osam dana madrida

#ilovemadrid

Фотографија корисника Intropia

intropia

ovo nije vodič, ni putopis. ovo su moja (o)sećanja vezana za madrid. kraljevski madrid. iz gotovo svakog dela ovog grada jasno je da je to kraljevski grad. real madrid! a utisci… puna ih je glava. ne miruju na montažnom stolu u mojoj glavi. ne mogu da ih složim. još uvek. možda sutra. ili neki drugi dan. ako. puštam ih. kao što španci puštaju male špance da se na miru igraju bez njihovog zvocanja. još uvek mi je u glavi slika sa madridskog aerodroma od pre desetak godina kada smo čekajući let za dalje videli tu veliku špansku porodicu sastavljenu od predstavnika svih generacija. najmlađi član bobi šarmantno je provocirao svojim nestašlucima, a odrasli članovi klana samo bi povremeno rekli: „aj, bobi, bobi…“ za to vreme otac jedne nemačke porodice urlao je na svoje potomstvo…

počeću od pretposlednjeg dana. moj rođendan. desembar je dovukao zubato sunce i zimu i u madrid. tražimo spomenik kolumbu. el monumento a cristóbal colón – kažu oni. prolazimo niz gizdavu calle de serrano. u jednom izlogu ispisana moja reč. kao kada biraju reč godine. ovo je moja reč godine. možda poklon madrida meni za rođendan. intropia! unutrašnja utopija. na izlogu još dve koje je objašnjavaju i koje je tvore: introspection i utopia. puštam u sebi i sad iznova i iznova song koji ima tu jednu jedinu reč. gracias madrid!

i pronašli smo kolumba. ogroman! a iznad njega sunce. on zagledan prema zapadu!

idemo prema nacionalnoj biblioteci. tamo opet jedan pored drugog de vega i servantes. na ulici hvatamo delić strastvenog govora uličnog vodiča iz free walking ture. kaže: da je lope de vega danas živ bio bi pisac scenarija za beskonačne tv serije. a servantes… servantes je umetnost!

ironija sudbine ili neka šala madrida tek u ulici koja nosi naziv servantesova je de vegin spomen muzej, a u ulici koja se zove de vegina naći ćete tolika sećanja na servantesa i njegovu poslednju adresu…

sa sudbinom ili bez, servantesova je večnost.

u madridu treba tražiti i hemingveja. don ernesta. na primer u restoranu „botin„, zvanično najstarijem restoranu na svetu. otvorenom 1725. godine. tamo gde hemingvej u završnoj sceni svog  dela iz 1926, romana „sunce se ponovo rađa“, vodi glavne junake džejka barnsa i lejdi bret ešli da jedu, kao i mi to veče za moj rođendan, na prvom spratu restorana. džejk kaže bret da je to jedan od najboljih restorana na svetu. hemingvej ga pominje i u romanu „smrt popodne“…

mmada, očekivala sam da se madrid daleko vidljivije odužio don ernestu. jer, osim što je bio zaljubljenik u španiju, osim što je bio spreman i da pogine za špansku republiku, osim što je promovisao turizam u ovoj zemlji, osim što je u nekoliko romana i pripovedaka ovekovečio ovu zemlju i ovaj grad, osim… zaslužio je mnogo više zahvalnosti.

http://www.botin.es/en

korida, plaza de toros de las ventas. ako si ovde obavezno obiđi i muzej koride. izvinjavam se onima koji imaju nešto ili štošta protiv koride. ja baš i nemam.

 

botin

madriđani i njihovi gosti stoje strpljivo u redu (i) ispred najstarije chocolaterie „san gines“ i danju i noću. „san gines“ je otvoren još 1894. i radi svih sedam dana u nedelji, 24 sata.

chocolateriasangines.com

madriđani žive napolju. svi su na ulici. i u restoranima. i u redovima za čokoladu, lutriju, muzeje, pozorišta…  u redovima u kojima niko nije nestrpljiv, niti pokušava da ide preko reda… na ulici su i bebe. i njihovi roditelji. i babe i dede. u ovoj zemlji ne postoji kult mladosti. u njoj postoji kult izlazaka. ko li je ostaje u njihovim kućama?

 

u madridu postoji i kult šunke. muzeji šunke. jamon jamon. kako li je drugačije bigas luna i mogao da nazove svoj film. restoran u koji uđete i nije neki ako vam iznad glave i svugde sa strane ne vise šunke.

naravno, madrid je grad važnih muzeja na svetskoj mapi. muzej prado i muzej kraljice sofije neoprostivo je (i glupo) zaobići. pored impresivnih zgrada i impozantnog fundusa i stalnih postavki ovo su mesta u kojima možete da vidite gostujuće izložbe iz celog sveta. izložbe pamćenja vredne. tog dana kada smo obilazili muzej kraljice sofije ivan jani novak je gostovao u njemu i bio voditelj kroz izložbu o nsk. grupa je bila ograničena na 30 posetilaca i odavno je bila popunjena… a samu sebe sam iznenadila u ovom muzeju. pored dela svih onih slikara koje toliko volim ja sam se rasplakala ispred gernike. dok sam u šoku brisala suze primetila sam da nisam jedina. a pikaso mi čak nije među 10 omiljenih slikara… na neki način ovaj muzej i jeste njegovo mesto. znaš da je uslov da slika bude izložena u ovom muzeju taj da nije nastala pre 1881. godine, što je godina njegovog rođenja….

a u muzeju prado osim svog onog silnog blaga sveta, najboljeg od najboljih, možete da vidite i trenutno jednog od najintrigantnijih savremenih umetnika koji dolazi iz kine. cai guo-qiang je svetskoj javnost skrenuo pažnju na sebe specijalnim vizuelnim efektima na ceremonijama otvaranja i zatvaranja olimpijskih igara u pekingu. nakon 15 godina na čelu prada miguel zugaza oprostio se ovom izložbom. kako je cai guo-qiang poznat po radu sa barutom i eksplozijama (njegove slike nastaju, javno pred publikom, od tragova detonacija na platnu) u art krugovima se šale govoreći da zugaza napušta prado bukvalno uz eksploziju.

 

madrid je grad ljudi koji vole život. grad parkova. grad kulture. puna pozorišta, bioskopi, muzeji… grad u kojem se dobro jede. i pije! (sjajna vina i piva!) u kome pre deset ujutro nema gotovo nikoga na ulici, ali u kome posle deset uveče sve vri od ljudi…

a ako želiš  zaista dobrog vodiča za madrid obavezno pre puta (ne kao ja posle) pročitaj putopise miloša crnjanskogu zemlji toreadora i sunca“. moj banaćanin kaže da madrid „odmah od početka, ne liči na evropske prestonice. pre svega vidniji je od njih na danu, a življi je od svih drugih velikih gradova noću. danju mu je nebo boje tirkiza, a vazduh treptav, providan, zračan, sve dok pred veče neobično ne zahladni. (…) u nekoj bezbrižnosti koje drugde nema. cilj nije da se steče, nego da se prijatno poživi. (…) španija je raj za decu. vrištu i deru se, jer ih niko ne bije i jer im je dozvoljeno sve. decu u španiji, niko ne kažnjava, ni kad se popnu čoveku na glavu. (…) u podne, kao uostalom i uveče, pola madrida želi da se prošeta. pojaviti se, proći, biti viđen, provozati se, u toj gradskoj gunguli centra, to je kao neka obaveza primljena ćutke, sa oca na sina. (…) taj spoljni izgled španskog nehata i lenjosti jako vara. španac – i kad je poslovan čovek – voli, pre svega, neku atmosferu sna. nosi u sebi svoju kap arapske krvi, (…) uostalom, čemu uopšte žuriti? – nije li istorija o prošlosti španije dokaz da je na ovom svetu sve kao san? ima li naroda čija se veličina sa tom prošlošću može uporediti i nije li najomiljeniji španski pesnik davno napisao da je život san. (la vida es sueño.)“

omg, toliko toga nisam ni spomenula. (možda) se nastavi…:-) perdóname…

par koji smo videli 27. novembra 2017. u rano popodne ispred san isidro crkve…

Advertisements

jesenja sonata

murakami se u svojoj knjizi „o čemu govorim kad govorim o trčanju„, u sedmom poglavlju pisanom na kraju oktobra 2005. u novoj engleskoj, žali na duge i sumorne jesenje kiše zbog kojih je propustio čuveni novoengleski jesenji kolorit. nakon onog nesnosnog i sumanuto vrelog leta sa žudnjom sam očekivala spori ritam jesenida sednem na svoju klupu u centralnom delu futoškog parka i posmatram kako lišće opada. i slušam jesenju sonatu šuštanja. i sve što ide uz to. ali, ništa od toga… jedan dan sam se kupala u jonskom moru, a sledećeg – hop, letu je bio kraj. kao da je neko nadmeno i despotski stavio tačku na jedno i bahato otvorio poglavlje drugog godišnjeg doba. tek da bi pokazao da može. bez ijednog drugog razloga. čisti hir.

onda moraš da sanjaš. nema ti druge.

ja to ovako radim: samo odem. nestanem. teleportujem se. tamo između sunca i mora. a tamo je najusamljenija biblioteka na svetu. tri sata vožnje daleko od pekinga. izmaštao i materijalizovao gong dong.

tako čekam da prođe jesenje sivilo. u mojoj glavi. i na tom kineskom moru. istočnom.

a mogla bih to i na planini olimp. fabrovoj. ona će zauvek ostati jedna od stvari za kojom ću žaliti. trebalo je i fizički da odem. a leta 2006. u muzeju suvremene umjetnosti, u dubrovniku, mislim da je bio neki ranoavgustovski dan, a sigurno znam da je bilo podne kada sam ušla u muzej, bila sam jedan jedini posetilac. izuzevši osoblje muzeja, naravno. izložba je bila „umbraculum za dubrovnik“. unutar nje instalacija „umbraculum (sjenovito mjesto udaljeno od svijeta, za razmišljanje i rad )“. lako sam mogla da utripujem da ju je jan fabre napravio samo za mene. tako bih volela i da sam „planinu olimp“ mogla da gledam svih 24 sata. sasvim sama. oni na pozornici i ja jedna u gledalištu. a zapravo tako je i bilo. tv, oni i ja. hvala tebi rts3!

dušu, izgleda, ipak možemo, s vremena na vreme, da oslobodimo robovanja telu i dok dišemo i krećemo se…

samo zarad preciznosti reći ću: ja volim da budem sam. ili još tačnije: ja ne patim mnogo kad sam sam. bilo da svakog dana sat-dva trčim sam samcat ne progovarajući ni sa kim ni reči ili da četiri-pet sati sedim sam za radnim stolom i pišem u tišini, meni nije ni teško ni dosadno.“ (haruki murakami, o čemu govorim kada govorim o trčanju)

Фотографија корисника Jovanka Kozlovacki Damjanov

a tamo na obali kineskog mora i na vrhu planine olimp naučiću tehniku origamija. sve što mi treba za put staće u origami tašnu koju su kreirali issey miyake i iittala u kolekciji za svakodnevne rituale.

omnia mea mecum porto…

 

photo1

 

septembar, boks, books and co.

evo pala je i kiša. septembar je svoj na svome, a ja, ja već čujem šum mora kroz žaluzine one moje sobice na peleponezu… pa, dok se pakujem nešto bih da izbacim. iz sebe. pre nego što, za koji dan, ubacim u nju, tj. sebe, boje, šumove, mirise…  i jasno mi je skroz da ovo pišem zbog sebe i za sebe. a šta koga i interesuje što ja imam sa sobom? btw, htela sam i da pomenem/preporučim knjigu (tj. knjige) „razgovori u parizu“ branke bogavac. u jednom od tih intervjua milan kundera (negde početkom osamdesetih godina 20. veka) kaže:

„zamislite to društvo grafomanije gde niko nikog ne sluša i gde svi hoće da se ispovedaju. to je apsurdno društvo u kojem svi pričaju, ali niko ne sluša.“ 

i to je  ovo. upravo živimo uvertiru opere „apsurdno društvo“. i svi se apsurdno osećamo, ponašamo, živimo… svi pričamo, niko nikog ne sluša. (kako bi izgledalo da svi slušamo, a niko ne priča? mmada, ako uglavnom besmislice pričamo, a pričamo, onda je i bolje da se ne slušamo…)

a moraš da pronađeš neki smisao. makar privid nekog smisla.

evo čitaj ove intervjue. svašta zanimljivo i mudro možeš da pronađeš u njima.  emil cioran  je ovako objasnio zašto je pisao:

„… jer je  to bolje, taj način rasterećenja, nego da nekom razbijem njušku.“

1983.  branka bogavac intervjuisala je i marguerite duras, a ona joj tada, pre svog ovog ludila sa internetom, rekla:

„ubijaju nas informacijama. čak i o tebi samom, živiš usred informacija. to je strašno.“

e, da se vratim na sebe. (svoje ljubljeno sebe, se…) nije baš jednostavno kada ti treba mir, tišina, zeleno i plavo, a treba ti i beton sa nekim svojim sadržajima koji ti znače. rekoh već da se apsurdno osećam, ponašam…:-) i to ne ponekad.

mada, možda to nije nespojivo. arhitektonska dela koja stvara tadao ando, su to: spolja beton, beton, samo beton, a unutra… prostor, mir, tišina, svetlost, puno svetlosti, cele zgrade sa pogledom, a ne tek tamo jedna soba… i ando je, očito iz istog razloga kao i cioran počeo da stvara. da ne bi razbijao tuđe njuške. tadao ando je u mladosti bio bokser.

 

 

tadao ando pulitzer 1

pulitzer arts foundation, st. louis, missouri

 

 

leto, ali ne jared leto

ovo leto, iz mog ugla, skroz je fucnuto, a u isto vreme netaknuto. sedim i gledam ga. hipnotišem ga pogledom. curi, a kao da stoji. nema ni kiseonika. oxygen not included. nema šanse ni kalendar da shvatim. kao da ga prvi put vidim u životu. šta znače uopšte te reči: ponedeljak, utorak, sreda, četvrtak, petak ? ona preostala dva pojma još i razumem. imaju nekog smisla.

a bila sam na moru. davno. još u junu. i nije koristilo. a, sve mislim, nešto bih spoznala, barem te dane u nedelji, ako bih opet otišla. tamo gde sam bila nije bilo lungomara. neke uvale, zalivi, krivudavo, enigmatično… i kako onda da doživim mir zalaska sunca? kako da ga ispratim i pozdravim moj japan? danas sam se rasplakala kada sam shvatila da je lako moguće da ne odem još jednom. a onda ciao leto i dobar dan kiše, sneg, sivi dani i nisko nebo. znam da je budalasto, nezrelo, nezahvalno… toliko je bolesnih ljudi koji ne smeju ni da pomisle na letovanje. koliko siromašnih…

pa, hajde onda da radim ono u čemu sam najbolja. da sanjam!

već godinama u svojoj kancelariji držim uramljeni poster sa početka 20. veka. na njemu crtež  broda „italija“ i početna tačka: đenova.

i gledam svaki dan taj poster. i ništa mi ne pada na pamet. čak ni ne sanjarim. ni o brodu, ni o đenovi. kao da su sa neke druge, veoma daleke planete.

a čitam ovih dana jelenu j. dimitrijević. njene putopise. (preporučujem ih. oh, kako ih preporučujem! ta žena je bila čudo!) na put oko  dobrog dela sveta otisnula se iz đenove baš. a brod? pa, zvao se italija!:-) sad sa zavereničkim osmehom gledam taj poster. i nekako mi je miliji odlazak na posao. i ja ću jednom da se otisnem morem kao jelena j. dimitrijević. i po cenu morske bolesti. sedeću na palubi i namigivaću ka nebu. ona će to videti kako god zna i ume. a ta ume. i zna! pročitala sam prvo njen američki putopis „novi svet“ i volela bih da moja prijateljica nataša m. koja je sad u tom novom svetu može da pročita tu knjigu i da ide na mesta u njujorku na koja je i jelena išla kada se okončao prvi svetski rat. a po bostonu njenim tragovima da ide zadužila bih snežanu j, prijateljicu koja živi tamo. čujete vas dve?

a trenutno čitam „sedam mora i tri okeana„, njena putešestvija po istoku. između američkog i bliskoistočnog putopisa ganula me je njena poema „priviđenje“ koju je posvetila senima svoje prijateljice iz indije, persijskog porekla, lady dorabji tata koja je bila sledbenica zaratustre i koja je mlada preminula. kao i jelena dimitrijević imala je znanja iz mnogih oblasti , putovala je svetom i bila posvećena poboljšanju položaja žena. još jedna slobodna žena. i sa sopstvenom sobom, kako bi virginia woolf rekla… („–žena mora imati novca i svoju sopstvenu sobu ako misli da piše prozu…“.  i ako misli da diše, dodala bih ja.)

u poemi „priviđenje“ koju je jelena j. dimitrijević napisala na francuskom, oplakuje preranu smrt svoje prijateljice i priziva njenu dušu ne bi li joj objasnila da li joj se to ona lično pojavila u snu praćena nebeskom svetlošću, a duša pokojnice joj odgovara:

„to ne beša ona mrtva, već njen duh živi

što oblik smrtni poprimi

da te na vaše veličine zemaljske podseti,

da te pita

zašto je oplakuješ,

ona je umrla juče, ti ćeš sutra umreti,

ona je bila gozba pticama, ti ćeš crvima biti…

memento homo, quia pulvis es, 

et in pulverem reverteris.“

 

laibach su 14. jula, za izdavačku kuću mute objavili album „“also sprach zarathustra“… 

 

coppola family je objavila letnji broj magazina „zoetrope: all story“, gost dizajner (i pisac)  je jeff bridges. pogledaj kako on (i) to radi:

row, row, row your boat . . . (you know how it goes) . . . life is but a dream
gently, man, gently
—jeff bridges

Фотографија корисника Zoetrope: All-Story

Фотографија корисника Zoetrope: All-Story

umro je sam shepard.

sam shepard by victoria will for esquire, 2014

i jeanne moreau

laku noć…

 

o, ciao leto

temperatura oko 40 i preko 40 stepeni ne verujem da je bilo čija šolja čaja. pogotovu ne u gradu i ne ako radiš. ali, ako si zdrav i imaš obezbeđenu koliko-toliko pristojnu egzistenciju veći deo priče zavisi od tebe. od tvoje doze kreativnosti i sposobnosti menadžerisanja sopstvenim životom. ok, i od one neophodne doze sreće…

bila sam na odmoru i vratila se. sve što je lepo traje kratko. ili je to tek mantra/obrazac kojim se samohipnotizujemo…

elem, htedoh reći, u snovima, možeš biti gde god ti duša zaželi. možeš biti every day na prelepim lokacijama i u predobrim okolnostima. čak i da letiš! a kad imaš snove šanse su da imaćeš i akciju. bez snova… tek zatečena realnost.

evo sanjam revoluciju. jer  r e v o l u c i j a nam je neophodna. od revolucije u našim mislima, do revolucije naših postupaka. pretvorili smo se u konzumente koji zagađuju sve što stignu, od prostora do odnosa. i ponavljaju se kao papagaji. spas su kreativnost i energija. nedavno završeni samit onih koji vedre i oblače  ovom planetom, u hamburgu, obeležili su posebni, kreativni, preduzimljivi i hrabri ljudi iz pokreta „1000 gestalten„. u odelima umočenim u glinu, ali i oni sami od glave do pete provučeni kroz blato koje se osušilo i okorelo na njihovoj koži,  kao zombiji, tri nedelje, pred početak samita g20, vukli su se, tumarali ulicama hamburga. baš kao stvarna masu koja ne sme ili nema šta da kaže, ne protivi se ničemu i otupelo ćuti. a onda je 5. jula prvo jedan od njih 1000 skinuo odelo i glinu sa sebe i ponovo postao individua, koja ima svoj glas. individua koja se ne predaje očaju i svojoj sebičnosti, pa se ne bori tek za  ličnu korist, već diže glas za dobrobit svih.

https://1000gestalten.de/

da li ti je jasno: pojedinac može da promeni sve! i ti si pojedinac. individua sa potencijalom da leti, sanja, diše…

nekada i besciljno šetanje po tv kanalima može da te odvede do nečeg zanimljivog i inspirativnog. pre neki dan ukačila sam na hrt-u emisiju o koreancu koji se slučajno zadesio u zagrebu i rešio da ostane  neko vreme. da nešto tu nauči. o sebi. o svetu. iz berlina je vozom krenuo za veneciju, a probudio se u zagrebu. kako je individualista sve u vezi njega na brdovitom balkanu izgleda… drugačije. zove se young sun. vozi rolere, ne oblači se kao svi oko njega, živeo je na raznim mestima, na raznim kontinetima i namerava dalje da se kreće. na pitanje kako mu je u hrvatskoj nahvalio je hrvatsku geografiju i lepotu stanovnika, ali je rekao i nešto što slobodno može da se odnosi i na sve nas ostale sa ovih prostora:

‘mislim da srednji sloj ovdje treba izaći iz kolektivne inercije i obožavanja svega što je normalno i konformistički i što zapravo nameću jedni drugima. kodovi ponašanja i stila su jednobojni, priličan broj njih govori, misli i pije na isti način, imaju ista pitanja, iste odgovore, iste probleme… ovdje kao da hrđam, oštećujem se duhovno. kao da sam u kulturalnoj pustinji, na neki način. i nemam kuda otići, nego plesati sam ispred hnk svakog dana i u sebi se fokusirati na globalnije ciljeve koje imam. to je jedini način da ostanem zdrav u glavi.’

(preuzeto sa tportal.hr)

 

Comes des garçons means "like boys" in French

kao što rekoh gore – u snovima mogu da budem gde god zaželim. ja sada idem tamo. daleko. na daleki istok. tamo kuda me moj omiljeni youTube kanal yitiao  vodi svaki dan. na pritajena, dobro skrivena mesta. večeras evo ovde:

 

laku noć.

 

la grande bellezza

odmor je stigao. more, ja ti stižem!!! i toliko puta postavljeno pitanje zašto dopuštam da mi se život pretvori u čekanje vikenda, čekanje godišnjeg odmora, čekanje putovanja… mislim, zar ne bi ceo život mogao da bude vikend, praznik (pokretni praznik, kako bi hemingway rekao), godišnji odmor od 365 dana? well… intimno znam da je to moguće. i da zavisi što od moje odluke, što od sreće kao neophodnog začina, kao soli npr.

zašto ne donesem tu odluku – i to znam. jer, odgovor je jasan kao sunčan prolećni dan. (da, strah! ja sam od onih plašljivih sa uvek gladnim očima.) a sreća? da li ona sama dolazi, prati nas mimo svega što bismo mogli razumom da objasnimo ili je prizivamo celokupnim svojim stavom? to ne znam…

spremajući se za put značajnu pažnju sam posvetila odabiru literature jer sam od onih koji odmor bez dobre knjige ne mogu ni da zamisle. na listi knjiga koje nosim našla se i „gošća“ koju je napisao japanski književnik takashi hiraide. prevashodno  je pesnik i to se vidi. jutros sam krenula do mog omiljenog parka i ponela tu knjigu da je samo prelistam. elem, pročitala sam je. celu!

mislim da bih mogla život da provedem u japanskom vrtu… neću da prepričavam roman, samo ću reći da je moja šolja čaja. spori ritam, pogled naklonosti za obično nevidljive stvari, melanholični/ljubavni pogled na život. na život koji prolazi. na životinje, biljke i ljude. koji su tu i koji odlaze. kao i kuće. i vrtovi.

na 21. str. srpskog prevoda (hvala izdavaču booka za sve dobre knjige) stoji:

nikolo makijaveli koji se bavio pitanjem sudbine, smatrao je da većom polovinom čovekovog života upravlja sudbina (fortuna), dok njoj suprotstavljena vrlina (virtu) vlada preostalom, manjom polovinom. on je sudbinu izgleda zamišljao kao hirovitu i lakoumnu boginju, kao reku koja bi bilo kad mogla da se izlije. (…) kad je makijaveli sudbinu poredio s rekom, kažu da je pod time podrazumevao reku arno, koja je firenci često nanosila poplave.“

a nakon godina i godina pauze slušamo novi album gorillaz. 20. juna ne propusti njihov live stream koncert  u 360 stepeni, meeting points:  fb i youtube. ceo album „humanz“ ćemo čuti. album dar, album opomena čovečanstvu, nama glupim zemljanima. ti znaš, ono što i damon albarn zna: ne živimo u najboljem od svih svetova… sebe smo razOčarali. a toliko puta smo umetnošću bar,  te iste  sebe očarali. znači, možemo, samo ako hoćemo… i uz malo sreće, one o kojoj je govorio niccolo machiavelli

Gorillaz - Humanz

pre neki dan sam na vice sportu gledala dokumentarac o košarkašu new york knicksa. carmelo anthony je njegovo ime. čuveni melo! sportista sa društvenim angažmanom! milioner koji nije slep za one koji nemaju. kada sam posle otišla na njegov site ostala sam bez reči. da su nam na mestima na kojima se upravlja kulturom ovakvi ljudi gde bi nam bio kraj? muzeji i galerije zasigurno bi radili punom parom. njegovo zanimanje za umetnost i kulturu nije samo na nivou interesovanja,  već i dobrog poznavanja aktuelne art scene, podrške mladim umetnicima, u ovom dokumentarcu na jednom mestu kaže da je ranije kupovao skupa platna koja je naslikao npr. basquiat, ali da je odlučio da od sada svoju kolekciju puni radovima dobrih, mladih i još neafirmisanih umetnika.  on sam se bavi fotografijom, slikanjem, dizajnira… uostalom pogledaj taj site:

http://www.thisismelo.com/

melo

a ovo je taj dokumentarac koji pominjem:

a znaš već da pratim modnu scenu. volim pametnu modu, modu za kreativne i pametne ljude. uvek se obradujem kada vidim rad nekoga sa tog polja ko ostavlja utisak kao kompletna ličnost. jedan od njih je 27-godišnji francuz simon porte jacquemus. on je neko ko uživa u jednostavnim, životnim stvarima. i ima osmeh koji mu ozari lice, pa zrači. mediteranac, samouki dizajner. sin uzgajivača povrća (i unuk!)  i uvek pominje svoje poreklo. i ponosan je na njega. neko koga je majka uvela u magični svet igle i konca, a onda poginula kada je imao samo 18 godina. neko ko sam postavlja sadržaje na društvenim mrežama, a ne nekakav tim ljudi, neko ko će vam se zahvaliti na komentaru ispod postova koje svakodnevno objavljuje, a ti postovi prepuni su ljubavi prema životu, prema porodici, nećaku, prijateljima, prema rodnom mestu koje se zove mallemort, dedinim povrtnjacima, prema zdravom načinu života, mediteranu, provansi … uostalom, nije on tek tako štićenik jedne rei kawakubo!

