dau

Сродна слика

dau

D A U

lav landau je 1962. dobio nobelovu nagradu za fiziku. osnivač je ruske teorijske fizike. učenik nilsa bora. vunderkind. već sa 14 godina postao je student matematike, fizike, hemije. sve ostalo je istorija. a sve ostale fakte o njemu, ako si poput mene zabušavao na časovima fizike u školi, reći će ti google. o ovom genijalnom i kontroverznom, slobodoumnom čoveku, snimio je nešto što je mnogo više od uobičajene ljudske predstave o filmu, ništa manje kotroverzni ruski reditelj ilya khrzhanovsky. (ovi rusi ili naprave film za 1 sat 27 minuta i 12 sekundu, u jednom kadru, bez montaže, poput sokurova („rusku arku“) ili za deset godina!)  koliko me je priča o ovom delu fascinirala i ostavila bez daha toliko me je i rastužila. kada ćemo se mi tesli dostojno odužiti?

film i art projekat „dau“ konačno je gotov i biće predstavljen premijerno u parizu  neprekidno, 24 časa dnevno,  od 24. januara do 17. februara, na scenama dva pozorišta – theatre du chatelet i theatre de la ville. ovo umetnička saga o lavu davidoviču landauu u vizuelnom smislu inspirisana je ruskom avangardom 20. veka. „dau“ je eksperiment. ako uđeš u neki od ova dva pariska teatra postaćeš i ti deo tog eksperimenta.

a ulazak u „dau“ zavisi od dobijanja vize za određeno trajanje: 6 sati, 24 sata ili neograničen pristup. aplicira se (i plaća) online. (dau.com) u poslednja dva slučaja to putovanje će biti personalizovano na osnovu psihometrijskog testa koji popunjavaš prilikom registracije za vizu. nećeš moći da uneseš ni mobilni, ni tablet, ni laptop, ni kameru… (kada bih bila te sreće da odem tada u pariz samo sebe bih i želela da unesem. uz vizu za neograničeni pristup. i insomniju! hranu i vodu, valjda služe po kuloarima…)

Сродна слика

„dau“ je istraživanje. koliko daleko ćeš ići u istraživanju zavisi od tebe. biće jedinstveno i neponovljivo.

u ovom projektu učešće su uzeli: brian eno, robert del naja iz massive attack (banksy?), teodor currentzis, peter sellars, romeo castelucci, marina abramović, rei kawakubo… i još puno, puno zanimljivih ljudi. i jedan nobelovac, takođe iz oblasti teorijske fizike, david gross, ali i sasvim anonimni ljudi. (što ne znači da su među njima manje zanimljivi ljudi.) propratni materijal, nešto poput kataloga, photo book, potpisuju ljudi iz japanskog comme des garçons! bože, toliko ljudi je u ovom projektu koje ja naprosto obožavam!

Резултат слика за teodor currentzis DAU

Сродна слика

Ilya Andreevich Khrzhanovskyilya khrzhanovsky

Сродна слика

lav landau… zvali su ga mocartom nauke…

Advertisements

o gledanju, prošlosti i hrani

ovo je joneskova misao koju sam 26. novembra, na  dan njegovog rođenja pronašla:

“treba da blistate radošću ovog “danas”, i to je već divno. treba samo da živite, da učestvujete u životu, da gledate svet oko sebe, prirodu u proleće, predivne prizore u praskozorje, jutro… i da se radujete što toga trenutka pripadate toj lepoti. samo pod uslovom da ne gledate suviše izbliza! jer onda ćete videti mikroorganizme kako se proždiru međusobno; žilice biljaka traže životni prostor, šire se i uništavaju sve oko sebe, čitav univerzum…” 

oni što su 24/7 srećni i zadovoljni ne smaraju se pogledom na mikroorganizme i žilice biljaka. ili imaju neku supermoć da sve to sagledaju drugačije, tj. isto, uvek sa svetlije strane… pozovem opet jak autoritet u pomoć – saramaga i potvrdim svoje „sumnje“ – radi se, ipak, o nesposobnosti da se vidi.  („slepci koji znaju da gledaju, ali ne vide.“ – „slepilo„). pogledati istoimeni film urađen po saramagovom romanu.

a evo šta danas čitam: anja drulović: „titov kuvar„. izdanje „lagune“.

