something new, something old …

stvarno nisam dugo pisala. malo je opravdano, a malo i nije. uglavnom sam umorna. od ljudi sa manjkom lepog vaspitanja, empatije i stila, od dana mrmota, ove neuređene države… malo i od sebe. jer, kao što jednom već izokrenuh arsena: „ono sve što znam o sebi to je stvarno tako malo…“ tri meseca sam bila van stroja. ruka se umorila od jednih te istih pokreta. tako da mogu i na nju da se vadim što nisam štošta uradila. podsetih se i da telo (ne samo dušu) treba paziti, jer jedno bez drugog, barem na ovom svetu, ni ne može. u tom periodu kada je moja desna ruka otkazala poslušnost sam kupila one sjajne bedževe jane oršolić na kojima piše: „samo nežno premo sebi“. da me podsete. jer, drugi i nisu baš nešto nežni. ili ih jednostavno boli uvo da li si zdrav i prav ili nisi. te situacije i nisu tako loše, jer sagledaš u prirodno eksperimentalnim uslovima, a nadasve novčano besplatnim,  ko je kakav. onda uzmeš olovku i skratiš spisak. a posle se lakše diše… i sve postane čistije i jasnije. i lepše nekako.

gledala sam filmove, čitala, ujutro se šetala po „mom“ parku, išla na terapije, strepela, visila po redovima po medicinskim ustanovama, upoznala neke nove ljude, sa nekima se baš oduševila, tu i tamo patetisala, posebno veče kada sam išla po rezultate sa elektromagnetne rezonance, a onda sutra ujutro od sreće plakala kada me je doktor nazvao i u prvoj rečenici mi rekao: „super je, nije rak!“. malo sam za ta tri meseca u ponečem i ojačala…

situacija je sad takva da ne znam o čemu bih pre pisala…

vidiš naslov posta? nešto novo i nešto staro… zašto? jer

Сродна слика

ako imaš sreće da vidiš…

prvo ono novo: ona koja ne da dolazi, nego je nezadrživo već tu: devetogodišnja bubnjarka nandi bushell  iz ipswicha. od kako sam na instagramu otkrila njen profil svako jutro kada ostanem prvo pogledam šta je to dete novo postavilo. o njoj sam saznala kod lenny kravitza. zapazio ju je na instagramu i svoje oduševljenje preneo na svom profilu, a onda je u junu pozvao da na o2 areni u londonu bude njegov gost, da malo zajedno sviraju… nedavno je bila pozvana i na londonski blackheath festival gde joj je questlove iz ‘the roots’ poklonio palice (on je jedan velikodušan, dobar čovek i često joj šalje poklone), a među onim muzičarima koji je prate na instagramu i želeli su da je upoznaju bio je i  jamiroquai i njegov bubjar derrick mckenzie, erykah badu… bravo nandi! bravo vrli novi svete!

Фотографија корисника Nandi Bushellsa njenog fb profila

a šta staro kao pandan nandi bushell? ko drugi nego mick jagger i kotrljajuće kamenje?! u tim godinama, sa takvim pređenom kilometražom, takvim načinom života, nakon nedavne mickove operacije srca, a da pri tom na sceni zvuče ubedljivije i strastvenije nego mnogi ohoho mlađi od njih… ma, kapa dole!

a opet je tema naših dana julian assange i njegova borba. uhapšen kao pseto jer otkrivajući istinu i pozivajući na pravdu upire prstom u one koji lažu i čine zla. isus našeg doba. digitalni prometej koji je ukrao vatru onima koji vedre i oblače našim životima. nedavno je ona karikatura od američkog predsednika nagovestila da će ubuduće kod apliciranja i za migrantske i nemigrantske vize, za usa, biti potrebno da ostavite adrese svih svojih profila na društvenim mrežama, aktuelne i nove e-mail adrese… dragi donalde, to je čist fašizam i iako odavno sanjam da vidim new york, grand canyon, new mexico, rothko chapel u houstonu i još ponešto, pod takvim uslovima ne želim da vidim tvoju zemlju. dokle god si ti tamo gde si sada. doći ću kad pobedi veličanstveni bernie sanders. ili kad napuni 35 i kandiduje se alexandria ocasio-cortez.  do tada nadam se da se neće ubrzati proces koji oni koji su prigrabili moć snažno i neštedimice guraju, a koji je orwell ovako objasnio: „moć se sastoji u tome da se ljudski duh razbije na komade, a potom sastavi u željeni oblik.“ dok nas sasvim ne razbiju i ne sastave u njima željeni oblik hajde da pokušamo da sačuvamo dostojanstvo i ne predamo se bez borbe. avanti popolo!

