madeira, čarobno ostrvo

Резултат слика за madeira best european island 2018
„primećujete li da na madeiri nema stresa?“ – pitao je portugalac za susednim stolom.
pola sata pre toga – on, sredovečni gospodin rođen u funšalu (funchal), najvećem i najlepšem gradu na madeiri,  i njegova žena, za koju ćemo malo kasnije saznati da je norvežanka, obratili su mi sa pitanjem kojim to jezikom moj muž i ja govorimo. nije ni čudo, za 10 dana na madeiri niti jednom nismo čuli srpski…
Фотографија корисника Jovanka Kozlovacki Damjanov
bila je već prošla ponoć kada smo sleteli na aerodrom koji se zove „kristijano ronaldo“. zapravo, „krištijano ronaldo“ kako oni izgovaraju. dok smo se vozili ka hotelu funšal je već spavao. a ponoć je tek prošla, mislim da je bilo oko pola jedan… sutradan nam je već postalo jasno. ovo je ostrvo tihih, smirenih ljudi koji žive sporim ritmom. čak i kada je pešacima upaljeno crveno svetlo na semaforu oni će usporiti, zastati u svojim automobilima. niko neće trubiti drugome, neće naglo kočiti… funšal je besprekorno uređen, čist, svaka travka je na svom mestu, svo moguće cveće ovog sveta naći ćete u njemu, ne samo po parkovima, banane npr. rastu i na šetalištu (i niko ih ne bere, ne kida…), sve je negovano, kultivisano, ljudi se nenametljivo osmehuju i ponavljaju reč „obrigado“ kao da je refren neke pesme.
(obrigado=hvala)
Фотографија корисника Jovanka Kozlovacki Damjanov
kada smo dva dana kasnije otišli da vidimo glavnu lokalnu pijacu „mercado dos lavradores“ nismo znali gde da gledamo… voće, povrće, cveće, ukusi i mirisi, bog je pogledao madeiru (i nije mu zameriti). sad mi je jasnija nike reklama u kojoj krištijanov alter ego ga kljuca pitanjem šta mu bi da napusti najlepše ostrvo na svetu. btw. ovih dana je madeira po peti put proglašena za najlepše evropsko ostrvo.
a ovo je prvi put u mom životu da na nekom letovanju („letovanje“, ovo je pre bilo „proletovanje“, jer je madeira ostrvo večnog proleća) nisam uspela ni jednu knjigu da pročitam. počela sam da čitam „mašinu za pravljenje španaca“ valtera uga maia koji piše malim slovima i nakon pesoe i saramaga postao je moj treći omiljeni portugalski pisac ever. u to sam se uverila kada sam se vratila kući i pročitala knjigu do kraja. valter ugo mai je i pravnik, pevač i skulptor, dobitnik saramagove nagrade, a u knjizi jedan starac je istovremeno i junak pesoine pesme „trafika“ i on sav opčinjen i posle toliko puno godina, priča svojim prijateljima u staračkom domu kakav je pesoa sve bio, i prelep čak! omg, sva trojica „mojih“ portugalaca na jednom mestu!
Фотографија корисника Jovanka Kozlovacki Damjanov
sa madeire sam se vratila sa portugalskom navijačkim šalom i još gomilom navijačkih rekvizita. i da nisam otputovala u portugal navijala bih za njih. 15. juna su igrali sa španijom, a na šetalištu pored okeana bio je postavljen ogroman video bim i seli smo u prvi red. toliko sam glasno navijala da su mi pukle glasne žice, a da krištijano nije dao treći gol mislim da bi me srčka udarila. posle svakog gola ili dobre akcije pogledala bih se sa portugalkom koje je sa kćerkom sedela do mene. kada se utakmica završila prišla mi je i krenula, verovatno, da komentariše utakmicu. kada je shvatila da nisam portugalka zagrlila me je i izljubila, prvo mi je stavila šal u bojama portugalske zastave oko vrata, a onda mi poklonila i ostale navijačke rekvizite koje je imala. i to nije bilo sve, pozvala je i kćerku da me poljubi i izgrli…
a nakon utakmice gledali smo nastupe portugalskih izvođača na festivalu „atlantico“. festival je trajao tri dana, sledećih večeri su nastupali muzičari iz brazila i sa zelenortskih ostrva. publika je sve vreme kao u zanosu sedela na uredno poređanim stolicama i pažljivo slušala. portugalci i u restoranima dok slušaju fado izvođače ne zveckaju escajgom, a kamoli da pričaju. oni poštuju umetnike. u stvari, oni poštuju drugog.
ja sam se na madeiri tek jednom okupala. nisam imala vremena. i nije mi žao. ovo je bilo moje najaktivnije letovanje. čak ni jako stari turisti tamo ne miruju. a kako bi to čovek i mogao? ostrvo mami izazovima. na njemu ćete susresti sve klime. dok smo se autobusom penjali na vrh planine iznad funšala naišli smo na skoro sva godišnja doba i klimatske pojave. samo sneg nismo videli. dole je na okeanu bilo oblačno, usput smo naišli na kišu, pa na gustu maglu, a kada smo se popeli iznad oblaka dobili smo najraskošniji sunčan dan.
Фотографија корисника Jovanka Kozlovacki Damjanov
