razmišljanje posle

sada kada je (skoro) završeno čini mi se da je to bila preko potrebno pauza – za prirodu, za ljude, za izbacivanje iz sebe nagomilanih stresova sakupljenih u danu mrmota, na poslu, u saobraćaju, međuljudskim odnosima… nešto kao pročišćenje. prvih mesec dana izolacije bila sam mali buda, smirena i opuštena, laka kao oblak majakovskog. slušala sam muziku, čitala knjige, gledala filmove, dve dobre serije („novog papu“ i „darelove“), kuvala, zdravo se hranila, sunčala na terasi, sadila cveće, vežbala (o svemu tome sam govorila u intervjuu za plezir magazin), a onda kao da se veliki talas sa slika katsushika hokusaia sručio na moju glavu, preplavili su me strah, panika, neizvesnost, neka neobjašnjiva unutrašnja tuga… i naravno da je rezultiralo reakcijama organizma. sada se bavim saniranjem posledica i nežnošću prema sebi. i ne znam kako ću se privići na tzv. normalni život (koji da je bio normalan svet ne bi ličio na ovo na šta liči)…

#samonežnopremasebi, mua

a sada, kada nema više ograničenja kretanja, nedostaje mi tišina na ulicama i cvrkut ptica. (govorim o „nekom poput rusoa/ mizantropskom zaljubljeniku u ljudski rod…“ kao što reče divni portugalac fernando pessoa. bez ikakve namere da se poredim sa rusoom.)

a volela bih da putujem. jako bih volela da putujem po svetu kao nekad. i da se ovog leta baškarim po plažama alghera, na sardiniji, ali po svemu sudeći, biće to neka planina u srbiji… avioni i brodovi čekajte me, molim vas. želim da vidim njujork, kjoto, pariz u novogodišnjoj noći. sirmione, palermo, kapri, napulj, lisabon i maderu još barem jednom. i buenos aires. i sevilju, i šangaj! i još svašta. putovanja su najlepša stvar. uz prirodu. i dobre knjige, filmove i muziku. i ljudsku dobrotu.

Under the wave off Kanagawa (The Great Wave) from Thirty-six views of Mt Fuji. Colour woodblock, 1831. Acquisition supported by the Art Fund.

(hokusai, under the wave off kanagawa)

onda sam jednog dana saznala za mladu kineskinju li ziqi i počela kao hipnotisana da pratim njen you tube kanal. ona je život u velikom gradu svesno zamenila za život u dubokoj provinciji kako bi bila sa svojom teško obolelom bakom koja ju je othranila kada je ostala bez roditelja. njeni kratki filmovi za mene su meditacija. li ne govori gotovo ništa u njima, ona samo radi i raduje se postojanju. i brine se sa dirljivom nežnošću o svojoj baki. tamo, u tom kineskom zelenom, zelenom selu gde kuva, pravi nameštaj od bambusa, obrađuje vrt, sakuplja bilje, pečurke, kolje patke i svinje i dimi meso na granama čempresa, korama narandže i još nečeg aromatičnog što sam zaboravila kako se zove, slika, šije i peva… i sve vreme na uzbudljivo lep i smirujući način snima svoj život i tako je postala ubedljivo najuticajniji kineski bloger. kaže da je u gradu preživljavala u borbi za egzistenciju, a da u tom lepom selu istinski živi. sve više sam mišljenja da je to pravi način bitisanja, taj prisni kontakt sa prirodom i jednostavnim stvarima, daleko od buke, politike, globalizacije, surovog kapitalizma, nepotizma, egoizma, agresije, primitivizma, korupcije, života bez  neophodne doze radosti, uništavanja prirode, drugih i sebe… iako od stvari koje ona radi ja iskreno gotovo ništa ne znam. znam samo da filozofiram, maštarim, hedonišem, čitam i kako-tako piskaram. i da – ekspert sam u upražnjavanju unutrašnje emigracije (ubeđeni unutrašnji utopista). ali, mogla bih da pokušam i  da učim to što je li ziqi već naučila.

Сродна слика

a kako ste vi doživeli/preživeli  pandemiju i vanredno stanje? za prirodu znam – ona je od nas predahnula.

2020, minusi i plusevi…

2020. je tek kročila u naše zemaljske živote, a nastupila je agresivno i arogantno. i pored svih izrečenih dobrih želja u našim novogodišnjim čestitkama ona je tek onakva kakvi smo mi… požari u australiji, proleće na severu evrope, trampov vandaloegzibicionizam na bliskom istoku i mnogobrojna ostala ludila. i ja sam sve starija, a imam mnoge neostvarene snove, još uvek čekam čuda, iako dobro znam da godine nisu samo brojke, kao što tvrdi ona izlizana fraza. na današnji dan 1908. u parizu je rođena simone de beauvoir. u intervjuu za the paris review 1965. ova izuzetna žena rekla je na tu temu:

mnogim ljudima se ne dopada ono što govorim o starijem dobu zato što žele da veruju da su sva životna doba divna, da su deca nevina, da su svi mladenci srećni, da su svi stari ljudi spokojni. borila sam se protiv takvih predstava o životu celog svoj života, i nema sumnje da za mene trenutak, ne starosti, već početka starenja, čak i kada neko ima sve izvore koje želi, pažnju, posao koji treba završiti, predstavlja promenu u nečijem postojanju, promenu koja se manifestuje gubitkom velikog broja stvari. ako nekome nije žao što ih je izgubio, samo znači da ih nije voleo. mislim da ljudi koji glorifikuju starost ili smrt jesu ljudi koji ne vole život. naravno, u sadašnjoj francuskoj moraš reći da je sve u redu, da je sve divno, uključujući i smrt.

Резултат слика за simone de beauvoirsimone de beauvoirm 1952, paris, photo by gisele freund

draga simone, i i sadašnjem svetu, baš kao i u tvojoj tadašnjoj francuskoj, moraš reći da je sve u redu, da je sve divno… svet je sve površnije i besmislenije mesto, iako oduvek ima potencijal za nešto mnogo bolje…

srećom i u ovim vremenima postoje ljudi koji osvetljavaju staze i bogaze po kojima idemo. među njima su, što se mene tiče, u samom vrhu na moj top listi – massimo bottura, vlasnik tri mišelinove zvezde, i zvanično najbolji kuvar na svetu i humanista i njegov prijatelj i saradnik street artista i filmski radnik velikog srca koji se krije iza tamnih naočara i inicijala „jr„, otvorili su nakon milana, ria i londona i u parizu refettorio,  restoran sa dušom za one siromašne, bez prihoda, doma – prezrene na svetu. da se prehrane dostojanstveno. to su restorani u kojima volonteriju kao kuvari i konobari ljudi različitih profesija, od studenata do umetnika. pripremaju sasvim besplatno ukusne, tople obroke od namirnica koje su na kraju dana preostale u finim restoranima. prostori u kojima su smestili ove kuhinje/restorane su estetizovani, a umetnici, prijatelji ove dvojice izuzetnih ljudi se brinu za to. od escajga, tanjira, čaša, hrane, muzike, atmosfere… sve je u službi povratka dostojanstva i osećaja ljudske topline za one (beskućnike, migrante…) koji nisu u stanju sebi da obezbede obroke. neretko i poznati vrhunski svetski kuvari, muzičari, glumci, reditelji, likovni umetnici…se pojave i obraduju ljude koji se prehranjuju u ovim restoranima. tako su u parizu jednom prilikom tokom večere svirali članovi grupe „u2“. bio je i robert de niro više puta u ovim restoranima…

ja vas molim da pogledate ove video zapise i date šansu sebi da se nadahnete ljubavlju i saosećanjem. i inspirišete, of course. skrouz.