Резултат слика за titov kuvar

„titov kuvar“

titovog doba se sa radošću i nostalgijom sećam iako je moj tata bio antikomunista. ali, pamtim da je moje detinjstvo proteklo u jednoj bezbednoj, prilično stabilnoj zemlji u kojoj su se mnogi ljudi nadali boljem sutra i išli ka tom boljem sutra. ne koracima od sedam milja, već korak po korak, a tako je, možda, i lepše jer možeš na miru da razgledaš krajolik kroz koji na putu napretka prolaziš i uživaš u njemu. a sećam se i da su ljudi bili nasmejaniji nego ovaj današnji „crno-bijeli svijet“.

u knjizi „titov kuvar“ osim recepata i kratkih opisa prilika u kojima su se ti recepti pripremali nalaze se i sjajne fotografije, neke prvi put objavljene, sa titovih putovanja širom sveta i one nastale kade je on bio domaćin. rene bakalović u predgovoru kaže da je tito za trpezom šarmirao goste jer je istinski uživao u hrani i piću i to „uživanje nije morao glumiti, ono je neposredno odavalo intenzivnu životnu radost kojom je plenio društvo oko sebe“. bakalović  kaže da bi se na osnovu ovog kuvara mogao napraviti sjajan „gastro-istorijski roman – hronika jednog vremena“ i sugeriše da je već prvu gastro priču u ovoj knjizi trebalo da opiše tolstoj, a ekranizuje ejzenštajn. a prva priča je svečena večera kod staljina 1944. godine. jeo se crveni ruski kavijar, marinirana jesetra i moruna, gruzijski vinski gulaš sa knedlama, mladi pilići na ruski način i ostale đakonije, plus votka i gruzijska vina. priča se da je staljin napio tita, da ga je oslovljavao sa „valtere“, ali i da tito nije pristajao na ulogu figure, već ravnopravnog aktera, jer to je bio tokom trajanja celog rata, pa zašto bi to menjao na njegovom kraju. ako neko ima problem sa time da je borba partizana od 1941. do 1945. bila antifašistička i oslobodilačka, niti mi je žao, niti me je briga. može ovde da se zaustavi i produži svojim putem.

na 49. str. je crno-bela fotografija na kojoj su tito, kenedi, jovanka i kenedijeva sitna deca. možeš li da zamisliš danas takvu fotografiju? nekog titovog kalibra na čelu naše zemlje i nekog kenedijeveg kalibra na čelu sad, pa još u tako prisnoj, familijarnoj pozi?

Сродна слика(ovo nije fotografija iz knjige. nedostaje drugarica jovanka.)

kada je iranski šah reza pahlavi 1971. organizovao spektakularnu proslavu 2500 godina persijskog carstva u iranskoj pustinji tito i jovanka su sedeli u njegovoj neposrednoj blizini, u prvom redu razume se. (red preko puta glavnih zvanica za tita nije dolazio u obzir, to je jasno.) za pripremu hrane bio je zadužen pariski „maksim“, a nekoliko stotina raznobojnih šatora usred pustinje dizajnirao je dior.

anja drulović (na žalost, na sajtu lagune piše da više nije među živima) je zabeležila da je tito veliku turneju 1974. završio u damasku na molbu sirijskog predsednika hafeza el asada. u jeku je bio sukob između izraela i sirije oko golanske visoravni, a pregovore je bez uspeha vodio henri kisindžer lično. asad je molio tita da svrati u damask i posavetuje ga. potom je asad došao na brione, a nedugo nakon te posete postignut je sporazum između izraela i sirije… u damasku je na meniju bio iranski kavijar, sirijske lepinje, dinstana jagnjeća rebra, zapečene punjene paprike, ruski bitok, krompir, francuske špargle, sos od paradajza, a tito je pio svoju ružicu „vanga“. a 1977. tito na bajkalu jede boršč čije pripremanje lično nadgleda brežnjev!

Резултат слика за tito jovanka kenedi deca

bila mi je interesantna i priča o titovoj poseti mom omiljenom portugalu u jesen 1977. predsednik portugala priča o jugoslaviji kao zemlji uzoru! na večeri koju je priredio za tita i delegaciju poslužen je i sote stroganov po receptu koče popovića. pili su se porto i druga portugalska vina, naravno.

deo knjige koji se zove „sa zvezdama“ počinje pričom o gostovanjima sofije loran. kod oproštajnog ručka prilikom treće posete sofije loren i karla pontija titu i jovanki sofija je lično, po svom receptu, pripremala testeninu.

Резултат слика за tito i sofia loren(0vo nije ta poseta i nije pasta, ali mi se svidela fotografija)

za žozefinu beker prepremljene su zapečene štrukle. ona je takođe više puta bila njegova gošća, a on ju je voleo i zbog njenog učešća u pokretu otpora za vreme drugog svetskog rata.

1971. titovi gosti su bili elizabet tejlor i ričard barton. naravno, povod je bio snimanje filma „sutjeska„. tog leta i žaklina kenedi je boravila na jadranu i bila je titova gošća na ručku u konavlima, zajedno sa elizabet tejlor i ričardom bartonom. posluženi su: sir u maslinovom ulju i goveđa zlatiborska pršuta, masline i rotkvice, pogača ispod sača, salata od morskih plodova, riba na žaru, medaljoni od belog ćurećeg mesa… pila se dubrovačka loza sa zrnom grožđa u svakoj čaši i domaća vina sa pelješca…

Сродна слика

a pazi sad, 1970. nikson je prvi američki predsednik koji je posetio jugoslaviju. dolazi u trodnevnu posetu, ima gomilu problema – vijetnam, bliski istok, odnosi sa sssr… tita zove „divom na svetskoj sceni“ i prima njegove savete! iz svog kabrioleta uzvikuje okupljenoj masi: „živela jugoslavija!“ i to više puta. možeš li da zamisliš da američki predsednik dođe sada u beograd i pita šta da radi sa meksikom npr? tom prilikom nikson je obišao i titov rodni kumrovec. na belom dvoru, na ručku u čast niksona, služio se jastog, ali i zagorske pečene štrukle i pečena ćurka sa mlincima. kraljica elezabeta je 1972. prvi put posetila jednu socijalističku zemlju i probala leskovački roštilj na vangi koji su pripremili leskovački majstori dragan gligorijević bure i dragan marinković.

heeeej sloveni, na kraju smo videli samo mikroorganizme kako se proždiru međusobno; žilice biljaka traže životni prostor, šire se i uništavaju sve oko sebe, čitav univerzum… a nismo više bili u stanju da vidimo prirodu u proleće, predivne prizore u praskozorje, jutro… niti da se radujemo što toga trenutka pripadamo toj lepoti.

dream, play, live

iliti

šta me ove zime (p)okreće

ako želiš da vidiš videćeš da:

ili preciznije: ako umeš da sanjaš.

život (life is life…) jasnije izbija na površinu kroz snove. bez snova između života i nas je teški teret beznađa. mrtvo more. ali, baš mrtvo. kao atomsko sklonište koje je spolja zabetonirano samo što si uspeo da uđeš da se u njemu sakriješ. a tamo nema ničega. a, logično, ubrzo neće biti ni kiseonika.

jedna kreativna agencija iz new yorka zove se „dream the end„. online art oaza kako oni kažu. mesto gde se nudi ostvarenje snova. i onda se snovi završavaju? ne bih volela da budem na mestu/tački/stanju gde se snovi završavaju i više ih nema. slutim da ljudi iz ove agencije nisu od te vrste, već da se samo radi o nazivu koji nekome (meni) može da zazvuči grubo. kao nešto konačno i bezizlazno. da nije tako u njihovim mislima/sajtu ne bi bilo mesto za sanjare poput majakovskog… ni za njegove stihove.

misao vašu,
što mašta na omekšalom mozgu,
ko lakej na masnoj sofi, od sala nadut,
dražiću dronjcima srca okrvavljenim grozno,
sit narugavši se, bezočan i ljut.

ja u duši nemam nijedne sede vlasi,
ni staračke nežnosti nema u njoj!
svet sam zaglušio snagom svog glasa,
dvadeset dvogodišnjak – idem,
lepotan, svoj.

(oblak u pantalonama, majakovski)

o, kako je lepo ono što sanja i stvara iz svojih snova švedski baletski umetnik, koreograf i reditelj alexander ekman. tokom decembra u pariskoj operi mesto snova bio je njegov balet „play„.

joseph campbell

i like creating worlds that have never been seen before.

– alexander ekman

 

http://alexekman.com

a da li si video konceptualne fotografije koje je napravila mlada umetnica lara zankoul iz bejruta? kao u snu da ih pravi.

Фотографија корисника Lara Zankoul Photography

http://www.larazankoul.com

lepo je i pravedno što je nakon prošlogodišnjeg počasnog oskara za agnes vardu (1928-), film „faces places“ koji je prošle godine uradila sa mladim umetnikom koji se predstavlja samo kao jr, nominovan za oskara u kategoriji dugometražnih dokumentarnih filmova. trebalo je da agnes varda uđe u devedesetu godinu, pa da svet, konačno, shvati kolika je njena veličina.

anton ginzburg rođen je u rusiji, a  živi i stvara filmove, skulpture, slike… u new yorku… u hiperboreji. u snu. i na javi.

anton ginzburg, hyperborea, saint petersburg, russia, 2011

antonginzburg.com

http://antonginzburg.com/works_/hyperborea-2011/

(obavezno pogledaj ovo)

a ove knjige bih baš volela da imam:

Резултат слика

Резултат слика

hi, hello.’ at the entrance of the world of mankind, when they show me the shadow of youth and bring an important assignment into my life, amidst the fear of the anxiety of the unknown that causes the never-ending struggle between life and death, i wish to discover my boundless dream tonight. “ -yayoi kusama

i ovu:

Georgia O'Keeffe: a Life

yayoi kusama joj je svojevremeno (1955) iz japana napisala pismo georgiji o’keeffe. a georgia… uzvratila joj je pismom, lepim rečima i podstrekom. tako to rade veliki.

la grande bellezza je bio koncert grupe „laibach„. 13. januara u srpskom narodnom pozorištu, u novom sadu. nekako su mi svi ti ljudi koji jesu do poslednjeg mesta ispunili salu delovali umorno, sivo… zaspalo. na kratko tek probuđeno. a laibach… kako reče moja prijateljica nataša milović: „svaka čast umetnicima i kulturnim pregalnicima kakvi su oni. istrajavaju vekovima.“ onda su oni otišli dalje – u svet. a mi smo se vratili u noć. kada sam izašla na ulicu iz kafića, stanova, kafana i kafanica treštali su narodnjaci… srećna nova godina. 😦

kao prozor u taj svet u koji je otišao „laibach“, „nedeljnik“ nam je darovao besplatno digitalno izdanje „new york times-international report„, sa sve prevedenim tekstovima na srpski. čitam sa radošću. i glađu.

https://www.nedeljnik.rs/nytinternationalreport

***

post scriptum

pitam se gde su, šta rade, kakvi su im dani, misli i oči… milan kundera… jean-luc godard… bernardo bertolucci… odavno nisam ništa čula o njima…

 

leto, ali ne jared leto

ovo leto, iz mog ugla, skroz je fucnuto, a u isto vreme netaknuto. sedim i gledam ga. hipnotišem ga pogledom. curi, a kao da stoji. nema ni kiseonika. oxygen not included. nema šanse ni kalendar da shvatim. kao da ga prvi put vidim u životu. šta znače uopšte te reči: ponedeljak, utorak, sreda, četvrtak, petak ? ona preostala dva pojma još i razumem. imaju nekog smisla.

a bila sam na moru. davno. još u junu. i nije koristilo. a, sve mislim, nešto bih spoznala, barem te dane u nedelji, ako bih opet otišla. tamo gde sam bila nije bilo lungomara. neke uvale, zalivi, krivudavo, enigmatično… i kako onda da doživim mir zalaska sunca? kako da ga ispratim i pozdravim moj japan? danas sam se rasplakala kada sam shvatila da je lako moguće da ne odem još jednom. a onda ciao leto i dobar dan kiše, sneg, sivi dani i nisko nebo. znam da je budalasto, nezrelo, nezahvalno… toliko je bolesnih ljudi koji ne smeju ni da pomisle na letovanje. koliko siromašnih…

pa, hajde onda da radim ono u čemu sam najbolja. da sanjam!

već godinama u svojoj kancelariji držim uramljeni poster sa početka 20. veka. na njemu crtež  broda „italija“ i početna tačka: đenova.

i gledam svaki dan taj poster. i ništa mi ne pada na pamet. čak ni ne sanjarim. ni o brodu, ni o đenovi. kao da su sa neke druge, veoma daleke planete.

a čitam ovih dana jelenu j. dimitrijević. njene putopise. (preporučujem ih. oh, kako ih preporučujem! ta žena je bila čudo!) na put oko  dobrog dela sveta otisnula se iz đenove baš. a brod? pa, zvao se italija!:-) sad sa zavereničkim osmehom gledam taj poster. i nekako mi je miliji odlazak na posao. i ja ću jednom da se otisnem morem kao jelena j. dimitrijević. i po cenu morske bolesti. sedeću na palubi i namigivaću ka nebu. ona će to videti kako god zna i ume. a ta ume. i zna! pročitala sam prvo njen američki putopis „novi svet“ i volela bih da moja prijateljica nataša m. koja je sad u tom novom svetu može da pročita tu knjigu i da ide na mesta u njujorku na koja je i jelena išla kada se okončao prvi svetski rat. a po bostonu njenim tragovima da ide zadužila bih snežanu j, prijateljicu koja živi tamo. čujete vas dve?

a trenutno čitam „sedam mora i tri okeana„, njena putešestvija po istoku. između američkog i bliskoistočnog putopisa ganula me je njena poema „priviđenje“ koju je posvetila senima svoje prijateljice iz indije, persijskog porekla, lady dorabji tata koja je bila sledbenica zaratustre i koja je mlada preminula. kao i jelena dimitrijević imala je znanja iz mnogih oblasti , putovala je svetom i bila posvećena poboljšanju položaja žena. još jedna slobodna žena. i sa sopstvenom sobom, kako bi virginia woolf rekla… („–žena mora imati novca i svoju sopstvenu sobu ako misli da piše prozu…“.  i ako misli da diše, dodala bih ja.)

u poemi „priviđenje“ koju je jelena j. dimitrijević napisala na francuskom, oplakuje preranu smrt svoje prijateljice i priziva njenu dušu ne bi li joj objasnila da li joj se to ona lično pojavila u snu praćena nebeskom svetlošću, a duša pokojnice joj odgovara:

„to ne beša ona mrtva, već njen duh živi

što oblik smrtni poprimi

da te na vaše veličine zemaljske podseti,

da te pita

zašto je oplakuješ,

ona je umrla juče, ti ćeš sutra umreti,

ona je bila gozba pticama, ti ćeš crvima biti…

memento homo, quia pulvis es, 

et in pulverem reverteris.“

 

laibach su 14. jula, za izdavačku kuću mute objavili album „“also sprach zarathustra“… 

 

coppola family je objavila letnji broj magazina „zoetrope: all story“, gost dizajner (i pisac)  je jeff bridges. pogledaj kako on (i) to radi:

row, row, row your boat . . . (you know how it goes) . . . life is but a dream
gently, man, gently
—jeff bridges

Фотографија корисника Zoetrope: All-Story

Фотографија корисника Zoetrope: All-Story

umro je sam shepard.

sam shepard by victoria will for esquire, 2014

i jeanne moreau

laku noć…

 

the woman who never existed

eleonora duse (1858-1924) je bila najslavnija italijanska glumica svoga vremena. slobodoumna, ali zagonetna i povučena. i nerado je davala intervjue. jednom prilikom je rekla nekom upornom američkom novinaru da van scene ni ne postoji. btw, samo njeno postojanje na pozorišnim scenama širom evrope i amerike bilo je dovoljno da ostane nezaboravljena, a postojala je i van pozorišta. bila je glavna rivalka sarah bernhardt i ljubav gabriela d’annunzia i isadore duncan. muza čuvenih slikara i vajara… glumica čija se metoda glume i danas respektuje i izučava u glumačkim školama… mislim da je htela da kaže koliko je volela da glumi. koliko se kreativno ostvarivala na sceni. da nije pričala o sebi koja ne može da postoji bez pogleda divljenja publike, koja nema i ne zna šta drugo da bude izvan toga… ja mislim. a možda i grešim…

Eleonora Duse:

eleonora duse

norvežanka anja niemi (1976) je fotograf o kojoj sam jednom već ovde pisala. ona rečenica eleonore duse da van scene nije ni postojala bila je okidač, inspiracija za najnoviji serijal anjinih fotografija: „the woman who never existed„.  neko je prokomentarisao da je na tu rečenicu slavne glumice svojim foto aparatom odreagovala i melanholično i ironično.

a gde ti postojiš? na kom igralištu kreiraš svoj život? šta se sa tobom dešava kada te niko ne gleda? postojiš li izvan svojih uloga? izvan pogleda? izvan selfija postavljenih ovde i tamo, po svim tim bespućima mobilnih aplikacija i društvene paučine… šta lomi tvoj identitet? na ono warholovo da će u budućnosti svi biti popularni 15 minuta, neko iz te warholove budućnosti, a naše sadašnjosti, lucidno je primetio da će u budućnosti svako biti anoniman 15 minuta… kako će taj svako preživeti tih 15 minuta? hoće li moći? hoće li biti na antideprisivima nakon tih 15 minuta bez pogleda?

anja niemi iako je na svojim fotografijama insistira da to nisu selfiji, autoportreti… jer, anja postoji i izvan uloge fotografa. i onda kada ona nikoga ne posmatra iza objektiva i kada nju niko ne posmatra…

ona  ima prijatelja bivšeg baletskog igrača koji je imao strah od scene i koji je silno žudeo da pleše na sceni bez prisustva publike. koliko je dirljiv taj njegov strah. koliko govori o nečemu što samo još ekscesno postoji. o potrebi da se bude (i) bez publike. bez aplauza. bez lajkova. pratilaca. pozitivnih komentara… kako bi bilo savršeno lepo ne imati strah od scene, a ne imati ni potrebu, žudnju za prisustvom publike. da prisustvo drugih bude ono što prisustvo drugog/drugih bi moglo/trebalo da bude. prosto prisustvo. i saradnja. aktivna miroljubiva koegzistencija, kako bi broz rekao… može i pasivna, dodajem ja. ali, miroljubiva, obavezno.

i evo kako anja niemi to radi. kako kreira. život (kao) na fotografijama…

 

gup magazine: is it more important to you that when we look at your images, we are able to recognise anja niemi the person, or anja niemi the photographer?

anja niemi: i definitely want people to recognise my work and not me! it’s a good thing i look nothing like my characters!

 

The Woman Who Never Existed: Photography Project by Anja Niemi | Yellowtrace

yellowtrace

“i photograph, i play every character myself. i prefer to do so. i feel more at ease, alone. strangely, i hate to have the portrait drawn. but if i am alone and i incarnate a character, then it is an enjoyable exercise because i do not feel like taking a picture myself, but a very different being. ” anja nieimi

http://www.anjaniemiphotography.com

„the one happiness is to shut one’s door upon a little room, with a table before one, and to create; to create life in that isolation from life.“ (eleonora duse)

eleonora duse

jr / inside out

kada sam bila dete koje nije znalo da čita slova čitala sam oblake. ležala bih na leđima, napolju na brižljivo odabranom mestu,  na mekoj prostirci, ćebetu, čemugod… i gledala. satima i satima strpljivo i radoznalo gledala. dnevno nebo bilo je moj omiljeni bioskop. (noćno je već bilo opasnije, a i morala sam da spavam. jer bila sam dete.) bili su to počeci moje emigracije od svakodnevnog života. od trivijalnosti. ono što nije bilo trivijalno to me je držalo. kao i danas. to je moja mera udaljenosti i bliskosti u odnosu na sve. zato volim ove ljude o kojima pišem.

kada fotografiše ljudske oči, oči običnih ljudi iz svih delova planeta (ovih dana je u napulju sa projektom „indisde out“) , francuski street artist  j r  daje svoje oči da vidiš sav taj inače nevidljiv svet. kakva lepa magija: učiniti da duboko nevidljivo postane duboko vidljivo! a kao i svoje ime, skriva svoje oči. iza tamnih naočara za sunce.  jer, u suštini to što radi,  u svetu kako je ustrojen, ilegalno je. skriveno i otkriveno, vidljivo i nevidljivo, umetnost i život, inside/out… zajedno su.

naples, inside out

kada je 2011. dobio ted priznanje pozvan je da održi govor o spasavanju sveta putem umetnosti. kako je  ozbiljan čovek njegov odgovor je bio da uprkos želji nije u stanju da spasi svet. (sorry dostojevski), pa ne može ni da priča o tome. kada su mu rekli da može da govori i o tome kako njegova umetnost menja svet to je već mogao da prihvati.

rođen je u parizu 1983. od majke tunižanke i oca koji je u francusku došao iz istočne evrope.  voli da izlaže svoje fotografije velikih dimenzija u otvorenom prostoru jer su tako pristupačne ljudima sasvim slobodno. za to  su mu dovoljni zid, merdevine, četke i lepilo. u početku je koristio i sprej da oko fotografija napravi ram, pa kada bi neko odlepio fotografije ramovi sa njegove „izložbe“ bi ostali.

„grad je najbolja galerija koju mogu da zamislim. ne moram nikad da napravim portfolio i predstavim ga u galeriji i ostavim ih da odlučuju da li je moj rad dovoljno dobar da se pokaže ljudima. direktno sam mogao da ga kontrolišem sa ljudima na ulici.“

imao je te svoje izložbe po najboljim lokacijama širom pariza, a sada je ceo svet njegova galerija na otvorenom.

j r  ima snažnu želju da menja svet. njegova umetnost nije autistična, ni egoistična, njega zaista zanimaju drugi ljudi, njihovi životi i ima nameru da im pomogne ne samo na rečima. prošlog leta dok su u riju bile olimpijske igre on je na marginama ovog čudesnog grada,  po favelama provodio vreme sa onima najsiromašnijima. sa jednim od najboljih kuvara na svetu i falintropom massimom botturom i stanovnicima jedne od najzloglasnijih favela moro de providencia  priređivao je gozbe za beskućnike od ostataka hrane koje je dole u gradu posluživana privliegovana.  massimo bottura kaže da je njegov cilj da edukuje ljude kako se od hrane koja se svakodnevno baca mogu nahraniti milioni gladnih i tako im povratiti dostojanstvo. na zidovima kuhinje-projekta bile su uvećene crno-bele fotografije osoblja koje je uradio jr i  mural „tajna večera“ urađen u  otopljenoj čokoladi,  poznatog brazilskog umetnika vika muniza.  „ovi ljudi koji kuvaju za nas – tretiraju nas kao gospodu. mislio sam da sanjam”, rekao je jedan beskućnik . sve vreme su  u favelama bile i njegove fotografije žena čiji su najmiliji ubijeni, projekat „women are heroes“, kao i instalacije koje su, u stvari, skulpture-instalacije sa fotografijama na platnu sportista koji  nisu uspeli da se pojave u riju.

iside out, rio

In this Aug. 14, 2016 photo, workers sit in the gourmet soup kitchen Refettorio Gastromotiva in Rio de Janeiro, Brazil. Using leftover ingredients from Olymp...

kitchen refettorio gastromotiva in rio de janeiro, ap photo /silvia izquierdo

Резултат слика за jr massimo bottura

jr artist, massimo bottura and vik muniz 

rio, olimpijske igre 2016

gde sve nije bio sa svojim fotografijama (zapravo on ljude fotografiše na licu mesta)… stigao je i do večito sukobljenih palestinaca i izraelaca. njihove portrete stavio je jedne pored drugih u okviru projekta „face 2 face“.

„lepimo portrete – oba portreta na ulicama na prepunoj pijaci. ljudi nam prilaze i počinju da pitaju, „šta radite ovde?“ „o, pa radimo jedan umetnički projekat i lepimo lica izraelaca i palestinaca koji rade isti posao. ovo ovde su dva vozača taksija.“ onda bi uvek usledila tišina. „misliš, lepite lice izraelca – njegovo lice ovde?“ „pa, da, da, to je deo projekta.“ uvek bih napravio pauzu, a onda bismo ih upitali, „pa, možete li mi reći ko je ko?“ većina nije znala da kaže. čak smo lepili na izraelske vojne kule i ništa se nije desilo. kada zalepite sliku, to je samo papir i lepak. ljudi mogu da ga pocepaju, da se potpišu, da piške na njih – neki su previsoko, slažem se – ali ljudi na ulici su kustosi. kiša i vetar će ih svakako skinuti. nije im suđeno da ostanu. ali tačno četiri godine kasnije, većina fotografija je još uvek tamo. projekat „licem u lice“ je pokazao da je moguće ono za šta smo mislili da nije – i znate šta, čak je i lako. „na bliskom istoku, doživeo sam svoj rad u mestima koja nemaju mnogo muzeja. stoga je taj pravac na ulici bio prilično zanimljiv. odlučio sam da odem dalje u tom pravcu i odem u mesta gde uopšte nema muzeja. kada odete u ta društva u razvoju, žene su stubovi tih zajednica, ali muškarci su i dalje ti koji vladaju ulicama. bili smo inspirisani da uradimo projekat gde bi muškarci odali počast ženama tako što bi lepili njihove fotke. projekat sam nazvao „žene su heroji“. kada sam slušao sve priče na svim kontinentima na kojima sam bio, nisam uvek mogao da razumem složene okolnosti njihovog konflikta, samo sam posmatrao. ponekad nije bilo reči, nikakvih rečenica, samo suze. samo sam ih fotografisao i zalepio.“ (jr artist)

mogu da razumem kako je osvojio poverenje i naklonost jedne agnes varde. uskoro će njihov zajednički film „visages villages“  biti prikazan na 70. kanskom filmskom festivalu. da bi mogao da radiš to što on radi moraš da imaš  ogromnu naklonost za ljude.  ovo što on radi je mnogo više od angažovane umetnosti. on je toliko šarmantan i iskren u svemu što rade, pa nije čudo što mu ljudi, od poznatih do anonimnih uzvraćaju tu naklonost. meni je toliko dirljiv način na koji se agnes varda odnosi prema njemu i sa koliko je entuzijazma ušla u projekte sa njime. i sa koliko respekta se on odnosi prema njoj. u svetu u kome se skoro ništa više ne repsektuje to greje dušu… i vodi u nemoguće.

„nedavno sam započeo projekat javne umetnosti gde više ne koristim svoj rad. koristim man raya, helen levitt, giacomettija, radove drugih. danas nije bitno da li je fotka vaša ili ne. važno je ono što radite sa tim slikama poruka koju ostavljate kad lepite. na primer, zalepio sam fotku minareta u švajcarskoj, nekoliko nedelja pošto je izglasana zabrana minareta u zemlji.(…) na neke načine, umetnost može da promeni svet. ona ne treba da ga menja, da menja praktične stvari, nego da menja percepciju. umetnost može da promeni način na koji vidimo svet. može da stvori analogiju. zapravo, činjenica da ne može da promeni stvari čini je neutralnim mestom za razmene i diskusije i onda vam daje mogućnost da promenite svet.“

Резултат слика за jr artist agnes varda visages

agnes varda & jr artist

life is life

tužno je što sam za prozno delo ovog čoveka (a bio je ne samo književnik, nego još svašta) saznala slučajno. da, slučajno sam naletela na njegovu knjigu „slučajna otkrića“. njegovo ime je milan kašanin, a ovo sve oko mene je crno-beli svijet

tužno je jer je taj čovek izuzetno pisao. i jer je na i mnoge druge načine zadužio našu kulturu, ali odavno svet više nije mesto gde bi tako nešto bilo važno. kvalitet nije mera stvari, nego la-la-la (land and etc.).

ta knjiga odavno već ne može da se kupi i moraću ovu pozajmljenu iz biblioteke da fotokopiram, skeniram. ili ukradem. 🙂

nadam se da ćeš izguglati da vidiš ko je bio milan kašanin. a mi… uspeli smo da obesmislimo ono što je radio sa velikim žarom, slike koje je on nabavljao za ovu zemlju ne mogu ni da se vide. muzeji su postali mauzoleji, zapečaćeni za poglede.

u „slučajnim otkrićima“ milan kašanin kaže:

„šta sve nisam pretrpeo, čega se sve nisam odrekao, šta izgubio, a još nisam iznemogao i još uvek više žalim ljude nego što ih prezirem ili mrzim. čim nesreća ostane za mnom i čim me prođe bol, ja ga predam zaboravu i, ponesen, pođem u susret nečem, ne znam čemu, samo svaki put nečem lepšem od onoga što je bilo. (…)  ja zaboravljam zlo ne zbog toga što ga ne priznajem, nego što ne mogu s njim da živim. (…) bez zadivljenosti nad velikim, bez otkrivanja nepoznatog, bez prizivanja neočekivanog, bez radosti od susreta s poznatim i dragim, ja ne bih mogao ni umeo da živim. jeste da je mrak nad gradom i u mojoj sobi, ali u meni nije. nikada tako kao sad, po propasti kuće u kojoj sam proveo bezbroj malih i velikih dana, i po prestanku kiše nad vrtom koje nije bilo, nisam znao koliko života ima na zemlji i koliko ih ima u meni. za celog svog veka, najviše se sam voleo ono čega nema.“

eto takav je bio čovek milan kašanin…

jutros sam videla da je mladi kineski fotograf, pesnik i provokator (29 godina) ren hang pronađen mrtav u berlinu. neki mediji prenose da je reč o samoubistvu. boleo ga je svet u kojem je živeo. boleo ga je sukob sa svojom zemljom. u pesmi „my depression“ tačno je nacrtao kako je video svoj život:

life is indeed a

precious gift

but i often feel

it seems to send the wrong man

http://www.renhang.org

任航

njegov životopis u par reči izgledao bi ovako: rođen u kini 1987. samouk postao jedan od najznačajnijih savremenih fotografa. više puta bio hapšen u kini. ono što je radio u toj zemlji se zvanično vodi kao pornografija. (zanimljivo da ono što je najveća pornografija u svetu u kome živimo nikada se ne tretira kao takvo…) izlagao širom sveta, a u svojoj zemlji zabranjivan. podjedanko cenzurisan i hvaljen. bol ga je doveo do depresije. btw. u posledjih 15 godina stopa samoubistava u kini je porasla za 60% i samom su svetskom vrhu po broju samoubistava.

znaš, susan cain u knjizi „tihi ljudi“ iznosi neke sasvim zastrašujuće stvari o našem svetu. i to ne od danas. kako je sve ovo oko nas dobro smišljeno i izrežirano s predumišljajem. i pitam se kako onda osetljivi, tihi ljudi, da opstanu. svet je podešen po meri kapitala i po meri krugova moći. pogledaj i u vrtićima je kult utopljavanja individualnosti u kolektiv, forsira se grupni rad u svemu i svačemu, traže se samo timski igrači. zamišljam kako bi se npr.  tesla uklopio u timski duh…  susan navodi da je još četrdesetih godina 20. veka dekan harvarda izjavio da bi ovaj prestižni univerzitet trebalo da odbija „osetljive, neurotične“  tipove i „prekomerno intelektualno stimulisane“ u korist momaka koji ispoljavaju „zdravu ekstrovertnost“… pa, ren hang nije bio takav momak. osim na harvardu, takvi nisu poželjni nigde na planeti zemlji.