zaista imam problem da nešto važno ne propustim… svi ti utisci, sva ta mesta, rastinja, mnoštvo raskošnih parkova, od monte palace tropical garden na 70.000 metara kvadratnih, sa rastinjem iz celog sveta do cvetnog jardim botanico… a opet, kada se spustiš u grad funšal i prošetaš ulicama imaš utisak da si na najspokojnijem mestu na svetu. funšal je harmonija, smirenost, blagost… on je mirnija i ušuškanija varijanta glavnog portugalskog grada, pa nije ni čudo da ga zovu „lisabon u malom“. kao i lisabon ima i kalsade, dekorativne sivo-crne pločnike, različite u svakoj ulici, prelepe azuležose (oslikane pločice) na fasadama,  u restoranima se uveče izvodi fado…
Фотографија корисника Jovanka Kozlovacki Damjanov
a hrana! moj bože, čovek bi tamo mogao da živi samo na voću! avokado, banane, mango, marakuja, ma šta god poželiš… ja sam imala dva omiljena jela: ribu espada, koja se nalazi samo u njihovim i japanskim vodama, sa bananom, karamel prelivom i bademom. i espetada (njiihova varijanta ražnja) sa morskim plodovima i povrćem i voćem. bandoglava kakva jesam jela sam od slatkiša samo natu i čurose. ostale ću probati sledeći put! pila sam vino verde i đuseve od tog božanskog voća.
Фотографија корисника Jovanka Kozlovacki Damjanov
portugalac sa početka priče obožava fudbal, navija za benfiku, ali prati i sve ostale klubove u portugalu. tih dana u svim portugalskim medijima preneta je vest da je siniša mihajlović postao novi trener „sportinga“. pitao nas kakav je mihajlović, iz pristojnosti prema domovini smo se uzdržali od komentara, a on je suzdržano primetio da je malo konfliktna ličnost. nekoliko dana kasnije „sporting“ je raskinuo ugovor. znala sam da se ta „malo konfliktna ličnost“ neće uklopiti u ovu sredinu… portugalac nas je pitao i da li primećujemo da skoro svi dečaci na ostrvu igraju fudbal… btw, ne igraju samo dečaci, nego i devojčice. kada dan počinje da se smiruje na mnogobrojnim terenima pored okeana devojčice zajedno sa dečacima izvode čuda sa fudbalskom loptom. „svi oni sanjaju da jednog dana postanu krištijano, ali takav dečak se nikada više na ostrvu neće roditi“ – rekao je portugalac.
u funšalu je i ronaldov muzej, ispred muzeja njegova statua u prirodnoj veličini, pored muzeja i njegov hotel… njegove fotografije na sve strane. jasno je i zašto. oni se ponose njime. nakon ispadanja sa svetskog prvenstva portugalci su u lisabonu svoje fudbalere dočekali kao da su šampioni. kada je novak đoković zbog povrede počeo da pada na svetskoj rang listi mi smo ga se u trenu odrekli. samo primećujem…
Фотографија корисника Jovanka Kozlovacki Damjanov
na monte smo išli autobusom, ali i uspinjačom. ali, kako smo se spustili dole!!! pandan gondolama u veneciji na madeiri su drvene sanke „carros de cestos“ , zapravo korpe od pletenog pruća, vi sedite u njima, na udobnim jastucima, a „gondolijeri“ (u njihovoj varijanti „carreiros“) obučeni u bele pantalone i bele košulje sa žirado šeširima na glavama, prvo podmažu dobro te drvene sanke, a onda vas vuku vrtoglavom brzinom dole ka gradu, po asfaltnom, uglačanom putu. onda kao bez duše, ako se prevarite i ne uzmete taksi, do dole hodate, trčite, jurite. koliko vas noge nose. onda se smejete. konačno stignete dole i sednete da uživate u nečem drugom.
Фотографија корисника Jovanka Kozlovacki Damjanov
ovo nije turistički vodič, ja to ni ne znam, a ni ne želim da vas bombardujem podacima koje možete i sami da pronađete na internetu… nešto ću zasigurno da propustim. madeira ima ministarstvo za kulturni tirizam! na madeiri je ljudima kultura zaista važna stvar. ozbiljna muzika se svira čak i u kazinu.
uveče, nakon što se vrate sa večere, ljudi se kao u svetilište spuštaju na obalu. sede i gledaju u okean. a ako na obali te večeri nije organizovan neki program onda će barem slušati muziku. kvalitetnu. oko pola jedan, jedan odlaze. tiho, bez guranja, niko ne ostavlja papiriće, plastične kese, ostatke hrane… pitam se, od koje smo to bolesti mi ovde bolesni, pa nikako da se naučimo redu. i tužna i ljuta sam zbog toga.
Фотографија корисника Jovanka Kozlovacki Damjanov
znam da sam nešto (nešto? svašta!) važno zaboravila.
u junu svake subote uveče sa platforme na okeanu ispaljuje se vatromet. moj bože, svi kao opčinjeni gledaju. muzika ga prati, a on je tako raskošan kao nijedan koji sam do tada videla u životu. kada se završi numera svi apaludiraju kao da su u operi ili na nekom velikom rock konceru, a onda u miru gledaju sledeću tačku.
a u gradskom parku sam videla policu sa knjigama. ljudi donose svoje knjige i pozajmljuju one koji su drugi posetioci parka doneli. i bela polica i knjige na njoj u besprekornom su stanju. kao da ih je neko tek postavio tu.
nedostaje mi funšal… obrigado!
Фотографија корисника Jovanka Kozlovacki Damjanov

ps tačno pre 64 godine jedan od meni najomiljenijih pisaca posetio je madeiru:

on june 15, 1954, on its way west across the atlantic, the italian ship francesco morosini made a brief stop at funchal. among the ship’s passengers were ernest hemingway and his wife, mary welsh hemingway. It was the world-famous writer’s first and only visit to madeira, one that took place 36 years after he had turned down a friend’s invitation to join him in madeira, for the sake of the sun that would help him recuperate from his wounding on the italian front in 1918. hemingway appears not to have left any record of his visit to madeira, but his wife did. in her memoir, how it was (new york: knopf, 1976), mary welsh wemingway offers a short account of the 1954 visit. playing for the moment the travel writer, she recalls wine, the porcelain plaques, and the basket-sledding down the mountain: at funchal where the ship had stopped forty times in its voyages and he [the captain] had never gone ashore, ruggiero this time decided to look at the town. he took me in a car to a café where we sipped sweet madeira wine, then to the chapel on the mountaintop where carlos I, last emperor of austria, is buried, his life much less violent comic-opera than those of his granddads, his uncles, and his cousins and his aunts. what i had not noticed during earlier visits were the porcelain plaques of saint fátima [sic] with her sweet, young face and elegant blue and white dress. down the mountain we skidded in the basket sled, the runners being wood, not steel as i had earlier recorded, to the fish market where we found big fresh 60 to 70 pound tuna and also bright-eyed fresh dorado. back on the francesco morosini, the captain decided to send for some fish, and that evening the chef did well by them. (462)

 

ps. sve fotografije napravljene mojim starim (i još uvek dobrim) huawei androidom. iako ne bih imala ništa protiv ovog najnovijeg sa tri kamere…:-)
Advertisements

la grande bellezza

odmor je stigao. more, ja ti stižem!!! i toliko puta postavljeno pitanje zašto dopuštam da mi se život pretvori u čekanje vikenda, čekanje godišnjeg odmora, čekanje putovanja… mislim, zar ne bi ceo život mogao da bude vikend, praznik (pokretni praznik, kako bi hemingway rekao), godišnji odmor od 365 dana? well… intimno znam da je to moguće. i da zavisi što od moje odluke, što od sreće kao neophodnog začina, kao soli npr.

zašto ne donesem tu odluku – i to znam. jer, odgovor je jasan kao sunčan prolećni dan. (da, strah! ja sam od onih plašljivih sa uvek gladnim očima.) a sreća? da li ona sama dolazi, prati nas mimo svega što bismo mogli razumom da objasnimo ili je prizivamo celokupnim svojim stavom? to ne znam…

spremajući se za put značajnu pažnju sam posvetila odabiru literature jer sam od onih koji odmor bez dobre knjige ne mogu ni da zamisle. na listi knjiga koje nosim našla se i „gošća“ koju je napisao japanski književnik takashi hiraide. prevashodno  je pesnik i to se vidi. jutros sam krenula do mog omiljenog parka i ponela tu knjigu da je samo prelistam. elem, pročitala sam je. celu!

mislim da bih mogla život da provedem u japanskom vrtu… neću da prepričavam roman, samo ću reći da je moja šolja čaja. spori ritam, pogled naklonosti za obično nevidljive stvari, melanholični/ljubavni pogled na život. na život koji prolazi. na životinje, biljke i ljude. koji su tu i koji odlaze. kao i kuće. i vrtovi.

na 21. str. srpskog prevoda (hvala izdavaču booka za sve dobre knjige) stoji:

nikolo makijaveli koji se bavio pitanjem sudbine, smatrao je da većom polovinom čovekovog života upravlja sudbina (fortuna), dok njoj suprotstavljena vrlina (virtu) vlada preostalom, manjom polovinom. on je sudbinu izgleda zamišljao kao hirovitu i lakoumnu boginju, kao reku koja bi bilo kad mogla da se izlije. (…) kad je makijaveli sudbinu poredio s rekom, kažu da je pod time podrazumevao reku arno, koja je firenci često nanosila poplave.“

a nakon godina i godina pauze slušamo novi album gorillaz. 20. juna ne propusti njihov live stream koncert  u 360 stepeni, meeting points:  fb i youtube. ceo album „humanz“ ćemo čuti. album dar, album opomena čovečanstvu, nama glupim zemljanima. ti znaš, ono što i damon albarn zna: ne živimo u najboljem od svih svetova… sebe smo razOčarali. a toliko puta smo umetnošću bar,  te iste  sebe očarali. znači, možemo, samo ako hoćemo… i uz malo sreće, one o kojoj je govorio niccolo machiavelli

Gorillaz - Humanz

pre neki dan sam na vice sportu gledala dokumentarac o košarkašu new york knicksa. carmelo anthony je njegovo ime. čuveni melo! sportista sa društvenim angažmanom! milioner koji nije slep za one koji nemaju. kada sam posle otišla na njegov site ostala sam bez reči. da su nam na mestima na kojima se upravlja kulturom ovakvi ljudi gde bi nam bio kraj? muzeji i galerije zasigurno bi radili punom parom. njegovo zanimanje za umetnost i kulturu nije samo na nivou interesovanja,  već i dobrog poznavanja aktuelne art scene, podrške mladim umetnicima, u ovom dokumentarcu na jednom mestu kaže da je ranije kupovao skupa platna koja je naslikao npr. basquiat, ali da je odlučio da od sada svoju kolekciju puni radovima dobrih, mladih i još neafirmisanih umetnika.  on sam se bavi fotografijom, slikanjem, dizajnira… uostalom pogledaj taj site:

http://www.thisismelo.com/

melo

a ovo je taj dokumentarac koji pominjem:

a znaš već da pratim modnu scenu. volim pametnu modu, modu za kreativne i pametne ljude. uvek se obradujem kada vidim rad nekoga sa tog polja ko ostavlja utisak kao kompletna ličnost. jedan od njih je 27-godišnji francuz simon porte jacquemus. on je neko ko uživa u jednostavnim, životnim stvarima. i ima osmeh koji mu ozari lice, pa zrači. mediteranac, samouki dizajner. sin uzgajivača povrća (i unuk!)  i uvek pominje svoje poreklo. i ponosan je na njega. neko koga je majka uvela u magični svet igle i konca, a onda poginula kada je imao samo 18 godina. neko ko sam postavlja sadržaje na društvenim mrežama, a ne nekakav tim ljudi, neko ko će vam se zahvaliti na komentaru ispod postova koje svakodnevno objavljuje, a ti postovi prepuni su ljubavi prema životu, prema porodici, nećaku, prijateljima, prema rodnom mestu koje se zove mallemort, dedinim povrtnjacima, prema zdravom načinu života, mediteranu, provansi … uostalom, nije on tek tako štićenik jedne rei kawakubo!

o svom brandu „jacquemus“ rekao je dazed digital prošle godine:

„jacquemus is not about nightlife and clubbing and things like that, it’s more about fruit and vegetables and rolling in the grass, it was such a trend to be underground, but i am the opposite, i like to wake up early, i love to exercise, i love chips – i love all these simple things.“

simon porte jacquemus photo by marion amadeo

ovo je nedavno prikazao u  marseille-u, revija koja se i zove marseille je t’aime na kojoj je predstavio svoju kolekciju ss2017 les santons de provence. to je ovako izgledalo:

a ovo je njegov site:

http://jacquemus.com

eto, htedoh da ti skrenem pažnju na neke lepe pojave i na neke divne ljude, tu u svetu oko mene, oko nas. ako si zdrav/a, ako imaš svoj kutak koji zoveš dom, ako imaš od čega da živitiš ti i oni koje voliš, ne zaboravi da si srećni dobitnik/ca. ja znam, a znaš i ti, one koji nisu srećni dobitnici, koji vode bitku za sopstveni život, koji se bore za golu egzistenciju… pomozi im. ili im drži palčeve da uspeju. ili im barem ne otežavaj.

budi zahvalan/a na onome što imaš. prvo to, posle sanjaj… ili sanjaj i budi zahvalan/a istovremeno…