tanjir koji je za pariski refettorio dizajnirao jr

JR and Massimo at the entrance to the new Refettorio Paris. Image courtesy of Massimo's Instagram

jr i massimo bottura u parizu, smeštenom u jednoj crkvi

Резултат слика за massimo bottura jr refettorio paris u2

refettorio, paris

izgleda da nade, ipak, ima…

btw, ovih dana čitaću knjigu yanisa varoufakisa „a slabi trpe ono što moraju“ i u susret dodeli nagrada američke filmske akademije pogledaću korejski film „parazit„, na neviđeno ubeđena da će me oduševiti i da će dobiti oskara, kao što sam prošle godine navijala za meksički film „roma„.

ono što ne pojedete, garderoba koju više ne nosite, nekome su, sigurno, potrebni… pogotovu u ovim hladnim danima.

decembar 2019.

ne znam kako vi, ali ja u ovo doba godine imam redovnu i punu pretplatu na haos i koristim je maksimalno, za sve pare (tj. ona mene), a kada se obrnem oko svoje ose vidim, osećam, kako su ljudi nervozni, jako nervozni. možda jer više gledaju u retrovizor nego u šoferšajbnu… što je i razumljivo. preispitujemo se. voleli bismo da možemo da potapšemo sebe po ramenu, da smo stariji-pametniji, a ne samo stariji… nesvesni da već činjenica da smo sve pregurali, preživeli i ovih 360 i kusur dana trke je dovoljna da sebe pohvalimo. od drugih je to ionako previše očekivati. drugi jure kao i mi, i baš kao i mi, nisu sigurni da znaju pravac kretanja. „gps signal je izgubljen…“ sve se da ispraviti, nadoknaditi, poboljšati, ako nesreća ćuti. (ovo sam negde pročitala. tamo, u „negde“ pisalo je ovako: „sreća je kad nesreća ćuti.“)

Резултат слика за anna karina pierre

na dan kada je jane birkin napunila 73 godine 14. decembra, pre neki dan, umrla je anna karina. obe su snažno i zauvek obeležile francuski nouvelle vague, obe nisu rođene u francuskoj (jane u engleskoj, a anna u danskoj), a svoje karijere gradile su u parizu, obe multitalentovane, obe nepravedno zapamćene, pre svega, kao muze slavnih muškaraca, koji su obojica francuzi i obojica sa prezimenima koja počinju na „g“ i obojica velikog ega, obe su igrale u filmovima agnes varde (koja nas je napustila u martu ove godine i takođe nije rođena u francuskoj, a stvarala je tamo), obe su radile sa ginsbergom, obe su radile sa godardom… obe pamtimo po neodoljivim šiškama, lepim, toplim očima i izgledu žene-devojčice…

ako niste gledali dokumentarni film „faces, places“ koju su zajednički snimili agnes varda i street umetnik jr učinite to sebi obavezno. ima u njemu jedna veoma melanholična scena pred kraj… agnes i jr su se odvezli do švajcarskog gradića u kome sada jean-luc godard živi. želela je da ga vidi (poslednji put, kako se  pokazalo), došli su do njegovih vrata, uzalad je dozivala njegovo ime, ali stari prijatelj se nije odazivao, iako su se čuli njegovi koraci… a sarađivali su od samih početaka svojih karijara. i bili bliski prijatelji. u „faces, places“ odala mu je počast na više načina: kroz hommage legendarnoj sceni u luvru iz njegovog filma  iz 1964. „bande à part“ (u kome, naravno, glumi anna karina), kao i kroz scenu u kojoj je zamolila mladog umetnika jr-a da njoj za ljubav skine na tren bar tamne naočari (a on se nikada u javnosti ne pojavljuje bez njih, kao što se u mladosti ni godard nije pojavljivao, a takođe je jednom, da joj udovolji, to učinio 1961. u njenom kratkom filmu „les fiancés du pont macdonald“)… rastužilo ju je njegovo odbijanje da se vidi sa njom. samo zbog toga je sa gorčinom nakon toga pomenula da se nije ljutila na njega nikada, ni kada je za potrebe svog filma „socijalizam“ iz 2010. uzeo njene scene, bez da je tražio dopuštenje, samo ju je kasnije, kada je film već bio gotov, obavestio da je to učinio.

jean-luc godard smrt svoje muze, junakinje više svojih filmova, svoje nekadašnje ljubavi i supruge, nije ni jednom rečju prokomentarisao…

happy birthday to you georgia!

georgia totto o’keeffe, danas bi napunila 132 godine. volela bih da vreme nije prepreka kakva ljudskom stvoru u njegovom neznanju jeste i da iz ove tačke u vremenu ušetam u 1929, onda kada si stigla u santa fe i kažem ti da će sve biti dobro, da će duša prestati da te boli, da ćeš u new mexicu pronaći svoj dom i svoj mir, da ćeš naučiti da voziš automobil čak! da ćeš za mnoge od nas biti ne najznačajnija američka slikarka modernizma, nego jedan od najznačajnijih slikara. tako si i želela da te pamtimo, ne kao ženu-slikarku, nego kao slikara. znaš, moje najomiljenije umetnice su žene koje su poput tebe svoje godine nosile sa ponosom i mudrošću, bez budalaština kojima su žene često sklone. pina bausch, agnes varda i margaret atwood. (naravno i ti!) samo je još margaret ovde, za dva dana biće i njen rođendan… večeras čitam njen roman „mačje oko“. stephen hawking joj je rekao da „vreme nije linija već dimenzija, poput dimenzija prostora. ako možemo da savladamo prostor, možemo savladati i vreme. a kada bismo znali dovoljno i bili u stanju da se krećemo brže od svetlosti, mogli bismo da putujemo kroz vreme unazad i da postojimo na dva mesta odjednom. (…) ne gledamo unazad, duž vremena, već dole, kroz njega, kao kroz vodu. ponekad na površinu ispliva ovo, ponekad ono, ponekad ništa. ništa ne nestaje.“ da imam moći koje nemam danas bih ti organizovala u tvom letnjem domu, ghost ranchu u abiquiu, proslavu za bogove. massimo bottura bi kuvao, yohji yamamoto bi ti doneo haljinu koja bi te oduševila! jr bi nas sve fotografisao i onda u tvom muzeju postavio video mural sa tvog rođendana… došli bi svi tvoji prijatelji: andy warhol, alexander calder, ansel adams, rebecca strand, mabel dodge luhan, tvoj juan hamilton, sve komšije indijanci i meksikanci… i agnes varda, i pina bausch i margaret atwood! stieglitza ne bih pozvala! ne bih mu dozvolila da te još jednom povredi… pozvala bih i tvog suseda, d.h. lawrenca. (blizu je njegov ranč. voleo je novi meksiko kao ti, pa iako je umro u francuskoj njegov pepeo, kao i tvoj, rasut je baš tamo, u novom meksiku…)

a dok ne savladam vreme, nadam se da ću u ovom životu savladati barem prostor i posetiti tvoj veličanstven dom u novom meksiku. ti ćeš i tada biti tamo, to je sigurno. ništa ne nestaje!

srećan ti rođendan!

Сродна слика

georgia O’keeffe by laura gilpin, 1953

Резултат слика за georgia o'keeffe juan hamilton"

dan budnik, georgia at the ghost ranch with pots by juan hamilton, 1975

Резултат слика за georgia o'keeffe juan hamilton"

o’keeffe and hamilton, photographed by william clift, 1983.

Резултат слика за georgia o keeffe rebecca strand and mabel dodge"

alfred stieglitz: georgia o’keeffe and rebecca strand, 1922–1923

Ghost Ranch

„art is not what you see, but what you make others see.“ ~georgia o’keefe

Сродна слика

Georgia O'Keefe's Abiquiu home/domino Brittany Ambridge portefolio

something new, something old …

stvarno nisam dugo pisala. malo je opravdano, a malo i nije. uglavnom sam umorna. od ljudi sa manjkom lepog vaspitanja, empatije i stila, od dana mrmota, ove neuređene države… malo i od sebe. jer, kao što jednom već izokrenuh arsena: „ono sve što znam o sebi to je stvarno tako malo…“ tri meseca sam bila van stroja. ruka se umorila od jednih te istih pokreta. tako da mogu i na nju da se vadim što nisam štošta uradila. podsetih se i da telo (ne samo dušu) treba paziti, jer jedno bez drugog, barem na ovom svetu, ni ne može. u tom periodu kada je moja desna ruka otkazala poslušnost sam kupila one sjajne bedževe jane oršolić na kojima piše: „samo nežno premo sebi“. da me podsete. jer, drugi i nisu baš nešto nežni. ili ih jednostavno boli uvo da li si zdrav i prav ili nisi. te situacije i nisu tako loše, jer sagledaš u prirodno eksperimentalnim uslovima, a nadasve novčano besplatnim,  ko je kakav. onda uzmeš olovku i skratiš spisak. a posle se lakše diše… i sve postane čistije i jasnije. i lepše nekako.

gledala sam filmove, čitala, ujutro se šetala po „mom“ parku, išla na terapije, strepela, visila po redovima po medicinskim ustanovama, upoznala neke nove ljude, sa nekima se baš oduševila, tu i tamo patetisala, posebno veče kada sam išla po rezultate sa elektromagnetne rezonance, a onda sutra ujutro od sreće plakala kada me je doktor nazvao i u prvoj rečenici mi rekao: „super je, nije rak!“. malo sam za ta tri meseca u ponečem i ojačala…

situacija je sad takva da ne znam o čemu bih pre pisala…

vidiš naslov posta? nešto novo i nešto staro… zašto? jer

Сродна слика

ako imaš sreće da vidiš…

prvo ono novo: ona koja ne da dolazi, nego je nezadrživo već tu: devetogodišnja bubnjarka nandi bushell  iz ipswicha. od kako sam na instagramu otkrila njen profil svako jutro kada ostanem prvo pogledam šta je to dete novo postavilo. o njoj sam saznala kod lenny kravitza. zapazio ju je na instagramu i svoje oduševljenje preneo na svom profilu, a onda je u junu pozvao da na o2 areni u londonu bude njegov gost, da malo zajedno sviraju… nedavno je bila pozvana i na londonski blackheath festival gde joj je questlove iz ‘the roots’ poklonio palice (on je jedan velikodušan, dobar čovek i često joj šalje poklone), a među onim muzičarima koji je prate na instagramu i želeli su da je upoznaju bio je i  jamiroquai i njegov bubjar derrick mckenzie, erykah badu… bravo nandi! bravo vrli novi svete!

Фотографија корисника Nandi Bushellsa njenog fb profila

a šta staro kao pandan nandi bushell? ko drugi nego mick jagger i kotrljajuće kamenje?! u tim godinama, sa takvim pređenom kilometražom, takvim načinom života, nakon nedavne mickove operacije srca, a da pri tom na sceni zvuče ubedljivije i strastvenije nego mnogi ohoho mlađi od njih… ma, kapa dole!

a opet je tema naših dana julian assange i njegova borba. uhapšen kao pseto jer otkrivajući istinu i pozivajući na pravdu upire prstom u one koji lažu i čine zla. isus našeg doba. digitalni prometej koji je ukrao vatru onima koji vedre i oblače našim životima. nedavno je ona karikatura od američkog predsednika nagovestila da će ubuduće kod apliciranja i za migrantske i nemigrantske vize, za usa, biti potrebno da ostavite adrese svih svojih profila na društvenim mrežama, aktuelne i nove e-mail adrese… dragi donalde, to je čist fašizam i iako odavno sanjam da vidim new york, grand canyon, new mexico, rothko chapel u houstonu i još ponešto, pod takvim uslovima ne želim da vidim tvoju zemlju. dokle god si ti tamo gde si sada. doći ću kad pobedi veličanstveni bernie sanders. ili kad napuni 35 i kandiduje se alexandria ocasio-cortez.  do tada nadam se da se neće ubrzati proces koji oni koji su prigrabili moć snažno i neštedimice guraju, a koji je orwell ovako objasnio: „moć se sastoji u tome da se ljudski duh razbije na komade, a potom sastavi u željeni oblik.“ dok nas sasvim ne razbiju i ne sastave u njima željeni oblik hajde da pokušamo da sačuvamo dostojanstvo i ne predamo se bez borbe. avanti popolo!

plakat diem 25 za protest u berlinu 2. maja

moraću da napustim koncept posta jer sam se setila knjige koju sam nedavno čitala i koju ne mogu da ne pomenem – „voz m“ patti smith. kada sam počela da je čitam početkom jula napisala sam ovu objavu na instagramu: „volim da čitam više knjiga paralelno. knjige sličnog ritma. kao što u jednom danu volim da slušam muziku sličnog senzibiliteta. ne znam zašto, a mislim i da nije stvar u znati zašto, nego blagodeti da se prepustite osećaju… dakle, ovih dana čitam dve knjige u izdanju geopoetike: murakamijevu „pisac kao profesija“ i patti smith „voz m“. ritam je zaista sličan i obe klize po šinama melanholičnog hedonizma, ali gotovo suprotnog polazišta. murakami je kao oslobađajuće shvatio što kad sedne da piše nema unapred smišljeno šta će da piše, čak kaže da je to preokrenuo u svoje oružje. a patti smith na više mesta ponavlja:“nije baš lako pisati ni o čemu.“ jedan od mojih omiljenih reditelja/pisaca paolo sorrentino kaže: „svi su u pravu“… na str. 16 i 17 patti pominje jednu neverovatnu priču mohameda mrabeta „kafe na plaži“. mladi prodavac ribe, negde blizu tangera, sreće povučenog osobenjaka koji je „vlasnik takozvanog kafea sa samo jednim stolom i jednom stolicom na stenovitom komadiću obale… usporena atmosfera oko tog kafea toliko me je opčinila da nisam želela ništa osim da budem tu.“ i mene… tom usporenom atmosferom opčinjavaju i murakami i patti smith…“
a onda sam, sutradan,  na str. 91. otkrila da je murakami začarao i nju:“postoje dve vrste remek-dela. postoje klasična dela strašna i božanstvena poput mobi dika ili orkanskih visova… a zatim postoji tip knjiga u kojima pisac kao da uliva živu energiju u reči dok se čitalac vrti, centrifugira i biva obešen da se suši. knjige koje uništavaju. kao 2666 ili majstor i margarita. hronika ptice na navijanje murakamija je takva knjiga.“

zbog tog saznanja se osećam tako dobro i ponosno što sam, eto nesvesno, shvatila pobratimstvo ova dva lica u svemiru, kako bi tin ujević rekao. (ps, da, ja obožavam intertekstualnost…) onda čitam dalje knjigu i kao da sam našla najbolju prijateljicu. na jednom mestu otkrivam da je i ona fascinirana melanholijom. „lepom melanholijom“ kako bi rekao keanu reeves…

jednu reč u originalnom izdanju ove knjige patti je napisala na srpskom. reč je ona koju mi baš i ne koristimo onoliko često koliko bi trebalo, reč „hvala“… jednom je u new yorku zastala ispred biste nikole tesle, da mu oda priznanje, a onda se odjednom ispred nje zaustavio kamion i zaklonio joj vidik. u kamionu je bio neki naš čovek. stupili su u konverzaciju. čak mu se i požalila da ne može da piše, da se pogubila. a on, savetodavac, kakvi mi već genetski jesmo, kaže joj da je to zbog toga što je negde izgubila radost i savetuje kako da je povrati: „nađite one koji je imaju i kupajte se u njihovom savršenstvu.“

Patti_Smith-2015-M_Train_book_cover-715x1024

make your mistakes, next year and forever

Резултат слика за banksy port talbotkrajem decembra, sada već prošle, 2018. godine, banksy je poslao novu vizuelnu opomenu „season’s greetings„. ovog puta u port talbotu u južnom velsu. na muralu je naslikan dečak koji se igra i pokušava jezikom da okusi sneg. ali, to nije sneg, nego pepeo, čađ, od kontejnera u plamenu. banksy ništa ne radi tek tako, pa tako nije slučajno izabrao ni port talbot – svetska zdravstvena organizacija je ovaj grad proglasila najzagađenijim u velikoj britaniji. nedavno smo saznali da je vazduh u beogradu zagađeniji nego u pekingu, pa banksy, ko god on bio, mogao je da dođe i do nas. i da ne pogreši.

ovo je moj prvi ovogodišnji post, pa bih se osvrnula na stvari koje… koje mi daju nadu. evo, npr. pobuna žutih prsluka u francuskoj. posebno je mudar najnoviji zahtev upućen građanima francuske da iz banaka povuku sav svoj novac. finansijske krugove moći koji kontrolišu (vedre i oblače iz udobne pozadine) oficijelnu vlast samo će to moći da uzdrma. eto, nema samo sličnosti između južnog velsa i srbije…

ap photo by michel euler

sledeća stvar koja me je ohrabrila je ulazak nezanemarljivog broja žena u američki kongres i to ne bilo kakvih žena, nego socijalno svesnih (i samosvesnih) progresivnih, empatičnih, borbenih, neustrašivih, obrazovanih, rešenih da menjaju stvari na bolje, mnogo bolje… moj favorit je najmlađa kongresmenka ever, alexandria ocasio-cortez (rođena 1989. godine. u bronxu!) pokazala je da i bez velikih donacija može da se uđe u kongres. i da u politici mora da ima mesta za ljude i od reči i od dela, od krvi i mesa, za jedne od nas koji će raditi za nas kao za sebe same, za ljude koji znaju da se osmehuju toplo i neizveštačeno. i da zaigraju kada su srećni. pogledajte je!

a kada je već reč i o klimi, zagađenju…

pad sistema vrednosti nije, na žalost, zaobišao ni nobelov komitet i švedsku akademiju. nobelova nagrada za književnost 2018. nije dodeljena baš iz tog razloga. o tom ružnom i sramotnom skandalu mogli ste da čitate i u žutoj štampi. onda se kreirala ta priča o nečemu poput alternativne nobelove nagrade. imena koja su se najčešće pominjala bili su neil gaiman i haruki murakami. murakami je otmeno odbio uz reči da „želi da se usredsredi na pisanje, daleko od medijske pažnje„. 5. avgusta prošle godine na radiju tokyo fm u okviru specijalne emisije „murakami radio“ 55 minuta je puštao muziku koju voli da sluša kada trči i pričao o svim tim lepim stvarima: književnosti, pisanju, muzici, ritmu, harmoniji, improvizaciji i trčanju. i o plesanju! iako ne ume baš da pleše. rekao je u toj emisiji: „ako mislite da su moje knjige lake za čitanje, možda imamo nešto zajedničko u muzičkom smislu.“ tako mi je drago što imamo bar to nešto zajedničko. hvala mu što mi je i u 2018. dao štivo za čitanje koje je me odvuklo daleko od ovog ne baš impresivnog stvarnog sveta oko mene – „ubistvo komtura“ 1 i 2. Haruki Murakami© murdo macleod

jedna od stvari koju je pustio ovaj (mladi) čovek koji će 12. januara da napuni 70 godina bila je ova:

a neil gaiman svake godine bije neke nove bitke za prava potlačenih, napuštenih i tužnih i svake nove godine ime neke baš tople i mudre želje za sve nas, a meni je posebno draga ova iz 2011. godine:

i hope that in this year to come, you make mistakes.
because if you are making mistakes, then you are making new things, trying new things, learning, living, pushing yourself, changing yourself, changing your world. you’re doing things you’ve never done before, and more importantly, you’re doing Something.
so that’s my wish for you, and all of us, and my wish for myself. make new mistakes. make glorious, amazing mistakes. make mistakes nobody’s ever made before. don’t freeze, don’t stop, don’t worry that it isn’t good enough, or it isn’t perfect, whatever it is: art, or love, or work or family or life.
whatever it is you’re scared of doing, do it.
make your mistakes, next year and forever.
pa, srećna nam ova tek pridošla godina. uz laibach!

p.s. 2018. sam otkrila ostrvo koje je nešto najbliže mojoj predstavi o harmoniji. podsticajnoj, kreativnoj harmoniji. pa, ako je to moguće na madeiri, u čudesno lepom gradu funchalu, onda mora da je moguće i na nekom drugom mestu. u parku iznad okeana ili na nekoj od klupa na ulicama funchala mogla bih da sedim i dišem spokojno, srećno… until the end of the world.

 

Фотографија корисника Jovanka Kozlovacki Damjanov

o gledanju, prošlosti i hrani

ovo je joneskova misao koju sam 26. novembra, na  dan njegovog rođenja pronašla:

“treba da blistate radošću ovog “danas”, i to je već divno. treba samo da živite, da učestvujete u životu, da gledate svet oko sebe, prirodu u proleće, predivne prizore u praskozorje, jutro… i da se radujete što toga trenutka pripadate toj lepoti. samo pod uslovom da ne gledate suviše izbliza! jer onda ćete videti mikroorganizme kako se proždiru međusobno; žilice biljaka traže životni prostor, šire se i uništavaju sve oko sebe, čitav univerzum…” 

oni što su 24/7 srećni i zadovoljni ne smaraju se pogledom na mikroorganizme i žilice biljaka. ili imaju neku supermoć da sve to sagledaju drugačije, tj. isto, uvek sa svetlije strane… pozovem opet jak autoritet u pomoć – saramaga i potvrdim svoje „sumnje“ – radi se, ipak, o nesposobnosti da se vidi.  („slepci koji znaju da gledaju, ali ne vide.“ – „slepilo„). pogledati istoimeni film urađen po saramagovom romanu.

a evo šta danas čitam: anja drulović: „titov kuvar„. izdanje „lagune“.

Резултат слика за titov kuvar

„titov kuvar“

titovog doba se sa radošću i nostalgijom sećam iako je moj tata bio antikomunista. ali, pamtim da je moje detinjstvo proteklo u jednoj bezbednoj, prilično stabilnoj zemlji u kojoj su se mnogi ljudi nadali boljem sutra i išli ka tom boljem sutra. ne koracima od sedam milja, već korak po korak, a tako je, možda, i lepše jer možeš na miru da razgledaš krajolik kroz koji na putu napretka prolaziš i uživaš u njemu. a sećam se i da su ljudi bili nasmejaniji nego ovaj današnji „crno-bijeli svijet“.

u knjizi „titov kuvar“ osim recepata i kratkih opisa prilika u kojima su se ti recepti pripremali nalaze se i sjajne fotografije, neke prvi put objavljene, sa titovih putovanja širom sveta i one nastale kade je on bio domaćin. rene bakalović u predgovoru kaže da je tito za trpezom šarmirao goste jer je istinski uživao u hrani i piću i to „uživanje nije morao glumiti, ono je neposredno odavalo intenzivnu životnu radost kojom je plenio društvo oko sebe“. bakalović  kaže da bi se na osnovu ovog kuvara mogao napraviti sjajan „gastro-istorijski roman – hronika jednog vremena“ i sugeriše da je već prvu gastro priču u ovoj knjizi trebalo da opiše tolstoj, a ekranizuje ejzenštajn. a prva priča je svečena večera kod staljina 1944. godine. jeo se crveni ruski kavijar, marinirana jesetra i moruna, gruzijski vinski gulaš sa knedlama, mladi pilići na ruski način i ostale đakonije, plus votka i gruzijska vina. priča se da je staljin napio tita, da ga je oslovljavao sa „valtere“, ali i da tito nije pristajao na ulogu figure, već ravnopravnog aktera, jer to je bio tokom trajanja celog rata, pa zašto bi to menjao na njegovom kraju. ako neko ima problem sa time da je borba partizana od 1941. do 1945. bila antifašistička i oslobodilačka, niti mi je žao, niti me je briga. može ovde da se zaustavi i produži svojim putem.

na 49. str. je crno-bela fotografija na kojoj su tito, kenedi, jovanka i kenedijeva sitna deca. možeš li da zamisliš danas takvu fotografiju? nekog titovog kalibra na čelu naše zemlje i nekog kenedijeveg kalibra na čelu sad, pa još u tako prisnoj, familijarnoj pozi?

Сродна слика(ovo nije fotografija iz knjige. nedostaje drugarica jovanka.)

kada je iranski šah reza pahlavi 1971. organizovao spektakularnu proslavu 2500 godina persijskog carstva u iranskoj pustinji tito i jovanka su sedeli u njegovoj neposrednoj blizini, u prvom redu razume se. (red preko puta glavnih zvanica za tita nije dolazio u obzir, to je jasno.) za pripremu hrane bio je zadužen pariski „maksim“, a nekoliko stotina raznobojnih šatora usred pustinje dizajnirao je dior.

anja drulović (na žalost, na sajtu lagune piše da više nije među živima) je zabeležila da je tito veliku turneju 1974. završio u damasku na molbu sirijskog predsednika hafeza el asada. u jeku je bio sukob između izraela i sirije oko golanske visoravni, a pregovore je bez uspeha vodio henri kisindžer lično. asad je molio tita da svrati u damask i posavetuje ga. potom je asad došao na brione, a nedugo nakon te posete postignut je sporazum između izraela i sirije… u damasku je na meniju bio iranski kavijar, sirijske lepinje, dinstana jagnjeća rebra, zapečene punjene paprike, ruski bitok, krompir, francuske špargle, sos od paradajza, a tito je pio svoju ružicu „vanga“. a 1977. tito na bajkalu jede boršč čije pripremanje lično nadgleda brežnjev!

Резултат слика за tito jovanka kenedi deca

bila mi je interesantna i priča o titovoj poseti mom omiljenom portugalu u jesen 1977. predsednik portugala priča o jugoslaviji kao zemlji uzoru! na večeri koju je priredio za tita i delegaciju poslužen je i sote stroganov po receptu koče popovića. pili su se porto i druga portugalska vina, naravno.

deo knjige koji se zove „sa zvezdama“ počinje pričom o gostovanjima sofije loran. kod oproštajnog ručka prilikom treće posete sofije loren i karla pontija titu i jovanki sofija je lično, po svom receptu, pripremala testeninu.

Резултат слика за tito i sofia loren(0vo nije ta poseta i nije pasta, ali mi se svidela fotografija)

za žozefinu beker prepremljene su zapečene štrukle. ona je takođe više puta bila njegova gošća, a on ju je voleo i zbog njenog učešća u pokretu otpora za vreme drugog svetskog rata.

1971. titovi gosti su bili elizabet tejlor i ričard barton. naravno, povod je bio snimanje filma „sutjeska„. tog leta i žaklina kenedi je boravila na jadranu i bila je titova gošća na ručku u konavlima, zajedno sa elizabet tejlor i ričardom bartonom. posluženi su: sir u maslinovom ulju i goveđa zlatiborska pršuta, masline i rotkvice, pogača ispod sača, salata od morskih plodova, riba na žaru, medaljoni od belog ćurećeg mesa… pila se dubrovačka loza sa zrnom grožđa u svakoj čaši i domaća vina sa pelješca…

Сродна слика

a pazi sad, 1970. nikson je prvi američki predsednik koji je posetio jugoslaviju. dolazi u trodnevnu posetu, ima gomilu problema – vijetnam, bliski istok, odnosi sa sssr… tita zove „divom na svetskoj sceni“ i prima njegove savete! iz svog kabrioleta uzvikuje okupljenoj masi: „živela jugoslavija!“ i to više puta. možeš li da zamisliš da američki predsednik dođe sada u beograd i pita šta da radi sa meksikom npr? tom prilikom nikson je obišao i titov rodni kumrovec. na belom dvoru, na ručku u čast niksona, služio se jastog, ali i zagorske pečene štrukle i pečena ćurka sa mlincima. kraljica elezabeta je 1972. prvi put posetila jednu socijalističku zemlju i probala leskovački roštilj na vangi koji su pripremili leskovački majstori dragan gligorijević bure i dragan marinković.

heeeej sloveni, na kraju smo videli samo mikroorganizme kako se proždiru međusobno; žilice biljaka traže životni prostor, šire se i uništavaju sve oko sebe, čitav univerzum… a nismo više bili u stanju da vidimo prirodu u proleće, predivne prizore u praskozorje, jutro… niti da se radujemo što toga trenutka pripadamo toj lepoti.

fly me to the (#dear)moon…

Фотографија корисника Jovanka Kozlovacki Damjanov

nisam dugo pisala na ovom blogu. a čovek koji voli da piše, obično ne piše ako ga je nešto poremetilo. ili uspavalo. mene je oduzeo i obuzeo dan mrmota. pa… nema mi druge nego da pokušam da pobegnem iz tog dana. mogla bih na svoj uobičajeni način – da se sakrijem što dublje u sebe, ali ovaj put imam drugi plan: da odem na mesec! iako sanjar čisto sumnjam da bih bila te sreće da elon musk i yusaku maezawa baš mene povedu na mesec 2023. u međuvremenu, igram na sigurnu kartu. na mesec me vodi sinatra. svojom pesmom. a i to je bolje od dana mrmota.

ko je harizmatični i neustrašivi arhitekta budućnosti elon musk već i vrapci znaju. čak je i na srpski prevedena prošle godine (izdanje izdavačke kuća „laguna„) knjiga o njemu: „elon musk: tesla, spaceX i potraga za fantastičnom budućnošću„. ali, ne znam da li znate ko je yusaku maezawa, prvi budući svemirski (namerni) turista, japanski milijarder koji je odlučio da mad tea party napravi na mesecu za ne više od osam umetnika? (na instagramu @yusaku2020) pored toga što je kustos projekta #dearMoon osnivač je fashion kompanije „zozo“ za online prodaju odeće po tačnoj meri kupca čiji je slogan „be unique, be equal“, kolekcionar umetničkih dela koji je za delo „untitled“ koje je 1982. naslikao jean-michel basquiat platio 110 miliona dolara… u mladosti je svirao bubnjeve u jednoj punk grupi. kada je objavljena vest da će da finansira ovaj let na mesec neko od njegovih pratioca na instagramu postavio je pitanje zašto taj veliki novac nije svrhovitije uložio, za pomoć ljudima kojima je pomoć preko potrebna. maezawa je, očito isprovociran i pogođen, posebno odgovorio ovom pratiocu, pa smo saznali da do sada nije publikovao ovakve informacije iz pristojnosti, ali da aktivno pomaže već skoro 20 godina (ima 42 godine) od fukušime nakon cunamija i zemljotresa do zemalja trećeg sveta, da mu nije cilj da samo on bude srećan, nego da usreći i što više drugih ljudi. svog basquita je spreman da da na zajam muzejima širom sveta, što već i čini.

jednom sam bila toliko dokona da sam mu poslala moju listu predloga koje umetnike da povede na mesec. sada se ne sećam koga sam mu sve preporučila, ali mislim da sam mu sigurno preporučila da među tih osam srećnika budu: banksy, terrence malick, lars von trier, haruki mirakami… i ne sećam se koga sam mu još velikodušno preporučila. zašto malick i von trier? pa, da suprotstave svoja gledišta. 🙂 a, da! svakako bih mu preporučila da povede ivana novaka iz „laibach„. neko od digitalnih prometeja morao bi da ima mesto u tom svemirskom brodu. btw, laibach ima i novu pevačicu i novi album, a to nije nebitna vest. be sure. i yayoi kusama da bude na spisku putnika, da mu oslika ceo brod svojim tačkama.

setih se još nekoga koga bi trebalo da povede, a to je pozorišni reditelj romeo castellucci.  nikada neću zaboraviti njegovu predstavu „il velo nero del pastore/the four seasons restaurant“ i zvuk sa oboda crne rupe… pa, neka ide onda još jedan iz te branše – jan fabre (i još nekih drugih) i to je onda ceo tim, njih osmoro!

kada sad pogledam listu shvatam da sam svoj pol totalno marginalizovala. moraću da promenim listu, jer zaista ima toliko sjajnih umetnica na ovom svetu. npr. neko bi trebalo i da ih fotografiše tokom puta, pa neka ide annie leibovitzali, koga da izbacim? i vodila bih i laurie anderson. (kako sam mogla da zaboravim njen projekat „the end of moon„?!). laurie je bila prvi umetnik kojeg je svemirska agencija nasa ugostila na svojoj rezidenciji.

o my god, elon musk & yusaku maezawa, da li ste vas dvojica svesni koliko sam vam baš ja neophodna za #dearMoon projekat?

 

 

Сродна сликаyusaku maezawa & basquiat 

Резултат слика за yusaku maezawa elon muskyusaku maezawa & elon musk

you may say i’m a dreamer
but i’m not the only one
i hope some day you’ll join us
and the world will be as one

 

 

with just one polka dot, nothing can be achieved. in the universe, there is the sun, the moon, the earth, and hundreds of millions of stars. all of us live in the unfathomable mystery and infinitude of the universe. pursuing ‘philosophy of the universe’ through art under such circumstances has led me to what i call ‘stereotypical repetition.’  (yayoi kusama)

 

madeira, čarobno ostrvo

Резултат слика за madeira best european island 2018
„primećujete li da na madeiri nema stresa?“ – pitao je portugalac za susednim stolom.
pola sata pre toga – on, sredovečni gospodin rođen u funšalu (funchal), najvećem i najlepšem gradu na madeiri,  i njegova žena, za koju ćemo malo kasnije saznati da je norvežanka, obratili su mi sa pitanjem kojim to jezikom moj muž i ja govorimo. nije ni čudo, za 10 dana na madeiri niti jednom nismo čuli srpski…
Фотографија корисника Jovanka Kozlovacki Damjanov
bila je već prošla ponoć kada smo sleteli na aerodrom koji se zove „kristijano ronaldo“. zapravo, „krištijano ronaldo“ kako oni izgovaraju. dok smo se vozili ka hotelu funšal je već spavao. a ponoć je tek prošla, mislim da je bilo oko pola jedan… sutradan nam je već postalo jasno. ovo je ostrvo tihih, smirenih ljudi koji žive sporim ritmom. čak i kada je pešacima upaljeno crveno svetlo na semaforu oni će usporiti, zastati u svojim automobilima. niko neće trubiti drugome, neće naglo kočiti… funšal je besprekorno uređen, čist, svaka travka je na svom mestu, svo moguće cveće ovog sveta naći ćete u njemu, ne samo po parkovima, banane npr. rastu i na šetalištu (i niko ih ne bere, ne kida…), sve je negovano, kultivisano, ljudi se nenametljivo osmehuju i ponavljaju reč „obrigado“ kao da je refren neke pesme.
(obrigado=hvala)
Фотографија корисника Jovanka Kozlovacki Damjanov
kada smo dva dana kasnije otišli da vidimo glavnu lokalnu pijacu „mercado dos lavradores“ nismo znali gde da gledamo… voće, povrće, cveće, ukusi i mirisi, bog je pogledao madeiru (i nije mu zameriti). sad mi je jasnija nike reklama u kojoj krištijanov alter ego ga kljuca pitanjem šta mu bi da napusti najlepše ostrvo na svetu. btw. ovih dana je madeira po peti put proglašena za najlepše evropsko ostrvo.
a ovo je prvi put u mom životu da na nekom letovanju („letovanje“, ovo je pre bilo „proletovanje“, jer je madeira ostrvo večnog proleća) nisam uspela ni jednu knjigu da pročitam. počela sam da čitam „mašinu za pravljenje španaca“ valtera uga maia koji piše malim slovima i nakon pesoe i saramaga postao je moj treći omiljeni portugalski pisac ever. u to sam se uverila kada sam se vratila kući i pročitala knjigu do kraja. valter ugo mai je i pravnik, pevač i skulptor, dobitnik saramagove nagrade, a u knjizi jedan starac je istovremeno i junak pesoine pesme „trafika“ i on sav opčinjen i posle toliko puno godina, priča svojim prijateljima u staračkom domu kakav je pesoa sve bio, i prelep čak! omg, sva trojica „mojih“ portugalaca na jednom mestu!
Фотографија корисника Jovanka Kozlovacki Damjanov
sa madeire sam se vratila sa portugalskom navijačkim šalom i još gomilom navijačkih rekvizita. i da nisam otputovala u portugal navijala bih za njih. 15. juna su igrali sa španijom, a na šetalištu pored okeana bio je postavljen ogroman video bim i seli smo u prvi red. toliko sam glasno navijala da su mi pukle glasne žice, a da krištijano nije dao treći gol mislim da bi me srčka udarila. posle svakog gola ili dobre akcije pogledala bih se sa portugalkom koje je sa kćerkom sedela do mene. kada se utakmica završila prišla mi je i krenula, verovatno, da komentariše utakmicu. kada je shvatila da nisam portugalka zagrlila me je i izljubila, prvo mi je stavila šal u bojama portugalske zastave oko vrata, a onda mi poklonila i ostale navijačke rekvizite koje je imala. i to nije bilo sve, pozvala je i kćerku da me poljubi i izgrli…
a nakon utakmice gledali smo nastupe portugalskih izvođača na festivalu „atlantico“. festival je trajao tri dana, sledećih večeri su nastupali muzičari iz brazila i sa zelenortskih ostrva. publika je sve vreme kao u zanosu sedela na uredno poređanim stolicama i pažljivo slušala. portugalci i u restoranima dok slušaju fado izvođače ne zveckaju escajgom, a kamoli da pričaju. oni poštuju umetnike. u stvari, oni poštuju drugog.
ja sam se na madeiri tek jednom okupala. nisam imala vremena. i nije mi žao. ovo je bilo moje najaktivnije letovanje. čak ni jako stari turisti tamo ne miruju. a kako bi to čovek i mogao? ostrvo mami izazovima. na njemu ćete susresti sve klime. dok smo se autobusom penjali na vrh planine iznad funšala naišli smo na skoro sva godišnja doba i klimatske pojave. samo sneg nismo videli. dole je na okeanu bilo oblačno, usput smo naišli na kišu, pa na gustu maglu, a kada smo se popeli iznad oblaka dobili smo najraskošniji sunčan dan.
Фотографија корисника Jovanka Kozlovacki Damjanov
zaista imam problem da nešto važno ne propustim… svi ti utisci, sva ta mesta, rastinja, mnoštvo raskošnih parkova, od monte palace tropical garden na 70.000 metara kvadratnih, sa rastinjem iz celog sveta do cvetnog jardim botanico… a opet, kada se spustiš u grad funšal i prošetaš ulicama imaš utisak da si na najspokojnijem mestu na svetu. funšal je harmonija, smirenost, blagost… on je mirnija i ušuškanija varijanta glavnog portugalskog grada, pa nije ni čudo da ga zovu „lisabon u malom“. kao i lisabon ima i kalsade, dekorativne sivo-crne pločnike, različite u svakoj ulici, prelepe azuležose (oslikane pločice) na fasadama,  u restoranima se uveče izvodi fado…
Фотографија корисника Jovanka Kozlovacki Damjanov
a hrana! moj bože, čovek bi tamo mogao da živi samo na voću! avokado, banane, mango, marakuja, ma šta god poželiš… ja sam imala dva omiljena jela: ribu espada, koja se nalazi samo u njihovim i japanskim vodama, sa bananom, karamel prelivom i bademom. i espetada (njiihova varijanta ražnja) sa morskim plodovima i povrćem i voćem. bandoglava kakva jesam jela sam od slatkiša samo natu i čurose. ostale ću probati sledeći put! pila sam vino verde i đuseve od tog božanskog voća.
Фотографија корисника Jovanka Kozlovacki Damjanov
portugalac sa početka priče obožava fudbal, navija za benfiku, ali prati i sve ostale klubove u portugalu. tih dana u svim portugalskim medijima preneta je vest da je siniša mihajlović postao novi trener „sportinga“. pitao nas kakav je mihajlović, iz pristojnosti prema domovini smo se uzdržali od komentara, a on je suzdržano primetio da je malo konfliktna ličnost. nekoliko dana kasnije „sporting“ je raskinuo ugovor. znala sam da se ta „malo konfliktna ličnost“ neće uklopiti u ovu sredinu… portugalac nas je pitao i da li primećujemo da skoro svi dečaci na ostrvu igraju fudbal… btw, ne igraju samo dečaci, nego i devojčice. kada dan počinje da se smiruje na mnogobrojnim terenima pored okeana devojčice zajedno sa dečacima izvode čuda sa fudbalskom loptom. „svi oni sanjaju da jednog dana postanu krištijano, ali takav dečak se nikada više na ostrvu neće roditi“ – rekao je portugalac.
u funšalu je i ronaldov muzej, ispred muzeja njegova statua u prirodnoj veličini, pored muzeja i njegov hotel… njegove fotografije na sve strane. jasno je i zašto. oni se ponose njime. nakon ispadanja sa svetskog prvenstva portugalci su u lisabonu svoje fudbalere dočekali kao da su šampioni. kada je novak đoković zbog povrede počeo da pada na svetskoj rang listi mi smo ga se u trenu odrekli. samo primećujem…
Фотографија корисника Jovanka Kozlovacki Damjanov
na monte smo išli autobusom, ali i uspinjačom. ali, kako smo se spustili dole!!! pandan gondolama u veneciji na madeiri su drvene sanke „carros de cestos“ , zapravo korpe od pletenog pruća, vi sedite u njima, na udobnim jastucima, a „gondolijeri“ (u njihovoj varijanti „carreiros“) obučeni u bele pantalone i bele košulje sa žirado šeširima na glavama, prvo podmažu dobro te drvene sanke, a onda vas vuku vrtoglavom brzinom dole ka gradu, po asfaltnom, uglačanom putu. onda kao bez duše, ako se prevarite i ne uzmete taksi, do dole hodate, trčite, jurite. koliko vas noge nose. onda se smejete. konačno stignete dole i sednete da uživate u nečem drugom.
Фотографија корисника Jovanka Kozlovacki Damjanov
ovo nije turistički vodič, ja to ni ne znam, a ni ne želim da vas bombardujem podacima koje možete i sami da pronađete na internetu… nešto ću zasigurno da propustim. madeira ima ministarstvo za kulturni tirizam! na madeiri je ljudima kultura zaista važna stvar. ozbiljna muzika se svira čak i u kazinu.
uveče, nakon što se vrate sa večere, ljudi se kao u svetilište spuštaju na obalu. sede i gledaju u okean. a ako na obali te večeri nije organizovan neki program onda će barem slušati muziku. kvalitetnu. oko pola jedan, jedan odlaze. tiho, bez guranja, niko ne ostavlja papiriće, plastične kese, ostatke hrane… pitam se, od koje smo to bolesti mi ovde bolesni, pa nikako da se naučimo redu. i tužna i ljuta sam zbog toga.
Фотографија корисника Jovanka Kozlovacki Damjanov
znam da sam nešto (nešto? svašta!) važno zaboravila.
u junu svake subote uveče sa platforme na okeanu ispaljuje se vatromet. moj bože, svi kao opčinjeni gledaju. muzika ga prati, a on je tako raskošan kao nijedan koji sam do tada videla u životu. kada se završi numera svi apaludiraju kao da su u operi ili na nekom velikom rock konceru, a onda u miru gledaju sledeću tačku.
a u gradskom parku sam videla policu sa knjigama. ljudi donose svoje knjige i pozajmljuju one koji su drugi posetioci parka doneli. i bela polica i knjige na njoj u besprekornom su stanju. kao da ih je neko tek postavio tu.
nedostaje mi funšal… obrigado!
Фотографија корисника Jovanka Kozlovacki Damjanov

ps tačno pre 64 godine jedan od meni najomiljenijih pisaca posetio je madeiru:

on june 15, 1954, on its way west across the atlantic, the italian ship francesco morosini made a brief stop at funchal. among the ship’s passengers were ernest hemingway and his wife, mary welsh hemingway. It was the world-famous writer’s first and only visit to madeira, one that took place 36 years after he had turned down a friend’s invitation to join him in madeira, for the sake of the sun that would help him recuperate from his wounding on the italian front in 1918. hemingway appears not to have left any record of his visit to madeira, but his wife did. in her memoir, how it was (new york: knopf, 1976), mary welsh wemingway offers a short account of the 1954 visit. playing for the moment the travel writer, she recalls wine, the porcelain plaques, and the basket-sledding down the mountain: at funchal where the ship had stopped forty times in its voyages and he [the captain] had never gone ashore, ruggiero this time decided to look at the town. he took me in a car to a café where we sipped sweet madeira wine, then to the chapel on the mountaintop where carlos I, last emperor of austria, is buried, his life much less violent comic-opera than those of his granddads, his uncles, and his cousins and his aunts. what i had not noticed during earlier visits were the porcelain plaques of saint fátima [sic] with her sweet, young face and elegant blue and white dress. down the mountain we skidded in the basket sled, the runners being wood, not steel as i had earlier recorded, to the fish market where we found big fresh 60 to 70 pound tuna and also bright-eyed fresh dorado. back on the francesco morosini, the captain decided to send for some fish, and that evening the chef did well by them. (462)

 

ps. sve fotografije napravljene mojim starim (i još uvek dobrim) huawei androidom. iako ne bih imala ništa protiv ovog najnovijeg sa tri kamere…:-)

osam dana madrida

#ilovemadrid

Фотографија корисника Intropia

intropia

ovo nije vodič, ni putopis. ovo su moja (o)sećanja vezana za madrid. kraljevski madrid. iz gotovo svakog dela ovog grada jasno je da je to kraljevski grad. real madrid! a utisci… puna ih je glava. ne miruju na montažnom stolu u mojoj glavi. ne mogu da ih složim. još uvek. možda sutra. ili neki drugi dan. ako. puštam ih. kao što španci puštaju male špance da se na miru igraju bez njihovog zvocanja. još uvek mi je u glavi slika sa madridskog aerodroma od pre desetak godina kada smo čekajući let za dalje videli tu veliku špansku porodicu sastavljenu od predstavnika svih generacija. najmlađi član bobi šarmantno je provocirao svojim nestašlucima, a odrasli članovi klana samo bi povremeno rekli: „aj, bobi, bobi…“ za to vreme otac jedne nemačke porodice urlao je na svoje potomstvo…

počeću od pretposlednjeg dana. moj rođendan. desembar je dovukao zubato sunce i zimu i u madrid. tražimo spomenik kolumbu. el monumento a cristóbal colón – kažu oni. prolazimo niz gizdavu calle de serrano. u jednom izlogu ispisana moja reč. kao kada biraju reč godine. ovo je moja reč godine. možda poklon madrida meni za rođendan. intropia! unutrašnja utopija. na izlogu još dve koje je objašnjavaju i koje je tvore: introspection i utopia. puštam u sebi i sad iznova i iznova song koji ima tu jednu jedinu reč. gracias madrid!

i pronašli smo kolumba. ogroman! a iznad njega sunce. on zagledan prema zapadu!

idemo prema nacionalnoj biblioteci. tamo opet jedan pored drugog de vega i servantes. na ulici hvatamo delić strastvenog govora uličnog vodiča iz free walking ture. kaže: da je lope de vega danas živ bio bi pisac scenarija za beskonačne tv serije. a servantes… servantes je umetnost!

ironija sudbine ili neka šala madrida tek u ulici koja nosi naziv servantesova je de vegin spomen muzej, a u ulici koja se zove de vegina naći ćete tolika sećanja na servantesa i njegovu poslednju adresu…

sa sudbinom ili bez, servantesova je večnost.

u madridu treba tražiti i hemingveja. don ernesta. na primer u restoranu „botin„, zvanično najstarijem restoranu na svetu. otvorenom 1725. godine. tamo gde hemingvej u završnoj sceni svog  dela iz 1926, romana „sunce se ponovo rađa“, vodi glavne junake džejka barnsa i lejdi bret ešli da jedu, kao i mi to veče za moj rođendan, na prvom spratu restorana. džejk kaže bret da je to jedan od najboljih restorana na svetu. hemingvej ga pominje i u romanu „smrt popodne“…

mmada, očekivala sam da se madrid daleko vidljivije odužio don ernestu. jer, osim što je bio zaljubljenik u španiju, osim što je bio spreman i da pogine za špansku republiku, osim što je promovisao turizam u ovoj zemlji, osim što je u nekoliko romana i pripovedaka ovekovečio ovu zemlju i ovaj grad, osim… zaslužio je mnogo više zahvalnosti.

http://www.botin.es/en

korida, plaza de toros de las ventas. ako si ovde obavezno obiđi i muzej koride. izvinjavam se onima koji imaju nešto ili štošta protiv koride. ja baš i nemam.

 

botin

madriđani i njihovi gosti stoje strpljivo u redu (i) ispred najstarije chocolaterie „san gines“ i danju i noću. „san gines“ je otvoren još 1894. i radi svih sedam dana u nedelji, 24 sata.

chocolateriasangines.com

madriđani žive napolju. svi su na ulici. i u restoranima. i u redovima za čokoladu, lutriju, muzeje, pozorišta…  u redovima u kojima niko nije nestrpljiv, niti pokušava da ide preko reda… na ulici su i bebe. i njihovi roditelji. i babe i dede. u ovoj zemlji ne postoji kult mladosti. u njoj postoji kult izlazaka. ko li je ostaje u njihovim kućama?

 

u madridu postoji i kult šunke. muzeji šunke. jamon jamon. kako li je drugačije bigas luna i mogao da nazove svoj film. restoran u koji uđete i nije neki ako vam iznad glave i svugde sa strane ne vise šunke.

naravno, madrid je grad važnih muzeja na svetskoj mapi. muzej prado i muzej kraljice sofije neoprostivo je (i glupo) zaobići. pored impresivnih zgrada i impozantnog fundusa i stalnih postavki ovo su mesta u kojima možete da vidite gostujuće izložbe iz celog sveta. izložbe pamćenja vredne. tog dana kada smo obilazili muzej kraljice sofije ivan jani novak je gostovao u njemu i bio voditelj kroz izložbu o nsk. grupa je bila ograničena na 30 posetilaca i odavno je bila popunjena… a samu sebe sam iznenadila u ovom muzeju. pored dela svih onih slikara koje toliko volim ja sam se rasplakala ispred gernike. dok sam u šoku brisala suze primetila sam da nisam jedina. a pikaso mi čak nije među 10 omiljenih slikara… na neki način ovaj muzej i jeste njegovo mesto. znaš da je uslov da slika bude izložena u ovom muzeju taj da nije nastala pre 1881. godine, što je godina njegovog rođenja….

a u muzeju prado osim svog onog silnog blaga sveta, najboljeg od najboljih, možete da vidite i trenutno jednog od najintrigantnijih savremenih umetnika koji dolazi iz kine. cai guo-qiang je svetskoj javnost skrenuo pažnju na sebe specijalnim vizuelnim efektima na ceremonijama otvaranja i zatvaranja olimpijskih igara u pekingu. nakon 15 godina na čelu prada miguel zugaza oprostio se ovom izložbom. kako je cai guo-qiang poznat po radu sa barutom i eksplozijama (njegove slike nastaju, javno pred publikom, od tragova detonacija na platnu) u art krugovima se šale govoreći da zugaza napušta prado bukvalno uz eksploziju.

 

madrid je grad ljudi koji vole život. grad parkova. grad kulture. puna pozorišta, bioskopi, muzeji… grad u kojem se dobro jede. i pije! (sjajna vina i piva!) u kome pre deset ujutro nema gotovo nikoga na ulici, ali u kome posle deset uveče sve vri od ljudi…

a ako želiš  zaista dobrog vodiča za madrid obavezno pre puta (ne kao ja posle) pročitaj putopise miloša crnjanskogu zemlji toreadora i sunca“. moj banaćanin kaže da madrid „odmah od početka, ne liči na evropske prestonice. pre svega vidniji je od njih na danu, a življi je od svih drugih velikih gradova noću. danju mu je nebo boje tirkiza, a vazduh treptav, providan, zračan, sve dok pred veče neobično ne zahladni. (…) u nekoj bezbrižnosti koje drugde nema. cilj nije da se steče, nego da se prijatno poživi. (…) španija je raj za decu. vrištu i deru se, jer ih niko ne bije i jer im je dozvoljeno sve. decu u španiji, niko ne kažnjava, ni kad se popnu čoveku na glavu. (…) u podne, kao uostalom i uveče, pola madrida želi da se prošeta. pojaviti se, proći, biti viđen, provozati se, u toj gradskoj gunguli centra, to je kao neka obaveza primljena ćutke, sa oca na sina. (…) taj spoljni izgled španskog nehata i lenjosti jako vara. španac – i kad je poslovan čovek – voli, pre svega, neku atmosferu sna. nosi u sebi svoju kap arapske krvi, (…) uostalom, čemu uopšte žuriti? – nije li istorija o prošlosti španije dokaz da je na ovom svetu sve kao san? ima li naroda čija se veličina sa tom prošlošću može uporediti i nije li najomiljeniji španski pesnik davno napisao da je život san. (la vida es sueño.)“

omg, toliko toga nisam ni spomenula. (možda) se nastavi…:-) perdóname…

par koji smo videli 27. novembra 2017. u rano popodne ispred san isidro crkve…