plakat diem 25 za protest u berlinu 2. maja

moraću da napustim koncept posta jer sam se setila knjige koju sam nedavno čitala i koju ne mogu da ne pomenem – „voz m“ patti smith. kada sam počela da je čitam početkom jula napisala sam ovu objavu na instagramu: „volim da čitam više knjiga paralelno. knjige sličnog ritma. kao što u jednom danu volim da slušam muziku sličnog senzibiliteta. ne znam zašto, a mislim i da nije stvar u znati zašto, nego blagodeti da se prepustite osećaju… dakle, ovih dana čitam dve knjige u izdanju geopoetike: murakamijevu „pisac kao profesija“ i patti smith „voz m“. ritam je zaista sličan i obe klize po šinama melanholičnog hedonizma, ali gotovo suprotnog polazišta. murakami je kao oslobađajuće shvatio što kad sedne da piše nema unapred smišljeno šta će da piše, čak kaže da je to preokrenuo u svoje oružje. a patti smith na više mesta ponavlja:“nije baš lako pisati ni o čemu.“ jedan od mojih omiljenih reditelja/pisaca paolo sorrentino kaže: „svi su u pravu“… na str. 16 i 17 patti pominje jednu neverovatnu priču mohameda mrabeta „kafe na plaži“. mladi prodavac ribe, negde blizu tangera, sreće povučenog osobenjaka koji je „vlasnik takozvanog kafea sa samo jednim stolom i jednom stolicom na stenovitom komadiću obale… usporena atmosfera oko tog kafea toliko me je opčinila da nisam želela ništa osim da budem tu.“ i mene… tom usporenom atmosferom opčinjavaju i murakami i patti smith…“
a onda sam, sutradan,  na str. 91. otkrila da je murakami začarao i nju:“postoje dve vrste remek-dela. postoje klasična dela strašna i božanstvena poput mobi dika ili orkanskih visova… a zatim postoji tip knjiga u kojima pisac kao da uliva živu energiju u reči dok se čitalac vrti, centrifugira i biva obešen da se suši. knjige koje uništavaju. kao 2666 ili majstor i margarita. hronika ptice na navijanje murakamija je takva knjiga.“

zbog tog saznanja se osećam tako dobro i ponosno što sam, eto nesvesno, shvatila pobratimstvo ova dva lica u svemiru, kako bi tin ujević rekao. (ps, da, ja obožavam intertekstualnost…) onda čitam dalje knjigu i kao da sam našla najbolju prijateljicu. na jednom mestu otkrivam da je i ona fascinirana melanholijom. „lepom melanholijom“ kako bi rekao keanu reeves…

jednu reč u originalnom izdanju ove knjige patti je napisala na srpskom. reč je ona koju mi baš i ne koristimo onoliko često koliko bi trebalo, reč „hvala“… jednom je u new yorku zastala ispred biste nikole tesle, da mu oda priznanje, a onda se odjednom ispred nje zaustavio kamion i zaklonio joj vidik. u kamionu je bio neki naš čovek. stupili su u konverzaciju. čak mu se i požalila da ne može da piše, da se pogubila. a on, savetodavac, kakvi mi već genetski jesmo, kaže joj da je to zbog toga što je negde izgubila radost i savetuje kako da je povrati: „nađite one koji je imaju i kupajte se u njihovom savršenstvu.“

Patti_Smith-2015-M_Train_book_cover-715x1024

Advertisements

1 od 3,8 milijarde

stumm433, a mute records compilation, laibach

sneg pada sve u 16, ulice i trotoari su (a kako drugačije u januaru, ovde?!) zavejani i ne vide se, pa su i tragovi svih zverki prikriveni. taman se otkriju, kad napada novi sneg… pred ovogodišnji svetski ekonomski forum u davosu (na kom se za velike pare razglaba o problemima onih koji te pare nemaju i o problemima koje su produkovali upravo ti koji ih imaju previše) obelodanjeno je da 26 ljudi raspolaže količinom kapitala koju ima 3,8 milijarde prezrenih na svetu zajedno. sticajem okolnosti dok to slušam na vestima neke od mora identičnih tv stanica čitam noami klein „nije dovoljno reći ne„. ne samo da je jasno i glasno razjasnila kako stvari funkcionišu, nego mi je razbila i neke iluzije. dakle, ako niste među onih 26 odabranih, pročitajte ovu knjigu.

Резултат слика за naomi klein no is not enough

naomi klein govori ono što je, zapravo, jedino i istinito: nije dovoljno reći „ne“ lošim politikama, lošim političarima, lošim ljudima gde god ona bili pozicionirani na ovoj planeti.

najodlučnije moguće ‘ne’ mora biti propraćeno smelim i budućnosti okrenutim ‘da’ – planom za budućnost koji je dovoljno uverljiv i očaravajući da veoma mnogo ljudi bude spremno da se bori za njegovo ostvarenje, bez obzira na sve šokove i taktike zastrašivanja kojim se zaprečava put. (…) ‘da’ je svetionik koji nam, u olujama koje dolaze, neće dozvoliti da zalutamo.

Резултат слика за martin luther king jr. after vietnam quotes machine computers

moramo izgraditi nasipe od hrabrosti da zaustave poplavu straha.
(martin luther king jr)

moramo veoma brzo da započnemo prelaz i da od društva okrenutog stvarima postanemo društvo okrenuti ljudima. kad se mašine i kompjuteri, motivi za stvaranje profita i prava svojine smatraju važnijim od ljudi, nemoguće je savladati džinovske trojke rasizma, materijalizma i militarizma. (martin luther king jr)

smišljeno ugurani u potrošački kalup, u vremenu dominacije proizvidnje brendova i imidža, a ne proizvodnje proizvoda, postajemo slepi kod očiju baš kao junaci saramagovog romana „slepilo“. tzv. altruizam i fondacije onih iz grupe 26 (dovoljno je samo podsetiti se njihove eksploatatorske politike zapošljavanja koja kao suncokret za suncem ide tamo gde je jeftinija radna snaga) neće dovesti do rešenja problema nas iz grupe 3,8 milijardi. moramo svoje živote da uzmemo u svoje ruke. da pronađemo „da“ oko kojeg ćemo da se ujedinimo i menjamo. sve! način na koji su tih 26 dospeli visoko iznad oblaka je način na koji su startovali prvo nake, apple and co.: „stvori izvanrednu ideju ili brend vezane za tvoju kompaniju. upotrebi ih da se povežeš s potrošačima koji dele vrednosti koje te ideje ili brend zastupaju. potom pomenute potrošače žesoko udari po džepu za proizvode za koje nije toliko bitno šta su, koliko to što ispunjavaju duboku ljudsku želju da budu deo plemena, da pripadaju krugu.“ (naomi klein, „nije dovoljno reći ne“, str. 29) stvar je toliko odmakla kontroli da sada imamo ne samo proizvode kao brendove, nego i ljude kao megabrendove.

a kako da dođemo do svog „da“? kako da napravimo dogovor oko toga čemu reći „da“, kako ga otkriti, definisati? odgovor je: ljubav. pre neki dan pričale smo nas nekoliko o teškoćama i problemima, pre svega zdravstvenim, koji su zadesili neke ljudi koje poznajemo. ja sam, pola u šali, pola u zbilji, rekla da svako od njih prvo misli na sebe i svoje zdravlje, a potom na sve ostalo, jer to ostalo će nastaviti da egzistira i bez njih. na to je koleginica koja će uskoro na jednu tešku operaciju rekla: „morali bismo više ljubavi da pokazujemo jedni drugima.“ i to je poenta. upravo na to ukazuje i naomi klein, na jednom mestu u ovoj veličanstevnoj knjizi: „moraš prvo da zavoliš nešto, da bi mogao da ga štitiš i braniš.“ umesto toga, u svetu imamo nedostatak ljubavi kao politiku. međutim, ono najgore, kao što su katastrofe velikih razmera, iz nas ljudi ume da izvuče ono najbolje. istina, tada smo i najranjiviji i, opet, lak plen za one koji profitiraju na našim nevoljama.

naomi podseća i da kada se govori o svetskom ekonomskom forumu u davosu „reč je o hiperpovezanoj mreži milijardera iz sveta bankarstva i tehnologije, odabranih lidera kojima su ti interesi takođe na srcu i holivudskih veličina koji doprinose da sve to izgleda nepodnošljivo glamurozno.(…) trumpova tvrdnja da, zato što je bogat, zna kako da dovede ameriku u red, nije ništa drugo do sirovi, prostački odjek opasne ideje koju već godinama slušamo. kako bill gates može da dovede afriku u red. ili kako su richard branson i mike bloomberg kadri da izađu na kraj sa klimatskim promenama.“ i dalje kaže: „ne postoji nikakav prosvećeni milijarder-superheroj koji dolazi da nas spase od zlikovaca na vlasti. nisu to ni oprah, ni zuckerberg, a ni elon musk. moraćemo da se spasemo sami, tako što ćemo se ujediniti kao nikada pre.

pored knjiga naomi klein, predlažem sledeću literaturu (za početak):

  • oscar wilde, „duša čoveka u socijalizmu“ („mapa sveta na kojoj nema utopije nije vredna ni jednog jedinog pogleda, jer izostavlja zemlju na koju se čovečanstvo neprekidno iskrcava. i kada nju naseli, ono gleda u daljinu, i kada spazi još bolju zemlju, opet ka njoj razapinje svoja jedra. progres jeste ostvarivanje niza utopija.“)
  • fernando pessoa, „bankar anarhista“ („ne mogu svi da budu jednaki pred prirodom: neki se rađaju visoki, neki niski, neki jaki, neki slabi, neki više a neki manje inteligentni… ali, svi bi mogli da budu jednaki od tog trenutka pa nadalje, ali ih društvene fikcije sprečavaju u tome. te fikcije je, dakle, trebalo uništiti. trebalo ih je uništiti… ali mi nije promakla jedna stvar: trebalo ih je uništiti u cilju slobode, neprekidno imajući u vidu stvaranje slobodnog društva.“)
  • jose saramogo, esej „od kipa do kamena“ („… takođe možemo dodati da epoha prosvetiteljstva ili encikopedista, u kojoj počinje kritičko mišljenje, ustupa mesto drugoj epohi čije odlike ne poznajemo, iako ponešto naslućujemo. na primer, da će katedrale i univerziteti budućnosti biti trgovačke makro površine ili audio-vizelni mikro prostori, na čelu sa perfidnim tržištem koje će upravljati strastima i pomodnošću, oblicima i sadržajima, načelima i praksom. kako u javnom životu, tako i u nečijem razgovoru sa samim sobom, ako ga bude, ako se to ne bude smatralo prizivanjem arhaičnih duhova sa otužno romantičnim natruhama.“)
  • stephane hessel, „pobunite se!“ („… ‘pozivajmo na istinsku i mirnu pobunu protiv sredstava javnog informisanja, koja našoj omladini nudi samo perspektivu masovne potrošnje, preziranja slabijih i kulture, opštu amneziju i nemilosrdno takmičenje svih protiv svih.’ onima koji će graditi 21. vek s ljubavlju poručujemo: stvarati znači odupirati se, odupirati se znači stvarati.“)
  • yanis varoufakis, „ovaj svet može da bude bolji“ („crvena pilula je tvoja jedina nada – ako te zanima istina. nažalost, crvena pilula koju bi mogla da progutaš s jednom čašom vode, kao što je to učinio neo, ne postoji. ono što postoji jesu kritička misao i prkosna želja da nikada ne prihvatiš nešto zato što ti je tako rečeno ili zato što tako misle moćnici, većina, svi ‘drugi’. nema sumnje da ćeš se često kajati što nisi uzela plavu pilulu. biće, međutim, i drugih trenutaka – pošto si izabrala crvenu pilulu gorke istine – u kojima ćeš razotkrivati laži moćnih, njihovu rugobu i njihov besmisao. to će biti tvoje obeštećenje.“)

 

 

make your mistakes, next year and forever

Резултат слика за banksy port talbotkrajem decembra, sada već prošle, 2018. godine, banksy je poslao novu vizuelnu opomenu „season’s greetings„. ovog puta u port talbotu u južnom velsu. na muralu je naslikan dečak koji se igra i pokušava jezikom da okusi sneg. ali, to nije sneg, nego pepeo, čađ, od kontejnera u plamenu. banksy ništa ne radi tek tako, pa tako nije slučajno izabrao ni port talbot – svetska zdravstvena organizacija je ovaj grad proglasila najzagađenijim u velikoj britaniji. nedavno smo saznali da je vazduh u beogradu zagađeniji nego u pekingu, pa banksy, ko god on bio, mogao je da dođe i do nas. i da ne pogreši.

ovo je moj prvi ovogodišnji post, pa bih se osvrnula na stvari koje… koje mi daju nadu. evo, npr. pobuna žutih prsluka u francuskoj. posebno je mudar najnoviji zahtev upućen građanima francuske da iz banaka povuku sav svoj novac. finansijske krugove moći koji kontrolišu (vedre i oblače iz udobne pozadine) oficijelnu vlast samo će to moći da uzdrma. eto, nema samo sličnosti između južnog velsa i srbije…

ap photo by michel euler

sledeća stvar koja me je ohrabrila je ulazak nezanemarljivog broja žena u američki kongres i to ne bilo kakvih žena, nego socijalno svesnih (i samosvesnih) progresivnih, empatičnih, borbenih, neustrašivih, obrazovanih, rešenih da menjaju stvari na bolje, mnogo bolje… moj favorit je najmlađa kongresmenka ever, alexandria ocasio-cortez (rođena 1989. godine. u bronxu!) pokazala je da i bez velikih donacija može da se uđe u kongres. i da u politici mora da ima mesta za ljude i od reči i od dela, od krvi i mesa, za jedne od nas koji će raditi za nas kao za sebe same, za ljude koji znaju da se osmehuju toplo i neizveštačeno. i da zaigraju kada su srećni. pogledajte je!

a kada je već reč i o klimi, zagađenju…

pad sistema vrednosti nije, na žalost, zaobišao ni nobelov komitet i švedsku akademiju. nobelova nagrada za književnost 2018. nije dodeljena baš iz tog razloga. o tom ružnom i sramotnom skandalu mogli ste da čitate i u žutoj štampi. onda se kreirala ta priča o nečemu poput alternativne nobelove nagrade. imena koja su se najčešće pominjala bili su neil gaiman i haruki murakami. murakami je otmeno odbio uz reči da „želi da se usredsredi na pisanje, daleko od medijske pažnje„. 5. avgusta prošle godine na radiju tokyo fm u okviru specijalne emisije „murakami radio“ 55 minuta je puštao muziku koju voli da sluša kada trči i pričao o svim tim lepim stvarima: književnosti, pisanju, muzici, ritmu, harmoniji, improvizaciji i trčanju. i o plesanju! iako ne ume baš da pleše. rekao je u toj emisiji: „ako mislite da su moje knjige lake za čitanje, možda imamo nešto zajedničko u muzičkom smislu.“ tako mi je drago što imamo bar to nešto zajedničko. hvala mu što mi je i u 2018. dao štivo za čitanje koje je me odvuklo daleko od ovog ne baš impresivnog stvarnog sveta oko mene – „ubistvo komtura“ 1 i 2. Haruki Murakami© murdo macleod

jedna od stvari koju je pustio ovaj (mladi) čovek koji će 12. januara da napuni 70 godina bila je ova:

a neil gaiman svake godine bije neke nove bitke za prava potlačenih, napuštenih i tužnih i svake nove godine ime neke baš tople i mudre želje za sve nas, a meni je posebno draga ova iz 2011. godine:

i hope that in this year to come, you make mistakes.
because if you are making mistakes, then you are making new things, trying new things, learning, living, pushing yourself, changing yourself, changing your world. you’re doing things you’ve never done before, and more importantly, you’re doing Something.
so that’s my wish for you, and all of us, and my wish for myself. make new mistakes. make glorious, amazing mistakes. make mistakes nobody’s ever made before. don’t freeze, don’t stop, don’t worry that it isn’t good enough, or it isn’t perfect, whatever it is: art, or love, or work or family or life.
whatever it is you’re scared of doing, do it.
make your mistakes, next year and forever.
pa, srećna nam ova tek pridošla godina. uz laibach!

p.s. 2018. sam otkrila ostrvo koje je nešto najbliže mojoj predstavi o harmoniji. podsticajnoj, kreativnoj harmoniji. pa, ako je to moguće na madeiri, u čudesno lepom gradu funchalu, onda mora da je moguće i na nekom drugom mestu. u parku iznad okeana ili na nekoj od klupa na ulicama funchala mogla bih da sedim i dišem spokojno, srećno… until the end of the world.

 

Фотографија корисника Jovanka Kozlovacki Damjanov

o gledanju, prošlosti i hrani

ovo je joneskova misao koju sam 26. novembra, na  dan njegovog rođenja pronašla:

“treba da blistate radošću ovog “danas”, i to je već divno. treba samo da živite, da učestvujete u životu, da gledate svet oko sebe, prirodu u proleće, predivne prizore u praskozorje, jutro… i da se radujete što toga trenutka pripadate toj lepoti. samo pod uslovom da ne gledate suviše izbliza! jer onda ćete videti mikroorganizme kako se proždiru međusobno; žilice biljaka traže životni prostor, šire se i uništavaju sve oko sebe, čitav univerzum…” 

oni što su 24/7 srećni i zadovoljni ne smaraju se pogledom na mikroorganizme i žilice biljaka. ili imaju neku supermoć da sve to sagledaju drugačije, tj. isto, uvek sa svetlije strane… pozovem opet jak autoritet u pomoć – saramaga i potvrdim svoje „sumnje“ – radi se, ipak, o nesposobnosti da se vidi.  („slepci koji znaju da gledaju, ali ne vide.“ – „slepilo„). pogledati istoimeni film urađen po saramagovom romanu.

a evo šta danas čitam: anja drulović: „titov kuvar„. izdanje „lagune“.

Резултат слика за titov kuvar

„titov kuvar“

titovog doba se sa radošću i nostalgijom sećam iako je moj tata bio antikomunista. ali, pamtim da je moje detinjstvo proteklo u jednoj bezbednoj, prilično stabilnoj zemlji u kojoj su se mnogi ljudi nadali boljem sutra i išli ka tom boljem sutra. ne koracima od sedam milja, već korak po korak, a tako je, možda, i lepše jer možeš na miru da razgledaš krajolik kroz koji na putu napretka prolaziš i uživaš u njemu. a sećam se i da su ljudi bili nasmejaniji nego ovaj današnji „crno-bijeli svijet“.

u knjizi „titov kuvar“ osim recepata i kratkih opisa prilika u kojima su se ti recepti pripremali nalaze se i sjajne fotografije, neke prvi put objavljene, sa titovih putovanja širom sveta i one nastale kade je on bio domaćin. rene bakalović u predgovoru kaže da je tito za trpezom šarmirao goste jer je istinski uživao u hrani i piću i to „uživanje nije morao glumiti, ono je neposredno odavalo intenzivnu životnu radost kojom je plenio društvo oko sebe“. bakalović  kaže da bi se na osnovu ovog kuvara mogao napraviti sjajan „gastro-istorijski roman – hronika jednog vremena“ i sugeriše da je već prvu gastro priču u ovoj knjizi trebalo da opiše tolstoj, a ekranizuje ejzenštajn. a prva priča je svečena večera kod staljina 1944. godine. jeo se crveni ruski kavijar, marinirana jesetra i moruna, gruzijski vinski gulaš sa knedlama, mladi pilići na ruski način i ostale đakonije, plus votka i gruzijska vina. priča se da je staljin napio tita, da ga je oslovljavao sa „valtere“, ali i da tito nije pristajao na ulogu figure, već ravnopravnog aktera, jer to je bio tokom trajanja celog rata, pa zašto bi to menjao na njegovom kraju. ako neko ima problem sa time da je borba partizana od 1941. do 1945. bila antifašistička i oslobodilačka, niti mi je žao, niti me je briga. može ovde da se zaustavi i produži svojim putem.

na 49. str. je crno-bela fotografija na kojoj su tito, kenedi, jovanka i kenedijeva sitna deca. možeš li da zamisliš danas takvu fotografiju? nekog titovog kalibra na čelu naše zemlje i nekog kenedijeveg kalibra na čelu sad, pa još u tako prisnoj, familijarnoj pozi?

Сродна слика(ovo nije fotografija iz knjige. nedostaje drugarica jovanka.)

kada je iranski šah reza pahlavi 1971. organizovao spektakularnu proslavu 2500 godina persijskog carstva u iranskoj pustinji tito i jovanka su sedeli u njegovoj neposrednoj blizini, u prvom redu razume se. (red preko puta glavnih zvanica za tita nije dolazio u obzir, to je jasno.) za pripremu hrane bio je zadužen pariski „maksim“, a nekoliko stotina raznobojnih šatora usred pustinje dizajnirao je dior.

anja drulović (na žalost, na sajtu lagune piše da više nije među živima) je zabeležila da je tito veliku turneju 1974. završio u damasku na molbu sirijskog predsednika hafeza el asada. u jeku je bio sukob između izraela i sirije oko golanske visoravni, a pregovore je bez uspeha vodio henri kisindžer lično. asad je molio tita da svrati u damask i posavetuje ga. potom je asad došao na brione, a nedugo nakon te posete postignut je sporazum između izraela i sirije… u damasku je na meniju bio iranski kavijar, sirijske lepinje, dinstana jagnjeća rebra, zapečene punjene paprike, ruski bitok, krompir, francuske špargle, sos od paradajza, a tito je pio svoju ružicu „vanga“. a 1977. tito na bajkalu jede boršč čije pripremanje lično nadgleda brežnjev!

Резултат слика за tito jovanka kenedi deca

bila mi je interesantna i priča o titovoj poseti mom omiljenom portugalu u jesen 1977. predsednik portugala priča o jugoslaviji kao zemlji uzoru! na večeri koju je priredio za tita i delegaciju poslužen je i sote stroganov po receptu koče popovića. pili su se porto i druga portugalska vina, naravno.

deo knjige koji se zove „sa zvezdama“ počinje pričom o gostovanjima sofije loran. kod oproštajnog ručka prilikom treće posete sofije loren i karla pontija titu i jovanki sofija je lično, po svom receptu, pripremala testeninu.

Резултат слика за tito i sofia loren(0vo nije ta poseta i nije pasta, ali mi se svidela fotografija)

za žozefinu beker prepremljene su zapečene štrukle. ona je takođe više puta bila njegova gošća, a on ju je voleo i zbog njenog učešća u pokretu otpora za vreme drugog svetskog rata.

1971. titovi gosti su bili elizabet tejlor i ričard barton. naravno, povod je bio snimanje filma „sutjeska„. tog leta i žaklina kenedi je boravila na jadranu i bila je titova gošća na ručku u konavlima, zajedno sa elizabet tejlor i ričardom bartonom. posluženi su: sir u maslinovom ulju i goveđa zlatiborska pršuta, masline i rotkvice, pogača ispod sača, salata od morskih plodova, riba na žaru, medaljoni od belog ćurećeg mesa… pila se dubrovačka loza sa zrnom grožđa u svakoj čaši i domaća vina sa pelješca…

Сродна слика

a pazi sad, 1970. nikson je prvi američki predsednik koji je posetio jugoslaviju. dolazi u trodnevnu posetu, ima gomilu problema – vijetnam, bliski istok, odnosi sa sssr… tita zove „divom na svetskoj sceni“ i prima njegove savete! iz svog kabrioleta uzvikuje okupljenoj masi: „živela jugoslavija!“ i to više puta. možeš li da zamisliš da američki predsednik dođe sada u beograd i pita šta da radi sa meksikom npr? tom prilikom nikson je obišao i titov rodni kumrovec. na belom dvoru, na ručku u čast niksona, služio se jastog, ali i zagorske pečene štrukle i pečena ćurka sa mlincima. kraljica elezabeta je 1972. prvi put posetila jednu socijalističku zemlju i probala leskovački roštilj na vangi koji su pripremili leskovački majstori dragan gligorijević bure i dragan marinković.

heeeej sloveni, na kraju smo videli samo mikroorganizme kako se proždiru međusobno; žilice biljaka traže životni prostor, šire se i uništavaju sve oko sebe, čitav univerzum… a nismo više bili u stanju da vidimo prirodu u proleće, predivne prizore u praskozorje, jutro… niti da se radujemo što toga trenutka pripadamo toj lepoti.

mi smo sav njen bol

o bože, kakvo leto… kako je priroda ljuta. (ovo zvuči šizofreno, kao kreacionizam u školskoj klupi i đačkoj glavi pored darvinizam. ove dve moje rečenice jedna pored druge…) požari po jadranu, poplave i niske temperature, pa čak i sneg usred jula u grčkoj, zemljotresi u egejskom moru, cunamiji i uragani tamo gde ih ranije nije bilo… u pogledu budućnosti inače nisam pesimista. sklona sam čak detinje da mislim da će se budućnost već pobrinuti za sebe i da će na kraju filma stajati happy end. i to be continued. ali, ovo leto me plaši. i pada mi na pamet film „melanholija„. ali, ne sa poentom da je priroda čovekov neprijatelj nego da je boli sav naš bol. da je gotovo presvisnula. baš onako kako je saramago u „godini smrti rikarda reiša“ opisao:

„ko kaže da je priroda ravnodušna prema ljudskim patnjama i brigama, taj ne zna ništa ni o ljudima ni o prirodi. neka neprijatnost, ma koliko prolazna bila, neka glavobolja, čak i podnošljiva, namah poremete putanju zvezda, naruše pravilnost smenjivanja plime i oseke, odgode izlazak meseca, i pre svega, ispreturaju vazdušne struje, oblake. dovoljno je da nedostaje jedan jedini groš i hrpa para sakupljenih za isplatu menice poslednjeg dana i odmah se podignu vetrovi, nebo se provali, cela priroda saoseća sa zlosrećnikom dužnikom. reći će skeptici, oni čije je zanimanje da sumnjaju u sve, čak i bez ikakvih dokaza za i protiv, da je ova tvrdnja nedokaziva, jer jedna lasta, koja slučajno zaluta, ne čini proleće, promašila je godišnje doba, a isti ti skeptici ne primećuju da se drugačije ne bi moglo objasniti ovo neprestano loše vreme koje traje već mesecima…! „

mi smo sav njen bol.

saramago na lanzerotu

naomi klein ima treći pogled na stvari. da priroda stenje pod našom bahatošću, nemarom i surovošću. ona kaže:

svi mi znamo, ili bar osećamo, da je svet okrenut naglavačke: ponašamo se kao da je neiscrpno ono što je zapravo ograničeno – fosilna goriva i atmosferski prostor koji može da apsorbuje njihovo sagorevanje. ponašamo se kao da postoje stroge i nepomične granice onoga čega zapravo ima u izobilju – finansijskih sredstava za stvaranje društva kakvo nam je potrebno. zadatak našeg vremena jeste da se to preokrene: da se ospori ta lažna oskudica. da ne odstupamo od toga da možemo priuštiti izgradnju pristojnog, inkluzivnog društva – a da u isto vreme poštujemo stvarne granice onoga što zemlja može da podnese. klimatske promene nam govore da to moramo da uradimo pre nego što bude kasno.

Naomi Klein, the author is No Logo.

naomi klein, photo: tim bauer

p.s. a može i ovako. u skladu:

ili ovako:

o, ciao leto

temperatura oko 40 i preko 40 stepeni ne verujem da je bilo čija šolja čaja. pogotovu ne u gradu i ne ako radiš. ali, ako si zdrav i imaš obezbeđenu koliko-toliko pristojnu egzistenciju veći deo priče zavisi od tebe. od tvoje doze kreativnosti i sposobnosti menadžerisanja sopstvenim životom. ok, i od one neophodne doze sreće…

bila sam na odmoru i vratila se. sve što je lepo traje kratko. ili je to tek mantra/obrazac kojim se samohipnotizujemo…

elem, htedoh reći, u snovima, možeš biti gde god ti duša zaželi. možeš biti every day na prelepim lokacijama i u predobrim okolnostima. čak i da letiš! a kad imaš snove šanse su da imaćeš i akciju. bez snova… tek zatečena realnost.

evo sanjam revoluciju. jer  r e v o l u c i j a nam je neophodna. od revolucije u našim mislima, do revolucije naših postupaka. pretvorili smo se u konzumente koji zagađuju sve što stignu, od prostora do odnosa. i ponavljaju se kao papagaji. spas su kreativnost i energija. nedavno završeni samit onih koji vedre i oblače  ovom planetom, u hamburgu, obeležili su posebni, kreativni, preduzimljivi i hrabri ljudi iz pokreta „1000 gestalten„. u odelima umočenim u glinu, ali i oni sami od glave do pete provučeni kroz blato koje se osušilo i okorelo na njihovoj koži,  kao zombiji, tri nedelje, pred početak samita g20, vukli su se, tumarali ulicama hamburga. baš kao stvarna masu koja ne sme ili nema šta da kaže, ne protivi se ničemu i otupelo ćuti. a onda je 5. jula prvo jedan od njih 1000 skinuo odelo i glinu sa sebe i ponovo postao individua, koja ima svoj glas. individua koja se ne predaje očaju i svojoj sebičnosti, pa se ne bori tek za  ličnu korist, već diže glas za dobrobit svih.

https://1000gestalten.de/

da li ti je jasno: pojedinac može da promeni sve! i ti si pojedinac. individua sa potencijalom da leti, sanja, diše…

nekada i besciljno šetanje po tv kanalima može da te odvede do nečeg zanimljivog i inspirativnog. pre neki dan ukačila sam na hrt-u emisiju o koreancu koji se slučajno zadesio u zagrebu i rešio da ostane  neko vreme. da nešto tu nauči. o sebi. o svetu. iz berlina je vozom krenuo za veneciju, a probudio se u zagrebu. kako je individualista sve u vezi njega na brdovitom balkanu izgleda… drugačije. zove se young sun. vozi rolere, ne oblači se kao svi oko njega, živeo je na raznim mestima, na raznim kontinetima i namerava dalje da se kreće. na pitanje kako mu je u hrvatskoj nahvalio je hrvatsku geografiju i lepotu stanovnika, ali je rekao i nešto što slobodno može da se odnosi i na sve nas ostale sa ovih prostora:

‘mislim da srednji sloj ovdje treba izaći iz kolektivne inercije i obožavanja svega što je normalno i konformistički i što zapravo nameću jedni drugima. kodovi ponašanja i stila su jednobojni, priličan broj njih govori, misli i pije na isti način, imaju ista pitanja, iste odgovore, iste probleme… ovdje kao da hrđam, oštećujem se duhovno. kao da sam u kulturalnoj pustinji, na neki način. i nemam kuda otići, nego plesati sam ispred hnk svakog dana i u sebi se fokusirati na globalnije ciljeve koje imam. to je jedini način da ostanem zdrav u glavi.’

(preuzeto sa tportal.hr)

 

Comes des garçons means "like boys" in French

kao što rekoh gore – u snovima mogu da budem gde god zaželim. ja sada idem tamo. daleko. na daleki istok. tamo kuda me moj omiljeni youTube kanal yitiao  vodi svaki dan. na pritajena, dobro skrivena mesta. večeras evo ovde:

 

laku noć.

 

the sun always shines on tv

pišem kada sam inspirisana. a nekada sam toliko inspirisana da sam gora od buridanovog magarca. ne da se dvoumim između dva plasta sena, nego je to more plastova, svuda oko mene. i dobro što je tako. to znači da za ovaj svet ima nade. u mnoštvu gluposti i beščašća i dalje ima lepote i pameti… a ne mislim da su mi kriterijumi niski i da me je baš lako oduševiti…

morten traavik & laibach, photo: daniel miller

o ovom čoveku koji je drugi morten na celom svetu za koga znam (prvi je morten harket)  već duže vreme nameravam da pišem, ali stalno imam osećaj da ću nešto važno da izostavim.

kako je dobro što ljudi kao što je on postoje. neukalupljeni, van krda, lučonoše slobode i smelosti, autentični.

morten traavik (1971.) je reditelj i konceptualni umetnik iz norveške. kao i laibach istražuje totalitarnu estetiku i simbole. i nalazi ih na raznim mestima. od severne koreje do svoje zemlje, rock koncerata, fudbalskih stadiona…

prvi put sam čula za njega kada je režirao spot za the whistleblowers“ grupe laibach. on je čovek koji je laibach odveo u severnu koreju i o toj poseti snimio film liberation day (koautor je ugis olte iz latvije).

slavoj žižek je ovom filmu je rekao:

„laibach u severnoj koreji je, rekao bih, najfascinantniji kulturni, ideološki i politički događaj 21. stoleća.“

laibach je svakako jedna od najzanimljivijih i najintrigantnijih pojava u savremenom svetu, pa je logično da me je zainteresovao i traavikov rad. što sam starija interesuju me intriginatne stvari koje izazivaju tektonske poremećaje ili čisti zen. za ostalo nemam ni volje, ni snage. nemam više vremena, što bi rekla desanka. 🙂  i nije to loše. lišavaš sebe bespotrebnosti.

„jednog dana analiziraću ovo, jednog dana bolje ću ispitati, osmotriti elemente sopstvene prirode, jer moja znatiželja u vezi sa svim stvarima, povezana s mojom znatiželjom u vezi sa mnom i sopstvenom prirodom, dovešće do pokušaja da razumem svoju ličnost – na osnovu ovih osobina uspeo sam da, opisujući sebe. u „zimskom danu“ pišem o nekom poput rusoa… mizantropskom zaljubljeniku u ljudski rod…“ (pessoa, heteronimi)

njegov umetnički rad i aktivizam je i glavna (možda i jedina) spona između zapadnog sveta i severne koreje danas. a njegovo viđenje nije sterilno, predvidivo, crno-belo. sam kaže da prikazuje severnu koreju nijansiranije nego zapadni mediji. o ljudima u ovoj zemlji piše da su otvoreni, topli, nalik drugim ljudima na ovom svetu više nego što smo skloni da pomislimo,  a da svoju zemlju poznaju jednako malo koliko i ostatak sveta. ima već nekoliko zanimljivih projekata iz te zemlje. nekada mu ide lakše, nekada teže.  u severnu koreju je prvi put otišao sa disco kuglom, a evo sada ima i taj film „liberation day“ koji je počeo da živi svoj život po festivalima. jedan od projekata je i onaj u kojem mladi muzičari iz severne koreje sviraju na harmonikama stvari mortenovih zemljaka, grupe onog prvog mortena,  iz „a-ha“.

pozorišnu režiju je studirao u rusiji i švedskoj. već godinama organizuje takmičenja u izboru miss mina, lepotica amputiranih udova, nastradalih od nagaznih mina u angoli i kambodži. takmičenje koje je, predvidivo, naišlo na nerazumevanje. između ostalog, zameraju mu seksizam, ismevanje žrtava… tako to uglavnom vide. nažalost, broj nastradalih na ovaj način u ove dve zemlje isuviše je velik i različiti načini (a morten ne odlazi tamo kao bezosećajni, superiorni čovek iz privilegovane zemlje sa severa evrope ) skretanja pažnje na ovaj problem i prikupljanja pomoći za žrtve (novčane ili u vidu pomagala, a ovi izbori podrazumevaju nabavku pomagala i 1000 američkih dolara) su dobrodošli. a što se tiče seksizma, kritičari neka obrate pažnju na one mainstream izbore lepote…

(ovo je adresa njegovog sajta za one koji žele još više da saznaju o traaviku:

http://www.traavik.info/ )

kada je ugovarao prvu posetu nekog rock banda u severnu koreju pitali su ga zašto baš laibach, evo šta im je rekao (mada, zaista, ko drugi bi bio bolji izbor?) :

„oni su vrlo sumnjičavi i vrlo dobro im je poznata kontroverzna pozadina laibacha. kada su mi izneli svoje opaske na činjenicu da laibach nastupa u uniformama i da ih se optužuje da veličaju fašizam, ja sam im rekao: „da, to je istina. no i vas na zapadu upoređuju s fašizmom i u tome su u krivu, zar ne? (…) „sjeverna koreja je tako strano i čudno mjesto ali istovremeno i vrlo spektakularno mjesto kuda netko sa zapada može otići. zato su i zbog samog avanturističkog momenta laibach bili vrlo sretni kad su čuli za nastup u pjongjangu. naravno je tu i ta etička dilema oko toga treba li uopće ići u jednu takvu zemlju kao što je sjeverna koreja. ali to svatko mora odlučiti sam za sebe. laibach je zapravo jedna umjetnička forma koja sadrži mnoge poruke istodobno. stoga mislim da je i ova, na prvi pogled kontradiktorna i apsurdna ideja s laibachom u sjevernoj koreji, zapravo dobrim dijelom upravo ono što laibach zapravo i jest. i upravo je stoga sam odlazak u sjevernu koreju vrlo „laibachovska“ stvar.“

na pitanje deutsche welle koliko su severna koreja i norveška slične kaže:

„i mi norvežani smo pomalo kao sjevernokorejci. mala smo zemlja. izolirani smo, ne želimo biti dio nekih zajednica poput eu. naravno da je naše društvo otvorenije, ali postoje sličnosti. i da se razumijemo: ja ne vjerujem u norvešku.“

 

///

a počelo je proleće. i raste želja za drumovima. i oblacima. jače se sanja. (samo jako!) patti smith je kupila kuću svog omiljenog pesnika – remboa. ne bih imala ništa protiv da kupim (i brinem o njemu najbolje što mogu) dom nekog od svojih omiljenih pesnika. pessoe ili majakovskog, na primer. mislim, ako je o kupovini reč. i tu postoji bezbroj razlog za i protiv…

„oh arthur arthur. we are in abyssinia aden. making love smoking cigarettes. we kiss. but it’s much more. azure. blue pool. oil slick lake. sensations telescope, animate. crystalline gulf. balls of colored glass exploding. seam of berber tent splitting. openings, open as a cave, open wider, total surrender.“

patti smith, from „dream of rimbaud“

patti_smith_6042-tt-width-604-height-405-attachment_id-6620

a kuda bih da putujem?

rekoh već: ili zen ili tektonski poremećaji.

dakle, ovde:

ili ovde: