godina koja žuri. na skejtbordu

krajem godine kupila sam nekoliko planera za 2020. godinu. stranica, dve popunjene i adio, zdravo. eno ih zatvoreni, čekaju me, a ja im sporo prilazim, kao da nas dele svetlosne godine.  2020. je usain bolt za mene. brza je i hitra u klizanju niz vremensku putanju kao avganistanske devojčice na skejtbordima, na pistama u hangaru, u oskarom nagrađenom dokumentarcu „učiti skejbording u ratnoj zoni (ako si devojčica)“ i evo je već u februaru. a ja stojim i posmatram. samo posmatram. i onda tajac. kao kada se televizijski program (komada dva kanala) završavao u neko doba noći, a ekran bi onda prekrile one silne, ravnomerno raspoređene drhtave crne tačkice na beloj pozadini… sinoć se videh sa d. čekam je na ulici i dok se smeštamo blizu izloga pričam joj kako mi je dosta dana mrmota. i samo nas je preplavila neka sitna prašina, srča, zvuk eksplozije… pazite šta govorite! ili budite precizni šta vam treba. deset minuta ranije stajala sam na ulici u blizini automobila ispod kojeg je bila postavljena bomba. lako sam mogla da izađem iz dana mrmota… u 19h, u kafiću blizu jedne osnovne škole i igrališta za decu… nisam se ni iznenadila previše. znam gde živim, nisam od juče.

 

rano jutro nije moje omiljeno doba dana. meni bi npr. odgovaralo da idem na posao oko 10, 11. pešice, polako, svako jutro drugom putanjom… ali, nisam tako sebi život skrojila, pa idem kada moram. zato taksi. većina razgovora sa taksistima me smara, ali ima ih nekoliko sa kojima mi je sasvim ok da razgovaram. prošle nedelje ulazim u jedan, neraspoloženi oboje, ali dolazimo do priče o svakodnevnici koja iscrpljuje. on čeka da kćerka maturira i odlaze, cela porodica, u nemačku. kaže da su mu tamo već brat i kum sa porodicama, neće biti sami. „možete li da zamislite da moj brat od kako je tamo ne pije lekove za pritisak?“ mogu da zamislim.

pre neki dan bile su te famozne nagrade američke filmske akademije. u suštini parada kiča, ali dopadljiva. a sem toga, 2019. godina je bila godina iznenađujuće dobrih filmskih ostvarenja… skoro svi na koje sam tipovala su nagrađeni. neko je za „parasite“ rekao da je žanr za sebe. film o ljudskoj prirodi. mnogo veća priča od one o podeli sveta na bogate i siromašne. tako me je obradovalo i kada je meksički „roma“ prošle godine dobio 3 oskara. u prvom planu slična tema, samo što imaju različite pristupe i fokuse.

Резултат слика за roma mexican movie quotes(„roma“, directed by alfonso cuarón)

Резултат слика за parasite movie quotes

(„parasitedirected by bong joonho)

i ima još prošlogodišnjih  filmova vrednih pomena, poput onog kratkog igranog „komšijski prozor„, „joker“ naravno… sve u svemu, oseća se zabrinutost. da je nekoga briga. da je nekome stalo. i pogledi koji počinjemo da bacamo na našu sopstvenu priču imaju toplinu. čak je i tarantino u svom paralelnom univerzumu promenio ishod onoga što nije ni smelo da se dogodi, a dogodilo se.  imala sam samo tri godine, ali svih tih godina odrastanja slušala sam o tom zločinu i dobro zapamtila mansonovo lice i tu svirepu priču…

