make your mistakes, next year and forever

Резултат слика за banksy port talbotkrajem decembra, sada već prošle, 2018. godine, banksy je poslao novu vizuelnu opomenu „season’s greetings„. ovog puta u port talbotu u južnom velsu. na muralu je naslikan dečak koji se igra i pokušava jezikom da okusi sneg. ali, to nije sneg, nego pepeo, čađ, od kontejnera u plamenu. banksy ništa ne radi tek tako, pa tako nije slučajno izabrao ni port talbot – svetska zdravstvena organizacija je ovaj grad proglasila najzagađenijim u velikoj britaniji. nedavno smo saznali da je vazduh u beogradu zagađeniji nego u pekingu, pa banksy, ko god on bio, mogao je da dođe i do nas. i da ne pogreši.

ovo je moj prvi ovogodišnji post, pa bih se osvrnula na stvari koje… koje mi daju nadu. evo, npr. pobuna žutih prsluka u francuskoj. posebno je mudar najnoviji zahtev upućen građanima francuske da iz banaka povuku sav svoj novac. finansijske krugove moći koji kontrolišu (vedre i oblače iz udobne pozadine) oficijelnu vlast samo će to moći da uzdrma. eto, nema samo sličnosti između južnog velsa i srbije…

ap photo by michel euler

sledeća stvar koja me je ohrabrila je ulazak nezanemarljivog broja žena u američki kongres i to ne bilo kakvih žena, nego socijalno svesnih (i samosvesnih) progresivnih, empatičnih, borbenih, neustrašivih, obrazovanih, rešenih da menjaju stvari na bolje, mnogo bolje… moj favorit je najmlađa kongresmenka ever, alexandria ocasio-cortez (rođena 1989. godine. u bronxu!) pokazala je da i bez velikih donacija može da se uđe u kongres. i da u politici mora da ima mesta za ljude i od reči i od dela, od krvi i mesa, za jedne od nas koji će raditi za nas kao za sebe same, za ljude koji znaju da se osmehuju toplo i neizveštačeno. i da zaigraju kada su srećni. pogledajte je!

a kada je već reč i o klimi, zagađenju…

pad sistema vrednosti nije, na žalost, zaobišao ni nobelov komitet i švedsku akademiju. nobelova nagrada za književnost 2018. nije dodeljena baš iz tog razloga. o tom ružnom i sramotnom skandalu mogli ste da čitate i u žutoj štampi. onda se kreirala ta priča o nečemu poput alternativne nobelove nagrade. imena koja su se najčešće pominjala bili su neil gaiman i haruki murakami. murakami je otmeno odbio uz reči da „želi da se usredsredi na pisanje, daleko od medijske pažnje„. 5. avgusta prošle godine na radiju tokyo fm u okviru specijalne emisije „murakami radio“ 55 minuta je puštao muziku koju voli da sluša kada trči i pričao o svim tim lepim stvarima: književnosti, pisanju, muzici, ritmu, harmoniji, improvizaciji i trčanju. i o plesanju! iako ne ume baš da pleše. rekao je u toj emisiji: „ako mislite da su moje knjige lake za čitanje, možda imamo nešto zajedničko u muzičkom smislu.“ tako mi je drago što imamo bar to nešto zajedničko. hvala mu što mi je i u 2018. dao štivo za čitanje koje je me odvuklo daleko od ovog ne baš impresivnog stvarnog sveta oko mene – „ubistvo komtura“ 1 i 2. Haruki Murakami© murdo macleod

jedna od stvari koju je pustio ovaj (mladi) čovek koji će 12. januara da napuni 70 godina bila je ova:

a neil gaiman svake godine bije neke nove bitke za prava potlačenih, napuštenih i tužnih i svake nove godine ime neke baš tople i mudre želje za sve nas, a meni je posebno draga ova iz 2011. godine:

i hope that in this year to come, you make mistakes.
because if you are making mistakes, then you are making new things, trying new things, learning, living, pushing yourself, changing yourself, changing your world. you’re doing things you’ve never done before, and more importantly, you’re doing Something.
so that’s my wish for you, and all of us, and my wish for myself. make new mistakes. make glorious, amazing mistakes. make mistakes nobody’s ever made before. don’t freeze, don’t stop, don’t worry that it isn’t good enough, or it isn’t perfect, whatever it is: art, or love, or work or family or life.
whatever it is you’re scared of doing, do it.
make your mistakes, next year and forever.
pa, srećna nam ova tek pridošla godina. uz laibach!

p.s. 2018. sam otkrila ostrvo koje je nešto najbliže mojoj predstavi o harmoniji. podsticajnoj, kreativnoj harmoniji. pa, ako je to moguće na madeiri, u čudesno lepom gradu funchalu, onda mora da je moguće i na nekom drugom mestu. u parku iznad okeana ili na nekoj od klupa na ulicama funchala mogla bih da sedim i dišem spokojno, srećno… until the end of the world.

 

Фотографија корисника Jovanka Kozlovacki Damjanov

Advertisements

o gledanju, prošlosti i hrani

ovo je joneskova misao koju sam 26. novembra, na  dan njegovog rođenja pronašla:

“treba da blistate radošću ovog “danas”, i to je već divno. treba samo da živite, da učestvujete u životu, da gledate svet oko sebe, prirodu u proleće, predivne prizore u praskozorje, jutro… i da se radujete što toga trenutka pripadate toj lepoti. samo pod uslovom da ne gledate suviše izbliza! jer onda ćete videti mikroorganizme kako se proždiru međusobno; žilice biljaka traže životni prostor, šire se i uništavaju sve oko sebe, čitav univerzum…” 

oni što su 24/7 srećni i zadovoljni ne smaraju se pogledom na mikroorganizme i žilice biljaka. ili imaju neku supermoć da sve to sagledaju drugačije, tj. isto, uvek sa svetlije strane… pozovem opet jak autoritet u pomoć – saramaga i potvrdim svoje „sumnje“ – radi se, ipak, o nesposobnosti da se vidi.  („slepci koji znaju da gledaju, ali ne vide.“ – „slepilo„). pogledati istoimeni film urađen po saramagovom romanu.

a evo šta danas čitam: anja drulović: „titov kuvar„. izdanje „lagune“.

Резултат слика за titov kuvar

„titov kuvar“

titovog doba se sa radošću i nostalgijom sećam iako je moj tata bio antikomunista. ali, pamtim da je moje detinjstvo proteklo u jednoj bezbednoj, prilično stabilnoj zemlji u kojoj su se mnogi ljudi nadali boljem sutra i išli ka tom boljem sutra. ne koracima od sedam milja, već korak po korak, a tako je, možda, i lepše jer možeš na miru da razgledaš krajolik kroz koji na putu napretka prolaziš i uživaš u njemu. a sećam se i da su ljudi bili nasmejaniji nego ovaj današnji „crno-bijeli svijet“.

u knjizi „titov kuvar“ osim recepata i kratkih opisa prilika u kojima su se ti recepti pripremali nalaze se i sjajne fotografije, neke prvi put objavljene, sa titovih putovanja širom sveta i one nastale kade je on bio domaćin. rene bakalović u predgovoru kaže da je tito za trpezom šarmirao goste jer je istinski uživao u hrani i piću i to „uživanje nije morao glumiti, ono je neposredno odavalo intenzivnu životnu radost kojom je plenio društvo oko sebe“. bakalović  kaže da bi se na osnovu ovog kuvara mogao napraviti sjajan „gastro-istorijski roman – hronika jednog vremena“ i sugeriše da je već prvu gastro priču u ovoj knjizi trebalo da opiše tolstoj, a ekranizuje ejzenštajn. a prva priča je svečena večera kod staljina 1944. godine. jeo se crveni ruski kavijar, marinirana jesetra i moruna, gruzijski vinski gulaš sa knedlama, mladi pilići na ruski način i ostale đakonije, plus votka i gruzijska vina. priča se da je staljin napio tita, da ga je oslovljavao sa „valtere“, ali i da tito nije pristajao na ulogu figure, već ravnopravnog aktera, jer to je bio tokom trajanja celog rata, pa zašto bi to menjao na njegovom kraju. ako neko ima problem sa time da je borba partizana od 1941. do 1945. bila antifašistička i oslobodilačka, niti mi je žao, niti me je briga. može ovde da se zaustavi i produži svojim putem.

na 49. str. je crno-bela fotografija na kojoj su tito, kenedi, jovanka i kenedijeva sitna deca. možeš li da zamisliš danas takvu fotografiju? nekog titovog kalibra na čelu naše zemlje i nekog kenedijeveg kalibra na čelu sad, pa još u tako prisnoj, familijarnoj pozi?

Сродна слика(ovo nije fotografija iz knjige. nedostaje drugarica jovanka.)

kada je iranski šah reza pahlavi 1971. organizovao spektakularnu proslavu 2500 godina persijskog carstva u iranskoj pustinji tito i jovanka su sedeli u njegovoj neposrednoj blizini, u prvom redu razume se. (red preko puta glavnih zvanica za tita nije dolazio u obzir, to je jasno.) za pripremu hrane bio je zadužen pariski „maksim“, a nekoliko stotina raznobojnih šatora usred pustinje dizajnirao je dior.

anja drulović (na žalost, na sajtu lagune piše da više nije među živima) je zabeležila da je tito veliku turneju 1974. završio u damasku na molbu sirijskog predsednika hafeza el asada. u jeku je bio sukob između izraela i sirije oko golanske visoravni, a pregovore je bez uspeha vodio henri kisindžer lično. asad je molio tita da svrati u damask i posavetuje ga. potom je asad došao na brione, a nedugo nakon te posete postignut je sporazum između izraela i sirije… u damasku je na meniju bio iranski kavijar, sirijske lepinje, dinstana jagnjeća rebra, zapečene punjene paprike, ruski bitok, krompir, francuske špargle, sos od paradajza, a tito je pio svoju ružicu „vanga“. a 1977. tito na bajkalu jede boršč čije pripremanje lično nadgleda brežnjev!

Резултат слика за tito jovanka kenedi deca

bila mi je interesantna i priča o titovoj poseti mom omiljenom portugalu u jesen 1977. predsednik portugala priča o jugoslaviji kao zemlji uzoru! na večeri koju je priredio za tita i delegaciju poslužen je i sote stroganov po receptu koče popovića. pili su se porto i druga portugalska vina, naravno.

deo knjige koji se zove „sa zvezdama“ počinje pričom o gostovanjima sofije loran. kod oproštajnog ručka prilikom treće posete sofije loren i karla pontija titu i jovanki sofija je lično, po svom receptu, pripremala testeninu.

Резултат слика за tito i sofia loren(0vo nije ta poseta i nije pasta, ali mi se svidela fotografija)

za žozefinu beker prepremljene su zapečene štrukle. ona je takođe više puta bila njegova gošća, a on ju je voleo i zbog njenog učešća u pokretu otpora za vreme drugog svetskog rata.

1971. titovi gosti su bili elizabet tejlor i ričard barton. naravno, povod je bio snimanje filma „sutjeska„. tog leta i žaklina kenedi je boravila na jadranu i bila je titova gošća na ručku u konavlima, zajedno sa elizabet tejlor i ričardom bartonom. posluženi su: sir u maslinovom ulju i goveđa zlatiborska pršuta, masline i rotkvice, pogača ispod sača, salata od morskih plodova, riba na žaru, medaljoni od belog ćurećeg mesa… pila se dubrovačka loza sa zrnom grožđa u svakoj čaši i domaća vina sa pelješca…

Сродна слика

a pazi sad, 1970. nikson je prvi američki predsednik koji je posetio jugoslaviju. dolazi u trodnevnu posetu, ima gomilu problema – vijetnam, bliski istok, odnosi sa sssr… tita zove „divom na svetskoj sceni“ i prima njegove savete! iz svog kabrioleta uzvikuje okupljenoj masi: „živela jugoslavija!“ i to više puta. možeš li da zamisliš da američki predsednik dođe sada u beograd i pita šta da radi sa meksikom npr? tom prilikom nikson je obišao i titov rodni kumrovec. na belom dvoru, na ručku u čast niksona, služio se jastog, ali i zagorske pečene štrukle i pečena ćurka sa mlincima. kraljica elezabeta je 1972. prvi put posetila jednu socijalističku zemlju i probala leskovački roštilj na vangi koji su pripremili leskovački majstori dragan gligorijević bure i dragan marinković.

heeeej sloveni, na kraju smo videli samo mikroorganizme kako se proždiru međusobno; žilice biljaka traže životni prostor, šire se i uništavaju sve oko sebe, čitav univerzum… a nismo više bili u stanju da vidimo prirodu u proleće, predivne prizore u praskozorje, jutro… niti da se radujemo što toga trenutka pripadamo toj lepoti.

o, ciao leto

temperatura oko 40 i preko 40 stepeni ne verujem da je bilo čija šolja čaja. pogotovu ne u gradu i ne ako radiš. ali, ako si zdrav i imaš obezbeđenu koliko-toliko pristojnu egzistenciju veći deo priče zavisi od tebe. od tvoje doze kreativnosti i sposobnosti menadžerisanja sopstvenim životom. ok, i od one neophodne doze sreće…

bila sam na odmoru i vratila se. sve što je lepo traje kratko. ili je to tek mantra/obrazac kojim se samohipnotizujemo…

elem, htedoh reći, u snovima, možeš biti gde god ti duša zaželi. možeš biti every day na prelepim lokacijama i u predobrim okolnostima. čak i da letiš! a kad imaš snove šanse su da imaćeš i akciju. bez snova… tek zatečena realnost.

evo sanjam revoluciju. jer  r e v o l u c i j a nam je neophodna. od revolucije u našim mislima, do revolucije naših postupaka. pretvorili smo se u konzumente koji zagađuju sve što stignu, od prostora do odnosa. i ponavljaju se kao papagaji. spas su kreativnost i energija. nedavno završeni samit onih koji vedre i oblače  ovom planetom, u hamburgu, obeležili su posebni, kreativni, preduzimljivi i hrabri ljudi iz pokreta „1000 gestalten„. u odelima umočenim u glinu, ali i oni sami od glave do pete provučeni kroz blato koje se osušilo i okorelo na njihovoj koži,  kao zombiji, tri nedelje, pred početak samita g20, vukli su se, tumarali ulicama hamburga. baš kao stvarna masu koja ne sme ili nema šta da kaže, ne protivi se ničemu i otupelo ćuti. a onda je 5. jula prvo jedan od njih 1000 skinuo odelo i glinu sa sebe i ponovo postao individua, koja ima svoj glas. individua koja se ne predaje očaju i svojoj sebičnosti, pa se ne bori tek za  ličnu korist, već diže glas za dobrobit svih.

https://1000gestalten.de/

da li ti je jasno: pojedinac može da promeni sve! i ti si pojedinac. individua sa potencijalom da leti, sanja, diše…

nekada i besciljno šetanje po tv kanalima može da te odvede do nečeg zanimljivog i inspirativnog. pre neki dan ukačila sam na hrt-u emisiju o koreancu koji se slučajno zadesio u zagrebu i rešio da ostane  neko vreme. da nešto tu nauči. o sebi. o svetu. iz berlina je vozom krenuo za veneciju, a probudio se u zagrebu. kako je individualista sve u vezi njega na brdovitom balkanu izgleda… drugačije. zove se young sun. vozi rolere, ne oblači se kao svi oko njega, živeo je na raznim mestima, na raznim kontinetima i namerava dalje da se kreće. na pitanje kako mu je u hrvatskoj nahvalio je hrvatsku geografiju i lepotu stanovnika, ali je rekao i nešto što slobodno može da se odnosi i na sve nas ostale sa ovih prostora:

‘mislim da srednji sloj ovdje treba izaći iz kolektivne inercije i obožavanja svega što je normalno i konformistički i što zapravo nameću jedni drugima. kodovi ponašanja i stila su jednobojni, priličan broj njih govori, misli i pije na isti način, imaju ista pitanja, iste odgovore, iste probleme… ovdje kao da hrđam, oštećujem se duhovno. kao da sam u kulturalnoj pustinji, na neki način. i nemam kuda otići, nego plesati sam ispred hnk svakog dana i u sebi se fokusirati na globalnije ciljeve koje imam. to je jedini način da ostanem zdrav u glavi.’

(preuzeto sa tportal.hr)

 

Comes des garçons means "like boys" in French

kao što rekoh gore – u snovima mogu da budem gde god zaželim. ja sada idem tamo. daleko. na daleki istok. tamo kuda me moj omiljeni youTube kanal yitiao  vodi svaki dan. na pritajena, dobro skrivena mesta. večeras evo ovde:

 

laku noć.

 

Dear Mr. Man

Cornel West spoke at the Tidewater Community College's Roper Center in Norfolk, Va., as part of its Words of Wisdom series in 2011.

cornel west, ny times, photo amanda lucier/the virginian-pilot, via associated press

What’s wrong with the World 2day?

o ovom čoveku bih, ‘ladno, mogla  da pišem i na onom svom fashion&art blogu. on osim što je harizmatično političan, revolucionaran, vrhunski obrazovan, svestrano nadaren, eksplozivno elokventan, ludo hrabar, etc. etc, jedan je od najbolje odevenih muškaraca ne samo među intelektualnom elitom, nego uopšte. ima svoj izgrađen stil koji odlično nosi. autentičan i u odevanju, kao i u ostalim stvarima. dr cornel west!!!

http://www.cornelwest.com

već sam pisala o njemu na jednom portalu. bilo je nemoguće zaobići ga. a sada kada je podržao sandersa morala sam da ga ponovim ovde, na svom blogu.

Cornel West: Push Big Money out of Politics

ovaj filozof, dear mr. man, profesor sa princeton university  (prvi afroamerikanac koji je doktorirao filozofiju na tom univerzitetu), jedan je od najuticajnijih intelektualaca danas u usa. izgleda kao član the roots (i frizura mu je slična onoj koju ima questlove) koji se obukao elegantno, npr. u onim dobrim stvarima koje kreiraju  maxwell osborne & dao-yi chow, dizajneri iz the public school. (mmada, oni su za hillary clinton…) uvek je u besprekorno skrojenim crnim odelima. kaže da je život bojno polje, pa se zato opremio, ima svoj zaštitini oklop od crnog odela.

cornel west & bernie sanders

na temu oklopa, citira poslanicu efescima svetog apostola pavla: „obucite se u sve oružje božje, da biste se mogli održati protiv lukavstva đavolskoga. stanite, dakle, opasavši bedra svoja istinom i obukavši se u oklop pravde.“ pravda je, definitvno, takođe njegov oklop. jedan je od prvih govornika pokreta occupy wall street , a govori i svuda gde je potrebno podstaći građansku neposlušnost i hrabrost.”uhapšen je prošle godine tokom protesta u američkom gradu ferguson, missouri , organizovanom zbog ubistva tamnoputog mladića od strane belog policajca. aktivista, uvek na strani potlačenih, ne samo svoje crne braće – kako ga neki površno identifikuju – nego i svih drugih. „suština ustavne demokratije nije u tiraniji većine, nego u osiguravanju ravnopravnosti svake manjine“, njegov je stav.

u početku je polagao velika očekivanja i nade u obamu, ali brzo koriguje svoj stav o njemu i naziva ga crnom maskotom oligarha wall streeta i crnom marionetom korporativnih plutokrata.

ako i ne znaš ko je ovaj provokativni, ekstravagantni, harizmatični intelektualac i borac za pravdu, sigurno si ga video negde. a to negde je na primer trilogija „matrix“, u kojoj se pojavljuje i kao onaj čiji je rad u izvesnom smislu inspirisao nastanak ovog dela, i kao glumac – on je kancelar west. i nije igrao samo u matrixu. snimio je više od 20 filmova. jedan od njih je „privatni život pippe lee“, u kom se pojavljuje pored julianne moore, robin wright, monice bellucci…

i’m a bluesman in the life of the mind, and a jazzman in the world of ideas.“ (cornel west)

još jedna stvar netipična za uobičajenu predstavu o filozofima i univerzitetskim profesorima – west sarađuje s brojnim muzičarima, od princa do public enemy, ima i bogatu diskografiju, uz njegove govore stvaraju muziku mnoga imena hip-hop, rap i jazz scene. kada je nedavno prince napustio ovaj svet oprostio se od njega uz reči:

for my dear brother PRINCE, there are no words for this deep sadness. i loved you deeply and the precious memories shall forever enrich my soul and empower me. fight for justice in the name of the love!

common dreams

njegovi heroji su martin luther king, čehov (za čehovljeve kratke priče kaže da su u literaturi nešto najbliže bluzu), nietzsche, james brown, john coltrane, beethoven… polazni stav kojim se rukovodi je onaj johna coltranea – da mora da postoji prioritet integriteta, poštenja, pristojnosti i majstorstva zanata„možda ne možemo da promenimo svet, ali moramo biti u stanju da kažemo: ‘volimo sve. i mi ćemo se žrtvovati, ne samo rečima, nego i svojim telima.’“

neki ga optužuju za rasizam, ali on uopšte ne romantizuje crne ljude. kaže: „imamo gangstere kao i svi ostali (smeje se dok govori), ali, gospode, imamo i neke baš velike!“

Dear Mr. Man

(Cornel West)
I wanna send a heartfelt thanks to my dear Brother Prince
He shows deep love and I embrace it
He is the artistic genius in our midst
He is a musical Artist among us
Raise your socratic questions to the system
Bear witness to justice against the system
Be true to who YOU are
and be true to The Grand Vision
that keeps track of “ the least of these ”
Break it down, Brother Prince

(Prince)
What’s wrong with the World 2day?
Things just got 2 get better
Sho’ ain’t what the leaders say
Maybe we should write a letter

Dear Mr. Man,
We don’t understand
Why po’ people keep strugglin’
But u don’t lend a helpin’ hand

Matthew 5:5 say,
“ The meek shall inherit the Earth “
We wanna be down that way
But u been trippin’ since the day of yo’ birth

Who says that 2 kill is a sin
Then started every single war
Thatcho’ people been in?

Who says that Water
Is a precious commodity
Then dropped a big ol’ black oil slick
In the deep blue sea?

Who told me, Mr. Man,
That workin’ ’round the clock
Would buy me a big house in the ‘hood
With cigarette ads on every block?

Who told me, Mr. Man,
That I got a right 2 moan?
How ’bout this big ol’ hole in the ozone?

What’s wrong with the World 2day?
Things just got 2 get better
Dear Mr. Man, we don’t understand
Maybe we should write a letter

(Dr. Cornel West)
Mercy, mercy me! We got a crisis in our ecology
A system of legalized bribery and normalized corruption
Leadership of bonafide mediocrity and certified mendacity
What we gonn’ do??

(Prince)
Listen,
Ain’t no sense in votin’
Same song with a different name
Might not be in the back of the bus
But it sho’ feels just the same

Ain’t nothin’ fair about welfare
Ain’t no assistance in AIDS
Ain’t nothing affirmative about yo’ actions
’til the people get paid

Yo’ 1000 years are up
Now u got 2 share the land

Section 1, the 14th Amendment says:
“No state shall deprive any person
Of life, liberty, or property
Without due process of law..”

Mr. Man,
We want to end this letter with 3 words
„We Tiyed’a Y’all!“

( Cornel West )
We tiyed’a y’all spyin’ on fellow citizens
We tiyed’a y’all lyin’ to justify war
We tiyed’a y’all torturin’ innocent people
Let us not forget Matthew 25,
Keep track of “ the least of these”
The most vulnerable among us, they are precious too!

moja atina

2016. sam dočekala u atini. zašto sam otišla u atinu? bila sam u prilici,  a još uvek se mi iz nekadašnje srednje klase batrgamo. pa, kako volim da putujem…

šta sam videla? uži i širi centar grada koji kao da je predat zaboravu. ni da sam htela nisam mogla da ne vidim onolike beskućnike kako se smrzavaju, gladuju i spavaju na ulicama. a baš je duvao neki hladan vetar tih dana.

beše li ono noam chomsky sa predlogom da bi ostatak sveta trebalo da plati grcima za sve za šta su nas zadužili? apsolutno se slažem. trebalo bi u nedostatku ljudske solidarnosti nametnuti porez na sva dostignuća antičke grčke koja svet i dan danas, bez plaćanja autorskih prava grcima, koristi.

ulice su sive, prljave, puno je napuštenih zgrada, lokala, puno ljudi sa ugašenim pogledom… nova godina im, očito, ne predstavlja nešto posebno. vodič nam reče da 31. decembra ostaju kod kuće i za sreću igraju karte, a 1. januara ćemo videti kako se vesele. pa, nisam ih videla 1. januara kako se vesele.

pre neki dan su imali generalni štrajk u atini. jasno je zašto. cipras nije opravdao nadu koju su polagali u njegovu politiku…

sa sobom sam na put ponela varufakisovu knjigu „ovaj svet može da bude bolji“. u gradskoj vrevi kada bi neko protutnjao na motoru pomišljala sam da je, možda, baš on.

yanis varoufakis

http://yanisvaroufakis.eu

(obrati pažnju na njegov sajt i na odsustvo straha od lepote cveća na muškom sajtu)

znala sam kuda idem. mislim na taj put. to pitanje: „kuda idem?“ ostalo je od starih grka enigma za ljudski rod. jednako kao i pre njih.

šta je ono što će mi dugo, dugo ostati u lepom sećanju sa tog puta? divlje, gorke naranže!!! po celom gradu drvoredi divljih narandži. opale divlje narandže ispod drveća,  po pločnicima… a januar! kao neka mala sunca koja obećavaju da će zlatno doba svega onoga u šta je atina polagala doći ponovo. demos i kratija. kalokagatija… da će svako od nas na najbolji i najlepši način iskoristiti (i) ovaj dan…

dan kada smo bili na akropolju duvao je vetar, sijalo sunce i provejavao sneg. gotovo sve smo dobili na akropolju. a grci još nisu dobili natrag ono što se nalazi u britanskom muzeju u londonu…

pamtiću i da se akropolj vidi iz svakog dela grada i da je to imperativ graditeljima, ne zakloniti ga. ne zaboraviti nikada…

pamtiću da zgrade filozofskog fakulteta, univerziteta, biblioteke… izgledaju lepše nego zgrade vlastodržaca na sintagmi…

pamtiću putanju od ostataka hadrijanove biblioteke do agore iako je bio siv, oblačan dan…

pamtiću nacionalnu baštu u kojoj zaboraviš svu onu ljudsku nesreću na ulici. i slušaš ptice, šum vetra u granama drveća, dišeš…

pamtiću miris mora i sporu, prelepu vožnju do glifade, januarsko sunce i ljude koji su izmilili po plaži…

pamtiću i ovaj site: http://imanathenian.com i listu reči na atinjanskom… kada si u rimu budi rimljanin. (i seti se grčkih robova…) a ako poželiš da budeš atinjanin kada si u atini kreni prvo od ovog sajta…

od 10. marta, u atinskom benaki muzeju, marina abramović će imati još jedan veliki performans.

“živimo u svetu gde nam nešto stalno odvlači pažnju. sve je teže izdvojiti vreme da se povežemo sa sobom”, rekla je marina abramović o projektu. “osmislila sam ovaj performans tako da publici pruži priliku da bude slobodna od tih smetnji i ponovo se zagleda u sebe i druge oko sebe. nikad i nigde ova tema nije bila relevantnija, nego u grčkoj sada”. (marina abramović)

a zgrada benaki muzeja će “postati živi prostor za performans u kom će ljudi ispitivati svoje granice snage i poverenja”.

You

atinjanski (neke reči)

  • demokrasi /

    democracy + krasi /

    krasi=wine in greek and athens produces some very nice wine, so enjoying among with friends nice wine brings democracy spirit among firends.

    musakas

    / muse + moussakas /

    a traditional athenean dish that inspires you.

    anthenean

    / anthos (greek word for flower) + athenean /

    a person whose company can make you blossom

    athentic

    / athens + authentic /

    athens is the authentic real deal.

dok sam sinoć ukucavala prvi deo ovog posta nisam znala da je varoufakis u isto vreme, u berlinu, predstavio manifest pokreta za demokratsku evropu 2015. godine „diem25“. carpe diem25! brian eno je rekao:

start cooking, recipe will follow!“

http://diem25.org

 

Screen Shot 2016-02-06 at 21.55.11.png

ona voli kurosavu

danas sam usred marketa, u subotnje dugom redu pred kasom, čula „ona voli kurosavu“ olivera mandića i podiglo mi se raspoloženje u trenu. osamdesete!!! „beograd noću“ stanka crnobrnje, kad smo bili deo sveta, kad smo imali nadu, zlatnu ružu montrea… živim u srbiji, 2016. je godina i sve je sivo i bljuzgavo, i zimi, i u proleće, i leti i po jeseni… živo blato, baby! od devedesetih sam unutrašnji emigrant. i već postaje bolesno. unutrašnja emigracija se dešava, kako joj samo ime kaže, unutra. kada je nešto unutra od spolja ga razdvajaju zidovi. ja bih sada da izađem… barem rupu ili tunel da prokopam, ako već ne mogu da preskočim ili miniram ceo zid… da prodišem i progledam… divno je sanjati,  (i kurosawa je snimio prelep film o snovima…), ali, hajde da se već jednom probudim. da se sunce i ja međusobno gledamo. to je sasvim legitimno – ta želja da se probudim(o). čitala sam ovih dana neke čehovljeve beleške i na jednom mestu on izražava sumnju da se rusija nikada neće probuditi, da i kada vode nekog na robiju, taj misli da je i to dobro, jer ne vode ga u pakao…to slušam svakog dana.  ali i roblje se probudi. jednom. pa, zaspi opet. a valjda  to što se jednom desilo za očekivati  je da će da se desi ponovo…

dok se ne probude svi prezreni na svetu (ili neki barem od nas) ušuškuvam se. prošle nedelje na državnoj televiziji desilo se čudo lepo: boris miljković  i „fabrika šećera„! odavno nešto tako pametno, nepretnciozno, dobro i nežno  nisam gledala… reč nismo progovorili dok smo gledali. da nam ne promakne ni jedna reč, ni jedan kadar… sećam se da sam tako gledala i niko kao ja, rokenrolera, ruski umetnički eksperiment, šumanović – komedija umetnika…  to je boris miljković.

prva knjiga borisa miljkovića koju sam pročitala i bila „kupljena“ je „čaj na zamaleku„. zbog te knjige sam prilikom posete kairu 2008. godine pod must otišla na zamelek. i preporučujem.  i „čaj na zamaleku“ i zamalek. sada čitam miljkovićevu knjigu „kuvar„. opet uživam. i opet preporučujem.

da se vratim na mandićevu pesmu sa početka posta, iz 1980. godine: kurosawa, japan… tu u srbiji nam je jedan veoma zanimljiv japanac: kohki hasei (1975). na stranu estradno-verska priča (koja me ne zanima), on je reditelj koji zavređuje pažnju. „blanka“ je film koji je snimio u manili o beskućnicima, sa puno empatije za ljudsku patnju i dobrim okom koje zapaže sve manifesticije lepote življenja na ovom svetu, pa i tamo gde stanuje najveća beda. možda dok smo robovi sa više pažnje gledamo svet oko sebe i uočavamo koliko je lep na najneverovatnije načine…

blanka

kohki hasei na mećavniku ove godine, na kustendorfu

artist: kujun, video director : kohki hasei

http://www.kohkihasei.com

kohki hasei

kohki hasei kao jedan od glumaca u filmu „alice“ marie-eve signeyrole, snimljenom na mećavniku 2009. kada je hasei nagrađen na kustendorfu

„ko bi mogao da razluči gde je granica između naših snova i stvarnosti? orson vels? mstislav rostropovič? marija kalas? (…) kurosava? frojd? samo izmišljotina i sećanje. stvarnost nije zabavna.

od takvog materijala je, pretpostavljam, i felini pravio svoj amarkord (koji je kovanica – koliko se sećam – dve italijanske reči: amaro i rikordare, gorko sećanje), pa eto, i u samom naslovu jedan kulinarski termin – gorko.“ (boris miljković, kuvar)

i za kraj (opet) kurosava  „snovi“

lepo spavajte i još se lepše probudite. i požurite!

parkovima, ulicama, lavirintima…

insomnija me neminovno dovela do čoveka koji pošao iz transilvanije. a onda šetao luksemburškim parkom. svakodnevno.  ne spavam noćima. oh, znano mi je da je to ono što potiskujem. to što ućutkujem bi da diše. slobodno. da se protegne. i da krikne. bogami. “kada bih svakog dana imao hrabrosti da urlam četvrt sata, bio bih savršeno uravnotežen.”, govorio je on. emil cioran. albert camus je primetio da se bune i zbog ono maloga što kažemo, a ne kažemo ni deo onoga što mislimo. onda hajde da ćutimo. da pišemo. i sanjamo. a najpametnije  je da stvaramo. no, i kada stvaramo onim što stvorimo (ako je dobro) možemo biti uznemiravajući po one koji ne stvaraju. ili stvaraju gluposti. onda oni deluju.  zajedno. to ih ujedinjuje. a njihovo delovanje snaaažno. više ih je. valjda zbog toga. deluje kao začarani krug. a mora da nije. čini mi se da je lavirint. krug je zatvorena stvar.

stvarati uprkos svemu. biti nehotičan revolucionar. spontan. te revolucije su iskrenije. od onih s predumišljajem. bolje. biti autonomni autsajder koji razbija pravila. iz sopstvenog zadovoljstva i nasušne potrebe. baš rešen da baš uspeš. sam. sam svoj majstor. najbolja solucija. dakle, ćuti i stvaraj najbolje što možeš, ali bežeći od savršenstva, simetrije i sličnih stvari. znaš da je savršenstvo kič koji uspavljuje, pa neka tvoje delo stvori buru koja će da pročisti vazduh, donese kiseonik… u nemačkoj, tamo gde izvire dunav, na imanju tog grofa na našoj tabli, na srpskom, stoje ovi stihovi:

„veliki gospodine dunave,

donesi malo vazduha

od kojeg se ne umire…“

a dunav kod nas baš velik… a ne vredi. uspemo da zagadimo vazduh uvek… zato stvaraj, pročisti svoj prostor, izbori se za svoj vazduh.

emil cioran, pariz, luksemburški park

možda ovako kao on. duhovito. kao neozbiljno. a snažno.

ili kao ona:

rei kawakubo

 “i never intended to start a revolution, i only came to paris with the intention of showing what i thought was strong and beautiful. it just so happened that my notion was different from everybody else’s.” (rei kawakubo)

ili pišite poeziju:

dobra je insomnija.