o svom brandu „jacquemus“ rekao je dazed digital prošle godine:

„jacquemus is not about nightlife and clubbing and things like that, it’s more about fruit and vegetables and rolling in the grass, it was such a trend to be underground, but i am the opposite, i like to wake up early, i love to exercise, i love chips – i love all these simple things.“

simon porte jacquemus photo by marion amadeo

ovo je nedavno prikazao u  marseille-u, revija koja se i zove marseille je t’aime na kojoj je predstavio svoju kolekciju ss2017 les santons de provence. to je ovako izgledalo:

a ovo je njegov site:

http://jacquemus.com

eto, htedoh da ti skrenem pažnju na neke lepe pojave i na neke divne ljude, tu u svetu oko mene, oko nas. ako si zdrav/a, ako imaš svoj kutak koji zoveš dom, ako imaš od čega da živitiš ti i oni koje voliš, ne zaboravi da si srećni dobitnik/ca. ja znam, a znaš i ti, one koji nisu srećni dobitnici, koji vode bitku za sopstveni život, koji se bore za golu egzistenciju… pomozi im. ili im drži palčeve da uspeju. ili im barem ne otežavaj.

budi zahvalan/a na onome što imaš. prvo to, posle sanjaj… ili sanjaj i budi zahvalan/a istovremeno…

 

the sun always shines on tv

pišem kada sam inspirisana. a nekada sam toliko inspirisana da sam gora od buridanovog magarca. ne da se dvoumim između dva plasta sena, nego je to more plastova, svuda oko mene. i dobro što je tako. to znači da za ovaj svet ima nade. u mnoštvu gluposti i beščašća i dalje ima lepote i pameti… a ne mislim da su mi kriterijumi niski i da me je baš lako oduševiti…

morten traavik & laibach, photo: daniel miller

o ovom čoveku koji je drugi morten na celom svetu za koga znam (prvi je morten harket)  već duže vreme nameravam da pišem, ali stalno imam osećaj da ću nešto važno da izostavim.

kako je dobro što ljudi kao što je on postoje. neukalupljeni, van krda, lučonoše slobode i smelosti, autentični.

morten traavik (1971.) je reditelj i konceptualni umetnik iz norveške. kao i laibach istražuje totalitarnu estetiku i simbole. i nalazi ih na raznim mestima. od severne koreje do svoje zemlje, rock koncerata, fudbalskih stadiona…

prvi put sam čula za njega kada je režirao spot za the whistleblowers“ grupe laibach. on je čovek koji je laibach odveo u severnu koreju i o toj poseti snimio film liberation day (koautor je ugis olte iz latvije).

slavoj žižek je ovom filmu je rekao:

„laibach u severnoj koreji je, rekao bih, najfascinantniji kulturni, ideološki i politički događaj 21. stoleća.“

laibach je svakako jedna od najzanimljivijih i najintrigantnijih pojava u savremenom svetu, pa je logično da me je zainteresovao i traavikov rad. što sam starija interesuju me intriginatne stvari koje izazivaju tektonske poremećaje ili čisti zen. za ostalo nemam ni volje, ni snage. nemam više vremena, što bi rekla desanka. 🙂  i nije to loše. lišavaš sebe bespotrebnosti.

„jednog dana analiziraću ovo, jednog dana bolje ću ispitati, osmotriti elemente sopstvene prirode, jer moja znatiželja u vezi sa svim stvarima, povezana s mojom znatiželjom u vezi sa mnom i sopstvenom prirodom, dovešće do pokušaja da razumem svoju ličnost – na osnovu ovih osobina uspeo sam da, opisujući sebe. u „zimskom danu“ pišem o nekom poput rusoa… mizantropskom zaljubljeniku u ljudski rod…“ (pessoa, heteronimi)

njegov umetnički rad i aktivizam je i glavna (možda i jedina) spona između zapadnog sveta i severne koreje danas. a njegovo viđenje nije sterilno, predvidivo, crno-belo. sam kaže da prikazuje severnu koreju nijansiranije nego zapadni mediji. o ljudima u ovoj zemlji piše da su otvoreni, topli, nalik drugim ljudima na ovom svetu više nego što smo skloni da pomislimo,  a da svoju zemlju poznaju jednako malo koliko i ostatak sveta. ima već nekoliko zanimljivih projekata iz te zemlje. nekada mu ide lakše, nekada teže.  u severnu koreju je prvi put otišao sa disco kuglom, a evo sada ima i taj film „liberation day“ koji je počeo da živi svoj život po festivalima. jedan od projekata je i onaj u kojem mladi muzičari iz severne koreje sviraju na harmonikama stvari mortenovih zemljaka, grupe onog prvog mortena,  iz „a-ha“.

pozorišnu režiju je studirao u rusiji i švedskoj. već godinama organizuje takmičenja u izboru miss mina, lepotica amputiranih udova, nastradalih od nagaznih mina u angoli i kambodži. takmičenje koje je, predvidivo, naišlo na nerazumevanje. između ostalog, zameraju mu seksizam, ismevanje žrtava… tako to uglavnom vide. nažalost, broj nastradalih na ovaj način u ove dve zemlje isuviše je velik i različiti načini (a morten ne odlazi tamo kao bezosećajni, superiorni čovek iz privilegovane zemlje sa severa evrope ) skretanja pažnje na ovaj problem i prikupljanja pomoći za žrtve (novčane ili u vidu pomagala, a ovi izbori podrazumevaju nabavku pomagala i 1000 američkih dolara) su dobrodošli. a što se tiče seksizma, kritičari neka obrate pažnju na one mainstream izbore lepote…

(ovo je adresa njegovog sajta za one koji žele još više da saznaju o traaviku:

http://www.traavik.info/ )

kada je ugovarao prvu posetu nekog rock banda u severnu koreju pitali su ga zašto baš laibach, evo šta im je rekao (mada, zaista, ko drugi bi bio bolji izbor?) :

„oni su vrlo sumnjičavi i vrlo dobro im je poznata kontroverzna pozadina laibacha. kada su mi izneli svoje opaske na činjenicu da laibach nastupa u uniformama i da ih se optužuje da veličaju fašizam, ja sam im rekao: „da, to je istina. no i vas na zapadu upoređuju s fašizmom i u tome su u krivu, zar ne? (…) „sjeverna koreja je tako strano i čudno mjesto ali istovremeno i vrlo spektakularno mjesto kuda netko sa zapada može otići. zato su i zbog samog avanturističkog momenta laibach bili vrlo sretni kad su čuli za nastup u pjongjangu. naravno je tu i ta etička dilema oko toga treba li uopće ići u jednu takvu zemlju kao što je sjeverna koreja. ali to svatko mora odlučiti sam za sebe. laibach je zapravo jedna umjetnička forma koja sadrži mnoge poruke istodobno. stoga mislim da je i ova, na prvi pogled kontradiktorna i apsurdna ideja s laibachom u sjevernoj koreji, zapravo dobrim dijelom upravo ono što laibach zapravo i jest. i upravo je stoga sam odlazak u sjevernu koreju vrlo „laibachovska“ stvar.“

na pitanje deutsche welle koliko su severna koreja i norveška slične kaže:

„i mi norvežani smo pomalo kao sjevernokorejci. mala smo zemlja. izolirani smo, ne želimo biti dio nekih zajednica poput eu. naravno da je naše društvo otvorenije, ali postoje sličnosti. i da se razumijemo: ja ne vjerujem u norvešku.“

 

///

a počelo je proleće. i raste želja za drumovima. i oblacima. jače se sanja. (samo jako!) patti smith je kupila kuću svog omiljenog pesnika – remboa. ne bih imala ništa protiv da kupim (i brinem o njemu najbolje što mogu) dom nekog od svojih omiljenih pesnika. pessoe ili majakovskog, na primer. mislim, ako je o kupovini reč. i tu postoji bezbroj razlog za i protiv…

„oh arthur arthur. we are in abyssinia aden. making love smoking cigarettes. we kiss. but it’s much more. azure. blue pool. oil slick lake. sensations telescope, animate. crystalline gulf. balls of colored glass exploding. seam of berber tent splitting. openings, open as a cave, open wider, total surrender.“

patti smith, from „dream of rimbaud“

patti_smith_6042-tt-width-604-height-405-attachment_id-6620

a kuda bih da putujem?

rekoh već: ili zen ili tektonski poremećaji.

dakle, ovde:

ili ovde: