Архиве категорија: roma

da sam flamingos…

danas, više nego ikada,  volela bih da sam jedan od flamingosa iz filma „la grande bellezza„. i da sletim baš na onu rimsku terasu sa pogledom na koloseum čiji je vlasnik jep gambardella… a onda (od)letim kuda me srce nosi. slobodno. polako. graciozno. pa, malo  negraciozno. i to po naročito lepom danu…

nije mi se svideo sorrentinov film „mladost“. iako sam jako želela da mi se svidi. nisam želela da vidim holivudske glumce usred njegove poetike. nisam želela da vidim kako sporost doživljavaju oni koji su navikli na brzinu. i zavoleli je čak.

ono što me je od prvog susreta sa italijom očaralo bila je vernost svom sopstvenom ritmu. i kada su brzi brzi su onako kako oni žele, a ne kako im je nametnuto.

ne mogu da maštam, ne mogu da sanjam, ne mogu da stvaram kada mi je pištolj uperen u potiljak. kada su štoperice uključene. kada me požuruju na nepotrepštine.

skoro svi ljudi u filmu „mladost“ imaju žal za brzinom i strah od sporog ritma.

ne želim da žalim ni za čim. naročito ne za brzinom.

pre mnogo godina napisala sam ovu priču:

želja

nekada davno kada vreme nije bilo bitno, ljudi su živeli sigurno i sporo. onda im je to dosadilo, pa su počeli da žure. onaj ko je bio spor postao je onaj koji žuri. to je bila sva razlika, ali dovoljna da ništa više ne bude isto.

u to vreme živeo je i najmanji dečak na svetu. najmanji dečak na svetu imao je i najmanja stopala na svetu, pa dok su svi živeli sporo bilo mu je lako. da hoda sporo nije predstavljalo problem u njegovom životu. ono što su mogli svi mogao je i on. i to još kako. ali, živeti brzo, što je podrazumevalo i hodati brzo, bilo je teško za njega. brzo se umarao i bespomoćno gledao kako život vrtoglavo prolazi pored njega i bivao sve nesrećniji. 

drugima je bilo lako, mogli su da žure. njemu je bilo teško, mogao je samo sporo.

onda je jednog dana čuo za čudotvorca koji je mogao da ispuni i najsmelije želje.

sutradan mu rekoše i  to da čudotvorac pomaže isključivo onima koji pobede bar na jednoj trci.

najmanji dečak na svetu imao je najmanja stopala na svetu i nikada, baš nikada, nije pobedio ni na jednoj trci.

Оставите коментар

Објављено под Art, movie, roma

ja bih da putujem

„to travel is very useful, it makes the imagination work, the rest is just delusion and pain. our journey is entirely imaginary, which is its strength.”  céline

daydreaming:

roma

creta

palermo

napoli

etc. etc.

ali, sada bih da maštam o prvom gradu na svetu u kom nisam imala osećaj koji se u mene usadio od kako sam se izgubila u 4. godini, osećaj panike i straha od nepoznatog prostora. večni grad.

oslobođena potrebe (i obaveze) da vidim istorijske spomenike i ključne tačke rima sledeći put kada budem otišla ići ću da vidim rim pazolinija (pa ću barem jedan ceo dan provesti u ostiji), bertolučija, felinija, paola sorentina… i žilde!!!

carlo lavagna i roberto de paolis u poseti bertolučiju u njegovom domu na trasteveru

žilda i pasolini

 

fellini i anita ekberg

 

i na kraju (ali, nije kraj, rim je večan, remeber?) paolo sorrentino i njegov rim. (iako je napulj za mrvu više njegov) la grande bellezza tako je velika lepota! i tako grandiozna himna rimu! film koji bih mogla da gledam barem jednom nedeljno. bez preterivanja. ima u njemu svakog od gore pomenutih velikih (felinija ponajviše), ali je opet jedinstven, poseban.

 

 

sorrentinov rim za armanija

 

 

Оставите коментар

Објављено под Art, bernardo bertolucci, federico fellini, movie, paolo sorrentino, roma, travel