk daleko od istovetnosti, grk rokerskog imidža koji je uzdrmao svet. na njegovoj vizit-karti piše:

теодор курентзис, dreamer of dreams.

kako sam ovih dana zbog bolesti prinuđena da mirujem (i time apstiniram od svega što želim da apstiniram, što nije moguće kada si u mašini svakodnevnog življenja) imala sam sreću da vidim prilog na tv izdanju deutsche welle (dwo njemu. i to nekoliko puta. (u gluvo doba noći  i u cik zore idu reprize.) to su zapravo odlomci iz filma christiana bergera „currentzis – the classical rebel“ (2 dela).

http://www.teodor-currentzis.com

Θεόδωρος Κουρεντζής

teodor currentzis je grk sa ruskom adresom. i ruskim državljanstvom. ovaj genijalni muzučar svesno je odlučio da ne stvara u nekom velikom svetskom centru pod stalnom lupom masovnih medija i masovne pažnje (iako ne uspeva ni tamo na dalekom severu da im umakne), nego je otišao u hladni perm podno urala, u nekadašnji centar sovjetske vojne industrije, 1400 kilometara istočno od moskve. rođen je u atini 1972. već sa 4 godine uči da svira klavir, sa 7 violinu. kao dvanaestogodišnjak na atinskom konzervatorijumu studira violinu (potom i violu), a sa 15 godina student je kompozcije. 1994. odlazi u st. petersburg i studira dirigovanje kod čuvenog ilje musina. (musin je rekao da je imao mnoge nadarene učenike, a samo jednog genija. jasno je na koga je mislio.)iste godine je dobio i stipendiju metropolitan opere u new yorku, ali se odlučio za nastavak obrazovanja u rusiji.  za početak profesionalnog bavljenja dirigovanjem odabrao je novosibirsk. tamo je bio umetnički direktor nacionalne opere i baleta. i osnovao je orkestar i hor „musicAeterna„. od 2011. je umetnički direktor opere i baleta u permu. jedan je osnivača i umetničkih direktora međunarodnog moskovskog festivala „территория”.  u središtu njegovog interesovanje i epicentru njegovog strastvenog bavljenja muzikom je mocart, kojeg smatra najvećim. pokušava sebi da odovori na pitanje kako bi se mocart ponašao da je tamo, u permu. iza njegove ekscentrične i rokerske spoljašnjosti je potpuna posvećenost kreiranju muzičke umetnosti. citira pesnika koji je rekao da piše poeziju kako bi kreirao svet u kojem bi želeo da živi. kaže da je to i njegov cilj, građenje takvog sveta, a ne građenje karijere. anarhizam је način na koji uspeva da iskaže ono šta istinski oseća. u permu je dobio potpunu umetničku slobodu (saradnici ga obožavaju i mrze, jer ne odustaje dok iz svakog ne izvuče ono najbolje i najdublje. ima običaj da govori muzičarima da ne traži od njih da budu koncentrisani,  nego da oseti da su slobodni. sam kaže da su osećaj unutrašnje slobode i lični napredak najvažnije stvari.) i potrebnu finansijsku i tehničku podršku, pa u orkestar i hor može da dovede najbolje muzičare iz celog sveta i sa njima koji su se usred te ruske zime skupili sa različitih strana sveta, i sa istoka i sa zapada, da dele isti san, strastveno i bezkompromisno gradi svoj utopistički projekat. mmada, lokalne birokrate (a šta bi drugo neko ko je lokalan i ko je birokrata?!) prete smanjivanjem troškova za permsku operu i balet… živi u selu u okolini perma,  koje se zove демидково. sarađivao sa robertom wilsonom, romeom castalluccijem… na čelu je festivala koji nosi ime sergeja djagiljeva koji je u jednom periodu živeo u permu. ima izdavačku kuću koja retkom i starom tehnikom štampanja iz 1920. štampa knjige poezije, filozofije… ograničenog tiraža (99), koje nisu za prodaju. kaže, mogao bi da kupi neki luksuzni automobil za taj novac, ali ovo mu više znači… želi da bude slobodan čovek, slobodan od svojih strahova i svog egoizma.

Teodor Currentzis © Alice Calypso für Malina

“it’s like a monastery,” currentzis says. “perm, for me, is the place where i can isolate myself from the unimportant part of the career and create the most important thing i can create as an artist.” 

teodor currentzis © alice calypso für malina

«телевизор основан на порнокультуре. по телевизору показывают либо черную магию, либо порно. люди в телевизоре говорят на таком жаргоне, что, если бы лермонтов слышал, он порезал бы себе вены». (теодор курентзис) razumeš? slovenski jezici imaju mnogo toga zajedničkog. samo malo truda… 

photo: liza ulitenko

« я– человек восточный. одна половина моей истории афинская, другая – константинопольская». (теодор курентзис)

In Stravinsky's Les Noces, Patricia Kopatschinskaya and Teodor Currentzis play the bridal couple. (Photo: Alex Romanov Sony Music Entertainment)

in stravinsky’s „les noces“ patricia kopachinskaya & teodor currentzis play the bridal couple. (photo: alex romanov sony music entertainment)

— почему вам так важно аутентичное исполнение?

— потому что у меня такой вкус. конечно, ангелы могут летать где угодно. и к аутентисту они могут не прилететь, а прилететь к тому, кто играет моцарта в переходе метро. но обычно бог появляется там, где его ждут.

аутентизм — это как влюбленность, он предполагает бережное отношение к чувствам. и неоднозначность звука и мысли. (теодор курентзис)

Teodor Currentzis Musica Aeterna Teodor Currentzis Nadine Koutcher

De I: как бы ты хотел выглядеть в глазах окружающих?

…как ангел ностальгии. как червяк, который любит желтую бумагу или как монах, проповедующий романтизм. как отшельник, который пьет кофе и разговаривает с артюром рембо и антоненом арто… как грустный и отчаянный любовник, которому на земле больше нечего делать. сказать можно много красивого.  я хочу, чтобы меня видели через мое творчество, через то, что я говорю, чтобы чувствовали – как прекрасна музыка, рожденная в моей душе. если бы я сам не был влюблен, я вообще не стал бы этим заниматься, репродуцировал бы что-нибудь мертвое. я же хочу в себе увидеть небо и лазурный свет.
когда люди ничего не понимают, мне становится очень одиноко. нужно уметь видеть и слышать музыку через другие глаза. приходят какие-то совершенно необразованные люди и пишут обо мне в газетах. мир, который тебя не понимает, становится привычным. я привык жить в ужасной ситуации, жить в кругах, которые меня ненавидели, поэтому война – для меня не новость. (teodor currentzis)

http://dongiovanni.teodor-currentzis.com

http://permopera.ru/

Detailed_picture

«музыка без дионисийского – это как секс без оргазма. а без аполлонического – это любовь без красоты». (теодор курентзис)

photo> Оля Рунёва

ukoliko ne razumeš ruski jezik pomuči se sa google translate, vredi, ovo je tako dobar intervju sa teodorom. a taj čovek ima šta da kaže!

http://www.colta.ru/articles/music_classic/11625

a bogami, i ovaj:

https://snob.ru/magazine/entry/116501

когда-то очень давно я мечтал стать д’артаньяном, потому что он благородный и смешной герой, революционер. потом я хотел стать астронавтом, потому что он находит свободу в космосе и смотрит на синюю землю. (теодор курентзис)

i da, praznici nam idu:

http://rutv.ru/brand/show/episode/1535453/viewtype/tag

ko iole razume ruski neka odvoji 15 minuta svog vremena (koje bi potrošio na neku bezpotrebnost) i pogleda ovaj intervju (link iznad) sa teodorom iz juna ove godine na tv „россии 24“.

 

Оставите коментар

Објављено под Art, movie, music, photography, politics, travel

texas, zen oaza.

avgust, avgust, avgust

jedini mesec kada od „a“do „š“ ne znam šta bih sa sobom. u danima od vreline i ničeg drugog.

možda bi vožnja kroz prostranstva teksasa pomogla…

paris, texas? wim wenders 1984…

he dreamed about this place without knowing its name.”

proći i dahtati, jedva disati. makar i puzati. a gledati. kroz njen teksas. georgia o’keffe! kada je kao mlada živela tamo

 

„i lived on the plains of north texas for four years,“ she wrote in 1919. „it is the only place i have ever felt that i really belonged–that i really felt at home.“ … „but i belonged,“ o’keeffe told a friend. „that was my country–terrible winds and a wonderful emptiness.

georgia o’keeffe in palo duro canyon, texas, c. 1912 – 1913

georgia o’keeffe, evening star no. VI, 1917. 

“that evening star fascinated me. it was in some way very exciting to me. my sister had a gun, and as we walked she would throw bottles into the air and shoot as many as she could before they hit the ground. i had nothing but to walk into nowhere and the wide sunset space with the star. ten watercolors were made from that star,” georgia o’keeffe

ili prostranstvo koje ima marfa? zapitanost koju je taksasu dodao kralj minimalizma donald judd

i svetlo!!!

da li bi ti očekivao usred teksasa zen art oazu? da li je donald judd to očekivao kada je 1971. godine stigao u marfu iz nyc?

In the 1970s, minimalist artist Donald Judd moved to Marfa, Texas, where he created giant works of art that bask beneath vast desert skies. In the years since, Marfa has emerged as a hot spot for art tourism.

donald judd, photo by laura wilson

https://www.chinati.org

http://www.juddfoundation.org/

zapitala sam se gore da li bi očekivao zen art oazu u teksasu baš… a teksas to jeste. tamo, baš tamo, usred te vreline je i rothko chapel. ne smem da odem. sve bi u meni u ushitu poludelo. razbilo se u paramparčad. prvo bih se vozila kroz teksas, a onda do novog meksika, do georgie o’keeffe. onda bi prepuklo. to sve što čoveka čini. i mene. od lepote.

photo: stefan klocek

„my favorite place is the rothko chapel. it is the citizen kane of chapels—a different experience every time. sometimes transcendent, sometimes foreboding, often exhilarating, occasionally tedious, each experience is a confluence of the natural light, the other visitors—if any—and your own mood in the moment. the one constant: total absorption into the dark, imposing rothko canvases. what a combination of art and architecture! i try to visit every time i’m in houston—it’s a habit i got into in the eighties. “ (richard linklater)

http://www.rothkochapel.org/

avgust 2016. godine je ova stvar grupe talking heads. olimpijske igre. crne hronike. venecijanski filmski festival na njegovom samom kraju. izbeglička kriza na svom početku. velika seoba naroda. i mala noćna muzika. suze i smeh. život i smrt. moralni zakon tek u ponekom biću. i zvezdano nebo iznad teksasa i iznad svih nas…

Оставите коментар

Објављено под Art, movie, music, photography, travel

šta je leto?

wordpress me je podsetio da sam počela sa ovim blogom pre tri godine. prvi post se zvao po stihu iz pesme „places“ lou doillon: we built the cars of our dreams to reach out… čitam ga ponovo. eh, ispadne da je ista meta, isto odstojanje. slične žudnje, slični snovi, neostavrene želje… mogla bih da budem tužna zbog toga, ali, u stvari,  imam razlog za radovanje. još uvek sanjam. još uvek sam gladna da idem dalje. mislimmm, „još uvek“. još sam na početku. radoznalost me tu drži. i radoznalosti hvala. čak i kada radoznalost ubije mačku, mačka, znaš već, ima života 8 1/2 još…

u tom prvom postu govorim i o stvarima i ljudima koji me inspirišu… pa, evo kakvo je stanje tri godine kasnije. na slični lazy day…

*gde bih volela da budem 

  • londonski  tate modern jer od pre nekoliko dana ima tu privelegiju da se u njemu do kraja oktobra nalazi više od sto radova koje je naslikala georgia o’keeffe jedan od mojih omiljenih slikara ever. namerno ne kažem „slikarki“, jer nepravedno se naglašava, sužava,  da je ona jedna od najboljih žena u slikarstvu. ona sama je govorila:

men put me down as the best woman painter…
…i think i’m one of the best painters.   (georgia o’keeffe)


georgia o’ keeffe, photograph by myron wood

  • palma de mallorca – jer sam se nedavno oduševljena vratila odande. pisala sam o tome na onom svom drugom blogu. volela bih da barem još jednom in lifetime odem tamo, u taj tako španski i tako kosmpolitski ostrvski grad. i odsednem baš u ovom hotelu, u srcu palme, na adresi plaça de cort, 11. u cort hotelu, čijih 16 soba u kojima se elegantno provlači kao lajt-motiv ultramarin plavo je dizajnirao lazaro rosa-violan studio iz barcelone. kada sam holet cort  to veče prvi put ugledala stala sam zadivljena. kakva lepota jednostavnosti i šika! u jednom momentu na kaldrmisani plato njegovog uličnog restorana-bašte zajedno su, gotovo sinhronizovano, izšetali četvorica konobara i jedna konobarica. kao toreadori u arenu koride. svi jednako odeveni, bele košulje, crvene kravate, crne pantalone sa crnim keceljama (koje izgledaju kao da ih je yohji yamamoto lično dizajnirao), i od pojasa, duž leve nogavice, crveno-bela traka sa nekim španskim vezom. taj prizor me je toliko dirnuo da sam stajala i stajala opčinjena. a u palmi toliko toga oduzima dah… nije mala konkurencija. kada sam to veče otišla na site hotela pomislila sam: dođavola i novac (između 250 i 300eura za noć), moram kad-tad da odem tamo. kako god znam i umem. mogla bi biti i zima, štagod… bila bih jednako srećna.

* knjige koje čitam i preporučujem i tebi:

  • biciklistički dnevnici“ koju je napisao david byrne. em je moj heroj iz osnovnoškolskih dana još, em je  sjaaajan muzičar, em je i dobar pisac! byrne je pasionirani biciklista i bez svog rasklopivog bicikla ne kreće ni preko okeana na put. proveo nas je pametno i zanimljivo kroz skoro celu planetu u ovoj knjizi. nadam se da će biti još.

david byrne in prospect park – june 8 – 2009

  • ogledi o ljubavialain de botton – moja omiljena prozna literatura poželjno je da sadrži red filozofskog eseja, red klasične naracije.  i ovde ne mogu da se ne zapitam gde li je sada milan kundera, u kom kutku pariza se skriva, da li samuje, kako nosi svojih 87, da li će skoro nešto novo objaviti… de bottona nisam čitala do sada i prijatno me je iznenadio. videću da li ću tu impresiju deliti i kada pređem na druge njegove knjige ili ću se razOčarati….
  • iz hrvatske sam na dar dobila knjigu neobično lepog naslova „oči od slnca, misal od oblaka“ marice čunčić. hvala milici!  u podnaslovu piše: izvori hrvatske pisane riječi. u okolini huma, najmanjeg, najšarmantnijeg grada na svetu nalazi se spomenik glagoljici – aleja glagoljaša.( stari sloveni su za „govoriti“ koristili reč „glagoliti“.) to je  pismo svih nas slovena, pismo ćirila i metodija izuzetne likovne lepote. a naslov knjige? odgovor na pitanje: čto je duga? ( a kod huma, podno roča je prelepa kuća za odmor i uživanje „naša istra“ mojih dragih prijatelja ariele i marina.)

*muzika za slušanje ovih vrelih dana:

  • jedan album iz 1999. godine još. ne (samo) zato što je autor naš novosađanin, mitar subotić suba je ionako bio stanovnik sveta, nego zato što taj neo-bossa nova muzički biser ima to nešto bezvremeno, neprolazno… i što je u isto vreme i melanholičan i radostan. večno leto.  são paulo confessions: *filmovi za gledanje:
  • kada dođe leto ne mogu da ne gledam filmove koje su snimili ova trojica (sve, bilo koje). kada dođe leto telom i dušom pripadam mediteranu:
  • jean-luc GODard (šta li on radi? da li su se ikada sreli u vrtlogu pariza on i milan kundera?)
  • federico fellini

  • michelangelo antonioni

a sada odoh da po milioniti put odgledam film kum3. i da zamišljam da sam odsela u hotelu porodice coppola palazzo margherita  u čarobnom (a kakav bi mogao da bude?) italijanskom gradiću bernalda, sedim u crvenoj ležaljci i na platnu razapetom pored bazena gledam film. po glavi mi padaju limuni i jedem sicilijanske kanole…

leto šta je? mediteran, naravno.

francis ford coppola, palazzo margherita. photo: riccardo puntillo

 

Оставите коментар

Објављено под Art, books, movie, music, photography, travel

Dear Mr. Man

Cornel West spoke at the Tidewater Community College's Roper Center in Norfolk, Va., as part of its Words of Wisdom series in 2011.

cornel west, ny times, photo amanda lucier/the virginian-pilot, via associated press

What’s wrong with the World 2day?

o ovom čoveku bih, ‘ladno, mogla  da pišem i na onom svom fashion&art blogu. on osim što je harizmatično političan, revolucionaran, vrhunski obrazovan, svestrano nadaren, eksplozivno elokventan, ludo hrabar, etc. etc, jedan je od najbolje odevenih muškaraca ne samo među intelektualnom elitom, nego uopšte. ima svoj izgrađen stil koji odlično nosi. autentičan i u odevanju, kao i u ostalim stvarima. dr cornel west!!!

http://www.cornelwest.com

već sam pisala o njemu na jednom portalu. bilo je nemoguće zaobići ga. a sada kada je podržao sandersa morala sam da ga ponovim ovde, na svom blogu.

Cornel West: Push Big Money out of Politics

ovaj filozof, dear mr. man, profesor sa princeton university  (prvi afroamerikanac koji je doktorirao filozofiju na tom univerzitetu), jedan je od najuticajnijih intelektualaca danas u usa. izgleda kao član the roots (i frizura mu je slična onoj koju ima questlove) koji se obukao elegantno, npr. u onim dobrim stvarima koje kreiraju  maxwell osborne & dao-yi chow, dizajneri iz the public school. (mmada, oni su za hillary clinton…) uvek je u besprekorno skrojenim crnim odelima. kaže da je život bojno polje, pa se zato opremio, ima svoj zaštitini oklop od crnog odela.

cornel west & bernie sanders

na temu oklopa, citira poslanicu efescima svetog apostola pavla: „obucite se u sve oružje božje, da biste se mogli održati protiv lukavstva đavolskoga. stanite, dakle, opasavši bedra svoja istinom i obukavši se u oklop pravde.“ pravda je, definitvno, takođe njegov oklop. jedan je od prvih govornika pokreta occupy wall street , a govori i svuda gde je potrebno podstaći građansku neposlušnost i hrabrost.”uhapšen je prošle godine tokom protesta u američkom gradu ferguson, missouri , organizovanom zbog ubistva tamnoputog mladića od strane belog policajca. aktivista, uvek na strani potlačenih, ne samo svoje crne braće – kako ga neki površno identifikuju – nego i svih drugih. „suština ustavne demokratije nije u tiraniji većine, nego u osiguravanju ravnopravnosti svake manjine“, njegov je stav.

u početku je polagao velika očekivanja i nade u obamu, ali brzo koriguje svoj stav o njemu i naziva ga crnom maskotom oligarha wall streeta i crnom marionetom korporativnih plutokrata.

ako i ne znaš ko je ovaj provokativni, ekstravagantni, harizmatični intelektualac i borac za pravdu, sigurno si ga video negde. a to negde je na primer trilogija „matrix“, u kojoj se pojavljuje i kao onaj čiji je rad u izvesnom smislu inspirisao nastanak ovog dela, i kao glumac – on je kancelar west. i nije igrao samo u matrixu. snimio je više od 20 filmova. jedan od njih je „privatni život pippe lee“, u kom se pojavljuje pored julianne moore, robin wright, monice bellucci…

i’m a bluesman in the life of the mind, and a jazzman in the world of ideas.“ (cornel west)

još jedna stvar netipična za uobičajenu predstavu o filozofima i univerzitetskim profesorima – west sarađuje s brojnim muzičarima, od princa do public enemy, ima i bogatu diskografiju, uz njegove govore stvaraju muziku mnoga imena hip-hop, rap i jazz scene. kada je nedavno prince napustio ovaj svet oprostio se od njega uz reči:

for my dear brother PRINCE, there are no words for this deep sadness. i loved you deeply and the precious memories shall forever enrich my soul and empower me. fight for justice in the name of the love!

common dreams

njegovi heroji su martin luther king, čehov (za čehovljeve kratke priče kaže da su u literaturi nešto najbliže bluzu), nietzsche, james brown, john coltrane, beethoven… polazni stav kojim se rukovodi je onaj johna coltranea – da mora da postoji prioritet integriteta, poštenja, pristojnosti i majstorstva zanata„možda ne možemo da promenimo svet, ali moramo biti u stanju da kažemo: ‘volimo sve. i mi ćemo se žrtvovati, ne samo rečima, nego i svojim telima.’“

neki ga optužuju za rasizam, ali on uopšte ne romantizuje crne ljude. kaže: „imamo gangstere kao i svi ostali (smeje se dok govori), ali, gospode, imamo i neke baš velike!“

Dear Mr. Man

(Cornel West)
I wanna send a heartfelt thanks to my dear Brother Prince
He shows deep love and I embrace it
He is the artistic genius in our midst
He is a musical Artist among us
Raise your socratic questions to the system
Bear witness to justice against the system
Be true to who YOU are
and be true to The Grand Vision
that keeps track of “ the least of these ”
Break it down, Brother Prince

(Prince)
What’s wrong with the World 2day?
Things just got 2 get better
Sho’ ain’t what the leaders say
Maybe we should write a letter

Dear Mr. Man,
We don’t understand
Why po’ people keep strugglin’
But u don’t lend a helpin’ hand

Matthew 5:5 say,
“ The meek shall inherit the Earth “
We wanna be down that way
But u been trippin’ since the day of yo’ birth

Who says that 2 kill is a sin
Then started every single war
Thatcho’ people been in?

Who says that Water
Is a precious commodity
Then dropped a big ol’ black oil slick
In the deep blue sea?

Who told me, Mr. Man,
That workin’ ’round the clock
Would buy me a big house in the ‘hood
With cigarette ads on every block?

Who told me, Mr. Man,
That I got a right 2 moan?
How ’bout this big ol’ hole in the ozone?

What’s wrong with the World 2day?
Things just got 2 get better
Dear Mr. Man, we don’t understand
Maybe we should write a letter

(Dr. Cornel West)
Mercy, mercy me! We got a crisis in our ecology
A system of legalized bribery and normalized corruption
Leadership of bonafide mediocrity and certified mendacity
What we gonn’ do??

(Prince)
Listen,
Ain’t no sense in votin’
Same song with a different name
Might not be in the back of the bus
But it sho’ feels just the same

Ain’t nothin’ fair about welfare
Ain’t no assistance in AIDS
Ain’t nothing affirmative about yo’ actions
’til the people get paid

Yo’ 1000 years are up
Now u got 2 share the land

Section 1, the 14th Amendment says:
“No state shall deprive any person
Of life, liberty, or property
Without due process of law..”

Mr. Man,
We want to end this letter with 3 words
„We Tiyed’a Y’all!“

( Cornel West )
We tiyed’a y’all spyin’ on fellow citizens
We tiyed’a y’all lyin’ to justify war
We tiyed’a y’all torturin’ innocent people
Let us not forget Matthew 25,
Keep track of “ the least of these”
The most vulnerable among us, they are precious too!

Оставите коментар

Објављено под books, fashion, movie, music, politics, revolution

letim, sanjam, dišem

jutrima u radnim danima, priljubljenog lica uz prozorsko staklo taksija ili tek zavaljena na zadnjem sedištu, polusanjivo posmatram svet. kao ova devojčica iz spota roberta milesa… pokušavam da se isključim dok taksista pokušava da me navuče na svakodnevnu jadikovku ili pak da se oduprem zvucima sa radija…ne uspeva mi uvek. ali se trudim. juče ujutro bila je borba i protiv lošeg zvuka sa lokalnog radija i protiv ogorčenog (istina opravdano) taksiste i kroz glavu mi je prošla misao da sam sada u bilo kom italijanskom gradu u najgorem slučaju slušala bih neku bolju muziku. pa, se setih taksiste tota sa sicilije i letošnje vožnje sa njime ulicama cefalua tokom koje je on pevao, glumatao, delio osmehe i mahao prolaznicima dok je vozio… u tom trenu desilo se čudo, krenula je stvar iz jednog od mojih najomiljenijih filmova ever – „la grande bellezza“!!!

rekoh sebi: jutro je, ideš kuda ideš, ulice su pune smoga, uniformisanih ljudi bez osmeha, taksista veze svoju priču o teškom životu, a bez namere da išta preduzme, izađe i bori se, ali ti baby si na dobrom talasu ovog jutra. pa, čestitam…

onda ja radim šta radim, pa u neko doba odem na pauzu. primetim da imam nepročitanu poruku, a. iz barija pita me ko je fotografisao jednu fotku sa nedavne revije junya watanabe. kucam joj poruku: „yannis vlamos“. za susednim stolom sede neki grci. jedan od njih svaki čas telefonira i u jednom od javljanja predstavlja se. zove se yannis. pišem a. ona ima sluh za ove fenomene. psiholog je…

onda se dobar talas razbije o ostatak dana i ja padnem. ali, podignem se nekako.

nisam od onih koji misle da su kompjuteri ti koji su nas otuđili jedne od drugih, pa da povratim onaj dobar osećaj sa početka dana sednem da surfujem po virtuelnim talasima. i uhvatim jedan baš velik, baš dobar. ovaj muzej:

messner mountain museum u italiji, u južnom tirolu, nebu pod oblake, projektovala je čuvena zaha hadid. posvećen je poznatom alpinisti reinholdu messneru koji se dva puta bez boce s kiseonikom popeo na mount everest i prvi se popeo na svih 14 planina čiji vrhovi prelaze 8000 metra. muzej je smešten na vrhu stene (na 2275 m nadmorske visine ) sa koje se pruža spektakularni pogled. do muzeja se može doći i kolima i žičarom, ali prava stvar je popeti se do njega. ja koja se nisam popela ni na neki omanji planinski vrh do ovog muzeja bih išla i na kolenima… uostalom, već sam tamo.

(Courtesy Messner Mountain Museum)

http://www.mmmcorones.com

 

 

 

2 коментара

Објављено под Art, music, travel