Архиве категорија: photography

the woman who never existed

eleonora duse (1858-1924) je bila najslavnija italijanska glumica svoga vremena. slobodoumna, ali zagonetna i povučena. i nerado je davala intervjue. jednom prilikom je rekla nekom upornom američkom novinaru da van scene ni ne postoji. btw, samo njeno postojanje na pozorišnim scenama širom evrope i amerike bilo je dovoljno da ostane nezaboravljena, a postojala je i van pozorišta. bila je glavna rivalka sarah bernhardt i ljubav gabriela d’annunzia i isadore duncan. muza čuvenih slikara i vajara… glumica čija se metoda glume i danas respektuje i izučava u glumačkim školama… mislim da je htela da kaže koliko je volela da glumi. koliko se kreativno ostvarivala na sceni. da nije pričala o sebi koja ne može da postoji bez pogleda divljenja publike, koja nema i ne zna šta drugo da bude izvan toga… ja mislim. a možda i grešim…

Eleonora Duse:

eleonora duse

norvežanka anja niemi (1976) je fotograf o kojoj sam jednom već ovde pisala. ona rečenica eleonore duse da van scene nije ni postojala bila je okidač, inspiracija za najnoviji serijal anjinih fotografija: „the woman who never existed„.  neko je prokomentarisao da je na tu rečenicu slavne glumice svojim foto aparatom odreagovala i melanholično i ironično.

a gde ti postojiš? na kom igralištu kreiraš svoj život? šta se sa tobom dešava kada te niko ne gleda? postojiš li izvan svojih uloga? izvan pogleda? izvan selfija postavljenih ovde i tamo, po svim tim bespućima mobilnih aplikacija i društvene paučine… šta lomi tvoj identitet? na ono warholovo da će u budućnosti svi biti popularni 15 minuta, neko iz te warholove budućnosti, a naše sadašnjosti, lucidno je primetio da će u budućnosti svako biti anoniman 15 minuta… kako će taj svako preživeti tih 15 minuta? hoće li moći? hoće li biti na antideprisivima nakon tih 15 minuta bez pogleda?

anja niemi iako je na svojim fotografijama insistira da to nisu selfiji, autoportreti… jer, anja postoji i izvan uloge fotografa. i onda kada ona nikoga ne posmatra iza objektiva i kada nju niko ne posmatra…

ona  ima prijatelja bivšeg baletskog igrača koji je imao strah od scene i koji je silno žudeo da pleše na sceni bez prisustva publike. koliko je dirljiv taj njegov strah. koliko govori o nečemu što samo još ekscesno postoji. o potrebi da se bude (i) bez publike. bez aplauza. bez lajkova. pratilaca. pozitivnih komentara… kako bi bilo savršeno lepo ne imati strah od scene, a ne imati ni potrebu, žudnju za prisustvom publike. da prisustvo drugih bude ono što prisustvo drugog/drugih bi moglo/trebalo da bude. prosto prisustvo. i saradnja. aktivna miroljubiva koegzistencija, kako bi broz rekao… može i pasivna, dodajem ja. ali, miroljubiva, obavezno.

i evo kako anja niemi to radi. kako kreira. život (kao) na fotografijama…

 

gup magazine: is it more important to you that when we look at your images, we are able to recognise anja niemi the person, or anja niemi the photographer?

anja niemi: i definitely want people to recognise my work and not me! it’s a good thing i look nothing like my characters!

 

The Woman Who Never Existed: Photography Project by Anja Niemi | Yellowtrace

yellowtrace

“i photograph, i play every character myself. i prefer to do so. i feel more at ease, alone. strangely, i hate to have the portrait drawn. but if i am alone and i incarnate a character, then it is an enjoyable exercise because i do not feel like taking a picture myself, but a very different being. ” anja nieimi

http://www.anjaniemiphotography.com

„the one happiness is to shut one’s door upon a little room, with a table before one, and to create; to create life in that isolation from life.“ (eleonora duse)

eleonora duse

3 коментара

Објављено под Art, photography

jr / inside out

kada sam bila dete koje nije znalo da čita slova čitala sam oblake. ležala bih na leđima, napolju na brižljivo odabranom mestu,  na mekoj prostirci, ćebetu, čemugod… i gledala. satima i satima strpljivo i radoznalo gledala. dnevno nebo bilo je moj omiljeni bioskop. (noćno je već bilo opasnije, a i morala sam da spavam. jer bila sam dete.) bili su to počeci moje emigracije od svakodnevnog života. od trivijalnosti. ono što nije bilo trivijalno to me je držalo. kao i danas. to je moja mera udaljenosti i bliskosti u odnosu na sve. zato volim ove ljude o kojima pišem.

kada fotografiše ljudske oči, oči običnih ljudi iz svih delova planeta (ovih dana je u napulju sa projektom „indisde out“) , francuski street artist  j r  daje svoje oči da vidiš sav taj inače nevidljiv svet. kakva lepa magija: učiniti da duboko nevidljivo postane duboko vidljivo! a kao i svoje ime, skriva svoje oči. iza tamnih naočara za sunce.  jer, u suštini to što radi,  u svetu kako je ustrojen, ilegalno je. skriveno i otkriveno, vidljivo i nevidljivo, umetnost i život, inside/out… zajedno su.

naples, inside out

kada je 2011. dobio ted priznanje pozvan je da održi govor o spasavanju sveta putem umetnosti. kako je  ozbiljan čovek njegov odgovor je bio da uprkos želji nije u stanju da spasi svet. (sorry dostojevski), pa ne može ni da priča o tome. kada su mu rekli da može da govori i o tome kako njegova umetnost menja svet to je već mogao da prihvati.

rođen je u parizu 1983. od majke tunižanke i oca koji je u francusku došao iz istočne evrope.  voli da izlaže svoje fotografije velikih dimenzija u otvorenom prostoru jer su tako pristupačne ljudima sasvim slobodno. za to  su mu dovoljni zid, merdevine, četke i lepilo. u početku je koristio i sprej da oko fotografija napravi ram, pa kada bi neko odlepio fotografije ramovi sa njegove „izložbe“ bi ostali.

