Архиве категорија: politics

the sun always shines on tv

pišem kada sam inspirisana. a nekada sam toliko inspirisana da sam gora od buridanovog magarca. ne da se dvoumim između dva plasta sena, nego je to more plastova, svuda oko mene. i dobro što je tako. to znači da za ovaj svet ima nade. u mnoštvu gluposti i beščašća i dalje ima lepote i pameti… a ne mislim da su mi kriterijumi niski i da me je baš lako oduševiti…

morten traavik & laibach, photo: daniel miller

o ovom čoveku koji je drugi morten na celom svetu za koga znam (prvi je morten harket)  već duže vreme nameravam da pišem, ali stalno imam osećaj da ću nešto važno da izostavim.

kako je dobro što ljudi kao što je on postoje. neukalupljeni, van krda, lučonoše slobode i smelosti, autentični.

morten traavik (1971.) je reditelj i konceptualni umetnik iz norveške. kao i laibach istražuje totalitarnu estetiku i simbole. i nalazi ih na raznim mestima. od severne koreje do svoje zemlje, rock koncerata, fudbalskih stadiona…

prvi put sam čula za njega kada je režirao spot za the whistleblowers“ grupe laibach. on je čovek koji je laibach odveo u severnu koreju i o toj poseti snimio film liberation day (koautor je ugis olte iz latvije).

slavoj žižek je ovom filmu je rekao:

„laibach u severnoj koreji je, rekao bih, najfascinantniji kulturni, ideološki i politički događaj 21. stoleća.“

laibach je svakako jedna od najzanimljivijih i najintrigantnijih pojava u savremenom svetu, pa je logično da me je zainteresovao i traavikov rad. što sam starija interesuju me intriginatne stvari koje izazivaju tektonske poremećaje ili čisti zen. za ostalo nemam ni volje, ni snage. nemam više vremena, što bi rekla desanka. 🙂  i nije to loše. lišavaš sebe bespotrebnosti.

„jednog dana analiziraću ovo, jednog dana bolje ću ispitati, osmotriti elemente sopstvene prirode, jer moja znatiželja u vezi sa svim stvarima, povezana s mojom znatiželjom u vezi sa mnom i sopstvenom prirodom, dovešće do pokušaja da razumem svoju ličnost – na osnovu ovih osobina uspeo sam da, opisujući sebe. u „zimskom danu“ pišem o nekom poput rusoa… mizantropskom zaljubljeniku u ljudski rod…“ (pessoa, heteronimi)

njegov umetnički rad i aktivizam je i glavna (možda i jedina) spona između zapadnog sveta i severne koreje danas. a njegovo viđenje nije sterilno, predvidivo, crno-belo. sam kaže da prikazuje severnu koreju nijansiranije nego zapadni mediji. o ljudima u ovoj zemlji piše da su otvoreni, topli, nalik drugim ljudima na ovom svetu više nego što smo skloni da pomislimo,  a da svoju zemlju poznaju jednako malo koliko i ostatak sveta. ima već nekoliko zanimljivih projekata iz te zemlje. nekada mu ide lakše, nekada teže.  u severnu koreju je prvi put otišao sa disco kuglom, a evo sada ima i taj film „liberation day“ koji je počeo da živi svoj život po festivalima. jedan od projekata je i onaj u kojem mladi muzičari iz severne koreje sviraju na harmonikama stvari mortenovih zemljaka, grupe onog prvog mortena,  iz „a-ha“.

pozorišnu režiju je studirao u rusiji i švedskoj. već godinama organizuje takmičenja u izboru miss mina, lepotica amputiranih udova, nastradalih od nagaznih mina u angoli i kambodži. takmičenje koje je, predvidivo, naišlo na nerazumevanje. između ostalog, zameraju mu seksizam, ismevanje žrtava… tako to uglavnom vide. nažalost, broj nastradalih na ovaj način u ove dve zemlje isuviše je velik i različiti načini (a morten ne odlazi tamo kao bezosećajni, superiorni čovek iz privilegovane zemlje sa severa evrope ) skretanja pažnje na ovaj problem i prikupljanja pomoći za žrtve (novčane ili u vidu pomagala, a ovi izbori podrazumevaju nabavku pomagala i 1000 američkih dolara) su dobrodošli. a što se tiče seksizma, kritičari neka obrate pažnju na one mainstream izbore lepote…

(ovo je adresa njegovog sajta za one koji žele još više da saznaju o traaviku:

http://www.traavik.info/ )

kada je ugovarao prvu posetu nekog rock banda u severnu koreju pitali su ga zašto baš laibach, evo šta im je rekao (mada, zaista, ko drugi bi bio bolji izbor?) :

„oni su vrlo sumnjičavi i vrlo dobro im je poznata kontroverzna pozadina laibacha. kada su mi izneli svoje opaske na činjenicu da laibach nastupa u uniformama i da ih se optužuje da veličaju fašizam, ja sam im rekao: „da, to je istina. no i vas na zapadu upoređuju s fašizmom i u tome su u krivu, zar ne? (…) „sjeverna koreja je tako strano i čudno mjesto ali istovremeno i vrlo spektakularno mjesto kuda netko sa zapada može otići. zato su i zbog samog avanturističkog momenta laibach bili vrlo sretni kad su čuli za nastup u pjongjangu. naravno je tu i ta etička dilema oko toga treba li uopće ići u jednu takvu zemlju kao što je sjeverna koreja. ali to svatko mora odlučiti sam za sebe. laibach je zapravo jedna umjetnička forma koja sadrži mnoge poruke istodobno. stoga mislim da je i ova, na prvi pogled kontradiktorna i apsurdna ideja s laibachom u sjevernoj koreji, zapravo dobrim dijelom upravo ono što laibach zapravo i jest. i upravo je stoga sam odlazak u sjevernu koreju vrlo „laibachovska“ stvar.“

na pitanje deutsche welle koliko su severna koreja i norveška slične kaže:

„i mi norvežani smo pomalo kao sjevernokorejci. mala smo zemlja. izolirani smo, ne želimo biti dio nekih zajednica poput eu. naravno da je naše društvo otvorenije, ali postoje sličnosti. i da se razumijemo: ja ne vjerujem u norvešku.“

 

///

a počelo je proleće. i raste želja za drumovima. i oblacima. jače se sanja. (samo jako!) patti smith je kupila kuću svog omiljenog pesnika – remboa. ne bih imala ništa protiv da kupim (i brinem o njemu najbolje što mogu) dom nekog od svojih omiljenih pesnika. pessoe ili majakovskog, na primer. mislim, ako je o kupovini reč. i tu postoji bezbroj razlog za i protiv…

„oh arthur arthur. we are in abyssinia aden. making love smoking cigarettes. we kiss. but it’s much more. azure. blue pool. oil slick lake. sensations telescope, animate. crystalline gulf. balls of colored glass exploding. seam of berber tent splitting. openings, open as a cave, open wider, total surrender.“

patti smith, from „dream of rimbaud“

patti_smith_6042-tt-width-604-height-405-attachment_id-6620

a kuda bih da putujem?

rekoh već: ili zen ili tektonski poremećaji.

dakle, ovde:

ili ovde:

13 коментара

Објављено под Art, movie, music, politics, travel

life is life

tužno je što sam za prozno delo ovog čoveka (a bio je ne samo književnik, nego još svašta) saznala slučajno. da, slučajno sam naletela na njegovu knjigu „slučajna otkrića“. njegovo ime je milan kašanin, a ovo sve oko mene je crno-beli svijet

tužno je jer je taj čovek izuzetno pisao. i jer je na i mnoge druge načine zadužio našu kulturu, ali odavno svet više nije mesto gde bi tako nešto bilo važno. kvalitet nije mera stvari, nego la-la-la (land and etc.).

ta knjiga odavno već ne može da se kupi i moraću ovu pozajmljenu iz biblioteke da fotokopiram, skeniram. ili ukradem. 🙂

nadam se da ćeš izguglati da vidiš ko je bio milan kašanin. a mi… uspeli smo da obesmislimo ono što je radio sa velikim žarom, slike koje je on nabavljao za ovu zemlju ne mogu ni da se vide. muzeji su postali mauzoleji, zapečaćeni za poglede.

u „slučajnim otkrićima“ milan kašanin kaže:

„šta sve nisam pretrpeo, čega se sve nisam odrekao, šta izgubio, a još nisam iznemogao i još uvek više žalim ljude nego što ih prezirem ili mrzim. čim nesreća ostane za mnom i čim me prođe bol, ja ga predam zaboravu i, ponesen, pođem u susret nečem, ne znam čemu, samo svaki put nečem lepšem od onoga što je bilo. (…)  ja zaboravljam zlo ne zbog toga što ga ne priznajem, nego što ne mogu s njim da živim. (…) bez zadivljenosti nad velikim, bez otkrivanja nepoznatog, bez prizivanja neočekivanog, bez radosti od susreta s poznatim i dragim, ja ne bih mogao ni umeo da živim. jeste da je mrak nad gradom i u mojoj sobi, ali u meni nije. nikada tako kao sad, po propasti kuće u kojoj sam proveo bezbroj malih i velikih dana, i po prestanku kiše nad vrtom koje nije bilo, nisam znao koliko života ima na zemlji i koliko ih ima u meni. za celog svog veka, najviše se sam voleo ono čega nema.“

eto takav je bio čovek milan kašanin…

jutros sam videla da je mladi kineski fotograf, pesnik i provokator (29 godina) ren hang pronađen mrtav u berlinu. neki mediji prenose da je reč o samoubistvu. boleo ga je svet u kojem je živeo. boleo ga je sukob sa svojom zemljom. u pesmi „my depression“ tačno je nacrtao kako je video svoj život:

life is indeed a

precious gift

but i often feel

it seems to send the wrong man

http://www.renhang.org

任航

njegov životopis u par reči izgledao bi ovako: rođen u kini 1987. samouk postao jedan od najznačajnijih savremenih fotografa. više puta bio hapšen u kini. ono što je radio u toj zemlji se zvanično vodi kao pornografija. (zanimljivo da ono što je najveća pornografija u svetu u kome živimo nikada se ne tretira kao takvo…) izlagao širom sveta, a u svojoj zemlji zabranjivan. podjedanko cenzurisan i hvaljen. bol ga je doveo do depresije. btw. u posledjih 15 godina stopa samoubistava u kini je porasla za 60% i samom su svetskom vrhu po broju samoubistava.

znaš, susan cain u knjizi „tihi ljudi“ iznosi neke sasvim zastrašujuće stvari o našem svetu. i to ne od danas. kako je sve ovo oko nas dobro smišljeno i izrežirano s predumišljajem. i pitam se kako onda osetljivi, tihi ljudi, da opstanu. svet je podešen po meri kapitala i po meri krugova moći. pogledaj i u vrtićima je kult utopljavanja individualnosti u kolektiv, forsira se grupni rad u svemu i svačemu, traže se samo timski igrači. zamišljam kako bi se npr.  tesla uklopio u timski duh…  susan navodi da je još četrdesetih godina 20. veka dekan harvarda izjavio da bi ovaj prestižni univerzitet trebalo da odbija „osetljive, neurotične“  tipove i „prekomerno intelektualno stimulisane“ u korist momaka koji ispoljavaju „zdravu ekstrovertnost“… pa, ren hang nije bio takav momak. osim na harvardu, takvi nisu poželjni nigde na planeti zemlji.

Оставите коментар

Објављено под Art, books, photography, politics

berlin, sa berlincima

nekoliko nedelja pre odlaska u berlin za volanom taksija kojim sam se vozila sa posla jednog dana sedeo je anđeo damiel.  imao je cca 50 godina, dugu smeđu prosedu kosu svezanu u rep i sve crte lica bruna ganza. ja sam sedela na zadnjem sedištu i krišom mu posmatrala lice u retrovizoru. da budem sigurna da je to on. damiel. ili bruno ganz. svejedno. jasno je bilo da ako je to stvarno on nema potrebe  glasno da kažem da sam ga prepoznala. on je, u tom slučaju, ionako čuo svaku moju misao od momenta kada sam ušla u vozilo. onda sam dobila išijas, pa sam napunila 50 godina, pa sam ležala dve nedelje i kusur u krevetu i vodila fenomenalni prustovski život. samo bez potrage za izgubljenim vremenom. vreme me uopšte nije interesovalo. interesovao me je samo taj prostor dnevnog boravka gde se sam se ulogorila, knjige, filmovi, internet i moji snovi. leđa i leva noga su se upinjali da to pokvare, ali im nisam dozvolila. vodič za berlin i pregled sajtova o berlinu i pomislih, naivno, da sam spremna za put. sletela sam u jutro, dan je bio siv, berlin je bio siv, ali vozila sam se od tegela ka charlottenburgu širokim bulevarima i moja radoznalost je bila u petoj brzini. na moje razočarenje tamnoputi taksista je odbijao i da me pogleda, a kamoli da komunicira. a meni se baš pričalo. pokušavala sam svašta, ali ništa nije palilo. dakle, totalno sam mu antipatična, pomislih. da je on bio jedan od wendersovih anđela čuo bi tu moju misao i onda bi se nasmešio. nije. znači, nije anđeo. onda sam ućutala i nastavila da posmatram početke mog berlina. tu i tamo tamo bih ciknula. za sebe. volim da upoznajem nove svetove. ja sam radoznao duh koji voli da leži u krevetu i sanjari. oksimoron? ne znam. takva sam od kada sam se spustila na ovaj svet. mali buda sa utakmicom u glavi. i 50 punih godina. o bože, stvarno je puno, a ja još nisam ni odrasla! (no, hvala ti, bože, na tome!) mmmada kada sam poređala knjige erice jong, jednu pored druge, malo sam se smrzla. „strah od letenja“ sam čitala kada sam stvarno bila balava, „strah od pedesete“ kada sam imala 33 i mislila da je 50. godina najudaljenija tačka od mene u svemiru i „strah od umiranja“ koji sam čitala prošle godine. i to je to? sve? nema više ničega? ili nema više straha?

odoh ja nazad u berlin. dakle, dan je bio siv, ali je automobil bio crn i blistav. ako žena mora da plače neka to bude u jaguaru, a ne u autobusu.  tako nekako reče  françoise sagannisam plakala, ali, eto nisam imala sa kime da ćakulam. pa, ako moram da ćutim… u neko doba rešim da, ipak, ne odustanem. pitam ga odakle je muzika koju pušta. odgovor kratak: sudan. ooo, počeh da delim komplimente. i zaista sam mislila da je lepa muzika. muzika iz sudana me je uvela polako u berlin. i tu se prvi put osmehnuo. uto smo stigli do hotela. kofer mi je bio u prtljažniku, krenuo je da ga izvadi i da mi naplati vožnju, kada se pojavio besan čovek. tako besnog čoveka ne pamtim da sam videla u životu, a viđala sam besne. bljuvao je vatru metaforički, a bukvalno i nedvosmisleno je urlao i izgovarao reče koje srećom nisam razumela, jer ne govorim nemački. kada je na tren zastao da, valjda, uzme dah, odnekud se pojavio još jedan, istovetan njemu. taj je urlao na nesrećnog taksistu iz sudana još bezumnije. pominjao je reč „policaj“, vadio mobilni telefon i fotografisao ga… ja sam prvo zanemela, a onda sam počela kao pokvareni gramofon da ponavljam taksisti; „sorry“, „sorry“, „sorry“… bilo me je sramota moje boje kože. i moje bespomoćnosti. nikako nisam uspevala da shvatim zašto bi se neko tako ponašao kao ova dvojica bezumnika. ali, nisam ostala tu. platila sam i ušla u hotel. u hotel u kom su zbog moja dva prezimena, jednog na „chki“ i drugog na „ov“ pomislili da sam ruskinja i obraćali mi se na ruskom, iako sam ja odgovarala na engleskom. kakogod, uzela sam ključ od sobe, obukla pidžamu, popila diklofenak, pojela dva plazma keksa i legla da spavam. pre toga sam bacila pogled na ulicu, u zgradi prekoputa. šarenoj kao prolećni voćni kolač, velikim slovima pisalo je „fizijatar“. nasmejah se u sebi: eto, i berlin zna šta me muči. onda je iz halea stigao moj muž i krenuli smo da osvajamo berlin. padoše mi na pamet stihovi leonarda cohena: „first we take manhattan, then we take berlin / i’m guided by a signal in the heavens / i’m guided by this birthmark on my skin…“ 

bila je nedelja, ništa skoro u našem kraju nije radilo, pa smo večerali pečenu gusku sa narandžom u najbližem, ispostavilo se srpskom restoranu, u kom nas je ispod portreta novaka đokovića posluživao konobar iz zagreba, a za susednim stolom sedeli majka, sin i unuče, romi iz unutrašnjosti srbije. čista proza. a čekala sam poeziju. srećom, miloš crnjanski me je upozorio i ohrabrio, a on je poznavao tu zemlju i taj grad: „nemačke pojave i stvari ne samo da nisu bezbojne, već su naprotiv, puno, gusto šarenilo, često oporo, i baš zato, nezaboravnije. magla i bezbojnost, sivo nebo koje smo navukli da zamišljamo nad pruskom, spadaju u netačne i zastarele podatke, i inače mnogobrojne, preostale iz prošlosti...“ (miloš crnjanski,“knjiga o nemačkoj“, 1931)

preispitivala sam sebe šta znam o ovom gradu, koje su mi prve asocijacije: „nebo nad berlinom„, alfred döblin , fassbinder i „berlin alexanderplatz„, bauhaus archiv, brechtov teatar, olimpijske igre 1936, jesse owens, filmovi leni riefenstahl, marlene dietrich, mi deca sa stanice zoo, einstürzende neubauten i blixa bargeld, brežnjev i honecker kako se ljube, rosa luxemburg kojoj se u berlinu izgubio svaki trag 15. januara 1919, john kennedy 1963. u poseti berlinu koji je izjavio da je krofna… ima sigurno još toga, ali bila sam umorna kao pseto i ničeg se više nisam sećala. da me je sreo vlasnik hotela lako bi mogao da me ubedi da sam ruskinja. ili štagod.

u berlin se nisam zaljubila na prvi pogled. znaš već i zašto i kako: sivo nebo, epizoda sa bolesnicima ispred hotela, moj išijas… ali, znala sam, imala sam svest, predznanje ili kako se to već zove, da sam u new yorku evrope. u urbanoj sredini i ti kakvoj! gradu sa prošlošću koja pritiska, opominje, boli, ali i gradu koji je željan budućnosti. dakle, sanjar je. a to je već dovoljna količina sličnosti između njega i mene. samo nam je trebalo vremena. onoga što ionako ne postoji. dakle, čekanje me nije ništa koštalo. stajali smo licem u lice. taj grad i ja. bila sam u drugim delovima nemačke, ali berlin je nešto sasvim drugo. to 1931. piše i crnjanski, moj banaćanin, koji kaže da je berlin zanimljiviji od ostale nemačke: „ta metropola, što se mnogo izmenila, što ne žudi za prošlošću, već za budućnošću, što podučava, zapoveda, lomi, vara, truje i hrani, samo po sebi vredi da se upozna uzduž i unakrst, baš zato, jer je skroz moderna, sa novim profilom, bez onog bivšeg, pod šlemom.“

posle je, na žalost, opet izgubila glavu (i srce i dušu) pod šlemom. rušila sadistički i bila rušena, podeljena, pa spojena… ali, utisak modernosti te metropole i sada je dominantan.

ja ne znam odakle da počnem u sećanju posle one gorepomenute pečene guske.  u glavi ringišpil uspomena i utisaka. kao slike  sa vožnje na onom točku na alexanderplatzu. možeš li na tom točku koji ide gore-dole, pa u krug da ne budeš nevino dete u gradu koji zna da se nevinosti jedva seća? grad iz kojeg je (i) wilhelm reich morao da pobegne. (nemoj nikako da propustiš da ne čitaš, i čitaš, i čitaš njegovo delo „čuj, mali čoveče„).

Фотографија корисника Jovanka Kozlovacki Damjanov

u ovom čudesno lepom čudu smo se vozili. i bili deca…

kako ne znam odakle da nastavim, ni sa čime da završim okačiću utiske kao nasumično izvađen veš iz mašine i okačen naokolo, po štriku, radijatorima, stolicama… večernja šetnja po maglom prekrivenom luksuznom kudamu. vožnja autobusima 100 i 200. moja fasciniranost istočnim berlinom, iako se na tu kartu sa sobom nisam kladila pre puta. multikulturalni, šareni kreuzberg. biciklovi, biciklovi, biciklovi iako je bio minus. i deca voze biciklove po ovoj zimi! parkovi, parkovi, parkovi! ulazak u glavnu zgradu humboldt univerziteta koji je dao 20 nobelovaca, od maxa planka, alberta einsteina do gustava hertza i ne-znam-koga-sve-još. na zidovima njihove fotografije i onda dok se penješ na sprat ogromnim stepeništem na zidu velika kamena tabla i na njoj marxova 11. teza o feuerbachu. mi smo se, bez da smo trepnuli, odrekli svega, pa i toga. a u vodećoj evropskoj kapitalističkoj zemlji nisu! u gradu ćeš videti i spomenik marxu i engelsu!

kako je trećeg dana granulo sunce kada sam krenula u bauhaus archiv!  idealan dan za fotografisanje ovog prelepog zdanja (unutra je zabranjeno fotografisanje) i za šetnju po za svakodnevni život izmišljenu četvrt tiergarten, sa prelepom arhitekturom i ooogromnim parkom. u bauhaus arhivu pored redovne postavke bila je i izložba fotografija lucie moholy. izložene su i njene fotografije sa puta po našim krajevima sa početka prošlog veka. onda  žandarmerijski trg i ulice oko njega, lepe, gizdave, restoran koji takođe nosi žandarmerijsko ime u kome smo imali sjajnu večeru (ja sam namerno odabrala kuglice od mesa koje nose ime grada u kojem je rođen kant, grada čija me priča u zadnje vreme prati poput senke u stopu, počev od kunderinog romana „praznik beznačajnosti“ u kojem je jedan od glavnih junaka, grad sulude geografske-istorijske priče, jedini današnji ruski grad van rusije… a nakon večere šetnja sa našim berlinskim prijateljima po delovima grada koje mogu samo berlinčani da ti pokažu. pa, tajanstveno lepa jevrejska četvrt, ostrvo muzeja, šarlotenburški dorac! veličanstvena unter den linden. šarmantna stara nikolajeva četvrt u kojoj smo ručali u krčmi iz 16. veka… mesto ispred pravnog fakulteta gde su 10. maja 1933. knjige bile na lomači…  u ulici fasanenstrasse u literaturhaus berlin, koji je i restoran i nešto kao kulturni centar, sa našom prijateljicom koja živi u berlinu, jeli smo supu od kestenja, slušali jazz i gledali izložbu posvećenu glumici carola neher koja je bila jedna od omiljenih brechtovih glumica. i više od toga. a onda je emigrirala u sovjetski savez i nestala. bukvalno. i kažu da brecht nije ništa učinio, a da je mogao…

Фотографија корисника Jovanka Kozlovacki Damjanov

bauhaus archiv

mene je srce, ipak, najviše vuklo ka postdamer platzu… tamo je biblioteka u kojoj anđeli posećuju starca homera i druge koji tamo dolaze u „nebu nad berlinom“. bez posete toj biblioteci poseta berlinu ne bi imala smisla za mene. videli smo i impresivan, moderan, muzej nemačkog filma na tom trgu, ultra moderan sony centar…  čista početnička sreća nas je poslužila u penjanju na 28. sprat panorama punkta (naši berlinski prijatelji to još nisu uspeli, rezerviše se i po 30 dana unapred i stalno su gužve, a mi smo bili sami u liftu) sa kojeg se pruža impresivan pogled od 360% na ceo grad, pa sam mogla da napravim ovakve fotografije:

Фотографија корисника Jovanka Kozlovacki Damjanov

Фотографија корисника Jovanka Kozlovacki Damjanov

ima toga još. ali, sad sam umorna i spava mi se. trebalo je savladati ovoliki grad. da li sam pomenula hedonizam po bezbrojnim božićnim pijacama širom grada, tako kič, ali tako veselim i šarmantnim?

e, da, videla sam da u bioskopima igra film o handkeu:

2 коментара

Објављено под Art, books, movie, music, photography, politics, travel

čovek koji će spasiti operu iliti beg od istovetnosti

volim pretposlednju sedmicu u mesecu kada uz nedeljnik“ izađe i dodatak „the new york times: international report“ sa odabranim tekstovima prevedenim na srpski. uživam. u tim tekstovima lišenim senzacionalizma i primitivnosti. guštam gotovo svaki. sa uživanjem. čak i sa išijasom. a u ovom broju dodatak o hrani je moja preporuka broj 1.  tako sam pročitala kako su jeli američki starosedioci i kako njihovi potomci kradu od zaborava tu kuhinjsku magiju. ali, tekst o ženi koja se zove isabella dalla ragione, koja na svom imanju u brdima oko naselja città di castello u umbriji, u italji, spasava drevne sorte voćki od izumiranja i stvara „arheologiju stabala“ starih sorti voća, posebno me je oduševio. isabella navodi zastrašujući podatak da se početkom 19. veka u italiji uzgajalo oko sto sorti jabuka, vek kasnije se taj broj prepolovio, a danas tek tri sorte čine 80%  proizvodnje jabuka u italiji. (sumnjam da je na nekom drugom mestu na zapadu drugačije.) ona to objašnjava težnjom savremenog čoveka ka istovetnosti.

to je, na žalost, sasvim precizna dijagnoza nas kao vrste. naše bolne i glupe regresije. zato se do ganutosti obradujem kada otkrijem nekog od onih koji se ne daju. nekoga ko se baš drznuo. ko je sasvim svoj. kakvog ljudi neštedemice etiketiraju. da je ekscentrik. čudak. neprilagođen. a zapravo je onaj koji spasava ono što je stvarno važno. ovaj čovek o kome ću danas da pišem zadao je sebi misiju da sačuva operu od istovetnosti. on se zove teodor currentzis. genije. dirigent. muzičar. pesnik. čak i glavni glumac u ruskom filmu „dau“ koji je režirao ilya khrzhanovsky. rebel rebel. zaljubljenik u muziku. posvećenik. šarmantni anarhistički narcis. anđeo i vrag atraktivnog izgleda kojeg je itekako svestan. pored yanisa varoufakisa, eto još jedan nekonvencionalni grk daleko od istovetnosti, grk rokerskog imidža koji je uzdrmao svet. na njegovoj vizit-karti piše:

теодор курентзис, dreamer of dreams.

kako sam ovih dana zbog bolesti prinuđena da mirujem (i time apstiniram od svega što želim da apstiniram, što nije moguće kada si u mašini svakodnevnog življenja) imala sam sreću da vidim prilog na tv izdanju deutsche welle (dwo njemu. i to nekoliko puta. (u gluvo doba noći  i u cik zore idu reprize.) to su zapravo odlomci iz filma christiana bergera „currentzis – the classical rebel“ (2 dela).

http://www.teodor-currentzis.com

Θεόδωρος Κουρεντζής

teodor currentzis je grk sa ruskom adresom. i ruskim državljanstvom. ovaj genijalni muzučar svesno je odlučio da ne stvara u nekom velikom svetskom centru pod stalnom lupom masovnih medija i masovne pažnje (iako ne uspeva ni tamo na dalekom severu da im umakne), nego je otišao u hladni perm podno urala, u nekadašnji centar sovjetske vojne industrije, 1400 kilometara istočno od moskve. rođen je u atini 1972. već sa 4 godine uči da svira klavir, sa 7 violinu. kao dvanaestogodišnjak na atinskom konzervatorijumu studira violinu (potom i violu), a sa 15 godina student je kompozcije. 1994. odlazi u st. petersburg i studira dirigovanje kod čuvenog ilje musina. (musin je rekao da je imao mnoge nadarene učenike, a samo jednog genija. jasno je na koga je mislio.)iste godine je dobio i stipendiju metropolitan opere u new yorku, ali se odlučio za nastavak obrazovanja u rusiji.  za početak profesionalnog bavljenja dirigovanjem odabrao je novosibirsk. tamo je bio umetnički direktor nacionalne opere i baleta. i osnovao je orkestar i hor „musicAeterna„. od 2011. je umetnički direktor opere i baleta u permu. jedan je osnivača i umetničkih direktora međunarodnog moskovskog festivala „территория”.  u središtu njegovog interesovanje i epicentru njegovog strastvenog bavljenja muzikom je mocart, kojeg smatra najvećim. pokušava sebi da odovori na pitanje kako bi se mocart ponašao da je tamo, u permu. iza njegove ekscentrične i rokerske spoljašnjosti je potpuna posvećenost kreiranju muzičke umetnosti. citira pesnika koji je rekao da piše poeziju kako bi kreirao svet u kojem bi želeo da živi. kaže da je to i njegov cilj, građenje takvog sveta, a ne građenje karijere. anarhizam је način na koji uspeva da iskaže ono šta istinski oseća. u permu je dobio potpunu umetničku slobodu (saradnici ga obožavaju i mrze, jer ne odustaje dok iz svakog ne izvuče ono najbolje i najdublje. ima običaj da govori muzičarima da ne traži od njih da budu koncentrisani,  nego da oseti da su slobodni. sam kaže da su osećaj unutrašnje slobode i lični napredak najvažnije stvari.) i potrebnu finansijsku i tehničku podršku, pa u orkestar i hor može da dovede najbolje muzičare iz celog sveta i sa njima koji su se usred te ruske zime skupili sa različitih strana sveta, i sa istoka i sa zapada, da dele isti san, strastveno i bezkompromisno gradi svoj utopistički projekat. mmada, lokalne birokrate (a šta bi drugo neko ko je lokalan i ko je birokrata?!) prete smanjivanjem troškova za permsku operu i balet… živi u selu u okolini perma,  koje se zove демидково. sarađivao sa robertom wilsonom, romeom castalluccijem… na čelu je festivala koji nosi ime sergeja djagiljeva koji je u jednom periodu živeo u permu. ima izdavačku kuću koja retkom i starom tehnikom štampanja iz 1920. štampa knjige poezije, filozofije… ograničenog tiraža (99), koje nisu za prodaju. kaže, mogao bi da kupi neki luksuzni automobil za taj novac, ali ovo mu više znači… želi da bude slobodan čovek, slobodan od svojih strahova i svog egoizma.

Teodor Currentzis © Alice Calypso für Malina

“it’s like a monastery,” currentzis says. “perm, for me, is the place where i can isolate myself from the unimportant part of the career and create the most important thing i can create as an artist.” 

teodor currentzis © alice calypso für malina

«телевизор основан на порнокультуре. по телевизору показывают либо черную магию, либо порно. люди в телевизоре говорят на таком жаргоне, что, если бы лермонтов слышал, он порезал бы себе вены». (теодор курентзис) razumeš? slovenski jezici imaju mnogo toga zajedničkog. samo malo truda… 

photo: liza ulitenko

« я– человек восточный. одна половина моей истории афинская, другая – константинопольская». (теодор курентзис)

In Stravinsky's Les Noces, Patricia Kopatschinskaya and Teodor Currentzis play the bridal couple. (Photo: Alex Romanov Sony Music Entertainment)

in stravinsky’s „les noces“ patricia kopachinskaya & teodor currentzis play the bridal couple. (photo: alex romanov sony music entertainment)

— почему вам так важно аутентичное исполнение?

— потому что у меня такой вкус. конечно, ангелы могут летать где угодно. и к аутентисту они могут не прилететь, а прилететь к тому, кто играет моцарта в переходе метро. но обычно бог появляется там, где его ждут.

аутентизм — это как влюбленность, он предполагает бережное отношение к чувствам. и неоднозначность звука и мысли. (теодор курентзис)

Teodor Currentzis Musica Aeterna Teodor Currentzis Nadine Koutcher

De I: как бы ты хотел выглядеть в глазах окружающих?

…как ангел ностальгии. как червяк, который любит желтую бумагу или как монах, проповедующий романтизм. как отшельник, который пьет кофе и разговаривает с артюром рембо и антоненом арто… как грустный и отчаянный любовник, которому на земле больше нечего делать. сказать можно много красивого.  я хочу, чтобы меня видели через мое творчество, через то, что я говорю, чтобы чувствовали – как прекрасна музыка, рожденная в моей душе. если бы я сам не был влюблен, я вообще не стал бы этим заниматься, репродуцировал бы что-нибудь мертвое. я же хочу в себе увидеть небо и лазурный свет.
когда люди ничего не понимают, мне становится очень одиноко. нужно уметь видеть и слышать музыку через другие глаза. приходят какие-то совершенно необразованные люди и пишут обо мне в газетах. мир, который тебя не понимает, становится привычным. я привык жить в ужасной ситуации, жить в кругах, которые меня ненавидели, поэтому война – для меня не новость. (teodor currentzis)

http://dongiovanni.teodor-currentzis.com

http://permopera.ru/

Detailed_picture

«музыка без дионисийского – это как секс без оргазма. а без аполлонического – это любовь без красоты». (теодор курентзис)

photo> Оля Рунёва

ukoliko ne razumeš ruski jezik pomuči se sa google translate, vredi, ovo je tako dobar intervju sa teodorom. a taj čovek ima šta da kaže!

http://www.colta.ru/articles/music_classic/11625

a bogami, i ovaj:

https://snob.ru/magazine/entry/116501

когда-то очень давно я мечтал стать д’артаньяном, потому что он благородный и смешной герой, революционер. потом я хотел стать астронавтом, потому что он находит свободу в космосе и смотрит на синюю землю. (теодор курентзис)

i da, praznici nam idu:

http://rutv.ru/brand/show/episode/1535453/viewtype/tag

ko iole razume ruski neka odvoji 15 minuta svog vremena (koje bi potrošio na neku bezpotrebnost) i pogleda ovaj intervju (link iznad) sa teodorom iz juna ove godine na tv „россии 24“.

 

Оставите коментар

Објављено под Art, movie, music, photography, politics, travel

Dear Mr. Man

Cornel West spoke at the Tidewater Community College's Roper Center in Norfolk, Va., as part of its Words of Wisdom series in 2011.

cornel west, ny times, photo amanda lucier/the virginian-pilot, via associated press

What’s wrong with the World 2day?

o ovom čoveku bih, ‘ladno, mogla  da pišem i na onom svom fashion&art blogu. on osim što je harizmatično političan, revolucionaran, vrhunski obrazovan, svestrano nadaren, eksplozivno elokventan, ludo hrabar, etc. etc, jedan je od najbolje odevenih muškaraca ne samo među intelektualnom elitom, nego uopšte. ima svoj izgrađen stil koji odlično nosi. autentičan i u odevanju, kao i u ostalim stvarima. dr cornel west!!!

http://www.cornelwest.com

već sam pisala o njemu na jednom portalu. bilo je nemoguće zaobići ga. a sada kada je podržao sandersa morala sam da ga ponovim ovde, na svom blogu.

Cornel West: Push Big Money out of Politics

ovaj filozof, dear mr. man, profesor sa princeton university  (prvi afroamerikanac koji je doktorirao filozofiju na tom univerzitetu), jedan je od najuticajnijih intelektualaca danas u usa. izgleda kao član the roots (i frizura mu je slična onoj koju ima questlove) koji se obukao elegantno, npr. u onim dobrim stvarima koje kreiraju  maxwell osborne & dao-yi chow, dizajneri iz the public school. (mmada, oni su za hillary clinton…) uvek je u besprekorno skrojenim crnim odelima. kaže da je život bojno polje, pa se zato opremio, ima svoj zaštitini oklop od crnog odela.

cornel west & bernie sanders

na temu oklopa, citira poslanicu efescima svetog apostola pavla: „obucite se u sve oružje božje, da biste se mogli održati protiv lukavstva đavolskoga. stanite, dakle, opasavši bedra svoja istinom i obukavši se u oklop pravde.“ pravda je, definitvno, takođe njegov oklop. jedan je od prvih govornika pokreta occupy wall street , a govori i svuda gde je potrebno podstaći građansku neposlušnost i hrabrost.”uhapšen je prošle godine tokom protesta u američkom gradu ferguson, missouri , organizovanom zbog ubistva tamnoputog mladića od strane belog policajca. aktivista, uvek na strani potlačenih, ne samo svoje crne braće – kako ga neki površno identifikuju – nego i svih drugih. „suština ustavne demokratije nije u tiraniji većine, nego u osiguravanju ravnopravnosti svake manjine“, njegov je stav.

u početku je polagao velika očekivanja i nade u obamu, ali brzo koriguje svoj stav o njemu i naziva ga crnom maskotom oligarha wall streeta i crnom marionetom korporativnih plutokrata.

ako i ne znaš ko je ovaj provokativni, ekstravagantni, harizmatični intelektualac i borac za pravdu, sigurno si ga video negde. a to negde je na primer trilogija „matrix“, u kojoj se pojavljuje i kao onaj čiji je rad u izvesnom smislu inspirisao nastanak ovog dela, i kao glumac – on je kancelar west. i nije igrao samo u matrixu. snimio je više od 20 filmova. jedan od njih je „privatni život pippe lee“, u kom se pojavljuje pored julianne moore, robin wright, monice bellucci…

i’m a bluesman in the life of the mind, and a jazzman in the world of ideas.“ (cornel west)

još jedna stvar netipična za uobičajenu predstavu o filozofima i univerzitetskim profesorima – west sarađuje s brojnim muzičarima, od princa do public enemy, ima i bogatu diskografiju, uz njegove govore stvaraju muziku mnoga imena hip-hop, rap i jazz scene. kada je nedavno prince napustio ovaj svet oprostio se od njega uz reči:

for my dear brother PRINCE, there are no words for this deep sadness. i loved you deeply and the precious memories shall forever enrich my soul and empower me. fight for justice in the name of the love!

common dreams

njegovi heroji su martin luther king, čehov (za čehovljeve kratke priče kaže da su u literaturi nešto najbliže bluzu), nietzsche, james brown, john coltrane, beethoven… polazni stav kojim se rukovodi je onaj johna coltranea – da mora da postoji prioritet integriteta, poštenja, pristojnosti i majstorstva zanata„možda ne možemo da promenimo svet, ali moramo biti u stanju da kažemo: ‘volimo sve. i mi ćemo se žrtvovati, ne samo rečima, nego i svojim telima.’“

neki ga optužuju za rasizam, ali on uopšte ne romantizuje crne ljude. kaže: „imamo gangstere kao i svi ostali (smeje se dok govori), ali, gospode, imamo i neke baš velike!“

Dear Mr. Man

(Cornel West)
I wanna send a heartfelt thanks to my dear Brother Prince
He shows deep love and I embrace it
He is the artistic genius in our midst
He is a musical Artist among us
Raise your socratic questions to the system
Bear witness to justice against the system
Be true to who YOU are
and be true to The Grand Vision
that keeps track of “ the least of these ”
Break it down, Brother Prince

(Prince)
What’s wrong with the World 2day?
Things just got 2 get better
Sho’ ain’t what the leaders say
Maybe we should write a letter

Dear Mr. Man,
We don’t understand
Why po’ people keep strugglin’
But u don’t lend a helpin’ hand

Matthew 5:5 say,
“ The meek shall inherit the Earth “
We wanna be down that way
But u been trippin’ since the day of yo’ birth

Who says that 2 kill is a sin
Then started every single war
Thatcho’ people been in?

Who says that Water
Is a precious commodity
Then dropped a big ol’ black oil slick
In the deep blue sea?

Who told me, Mr. Man,
That workin’ ’round the clock
Would buy me a big house in the ‘hood
With cigarette ads on every block?

Who told me, Mr. Man,
That I got a right 2 moan?
How ’bout this big ol’ hole in the ozone?

What’s wrong with the World 2day?
Things just got 2 get better
Dear Mr. Man, we don’t understand
Maybe we should write a letter

(Dr. Cornel West)
Mercy, mercy me! We got a crisis in our ecology
A system of legalized bribery and normalized corruption
Leadership of bonafide mediocrity and certified mendacity
What we gonn’ do??

(Prince)
Listen,
Ain’t no sense in votin’
Same song with a different name
Might not be in the back of the bus
But it sho’ feels just the same

Ain’t nothin’ fair about welfare
Ain’t no assistance in AIDS
Ain’t nothing affirmative about yo’ actions
’til the people get paid

Yo’ 1000 years are up
Now u got 2 share the land

Section 1, the 14th Amendment says:
“No state shall deprive any person
Of life, liberty, or property
Without due process of law..”

Mr. Man,
We want to end this letter with 3 words
„We Tiyed’a Y’all!“

( Cornel West )
We tiyed’a y’all spyin’ on fellow citizens
We tiyed’a y’all lyin’ to justify war
We tiyed’a y’all torturin’ innocent people
Let us not forget Matthew 25,
Keep track of “ the least of these”
The most vulnerable among us, they are precious too!

Оставите коментар

Објављено под books, fashion, movie, music, politics, revolution

luksuz povlačenja

 

toliko volim proleće i toliko čežnjivo ga očekujem i onda kada je ono tu, nadomak ruke, moje biće se umori od čekanja i izneveri me. osećaj umora nalik onom na koji mora da je mislila margaret meed kada je rekla da je toliko umorna da bi i zmija morala da spusti ruku da bi se rukovala sa njom… kao da u meni nema energije ni u tragovima… preumorna i da bih spavala, pa me insomnija vozi kako joj se prohte. a ona je zahtevna prijateljica… i onda, u danu mrmota (a to je svaki radni dan)  sedeći na pauzi u „mom“ kafeu pogled mi padne na fotografiju čiji je autor souraya hassan sa bloga www.bintihomeblog.com. na onu koju sam prvu stavila ovde, oslikanog zida u starom kairu… lepog, veselog… i talas dobre energije me je preplavio. ostala sam dugo tamo ispod njega, jedva dišući (kao da sam jacques mayol),  a znam da bi trebalo da dišem, onako kao da naduvavam polako i nežno pastelno plavi balon u svom stomaku, pa ga puštam da se izduva, jednako sporo, radosna kao dete…

u kairu sam bila dok ga turisti nisu napustili. sada dolaze samo hrabri i očito oni pravi. souraya živi između amsterdama i kaira i na njenom blogu videćeš današnji kairo, njen kairo, kairo razigranih boja i  siromašnih, ali nasmejanih ljudi. mora da je doživljaj ići u egipatski muzej i bez da ti drugi dišu za vratom razgledati ga sporo… pa, posete piramidama bez vike, dobacivanja prodavaca koječega, redova, sevanja bliceva… dok su ga horde turista varvara opsedale nije se dao ni videti. pročitaj knjigu hakima beya ( rođenog kao peter lamborn wilson)“turisti i teororisti“. on kaže, i danas je to jasnije nego ikada:

pravo mesto turista nije egzotično mesto, već pre središnje ne-mesto (doslovce „utopija“), granični prostor, prostor između – prostor samog putovanja, industrijska apstrakcija aerodroma, ili prostor same mašine aviona ili autobusa.
tako turista i terorista – ti blizanački duhovi aerodromskih apstrakcija – pate od identične gladi za autentičnim. no autentičnost uzmiče svaki put kad joj se približe. kamere i puške stoje na putu tom trenutku ljubavi koji je skriveni san svakog teroriste i turiste. u svom skrivenom jadu, sve što mogu činiti jest uništavanje. turista uništava smisao, a terorista uništava turistu. 

hakim bey je anarhista (kaže da svako ko je ikad bio sa prijateljima na izletu u prirodi zna šta je anarhija) i traga za svetim gralom, za slobodom.

jesmo li mi koji živimo u sadašnjosti osuđeni na to da nikad ne okusimo autonomiju, da nikad ne stanemo na komadić zemlje kojim vlada jedino sloboda? da li smo osuđeni jedino na nostalgiju za prošlošću i nostalgiju za budućnošću? moramo li čekati da ceo svet bude oslobođen političke kontrole da bi iko od nas mogao reći da barem poznaje slobodu? (hakim bey)

dakle, zašto uopšte putujemo? da zaboravimo sebe ili da pronađemo sebe? ili oboje, na čudan, šizofren način, tako svojstven ljudskoj vrsti. kakogod, putujemo. ja volim da putujem. i ne volim što se tako često, prečesto, ponašam kao tipični turista. onaj hakimov blizanac teroriste. onaj koji klopara točkovima svog kofera i uznemirava građane venecije, pariza, rima, retimna… onaj ko ide kao ovca tamo kud sve ostale ovce…

ovo mesto me je opčinilo ovako virtuelno možda baš i zato što poprilično onemogućava da se ovca u nama razmahne na putu. usput, to ovca mi je prvo palo na pamet, i drugi, treći put… nemam ništa protiv tih bezazlenih životinja. lepe su i imaju, sigurno, bolju dušu od nas ljudi. ali, eto, to je fraza koju moj lenji duh prihvata kao svoju…

dakle, mesto je u srcu zelene italije, u umbriji. 145 eura za noć i pun pansion. &  no wi/fi, no tv, no electricity! sobe za jednog, vegetarijanska kuhinja od namirnica sa lokalnih organskih farmi. yoga i meditacija. pešačenje šumom. jahanje konja. tišina, kompletan detox, uma, tela i duše. jednostavnost i lepota. pogledaj: eremito:

http://www.eremito.com

 

marcello murzilli, bivši modni kreator, čovek koji je stvorio ovo lepo čudo, little hotel of the soul… 

“in the middle of nature we are nothing.”  (marcello murzilli)

 

2 коментара

Објављено под Art, music, politics, travel

moja atina

2016. sam dočekala u atini. zašto sam otišla u atinu? bila sam u prilici,  a još uvek se mi iz nekadašnje srednje klase batrgamo. pa, kako volim da putujem…

šta sam videla? uži i širi centar grada koji kao da je predat zaboravu. ni da sam htela nisam mogla da ne vidim onolike beskućnike kako se smrzavaju, gladuju i spavaju na ulicama. a baš je duvao neki hladan vetar tih dana.

beše li ono noam chomsky sa predlogom da bi ostatak sveta trebalo da plati grcima za sve za šta su nas zadužili? apsolutno se slažem. trebalo bi u nedostatku ljudske solidarnosti nametnuti porez na sva dostignuća antičke grčke koja svet i dan danas, bez plaćanja autorskih prava grcima, koristi.

ulice su sive, prljave, puno je napuštenih zgrada, lokala, puno ljudi sa ugašenim pogledom… nova godina im, očito, ne predstavlja nešto posebno. vodič nam reče da 31. decembra ostaju kod kuće i za sreću igraju karte, a 1. januara ćemo videti kako se vesele. pa, nisam ih videla 1. januara kako se vesele.

pre neki dan su imali generalni štrajk u atini. jasno je zašto. cipras nije opravdao nadu koju su polagali u njegovu politiku…

sa sobom sam na put ponela varufakisovu knjigu „ovaj svet može da bude bolji“. u gradskoj vrevi kada bi neko protutnjao na motoru pomišljala sam da je, možda, baš on.

yanis varoufakis

http://yanisvaroufakis.eu

(obrati pažnju na njegov sajt i na odsustvo straha od lepote cveća na muškom sajtu)

znala sam kuda idem. mislim na taj put. to pitanje: „kuda idem?“ ostalo je od starih grka enigma za ljudski rod. jednako kao i pre njih.

šta je ono što će mi dugo, dugo ostati u lepom sećanju sa tog puta? divlje, gorke naranže!!! po celom gradu drvoredi divljih narandži. opale divlje narandže ispod drveća,  po pločnicima… a januar! kao neka mala sunca koja obećavaju da će zlatno doba svega onoga u šta je atina polagala doći ponovo. demos i kratija. kalokagatija… da će svako od nas na najbolji i najlepši način iskoristiti (i) ovaj dan…

dan kada smo bili na akropolju duvao je vetar, sijalo sunce i provejavao sneg. gotovo sve smo dobili na akropolju. a grci još nisu dobili natrag ono što se nalazi u britanskom muzeju u londonu…

pamtiću i da se akropolj vidi iz svakog dela grada i da je to imperativ graditeljima, ne zakloniti ga. ne zaboraviti nikada…

pamtiću da zgrade filozofskog fakulteta, univerziteta, biblioteke… izgledaju lepše nego zgrade vlastodržaca na sintagmi…

pamtiću putanju od ostataka hadrijanove biblioteke do agore iako je bio siv, oblačan dan…

pamtiću nacionalnu baštu u kojoj zaboraviš svu onu ljudsku nesreću na ulici. i slušaš ptice, šum vetra u granama drveća, dišeš…

pamtiću miris mora i sporu, prelepu vožnju do glifade, januarsko sunce i ljude koji su izmilili po plaži…

pamtiću i ovaj site: http://imanathenian.com i listu reči na atinjanskom… kada si u rimu budi rimljanin. (i seti se grčkih robova…) a ako poželiš da budeš atinjanin kada si u atini kreni prvo od ovog sajta…

od 10. marta, u atinskom benaki muzeju, marina abramović će imati još jedan veliki performans.

“živimo u svetu gde nam nešto stalno odvlači pažnju. sve je teže izdvojiti vreme da se povežemo sa sobom”, rekla je marina abramović o projektu. “osmislila sam ovaj performans tako da publici pruži priliku da bude slobodna od tih smetnji i ponovo se zagleda u sebe i druge oko sebe. nikad i nigde ova tema nije bila relevantnija, nego u grčkoj sada”. (marina abramović)

a zgrada benaki muzeja će “postati živi prostor za performans u kom će ljudi ispitivati svoje granice snage i poverenja”.

You

atinjanski (neke reči)

  • demokrasi /

    democracy + krasi /

    krasi=wine in greek and athens produces some very nice wine, so enjoying among with friends nice wine brings democracy spirit among firends.

    musakas

    / muse + moussakas /

    a traditional athenean dish that inspires you.

    anthenean

    / anthos (greek word for flower) + athenean /

    a person whose company can make you blossom

    athentic

    / athens + authentic /

    athens is the authentic real deal.

dok sam sinoć ukucavala prvi deo ovog posta nisam znala da je varoufakis u isto vreme, u berlinu, predstavio manifest pokreta za demokratsku evropu 2015. godine „diem25“. carpe diem25! brian eno je rekao:

start cooking, recipe will follow!“

http://diem25.org

 

Screen Shot 2016-02-06 at 21.55.11.png

2 коментара

Објављено под Art, books, politics, revolution, travel