Резултат слика за jane fonda

ali, da se vratim na samu 92. po redu dodelu oskara… prezenterka poslednje, glavne nagrade, bila je 82-godišnja jane fonda. pojavila se na sceni, vitka, lepa, šarmantna, sa nonšalantno prebačenim crvenim kaputom preko ramena. onim istim kaputom u kome je hapšena nedavno u vašingtonu gde petkom protestuje protiv klimatskih promena, kao što je nekada, u mladosti, protestovala  zbog rata u vijetnamu…i ne samo zbog toga! dvostruka dobitnica oskara, glumica koja je obeležila drugu polovinu 20. veka svojim ulogama, stupila je na scenu sa veštačkim kukom i kolenom, sa plastičnim operacijama… i to je njena stvar šta će da uradi sa svojim telom. i drago mi je što smatra da su njena stvar i klimatske promene, ratovi, položaj životinja, potlačenih, drugačijih… nedavno sam ponovo imala u rukama njenu knjigu iz 1983. godine  – „moja metoda“. to je knjiga o sistemu vežbanja po kome je osamdesetih godina bila planetarno poznata, ali je daleko više od knjige o vežbanju. u njoj progovara o svim problemima zbog kojih i danas u 82. godini života protestuje i diže glas, kao npr. o klimatskim promenama. (btw, predgovor jugoslovenskom izdanju je napisala slavenka drakulić.) jedno od poglavlja u knjizi je posvetila zdravlju zaposlene žene, posebno one koja radi u nekakvoj kancelariji, a ta sam i ja. jane fonda svakako nije nikada u životu trunula u nekoj kancelariji, ali je osoba koja primećuje, vidi, čuje i ima empatiju. iznosi statističke (tadašnje) podatke u usa koji su govorili da žene koje rade kancelarijske poslove dva puta češće oboljevaju od srčanih tegoba od drugih žena. istraživanja su pokazala i da su glavni uzroci stresa među kancelarijskim radnicama: pomanjkanje kontrole nad radnim uslovima, pomanjkanje odgovornosti na poslu, ekonomski stresovi i pomanjkanje podrške pretpostavljenih. ide i dalje, pa kaže da se kompjuterizacija te vrste posla  po posledicama može uporediti sa uvođenjem montažne trake, siroti službenik je tek sićušan deo nekog velikog zadatka, pa pati od osećaja otuđenosti, monotonije, nedostatka izazova u poslu, slabi mu vid od lošeg osvetljenja, ima migrene, probavne smetnje, bolove u ramenima, kičmi i rukama zbog neadekvatnog položaja tela tokom rada i sedenja u lošim stolicama… citira i izveštaj svetske zdravstvene organizacije koji kaže da „verovatno je ljudsko zdravlje više oštećeno zagađenjima unutar prostorija nego onim napolju.“

 

a u kini korona virus… čitam ponovo „godinu potopa“ margaret atwood, koja je tek dve godine mlađa od jane fonde i gledam njene fotografije na instagramu. vozi trotinet! u „godini potopa“ piše o velikoj epidemiji. zove je „bezvodni potop“. na str, 3. kaže: „to nije bila obična zaraza: nije se mogla savladati posle nekoliko stotina hiljada žrtava, niti suzbiti biosredstvima i varikinom. to je bezvodni potop na koji su baštovani toliko puta upozoravali.“

vrt“ (margaret atwood, iz usmenog himnenika božjih baštovana)

ko čuva ovaj vrt

vrt tako divan i zelen?

 

beše to jednom vrt najlepši

što je ikada viđen.

 

u njemu sva božja stvorenja

plivala, hodala, letela;

 

dok ne dođoše pohlepni pljačkaši,

i pobiše ih redom sve.

 

sve drveće što je cvalo

i rađalo plodove sočne,

 

naslage peska su prekrile,

lišće, grane i korene moćne.

 

sve blistave i bistre vode

muljevite su postale,

 

a pernate ptice vedre

bez glasa su ostale.

 

o, vrtu, o vrtu najdraži,

tugovaću večne sate.

 

dok ne ustanu baštovani

i u život te ne vrate.

 

2020, minusi i plusevi…

2020. je tek kročila u naše zemaljske živote, a nastupila je agresivno i arogantno. i pored svih izrečenih dobrih želja u našim novogodišnjim čestitkama ona je tek onakva kakvi smo mi… požari u australiji, proleće na severu evrope, trampov vandaloegzibicionizam na bliskom istoku i mnogobrojna ostala ludila. i ja sam sve starija, a imam mnoge neostvarene snove, još uvek čekam čuda, iako dobro znam da godine nisu samo brojke, kao što tvrdi ona izlizana fraza. na današnji dan 1908. u parizu je rođena simone de beauvoir. u intervjuu za the paris review 1965. ova izuzetna žena rekla je na tu temu:

mnogim ljudima se ne dopada ono što govorim o starijem dobu zato što žele da veruju da su sva životna doba divna, da su deca nevina, da su svi mladenci srećni, da su svi stari ljudi spokojni. borila sam se protiv takvih predstava o životu celog svoj života, i nema sumnje da za mene trenutak, ne starosti, već početka starenja, čak i kada neko ima sve izvore koje želi, pažnju, posao koji treba završiti, predstavlja promenu u nečijem postojanju, promenu koja se manifestuje gubitkom velikog broja stvari. ako nekome nije žao što ih je izgubio, samo znači da ih nije voleo. mislim da ljudi koji glorifikuju starost ili smrt jesu ljudi koji ne vole život. naravno, u sadašnjoj francuskoj moraš reći da je sve u redu, da je sve divno, uključujući i smrt.

Резултат слика за simone de beauvoirsimone de beauvoirm 1952, paris, photo by gisele freund

draga simone, i i sadašnjem svetu, baš kao i u tvojoj tadašnjoj francuskoj, moraš reći da je sve u redu, da je sve divno… svet je sve površnije i besmislenije mesto, iako oduvek ima potencijal za nešto mnogo bolje…

srećom i u ovim vremenima postoje ljudi koji osvetljavaju staze i bogaze po kojima idemo. među njima su, što se mene tiče, u samom vrhu na moj top listi – massimo bottura, vlasnik tri mišelinove zvezde, i zvanično najbolji kuvar na svetu i humanista i njegov prijatelj i saradnik street artista i filmski radnik velikog srca koji se krije iza tamnih naočara i inicijala „jr„, otvorili su nakon milana, ria i londona i u parizu refettorio,  restoran sa dušom za one siromašne, bez prihoda, doma – prezrene na svetu. da se prehrane dostojanstveno. to su restorani u kojima volonteriju kao kuvari i konobari ljudi različitih profesija, od studenata do umetnika. pripremaju sasvim besplatno ukusne, tople obroke od namirnica koje su na kraju dana preostale u finim restoranima. prostori u kojima su smestili ove kuhinje/restorane su estetizovani, a umetnici, prijatelji ove dvojice izuzetnih ljudi se brinu za to. od escajga, tanjira, čaša, hrane, muzike, atmosfere… sve je u službi povratka dostojanstva i osećaja ljudske topline za one (beskućnike, migrante…) koji nisu u stanju sebi da obezbede obroke. neretko i poznati vrhunski svetski kuvari, muzičari, glumci, reditelji, likovni umetnici…se pojave i obraduju ljude koji se prehranjuju u ovim restoranima. tako su u parizu jednom prilikom tokom večere svirali članovi grupe „u2“. bio je i robert de niro više puta u ovim restoranima…

ja vas molim da pogledate ove video zapise i date šansu sebi da se nadahnete ljubavlju i saosećanjem. i inspirišete, of course. skrouz.

tanjir koji je za pariski refettorio dizajnirao jr

JR and Massimo at the entrance to the new Refettorio Paris. Image courtesy of Massimo's Instagram

jr i massimo bottura u parizu, smeštenom u jednoj crkvi

Резултат слика за massimo bottura jr refettorio paris u2

refettorio, paris

izgleda da nade, ipak, ima…

btw, ovih dana čitaću knjigu yanisa varoufakisa „a slabi trpe ono što moraju“ i u susret dodeli nagrada američke filmske akademije pogledaću korejski film „parazit„, na neviđeno ubeđena da će me oduševiti i da će dobiti oskara, kao što sam prošle godine navijala za meksički film „roma„.

ono što ne pojedete, garderoba koju više ne nosite, nekome su, sigurno, potrebni… pogotovu u ovim hladnim danima.

da sam flamingos…

danas, više nego ikada,  volela bih da sam jedan od flamingosa iz filma „la grande bellezza„. i da sletim baš na onu rimsku terasu sa pogledom na koloseum čiji je vlasnik jep gambardella… a onda (od)letim kuda me srce nosi. slobodno. polako. graciozno. pa, malo  negraciozno. i to po naročito lepom danu…

nije mi se svideo sorrentinov film „mladost“. iako sam jako želela da mi se svidi. nisam želela da vidim holivudske glumce usred njegove poetike. nisam želela da vidim kako sporost doživljavaju oni koji su navikli na brzinu. i zavoleli je čak.

ono što me je od prvog susreta sa italijom očaralo bila je vernost svom sopstvenom ritmu. i kada su brzi brzi su onako kako oni žele, a ne kako im je nametnuto.

ne mogu da maštam, ne mogu da sanjam, ne mogu da stvaram kada mi je pištolj uperen u potiljak. kada su štoperice uključene. kada me požuruju na nepotrepštine.

skoro svi ljudi u filmu „mladost“ imaju žal za brzinom i strah od sporog ritma.

ne želim da žalim ni za čim. naročito ne za brzinom.

pre mnogo godina napisala sam ovu priču:

želja

nekada davno kada vreme nije bilo bitno, ljudi su živeli sigurno i sporo. onda im je to dosadilo, pa su počeli da žure. onaj ko je bio spor postao je onaj koji žuri. to je bila sva razlika, ali dovoljna da ništa više ne bude isto.

u to vreme živeo je i najmanji dečak na svetu. najmanji dečak na svetu imao je i najmanja stopala na svetu, pa dok su svi živeli sporo bilo mu je lako. da hoda sporo nije predstavljalo problem u njegovom životu. ono što su mogli svi mogao je i on. i to još kako. ali, živeti brzo, što je podrazumevalo i hodati brzo, bilo je teško za njega. brzo se umarao i bespomoćno gledao kako život vrtoglavo prolazi pored njega i bivao sve nesrećniji. 

drugima je bilo lako, mogli su da žure. njemu je bilo teško, mogao je samo sporo.

onda je jednog dana čuo za čudotvorca koji je mogao da ispuni i najsmelije želje.

sutradan mu rekoše i  to da čudotvorac pomaže isključivo onima koji pobede bar na jednoj trci.

najmanji dečak na svetu imao je najmanja stopala na svetu i nikada, baš nikada, nije pobedio ni na jednoj trci.

ja bih da putujem

„to travel is very useful, it makes the imagination work, the rest is just delusion and pain. our journey is entirely imaginary, which is its strength.”  céline

daydreaming:

roma

creta

palermo

napoli

etc. etc.

ali, sada bih da maštam o prvom gradu na svetu u kom nisam imala osećaj koji se u mene usadio od kako sam se izgubila u 4. godini, osećaj panike i straha od nepoznatog prostora. večni grad.

oslobođena potrebe (i obaveze) da vidim istorijske spomenike i ključne tačke rima sledeći put kada budem otišla ići ću da vidim rim pazolinija (pa ću barem jedan ceo dan provesti u ostiji), bertolučija, felinija, paola sorentina… i žilde!!!

carlo lavagna i roberto de paolis u poseti bertolučiju u njegovom domu na trasteveru

žilda i pasolini

 

fellini i anita ekberg

 

i na kraju (ali, nije kraj, rim je večan, remeber?) paolo sorrentino i njegov rim. (iako je napulj za mrvu više njegov) la grande bellezza tako je velika lepota! i tako grandiozna himna rimu! film koji bih mogla da gledam barem jednom nedeljno. bez preterivanja. ima u njemu svakog od gore pomenutih velikih (felinija ponajviše), ali je opet jedinstven, poseban.

 

 

sorrentinov rim za armanija