„grad je najbolja galerija koju mogu da zamislim. ne moram nikad da napravim portfolio i predstavim ga u galeriji i ostavim ih da odlučuju da li je moj rad dovoljno dobar da se pokaže ljudima. direktno sam mogao da ga kontrolišem sa ljudima na ulici.“

imao je te svoje izložbe po najboljim lokacijama širom pariza, a sada je ceo svet njegova galerija na otvorenom.

j r  ima snažnu želju da menja svet. njegova umetnost nije autistična, ni egoistična, njega zaista zanimaju drugi ljudi, njihovi životi i ima nameru da im pomogne ne samo na rečima. prošlog leta dok su u riju bile olimpijske igre on je na marginama ovog čudesnog grada,  po favelama provodio vreme sa onima najsiromašnijima. sa jednim od najboljih kuvara na svetu i falintropom massimom botturom i stanovnicima jedne od najzloglasnijih favela moro de providencia  priređivao je gozbe za beskućnike od ostataka hrane koje je dole u gradu posluživana privliegovana.  massimo bottura kaže da je njegov cilj da edukuje ljude kako se od hrane koja se svakodnevno baca mogu nahraniti milioni gladnih i tako im povratiti dostojanstvo. na zidovima kuhinje-projekta bile su uvećene crno-bele fotografije osoblja koje je uradio jr i  mural „tajna večera“ urađen u  otopljenoj čokoladi,  poznatog brazilskog umetnika vika muniza.  „ovi ljudi koji kuvaju za nas – tretiraju nas kao gospodu. mislio sam da sanjam”, rekao je jedan beskućnik . sve vreme su  u favelama bile i njegove fotografije žena čiji su najmiliji ubijeni, projekat „women are heroes“, kao i instalacije koje su, u stvari, skulpture-instalacije sa fotografijama na platnu sportista koji  nisu uspeli da se pojave u riju.

iside out, rio

In this Aug. 14, 2016 photo, workers sit in the gourmet soup kitchen Refettorio Gastromotiva in Rio de Janeiro, Brazil. Using leftover ingredients from Olymp...

kitchen refettorio gastromotiva in rio de janeiro, ap photo /silvia izquierdo

Резултат слика за jr massimo bottura

jr artist, massimo bottura and vik muniz 

rio, olimpijske igre 2016

gde sve nije bio sa svojim fotografijama (zapravo on ljude fotografiše na licu mesta)… stigao je i do večito sukobljenih palestinaca i izraelaca. njihove portrete stavio je jedne pored drugih u okviru projekta „face 2 face“.

„lepimo portrete – oba portreta na ulicama na prepunoj pijaci. ljudi nam prilaze i počinju da pitaju, „šta radite ovde?“ „o, pa radimo jedan umetnički projekat i lepimo lica izraelaca i palestinaca koji rade isti posao. ovo ovde su dva vozača taksija.“ onda bi uvek usledila tišina. „misliš, lepite lice izraelca – njegovo lice ovde?“ „pa, da, da, to je deo projekta.“ uvek bih napravio pauzu, a onda bismo ih upitali, „pa, možete li mi reći ko je ko?“ većina nije znala da kaže. čak smo lepili na izraelske vojne kule i ništa se nije desilo. kada zalepite sliku, to je samo papir i lepak. ljudi mogu da ga pocepaju, da se potpišu, da piške na njih – neki su previsoko, slažem se – ali ljudi na ulici su kustosi. kiša i vetar će ih svakako skinuti. nije im suđeno da ostanu. ali tačno četiri godine kasnije, većina fotografija je još uvek tamo. projekat „licem u lice“ je pokazao da je moguće ono za šta smo mislili da nije – i znate šta, čak je i lako. „na bliskom istoku, doživeo sam svoj rad u mestima koja nemaju mnogo muzeja. stoga je taj pravac na ulici bio prilično zanimljiv. odlučio sam da odem dalje u tom pravcu i odem u mesta gde uopšte nema muzeja. kada odete u ta društva u razvoju, žene su stubovi tih zajednica, ali muškarci su i dalje ti koji vladaju ulicama. bili smo inspirisani da uradimo projekat gde bi muškarci odali počast ženama tako što bi lepili njihove fotke. projekat sam nazvao „žene su heroji“. kada sam slušao sve priče na svim kontinentima na kojima sam bio, nisam uvek mogao da razumem složene okolnosti njihovog konflikta, samo sam posmatrao. ponekad nije bilo reči, nikakvih rečenica, samo suze. samo sam ih fotografisao i zalepio.“ (jr artist)

mogu da razumem kako je osvojio poverenje i naklonost jedne agnes varde. uskoro će njihov zajednički film „visages villages“  biti prikazan na 70. kanskom filmskom festivalu. da bi mogao da radiš to što on radi moraš da imaš  ogromnu naklonost za ljude.  ovo što on radi je mnogo više od angažovane umetnosti. on je toliko šarmantan i iskren u svemu što rade, pa nije čudo što mu ljudi, od poznatih do anonimnih uzvraćaju tu naklonost. meni je toliko dirljiv način na koji se agnes varda odnosi prema njemu i sa koliko je entuzijazma ušla u projekte sa njime. i sa koliko respekta se on odnosi prema njoj. u svetu u kome se skoro ništa više ne repsektuje to greje dušu… i vodi u nemoguće.

„nedavno sam započeo projekat javne umetnosti gde više ne koristim svoj rad. koristim man raya, helen levitt, giacomettija, radove drugih. danas nije bitno da li je fotka vaša ili ne. važno je ono što radite sa tim slikama poruka koju ostavljate kad lepite. na primer, zalepio sam fotku minareta u švajcarskoj, nekoliko nedelja pošto je izglasana zabrana minareta u zemlji.(…) na neke načine, umetnost može da promeni svet. ona ne treba da ga menja, da menja praktične stvari, nego da menja percepciju. umetnost može da promeni način na koji vidimo svet. može da stvori analogiju. zapravo, činjenica da ne može da promeni stvari čini je neutralnim mestom za razmene i diskusije i onda vam daje mogućnost da promenite svet.“

Резултат слика за jr artist agnes varda visages

agnes varda & jr artist

4 коментара

Објављено под Art, food, photography

life is life

tužno je što sam za prozno delo ovog čoveka (a bio je ne samo književnik, nego još svašta) saznala slučajno. da, slučajno sam naletela na njegovu knjigu „slučajna otkrića“. njegovo ime je milan kašanin, a ovo sve oko mene je crno-beli svijet

tužno je jer je taj čovek izuzetno pisao. i jer je na i mnoge druge načine zadužio našu kulturu, ali odavno svet više nije mesto gde bi tako nešto bilo važno. kvalitet nije mera stvari, nego la-la-la (land and etc.).

ta knjiga odavno već ne može da se kupi i moraću ovu pozajmljenu iz biblioteke da fotokopiram, skeniram. ili ukradem. 🙂

nadam se da ćeš izguglati da vidiš ko je bio milan kašanin. a mi… uspeli smo da obesmislimo ono što je radio sa velikim žarom, slike koje je on nabavljao za ovu zemlju ne mogu ni da se vide. muzeji su postali mauzoleji, zapečaćeni za poglede.

u „slučajnim otkrićima“ milan kašanin kaže:

„šta sve nisam pretrpeo, čega se sve nisam odrekao, šta izgubio, a još nisam iznemogao i još uvek više žalim ljude nego što ih prezirem ili mrzim. čim nesreća ostane za mnom i čim me prođe bol, ja ga predam zaboravu i, ponesen, pođem u susret nečem, ne znam čemu, samo svaki put nečem lepšem od onoga što je bilo. (…)  ja zaboravljam zlo ne zbog toga što ga ne priznajem, nego što ne mogu s njim da živim. (…) bez zadivljenosti nad velikim, bez otkrivanja nepoznatog, bez prizivanja neočekivanog, bez radosti od susreta s poznatim i dragim, ja ne bih mogao ni umeo da živim. jeste da je mrak nad gradom i u mojoj sobi, ali u meni nije. nikada tako kao sad, po propasti kuće u kojoj sam proveo bezbroj malih i velikih dana, i po prestanku kiše nad vrtom koje nije bilo, nisam znao koliko života ima na zemlji i koliko ih ima u meni. za celog svog veka, najviše se sam voleo ono čega nema.“

eto takav je bio čovek milan kašanin…

jutros sam videla da je mladi kineski fotograf, pesnik i provokator (29 godina) ren hang pronađen mrtav u berlinu. neki mediji prenose da je reč o samoubistvu. boleo ga je svet u kojem je živeo. boleo ga je sukob sa svojom zemljom. u pesmi „my depression“ tačno je nacrtao kako je video svoj život:

life is indeed a

precious gift

but i often feel

it seems to send the wrong man

http://www.renhang.org

任航

njegov životopis u par reči izgledao bi ovako: rođen u kini 1987. samouk postao jedan od najznačajnijih savremenih fotografa. više puta bio hapšen u kini. ono što je radio u toj zemlji se zvanično vodi kao pornografija. (zanimljivo da ono što je najveća pornografija u svetu u kome živimo nikada se ne tretira kao takvo…) izlagao širom sveta, a u svojoj zemlji zabranjivan. podjedanko cenzurisan i hvaljen. bol ga je doveo do depresije. btw. u posledjih 15 godina stopa samoubistava u kini je porasla za 60% i samom su svetskom vrhu po broju samoubistava.

znaš, susan cain u knjizi „tihi ljudi“ iznosi neke sasvim zastrašujuće stvari o našem svetu. i to ne od danas. kako je sve ovo oko nas dobro smišljeno i izrežirano s predumišljajem. i pitam se kako onda osetljivi, tihi ljudi, da opstanu. svet je podešen po meri kapitala i po meri krugova moći. pogledaj i u vrtićima je kult utopljavanja individualnosti u kolektiv, forsira se grupni rad u svemu i svačemu, traže se samo timski igrači. zamišljam kako bi se npr.  tesla uklopio u timski duh…  susan navodi da je još četrdesetih godina 20. veka dekan harvarda izjavio da bi ovaj prestižni univerzitet trebalo da odbija „osetljive, neurotične“  tipove i „prekomerno intelektualno stimulisane“ u korist momaka koji ispoljavaju „zdravu ekstrovertnost“… pa, ren hang nije bio takav momak. osim na harvardu, takvi nisu poželjni nigde na planeti zemlji.

Оставите коментар

Објављено под Art, books, photography, politics

I wah-wah-wah-wah-wonder

znaš, kada čitam japanske priče dešavaju mi se lepe slučajnosti. na primer ova: pre neki dan, jedan od onih blagoslovenih, neradnih, čitam murakamijevu priču „yesterday“ iz zbirke „muškarci bez žene“ i usred priče onaj koji je iz kobea, iz ašije, i koji je prvo lice jednine u priči, izlazi u susret čudnoj želji svog prijatelja koji je rođen u tokiju, ali savršeno govori dijalekt kansaija kako bi na miru mogao da navija za omiljene hanšin tajgerse. čudna želja bila je da izađe sa njegovom devojkom. prvo lice jednine nevoljko je izvodi. u bioskopu gledaju woody allenov film „manhattan„. i sada na scenu stupa moja lepa slučajnost: ja multitasking woman vrtim kanale, odmah po završetku priče, i… na jednom od kanala ide „manhattan“! baš kao što mi je prošle subote dok sam gledala wendersov film „tokyo-ga“ stigao zahtev za prijateljstvo od jednog japanskog kompozitora. kompozitora čiji je ozu omiljeni reditelj, a koji je u kamakuri (50 km od tokija, ozu je tamo živeo) imao prilike da upozna wendersa…

tokyoga

tokyo-ga, wim wenders

lepe stvari se dešavaju i kada ne postoji (ili je ne primećuješ) slučajnost. juče mi je na fb iskočila objava da će u martu (10. mart, austin, texas, na sxsw festivalu) biti premijera najnovijeg malickovog filma „song to song“ i , evo, ne mogu da prestanem da gledam prvi trailer za taj film. i da slušam „runaway“  del shannona. u filmu igraju: ryan gosling (i peva!), michael fassbender, natalie portman, rooney mara, christian bale, val kilmer, ali i patti smith, lykke li, black lips, iggy pop, red hot chili peppers, florence and the machine, john lydon… ne mogu da dočekam! puna poverenja u sve što malick napravi. baš sve. svaki kadar.

we thought we could just live from song to song, kiss to kiss… (rooney mara u „song to song“)

dok čekam „song to song“ uživam u ponovnom gledanju „to the wonder„. volim te reči iznutra, volim spori ritam, volim fotografije svetla kroz prste, svetla kroz krošnje drveća, volim šum trave, lavež pasa u tihim ulicama, volim muziku, volim što svi u filmu govore na svojim maternjim jezicima…

postoji scena u kojoj mlada italijanka kaže:

„život je san. u snu ne možeš da praviš greške. u snu možeš da budeš šta god hoćeš. bilo šta. ti si mali sanjar. treba da letiš.“

kada je bio prvi neradni išli smo da gledamo konje. konje koji jure. konje koji su zatvoreni. konje koji se igraju. konje sa tužnim, velikim očima. i malick je strelac. pola čovek, pola konj.

samo držim otvorene oči i gledam. bez želje da bilo šta dokažem.

volela bih da sam konj.

2 коментара

Објављено под Art, books, movie, music, photography

berlin, sa berlincima

nekoliko nedelja pre odlaska u berlin za volanom taksija kojim sam se vozila sa posla jednog dana sedeo je anđeo damiel.  imao je cca 50 godina, dugu smeđu prosedu kosu svezanu u rep i sve crte lica bruna ganza. ja sam sedela na zadnjem sedištu i krišom mu posmatrala lice u retrovizoru. da budem sigurna da je to on. damiel. ili bruno ganz. svejedno. jasno je bilo da ako je to stvarno on nema potrebe  glasno da kažem da sam ga prepoznala. on je, u tom slučaju, ionako čuo svaku moju misao od momenta kada sam ušla u vozilo. onda sam dobila išijas, pa sam napunila 50 godina, pa sam ležala dve nedelje i kusur u krevetu i vodila fenomenalni prustovski život. samo bez potrage za izgubljenim vremenom. vreme me uopšte nije interesovalo. interesovao me je samo taj prostor dnevnog boravka gde se sam se ulogorila, knjige, filmovi, internet i moji snovi. leđa i leva noga su se upinjali da to pokvare, ali im nisam dozvolila. vodič za berlin i pregled sajtova o berlinu i pomislih, naivno, da sam spremna za put. sletela sam u jutro, dan je bio siv, berlin je bio siv, ali vozila sam se od tegela ka charlottenburgu širokim bulevarima i moja radoznalost je bila u petoj brzini. na moje razočarenje tamnoputi taksista je odbijao i da me pogleda, a kamoli da komunicira. a meni se baš pričalo. pokušavala sam svašta, ali ništa nije palilo. dakle, totalno sam mu antipatična, pomislih. da je on bio jedan od wendersovih anđela čuo bi tu moju misao i onda bi se nasmešio. nije. znači, nije anđeo. onda sam ućutala i nastavila da posmatram početke mog berlina. tu i tamo tamo bih ciknula. za sebe. volim da upoznajem nove svetove. ja sam radoznao duh koji voli da leži u krevetu i sanjari. oksimoron? ne znam. takva sam od kada sam se spustila na ovaj svet. mali buda sa utakmicom u glavi. i 50 punih godina. o bože, stvarno je puno, a ja još nisam ni odrasla! (no, hvala ti, bože, na tome!) mmmada kada sam poređala knjige erice jong, jednu pored druge, malo sam se smrzla. „strah od letenja“ sam čitala kada sam stvarno bila balava, „strah od pedesete“ kada sam imala 33 i mislila da je 50. godina najudaljenija tačka od mene u svemiru i „strah od umiranja“ koji sam čitala prošle godine. i to je to? sve? nema više ničega? ili nema više straha?

odoh ja nazad u berlin. dakle, dan je bio siv, ali je automobil bio crn i blistav. ako žena mora da plače neka to bude u jaguaru, a ne u autobusu.  tako nekako reče  françoise sagannisam plakala, ali, eto nisam imala sa kime da ćakulam. pa, ako moram da ćutim… u neko doba rešim da, ipak, ne odustanem. pitam ga odakle je muzika koju pušta. odgovor kratak: sudan. ooo, počeh da delim komplimente. i zaista sam mislila da je lepa muzika. muzika iz sudana me je uvela polako u berlin. i tu se prvi put osmehnuo. uto smo stigli do hotela. kofer mi je bio u prtljažniku, krenuo je da ga izvadi i da mi naplati vožnju, kada se pojavio besan čovek. tako besnog čoveka ne pamtim da sam videla u životu, a viđala sam besne. bljuvao je vatru metaforički, a bukvalno i nedvosmisleno je urlao i izgovarao reče koje srećom nisam razumela, jer ne govorim nemački. kada je na tren zastao da, valjda, uzme dah, odnekud se pojavio još jedan, istovetan njemu. taj je urlao na nesrećnog taksistu iz sudana još bezumnije. pominjao je reč „policaj“, vadio mobilni telefon i fotografisao ga… ja sam prvo zanemela, a onda sam počela kao pokvareni gramofon da ponavljam taksisti; „sorry“, „sorry“, „sorry“… bilo me je sramota moje boje kože. i moje bespomoćnosti. nikako nisam uspevala da shvatim zašto bi se neko tako ponašao kao ova dvojica bezumnika. ali, nisam ostala tu. platila sam i ušla u hotel. u hotel u kom su zbog moja dva prezimena, jednog na „chki“ i drugog na „ov“ pomislili da sam ruskinja i obraćali mi se na ruskom, iako sam ja odgovarala na engleskom. kakogod, uzela sam ključ od sobe, obukla pidžamu, popila diklofenak, pojela dva plazma keksa i legla da spavam. pre toga sam bacila pogled na ulicu, u zgradi prekoputa. šarenoj kao prolećni voćni kolač, velikim slovima pisalo je „fizijatar“. nasmejah se u sebi: eto, i berlin zna šta me muči. onda je iz halea stigao moj muž i krenuli smo da osvajamo berlin. padoše mi na pamet stihovi leonarda cohena: „first we take manhattan, then we take berlin / i’m guided by a signal in the heavens / i’m guided by this birthmark on my skin…“ 

bila je nedelja, ništa skoro u našem kraju nije radilo, pa smo večerali pečenu gusku sa narandžom u najbližem, ispostavilo se srpskom restoranu, u kom nas je ispod portreta novaka đokovića posluživao konobar iz zagreba, a za susednim stolom sedeli majka, sin i unuče, romi iz unutrašnjosti srbije. čista proza. a čekala sam poeziju. srećom, miloš crnjanski me je upozorio i ohrabrio, a on je poznavao tu zemlju i taj grad: „nemačke pojave i stvari ne samo da nisu bezbojne, već su naprotiv, puno, gusto šarenilo, često oporo, i baš zato, nezaboravnije. magla i bezbojnost, sivo nebo koje smo navukli da zamišljamo nad pruskom, spadaju u netačne i zastarele podatke, i inače mnogobrojne, preostale iz prošlosti...“ (miloš crnjanski,“knjiga o nemačkoj“, 1931)

preispitivala sam sebe šta znam o ovom gradu, koje su mi prve asocijacije: „nebo nad berlinom„, alfred döblin , fassbinder i „berlin alexanderplatz„, bauhaus archiv, brechtov teatar, olimpijske igre 1936, jesse owens, filmovi leni riefenstahl, marlene dietrich, mi deca sa stanice zoo, einstürzende neubauten i blixa bargeld, brežnjev i honecker kako se ljube, rosa luxemburg kojoj se u berlinu izgubio svaki trag 15. januara 1919, john kennedy 1963. u poseti berlinu koji je izjavio da je krofna… ima sigurno još toga, ali bila sam umorna kao pseto i ničeg se više nisam sećala. da me je sreo vlasnik hotela lako bi mogao da me ubedi da sam ruskinja. ili štagod.

u berlin se nisam zaljubila na prvi pogled. znaš već i zašto i kako: sivo nebo, epizoda sa bolesnicima ispred hotela, moj išijas… ali, znala sam, imala sam svest, predznanje ili kako se to već zove, da sam u new yorku evrope. u urbanoj sredini i ti kakvoj! gradu sa prošlošću koja pritiska, opominje, boli, ali i gradu koji je željan budućnosti. dakle, sanjar je. a to je već dovoljna količina sličnosti između njega i mene. samo nam je trebalo vremena. onoga što ionako ne postoji. dakle, čekanje me nije ništa koštalo. stajali smo licem u lice. taj grad i ja. bila sam u drugim delovima nemačke, ali berlin je nešto sasvim drugo. to 1931. piše i crnjanski, moj banaćanin, koji kaže da je berlin zanimljiviji od ostale nemačke: „ta metropola, što se mnogo izmenila, što ne žudi za prošlošću, već za budućnošću, što podučava, zapoveda, lomi, vara, truje i hrani, samo po sebi vredi da se upozna uzduž i unakrst, baš zato, jer je skroz moderna, sa novim profilom, bez onog bivšeg, pod šlemom.“

posle je, na žalost, opet izgubila glavu (i srce i dušu) pod šlemom. rušila sadistički i bila rušena, podeljena, pa spojena… ali, utisak modernosti te metropole i sada je dominantan.

ja ne znam odakle da počnem u sećanju posle one gorepomenute pečene guske.  u glavi ringišpil uspomena i utisaka. kao slike  sa vožnje na onom točku na alexanderplatzu. možeš li na tom točku koji ide gore-dole, pa u krug da ne budeš nevino dete u gradu koji zna da se nevinosti jedva seća? grad iz kojeg je (i) wilhelm reich morao da pobegne. (nemoj nikako da propustiš da ne čitaš, i čitaš, i čitaš njegovo delo „čuj, mali čoveče„).

Фотографија корисника Jovanka Kozlovacki Damjanov

u ovom čudesno lepom čudu smo se vozili. i bili deca…

kako ne znam odakle da nastavim, ni sa čime da završim okačiću utiske kao nasumično izvađen veš iz mašine i okačen naokolo, po štriku, radijatorima, stolicama… večernja šetnja po maglom prekrivenom luksuznom kudamu. vožnja autobusima 100 i 200. moja fasciniranost istočnim berlinom, iako se na tu kartu sa sobom nisam kladila pre puta. multikulturalni, šareni kreuzberg. biciklovi, biciklovi, biciklovi iako je bio minus. i deca voze biciklove po ovoj zimi! parkovi, parkovi, parkovi! ulazak u glavnu zgradu humboldt univerziteta koji je dao 20 nobelovaca, od maxa planka, alberta einsteina do gustava hertza i ne-znam-koga-sve-još. na zidovima njihove fotografije i onda dok se penješ na sprat ogromnim stepeništem na zidu velika kamena tabla i na njoj marxova 11. teza o feuerbachu. mi smo se, bez da smo trepnuli, odrekli svega, pa i toga. a u vodećoj evropskoj kapitalističkoj zemlji nisu! u gradu ćeš videti i spomenik marxu i engelsu!

kako je trećeg dana granulo sunce kada sam krenula u bauhaus archiv!  idealan dan za fotografisanje ovog prelepog zdanja (unutra je zabranjeno fotografisanje) i za šetnju po za svakodnevni život izmišljenu četvrt tiergarten, sa prelepom arhitekturom i ooogromnim parkom. u bauhaus arhivu pored redovne postavke bila je i izložba fotografija lucie moholy. izložene su i njene fotografije sa puta po našim krajevima sa početka prošlog veka. onda  žandarmerijski trg i ulice oko njega, lepe, gizdave, restoran koji takođe nosi žandarmerijsko ime u kome smo imali sjajnu večeru (ja sam namerno odabrala kuglice od mesa koje nose ime grada u kojem je rođen kant, grada čija me priča u zadnje vreme prati poput senke u stopu, počev od kunderinog romana „praznik beznačajnosti“ u kojem je jedan od glavnih junaka, grad sulude geografske-istorijske priče, jedini današnji ruski grad van rusije… a nakon večere šetnja sa našim berlinskim prijateljima po delovima grada koje mogu samo berlinčani da ti pokažu. pa, tajanstveno lepa jevrejska četvrt, ostrvo muzeja, šarlotenburški dorac! veličanstvena unter den linden. šarmantna stara nikolajeva četvrt u kojoj smo ručali u krčmi iz 16. veka… mesto ispred pravnog fakulteta gde su 10. maja 1933. knjige bile na lomači…  u ulici fasanenstrasse u literaturhaus berlin, koji je i restoran i nešto kao kulturni centar, sa našom prijateljicom koja živi u berlinu, jeli smo supu od kestenja, slušali jazz i gledali izložbu posvećenu glumici carola neher koja je bila jedna od omiljenih brechtovih glumica. i više od toga. a onda je emigrirala u sovjetski savez i nestala. bukvalno. i kažu da brecht nije ništa učinio, a da je mogao…

Фотографија корисника Jovanka Kozlovacki Damjanov

bauhaus archiv

mene je srce, ipak, najviše vuklo ka postdamer platzu… tamo je biblioteka u kojoj anđeli posećuju starca homera i druge koji tamo dolaze u „nebu nad berlinom“. bez posete toj biblioteci poseta berlinu ne bi imala smisla za mene. videli smo i impresivan, moderan, muzej nemačkog filma na tom trgu, ultra moderan sony centar…  čista početnička sreća nas je poslužila u penjanju na 28. sprat panorama punkta (naši berlinski prijatelji to još nisu uspeli, rezerviše se i po 30 dana unapred i stalno su gužve, a mi smo bili sami u liftu) sa kojeg se pruža impresivan pogled od 360% na ceo grad, pa sam mogla da napravim ovakve fotografije:

Фотографија корисника Jovanka Kozlovacki Damjanov

Фотографија корисника Jovanka Kozlovacki Damjanov

ima toga još. ali, sad sam umorna i spava mi se. trebalo je savladati ovoliki grad. da li sam pomenula hedonizam po bezbrojnim božićnim pijacama širom grada, tako kič, ali tako veselim i šarmantnim?

e, da, videla sam da u bioskopima igra film o handkeu:

2 коментара

Објављено под Art, books, movie, music, photography, politics, travel

čovek koji će spasiti operu iliti beg od istovetnosti

volim pretposlednju sedmicu u mesecu kada uz nedeljnik“ izađe i dodatak „the new york times: international report“ sa odabranim tekstovima prevedenim na srpski. uživam. u tim tekstovima lišenim senzacionalizma i primitivnosti. guštam gotovo svaki. sa uživanjem. čak i sa išijasom. a u ovom broju dodatak o hrani je moja preporuka broj 1.  tako sam pročitala kako su jeli američki starosedioci i kako njihovi potomci kradu od zaborava tu kuhinjsku magiju. ali, tekst o ženi koja se zove isabella dalla ragione, koja na svom imanju u brdima oko naselja città di castello u umbriji, u italji, spasava drevne sorte voćki od izumiranja i stvara „arheologiju stabala“ starih sorti voća, posebno me je oduševio. isabella navodi zastrašujući podatak da se početkom 19. veka u italiji uzgajalo oko sto sorti jabuka, vek kasnije se taj broj prepolovio, a danas tek tri sorte čine 80%  proizvodnje jabuka u italiji. (sumnjam da je na nekom drugom mestu na zapadu drugačije.) ona to objašnjava težnjom savremenog čoveka ka istovetnosti.

to je, na žalost, sasvim precizna dijagnoza nas kao vrste. naše bolne i glupe regresije. zato se do ganutosti obradujem kada otkrijem nekog od onih koji se ne daju. nekoga ko se baš drznuo. ko je sasvim svoj. kakvog ljudi neštedemice etiketiraju. da je ekscentrik. čudak. neprilagođen. a zapravo je onaj koji spasava ono što je stvarno važno. ovaj čovek o kome ću danas da pišem zadao je sebi misiju da sačuva operu od istovetnosti. on se zove teodor currentzis. genije. dirigent. muzičar. pesnik. čak i glavni glumac u ruskom filmu „dau“ koji je režirao ilya khrzhanovsky. rebel rebel. zaljubljenik u muziku. posvećenik. šarmantni anarhistički narcis. anđeo i vrag atraktivnog izgleda kojeg je itekako svestan. pored yanisa varoufakisa, eto još jedan nekonvencionalni grk daleko od istovetnosti, grk rokerskog imidža koji je uzdrmao svet. na njegovoj vizit-karti piše:

теодор курентзис, dreamer of dreams.

kako sam ovih dana zbog bolesti prinuđena da mirujem (i time apstiniram od svega što želim da apstiniram, što nije moguće kada si u mašini svakodnevnog življenja) imala sam sreću da vidim prilog na tv izdanju deutsche welle (dwo njemu. i to nekoliko puta. (u gluvo doba noći  i u cik zore idu reprize.) to su zapravo odlomci iz filma christiana bergera „currentzis – the classical rebel“ (2 dela).

http://www.teodor-currentzis.com

Θεόδωρος Κουρεντζής

teodor currentzis je grk sa ruskom adresom. i ruskim državljanstvom. ovaj genijalni muzučar svesno je odlučio da ne stvara u nekom velikom svetskom centru pod stalnom lupom masovnih medija i masovne pažnje (iako ne uspeva ni tamo na dalekom severu da im umakne), nego je otišao u hladni perm podno urala, u nekadašnji centar sovjetske vojne industrije, 1400 kilometara istočno od moskve. rođen je u atini 1972. već sa 4 godine uči da svira klavir, sa 7 violinu. kao dvanaestogodišnjak na atinskom konzervatorijumu studira violinu (potom i violu), a sa 15 godina student je kompozcije. 1994. odlazi u st. petersburg i studira dirigovanje kod čuvenog ilje musina. (musin je rekao da je imao mnoge nadarene učenike, a samo jednog genija. jasno je na koga je mislio.)iste godine je dobio i stipendiju metropolitan opere u new yorku, ali se odlučio za nastavak obrazovanja u rusiji.  za početak profesionalnog bavljenja dirigovanjem odabrao je novosibirsk. tamo je bio umetnički direktor nacionalne opere i baleta. i osnovao je orkestar i hor „musicAeterna„. od 2011. je umetnički direktor opere i baleta u permu. jedan je osnivača i umetničkih direktora međunarodnog moskovskog festivala „территория”.  u središtu njegovog interesovanje i epicentru njegovog strastvenog bavljenja muzikom je mocart, kojeg smatra najvećim. pokušava sebi da odovori na pitanje kako bi se mocart ponašao da je tamo, u permu. iza njegove ekscentrične i rokerske spoljašnjosti je potpuna posvećenost kreiranju muzičke umetnosti. citira pesnika koji je rekao da piše poeziju kako bi kreirao svet u kojem bi želeo da živi. kaže da je to i njegov cilj, građenje takvog sveta, a ne građenje karijere. anarhizam је način na koji uspeva da iskaže ono šta istinski oseća. u permu je dobio potpunu umetničku slobodu (saradnici ga obožavaju i mrze, jer ne odustaje dok iz svakog ne izvuče ono najbolje i najdublje. ima običaj da govori muzičarima da ne traži od njih da budu koncentrisani,  nego da oseti da su slobodni. sam kaže da su osećaj unutrašnje slobode i lični napredak najvažnije stvari.) i potrebnu finansijsku i tehničku podršku, pa u orkestar i hor može da dovede najbolje muzičare iz celog sveta i sa njima koji su se usred te ruske zime skupili sa različitih strana sveta, i sa istoka i sa zapada, da dele isti san, strastveno i bezkompromisno gradi svoj utopistički projekat. mmada, lokalne birokrate (a šta bi drugo neko ko je lokalan i ko je birokrata?!) prete smanjivanjem troškova za permsku operu i balet… živi u selu u okolini perma,  koje se zove демидково. sarađivao sa robertom wilsonom, romeom castalluccijem… na čelu je festivala koji nosi ime sergeja djagiljeva koji je u jednom periodu živeo u permu. ima izdavačku kuću koja retkom i starom tehnikom štampanja iz 1920. štampa knjige poezije, filozofije… ograničenog tiraža (99), koje nisu za prodaju. kaže, mogao bi da kupi neki luksuzni automobil za taj novac, ali ovo mu više znači… želi da bude slobodan čovek, slobodan od svojih strahova i svog egoizma.

Teodor Currentzis © Alice Calypso für Malina

“it’s like a monastery,” currentzis says. “perm, for me, is the place where i can isolate myself from the unimportant part of the career and create the most important thing i can create as an artist.” 

teodor currentzis © alice calypso für malina

«телевизор основан на порнокультуре. по телевизору показывают либо черную магию, либо порно. люди в телевизоре говорят на таком жаргоне, что, если бы лермонтов слышал, он порезал бы себе вены». (теодор курентзис) razumeš? slovenski jezici imaju mnogo toga zajedničkog. samo malo truda… 

photo: liza ulitenko

« я– человек восточный. одна половина моей истории афинская, другая – константинопольская». (теодор курентзис)

In Stravinsky's Les Noces, Patricia Kopatschinskaya and Teodor Currentzis play the bridal couple. (Photo: Alex Romanov Sony Music Entertainment)

in stravinsky’s „les noces“ patricia kopachinskaya & teodor currentzis play the bridal couple. (photo: alex romanov sony music entertainment)

— почему вам так важно аутентичное исполнение?

— потому что у меня такой вкус. конечно, ангелы могут летать где угодно. и к аутентисту они могут не прилететь, а прилететь к тому, кто играет моцарта в переходе метро. но обычно бог появляется там, где его ждут.

аутентизм — это как влюбленность, он предполагает бережное отношение к чувствам. и неоднозначность звука и мысли. (теодор курентзис)

Teodor Currentzis Musica Aeterna Teodor Currentzis Nadine Koutcher

De I: как бы ты хотел выглядеть в глазах окружающих?

…как ангел ностальгии. как червяк, который любит желтую бумагу или как монах, проповедующий романтизм. как отшельник, который пьет кофе и разговаривает с артюром рембо и антоненом арто… как грустный и отчаянный любовник, которому на земле больше нечего делать. сказать можно много красивого.  я хочу, чтобы меня видели через мое творчество, через то, что я говорю, чтобы чувствовали – как прекрасна музыка, рожденная в моей душе. если бы я сам не был влюблен, я вообще не стал бы этим заниматься, репродуцировал бы что-нибудь мертвое. я же хочу в себе увидеть небо и лазурный свет.
когда люди ничего не понимают, мне становится очень одиноко. нужно уметь видеть и слышать музыку через другие глаза. приходят какие-то совершенно необразованные люди и пишут обо мне в газетах. мир, который тебя не понимает, становится привычным. я привык жить в ужасной ситуации, жить в кругах, которые меня ненавидели, поэтому война – для меня не новость. (teodor currentzis)

http://dongiovanni.teodor-currentzis.com

http://permopera.ru/

Detailed_picture

«музыка без дионисийского – это как секс без оргазма. а без аполлонического – это любовь без красоты». (теодор курентзис)

photo> Оля Рунёва

ukoliko ne razumeš ruski jezik pomuči se sa google translate, vredi, ovo je tako dobar intervju sa teodorom. a taj čovek ima šta da kaže!

http://www.colta.ru/articles/music_classic/11625

a bogami, i ovaj:

https://snob.ru/magazine/entry/116501

когда-то очень давно я мечтал стать д’артаньяном, потому что он благородный и смешной герой, революционер. потом я хотел стать астронавтом, потому что он находит свободу в космосе и смотрит на синюю землю. (теодор курентзис)

i da, praznici nam idu:

http://rutv.ru/brand/show/episode/1535453/viewtype/tag

ko iole razume ruski neka odvoji 15 minuta svog vremena (koje bi potrošio na neku bezpotrebnost) i pogleda ovaj intervju (link iznad) sa teodorom iz juna ove godine na tv „россии 24“.

 

Оставите коментар

Објављено под Art, movie, music, photography, politics, travel

texas, zen oaza.

avgust, avgust, avgust

jedini mesec kada od „a“do „š“ ne znam šta bih sa sobom. u danima od vreline i ničeg drugog.

možda bi vožnja kroz prostranstva teksasa pomogla…

paris, texas? wim wenders 1984…

he dreamed about this place without knowing its name.”

proći i dahtati, jedva disati. makar i puzati. a gledati. kroz njen teksas. georgia o’keffe! kada je kao mlada živela tamo

 

„i lived on the plains of north texas for four years,“ she wrote in 1919. „it is the only place i have ever felt that i really belonged–that i really felt at home.“ … „but i belonged,“ o’keeffe told a friend. „that was my country–terrible winds and a wonderful emptiness.

georgia o’keeffe in palo duro canyon, texas, c. 1912 – 1913

georgia o’keeffe, evening star no. VI, 1917. 

“that evening star fascinated me. it was in some way very exciting to me. my sister had a gun, and as we walked she would throw bottles into the air and shoot as many as she could before they hit the ground. i had nothing but to walk into nowhere and the wide sunset space with the star. ten watercolors were made from that star,” georgia o’keeffe

ili prostranstvo koje ima marfa? zapitanost koju je taksasu dodao kralj minimalizma donald judd

i svetlo!!!

da li bi ti očekivao usred teksasa zen art oazu? da li je donald judd to očekivao kada je 1971. godine stigao u marfu iz nyc?

In the 1970s, minimalist artist Donald Judd moved to Marfa, Texas, where he created giant works of art that bask beneath vast desert skies. In the years since, Marfa has emerged as a hot spot for art tourism.

donald judd, photo by laura wilson

https://www.chinati.org

http://www.juddfoundation.org/

zapitala sam se gore da li bi očekivao zen art oazu u teksasu baš… a teksas to jeste. tamo, baš tamo, usred te vreline je i rothko chapel. ne smem da odem. sve bi u meni u ushitu poludelo. razbilo se u paramparčad. prvo bih se vozila kroz teksas, a onda do novog meksika, do georgie o’keeffe. onda bi prepuklo. to sve što čoveka čini. i mene. od lepote.

photo: stefan klocek

„my favorite place is the rothko chapel. it is the citizen kane of chapels—a different experience every time. sometimes transcendent, sometimes foreboding, often exhilarating, occasionally tedious, each experience is a confluence of the natural light, the other visitors—if any—and your own mood in the moment. the one constant: total absorption into the dark, imposing rothko canvases. what a combination of art and architecture! i try to visit every time i’m in houston—it’s a habit i got into in the eighties. “ (richard linklater)

http://www.rothkochapel.org/

avgust 2016. godine je ova stvar grupe talking heads. olimpijske igre. crne hronike. venecijanski filmski festival na njegovom samom kraju. izbeglička kriza na svom početku. velika seoba naroda. i mala noćna muzika. suze i smeh. život i smrt. moralni zakon tek u ponekom biću. i zvezdano nebo iznad teksasa i iznad svih nas…

Оставите коментар

Објављено под Art, movie, music, photography, travel