Up on melancholy hill

kada nisam lazy vikendom idem do mog omiljenog parka. prvo prošetam ili provozam biciklom krug, dva (da osmotrim situaciju, btw, na jednoj klupi devojka je čitala prusta!), a onda sednem na moju klupu.  polako dišem i upijam prizor. nigde ne žurim. svet izvan parka jedva da postoji. da, volela bih da život sa one strane, ako ga ima, tako izgleda. kao taj pogled. kao park subotom i nedeljom ujutro. onda tako nagledana izvadim časopis ili knjigu. i čitam. ove subote ponela sam „original magazin“. neko je u njemu pisao da će se u budućnosti desiti dominacija samovozećih automobila koja će rezultirati prestankom potrebe za posedovanjem sopstvenih automobila i nestankom potrebe za parkinzima što će osloboditi prostore u urbanim sredinama za nešto drugo. za više zelenih površina, npr.  kada je bio dečak jeff bezos, vlasnik „amazona“, u školi je napisao da kada odraste želi da stvori svemirske stanice u kojima će živeti zemljani, a  zemlju bi pretvorio u veliki prirodni park. onda sam razmišljala da li je to utopijska ili distopijska priča… i dalje nisam sigurna. kada sam se vratila kući poslala sam poruku u kojoj mojom voljom poređana slova kažu kako sam srećna što sam dobar deo života provela u sporom ritmu 20. veka. a onda sam se popela na melancholy hill („…just looking out on the day of another dream…“). dok svet, meni znan i drag neumitno prestaje da postoji

Резултат слика за igor simic golf club - wasteland

na 32. stranici „original magazina“ počinje intervju sa igorom simićem. ovaj vizuelni umetnik i „demagog“ (studija vlasnik) zanimljivo priča/snima priče o našoj planeti posle apokalipse i o umetničkoj sceni ovde, u srbiji, pre (ili nadomak) apokalipse iste. u njegovoj video-igri „golf club – wasteland“ nakon ekološke katastrofe na zemlji, sve je otišlo dođavola, svi su izginuli, samo su bogati uspeli da pobegnu na mars. a kad ih nagrize nostalgija dolaze na zemlju. i igraju golf po ruševinama…

inteligentno, emotivno,  vizuelno visoko estetizovano i muzičkog dijapazona od lepote do dubokog bola. pa, još sa anom ćurčin.  

kad već pomenuh ovog mladog (und nadasve perspektivnog artistu) da skrenem pažnju i na njegovog „mislioca u supermarketu“. (da, direktna asocijacija na rodenovog…)

Mislilac-u-supermarketu

onda sam otišla na pijacu po cveće. kako nemam sto ruku, a otišla sam biciklom, kupila sam tek jednu saksiju sa crvenim muškatlama, jednu praznu veliku saksiju i zemlju. i buket turskih karanfila. sva pod utiskom boja sa pijace mislim da sam sa jasnom namerom podsvesti, naletela na sajt španjolke coco davez. ona je slikarka, ilustrator. tu sve vrišti od boja. ali ugodno oku vrišti, razigrano. pop art u zaletu na novi realizam. koketno. možda je tim putem valeria palmeiro stigla do imena coco davez. pogledaj joj samo potpis. pa, opet zaviri na njen sajt.

Firma Coco Dávez

 

u onoj svemirskoj stanici jeffa bezosa coco bi mogla da oslikava zidove. oslikavanje radi oslikavanja.radi unošenja radosti kada počne da ih razdire čežnja za zemljom…

(u ovom videu muziku bih radije ignorisala, za razliku od onih video zapisa gore…)

BLUE NUDE.jpg

Advertisements

knjiga za preporuku

„če koji je širom obe amerike prepoznao nametljivi totalitarizam hranjen imperijalizmom usa i koji je kapitalizam stavio pred sud istorije, sveden je na neku vrstu honorarnog revolucionara – njegova slika postaje modni detalj ugledne srednje klase, njegovu beretku nosi čivava koja govori u reklami za taco bell, a njegove vojne košulje postaju deo inventara eksluzivnih butika. — to je daleko od poštovanja koje se čeu odaje širom latinske amerike: od fotografija koje se čuvaju u predsobljima domova kao u hramu, do njegovog portreta visokog pet spratova koji krasi zgradu vlade na trgu revbolucije na kubi; od uzvika kubanskih studenata „seremos come che“(bićemo kao če) do protestanata od sjudad de meksika do porto alegra u brazilu koji nose njegovu sliku na transparentima; sve do  njegove sekularne kanonizacije od strane campesinosa u la igeri. međutim, u komercijalizovanom čeu spajaju se numen i numizmatika. —njegova smrt trebalo bi da pruži nešto više od prilike za sitne trgovce da njegovu sliku pretvore i kičaste objects d’art i u jeftinim prodavnicama suvenira koje prodaju legendu o njemu. nedelju dana pre nego što je oktobra 1997. na kubi održan pomen čeu, njegova kćerka aleida gevara osudila je komercijalizaciju uspomene na njenog oca, za koju je rekla da predstavlja antitezu čeovoj politici. rekla je: „ne volim da vidim lice mog oca na pepeljarama i zadnjem delu nečijih farmerki. to je markentilizam. to je oportunizam. ti ljudi samo hoće da se obogate. ali gajim nadu da postoje neki mladi ljudi što se ne ugledaju na imidž koji je u modi, već tragaju za čovekom u globalnom društvu koji gubi sve svoje vrednosti.“

ovo je odlomak iz knjige „če gevara, paulo freire i pedagogija revolucijepetera mclarena koja se pojavila u novoj biblioteci eduke „pedagoška raskršča“. knjiga za svaku preporuku! o peteru mclarenu profesoru na kalifornijskom univerzitetu u la, koji liči pre na člana nekog rock banda nego na univerzitetskog profesora, više nekom drugom prilikom…

peter mclaren

15. maj 1960. , che se takmiči u pecanju protiv hemingwaya. fotografisao alberto korda