Архиве категорија: travel

leto, ali ne jared leto

ovo leto, iz mog ugla, skroz je fucnuto, a u isto vreme netaknuto. sedim i gledam ga. hipnotišem ga pogledom. curi, a kao da stoji. nema ni kiseonika. oxygen not included. nema šanse ni kalendar da shvatim. kao da ga prvi put vidim u životu. šta znače uopšte te reči: ponedeljak, utorak, sreda, četvrtak, petak ? ona preostala dva pojma još i razumem. imaju nekog smisla.

a bila sam na moru. davno. još u junu. i nije koristilo. a, sve mislim, nešto bih spoznala, barem te dane u nedelji, ako bih opet otišla. tamo gde sam bila nije bilo lungomara. neke uvale, zalivi, krivudavo, enigmatično… i kako onda da doživim mir zalaska sunca? kako da ga ispratim i pozdravim moj japan? danas sam se rasplakala kada sam shvatila da je lako moguće da ne odem još jednom. a onda ciao leto i dobar dan kiše, sneg, sivi dani i nisko nebo. znam da je budalasto, nezrelo, nezahvalno… toliko je bolesnih ljudi koji ne smeju ni da pomisle na letovanje. koliko siromašnih…

pa, hajde onda da radim ono u čemu sam najbolja. da sanjam!

već godinama u svojoj kancelariji držim uramljeni poster sa početka 20. veka. na njemu crtež  broda „italija“ i početna tačka: đenova.

i gledam svaki dan taj poster. i ništa mi ne pada na pamet. čak ni ne sanjarim. ni o brodu, ni o đenovi. kao da su sa neke druge, veoma daleke planete.

a čitam ovih dana jelenu j. dimitrijević. njene putopise. (preporučujem ih. oh, kako ih preporučujem! ta žena je bila čudo!) na put oko  dobrog dela sveta otisnula se iz đenove baš. a brod? pa, zvao se italija!:-) sad sa zavereničkim osmehom gledam taj poster. i nekako mi je miliji odlazak na posao. i ja ću jednom da se otisnem morem kao jelena j. dimitrijević. i po cenu morske bolesti. sedeću na palubi i namigivaću ka nebu. ona će to videti kako god zna i ume. a ta ume. i zna! pročitala sam prvo njen američki putopis „novi svet“ i volela bih da moja prijateljica nataša m. koja je sad u tom novom svetu može da pročita tu knjigu i da ide na mesta u njujorku na koja je i jelena išla kada se okončao prvi svetski rat. a po bostonu njenim tragovima da ide zadužila bih snežanu j, prijateljicu koja živi tamo. čujete vas dve?

a trenutno čitam „sedam mora i tri okeana„, njena putešestvija po istoku. između američkog i bliskoistočnog putopisa ganula me je njena poema „priviđenje“ koju je posvetila senima svoje prijateljice iz indije, persijskog porekla, lady dorabji tata koja je bila sledbenica zaratustre i koja je mlada preminula. kao i jelena dimitrijević imala je znanja iz mnogih oblasti , putovala je svetom i bila posvećena poboljšanju položaja žena. još jedna slobodna žena. i sa sopstvenom sobom, kako bi virginia woolf rekla… („–žena mora imati novca i svoju sopstvenu sobu ako misli da piše prozu…“.  i ako misli da diše, dodala bih ja.)

u poemi „priviđenje“ koju je jelena j. dimitrijević napisala na francuskom, oplakuje preranu smrt svoje prijateljice i priziva njenu dušu ne bi li joj objasnila da li joj se to ona lično pojavila u snu praćena nebeskom svetlošću, a duša pokojnice joj odgovara:

„to ne beša ona mrtva, već njen duh živi

što oblik smrtni poprimi

da te na vaše veličine zemaljske podseti,

da te pita

zašto je oplakuješ,

ona je umrla juče, ti ćeš sutra umreti,

ona je bila gozba pticama, ti ćeš crvima biti…

memento homo, quia pulvis es, 

et in pulverem reverteris.“

 

laibach su 14. jula, za izdavačku kuću mute objavili album „“also sprach zarathustra“… 

 

coppola family je objavila letnji broj magazina „zoetrope: all story“, gost dizajner (i pisac)  je jeff bridges. pogledaj kako on (i) to radi:

row, row, row your boat . . . (you know how it goes) . . . life is but a dream
gently, man, gently
—jeff bridges

Фотографија корисника Zoetrope: All-Story

Фотографија корисника Zoetrope: All-Story

umro je sam shepard.

sam shepard by victoria will for esquire, 2014

i jeanne moreau

laku noć…

 

Оставите коментар

Објављено под Art, books, movie, music, photography, travel

o, ciao leto

temperatura oko 40 i preko 40 stepeni ne verujem da je bilo čija šolja čaja. pogotovu ne u gradu i ne ako radiš. ali, ako si zdrav i imaš obezbeđenu koliko-toliko pristojnu egzistenciju veći deo priče zavisi od tebe. od tvoje doze kreativnosti i sposobnosti menadžerisanja sopstvenim životom. ok, i od one neophodne doze sreće…

bila sam na odmoru i vratila se. sve što je lepo traje kratko. ili je to tek mantra/obrazac kojim se samohipnotizujemo…

elem, htedoh reći, u snovima, možeš biti gde god ti duša zaželi. možeš biti every day na prelepim lokacijama i u predobrim okolnostima. čak i da letiš! a kad imaš snove šanse su da imaćeš i akciju. bez snova… tek zatečena realnost.

evo sanjam revoluciju. jer  r e v o l u c i j a nam je neophodna. od revolucije u našim mislima, do revolucije naših postupaka. pretvorili smo se u konzumente koji zagađuju sve što stignu, od prostora do odnosa. i ponavljaju se kao papagaji. spas su kreativnost i energija. nedavno završeni samit onih koji vedre i oblače  ovom planetom, u hamburgu, obeležili su posebni, kreativni, preduzimljivi i hrabri ljudi iz pokreta „1000 gestalten„. u odelima umočenim u glinu, ali i oni sami od glave do pete provučeni kroz blato koje se osušilo i okorelo na njihovoj koži,  kao zombiji, tri nedelje, pred početak samita g20, vukli su se, tumarali ulicama hamburga. baš kao stvarna masu koja ne sme ili nema šta da kaže, ne protivi se ničemu i otupelo ćuti. a onda je 5. jula prvo jedan od njih 1000 skinuo odelo i glinu sa sebe i ponovo postao individua, koja ima svoj glas. individua koja se ne predaje očaju i svojoj sebičnosti, pa se ne bori tek za  ličnu korist, već diže glas za dobrobit svih.

https://1000gestalten.de/

da li ti je jasno: pojedinac može da promeni sve! i ti si pojedinac. individua sa potencijalom da leti, sanja, diše…

nekada i besciljno šetanje po tv kanalima može da te odvede do nečeg zanimljivog i inspirativnog. pre neki dan ukačila sam na hrt-u emisiju o koreancu koji se slučajno zadesio u zagrebu i rešio da ostane  neko vreme. da nešto tu nauči. o sebi. o svetu. iz berlina je vozom krenuo za veneciju, a probudio se u zagrebu. kako je individualista sve u vezi njega na brdovitom balkanu izgleda… drugačije. zove se young sun. vozi rolere, ne oblači se kao svi oko njega, živeo je na raznim mestima, na raznim kontinetima i namerava dalje da se kreće. na pitanje kako mu je u hrvatskoj nahvalio je hrvatsku geografiju i lepotu stanovnika, ali je rekao i nešto što slobodno može da se odnosi i na sve nas ostale sa ovih prostora:

‘mislim da srednji sloj ovdje treba izaći iz kolektivne inercije i obožavanja svega što je normalno i konformistički i što zapravo nameću jedni drugima. kodovi ponašanja i stila su jednobojni, priličan broj njih govori, misli i pije na isti način, imaju ista pitanja, iste odgovore, iste probleme… ovdje kao da hrđam, oštećujem se duhovno. kao da sam u kulturalnoj pustinji, na neki način. i nemam kuda otići, nego plesati sam ispred hnk svakog dana i u sebi se fokusirati na globalnije ciljeve koje imam. to je jedini način da ostanem zdrav u glavi.’

(preuzeto sa tportal.hr)

 

Comes des garçons means "like boys" in French

kao što rekoh gore – u snovima mogu da budem gde god zaželim. ja sada idem tamo. daleko. na daleki istok. tamo kuda me moj omiljeni youTube kanal yitiao  vodi svaki dan. na pritajena, dobro skrivena mesta. večeras evo ovde:

 

laku noć.

 

Оставите коментар

Објављено под Art, politics, revolution, travel

la grande bellezza

odmor je stigao. more, ja ti stižem!!! i toliko puta postavljeno pitanje zašto dopuštam da mi se život pretvori u čekanje vikenda, čekanje godišnjeg odmora, čekanje putovanja… mislim, zar ne bi ceo život mogao da bude vikend, praznik (pokretni praznik, kako bi hemingway rekao), godišnji odmor od 365 dana? well… intimno znam da je to moguće. i da zavisi što od moje odluke, što od sreće kao neophodnog začina, kao soli npr.

zašto ne donesem tu odluku – i to znam. jer, odgovor je jasan kao sunčan prolećni dan. (da, strah! ja sam od onih plašljivih sa uvek gladnim očima.) a sreća? da li ona sama dolazi, prati nas mimo svega što bismo mogli razumom da objasnimo ili je prizivamo celokupnim svojim stavom? to ne znam…

spremajući se za put značajnu pažnju sam posvetila odabiru literature jer sam od onih koji odmor bez dobre knjige ne mogu ni da zamisle. na listi knjiga koje nosim našla se i „gošća“ koju je napisao japanski književnik takashi hiraide. prevashodno  je pesnik i to se vidi. jutros sam krenula do mog omiljenog parka i ponela tu knjigu da je samo prelistam. elem, pročitala sam je. celu!

mislim da bih mogla život da provedem u japanskom vrtu… neću da prepričavam roman, samo ću reći da je moja šolja čaja. spori ritam, pogled naklonosti za obično nevidljive stvari, melanholični/ljubavni pogled na život. na život koji prolazi. na životinje, biljke i ljude. koji su tu i koji odlaze. kao i kuće. i vrtovi.

na 21. str. srpskog prevoda (hvala izdavaču booka za sve dobre knjige) stoji:

nikolo makijaveli koji se bavio pitanjem sudbine, smatrao je da većom polovinom čovekovog života upravlja sudbina (fortuna), dok njoj suprotstavljena vrlina (virtu) vlada preostalom, manjom polovinom. on je sudbinu izgleda zamišljao kao hirovitu i lakoumnu boginju, kao reku koja bi bilo kad mogla da se izlije. (…) kad je makijaveli sudbinu poredio s rekom, kažu da je pod time podrazumevao reku arno, koja je firenci često nanosila poplave.“

a nakon godina i godina pauze slušamo novi album gorillaz. 20. juna ne propusti njihov live stream koncert  u 360 stepeni, meeting points:  fb i youtube. ceo album „humanz“ ćemo čuti. album dar, album opomena čovečanstvu, nama glupim zemljanima. ti znaš, ono što i damon albarn zna: ne živimo u najboljem od svih svetova… sebe smo razOčarali. a toliko puta smo umetnošću bar,  te iste  sebe očarali. znači, možemo, samo ako hoćemo… i uz malo sreće, one o kojoj je govorio niccolo machiavelli

Gorillaz - Humanz

pre neki dan sam na vice sportu gledala dokumentarac o košarkašu new york knicksa. carmelo anthony je njegovo ime. čuveni melo! sportista sa društvenim angažmanom! milioner koji nije slep za one koji nemaju. kada sam posle otišla na njegov site ostala sam bez reči. da su nam na mestima na kojima se upravlja kulturom ovakvi ljudi gde bi nam bio kraj? muzeji i galerije zasigurno bi radili punom parom. njegovo zanimanje za umetnost i kulturu nije samo na nivou interesovanja,  već i dobrog poznavanja aktuelne art scene, podrške mladim umetnicima, u ovom dokumentarcu na jednom mestu kaže da je ranije kupovao skupa platna koja je naslikao npr. basquiat, ali da je odlučio da od sada svoju kolekciju puni radovima dobrih, mladih i još neafirmisanih umetnika.  on sam se bavi fotografijom, slikanjem, dizajnira… uostalom pogledaj taj site:

http://www.thisismelo.com/

melo

a ovo je taj dokumentarac koji pominjem:

a znaš već da pratim modnu scenu. volim pametnu modu, modu za kreativne i pametne ljude. uvek se obradujem kada vidim rad nekoga sa tog polja ko ostavlja utisak kao kompletna ličnost. jedan od njih je 27-godišnji francuz simon porte jacquemus. on je neko ko uživa u jednostavnim, životnim stvarima. i ima osmeh koji mu ozari lice, pa zrači. mediteranac, samouki dizajner. sin uzgajivača povrća (i unuk!)  i uvek pominje svoje poreklo. i ponosan je na njega. neko koga je majka uvela u magični svet igle i konca, a onda poginula kada je imao samo 18 godina. neko ko sam postavlja sadržaje na društvenim mrežama, a ne nekakav tim ljudi, neko ko će vam se zahvaliti na komentaru ispod postova koje svakodnevno objavljuje, a ti postovi prepuni su ljubavi prema životu, prema porodici, nećaku, prijateljima, prema rodnom mestu koje se zove mallemort, dedinim povrtnjacima, prema zdravom načinu života, mediteranu, provansi … uostalom, nije on tek tako štićenik jedne rei kawakubo!

o svom brandu „jacquemus“ rekao je dazed digital prošle godine:

„jacquemus is not about nightlife and clubbing and things like that, it’s more about fruit and vegetables and rolling in the grass, it was such a trend to be underground, but i am the opposite, i like to wake up early, i love to exercise, i love chips – i love all these simple things.“

simon porte jacquemus photo by marion amadeo

ovo je nedavno prikazao u  marseille-u, revija koja se i zove marseille je t’aime na kojoj je predstavio svoju kolekciju ss2017 les santons de provence. to je ovako izgledalo:

a ovo je njegov site:

http://jacquemus.com

eto, htedoh da ti skrenem pažnju na neke lepe pojave i na neke divne ljude, tu u svetu oko mene, oko nas. ako si zdrav/a, ako imaš svoj kutak koji zoveš dom, ako imaš od čega da živitiš ti i oni koje voliš, ne zaboravi da si srećni dobitnik/ca. ja znam, a znaš i ti, one koji nisu srećni dobitnici, koji vode bitku za sopstveni život, koji se bore za golu egzistenciju… pomozi im. ili im drži palčeve da uspeju. ili im barem ne otežavaj.

budi zahvalan/a na onome što imaš. prvo to, posle sanjaj… ili sanjaj i budi zahvalan/a istovremeno…

 

3 коментара

Објављено под Art, books, fashion, music, sport, travel

the sun always shines on tv

pišem kada sam inspirisana. a nekada sam toliko inspirisana da sam gora od buridanovog magarca. ne da se dvoumim između dva plasta sena, nego je to more plastova, svuda oko mene. i dobro što je tako. to znači da za ovaj svet ima nade. u mnoštvu gluposti i beščašća i dalje ima lepote i pameti… a ne mislim da su mi kriterijumi niski i da me je baš lako oduševiti…

morten traavik & laibach, photo: daniel miller

o ovom čoveku koji je drugi morten na celom svetu za koga znam (prvi je morten harket)  već duže vreme nameravam da pišem, ali stalno imam osećaj da ću nešto važno da izostavim.

kako je dobro što ljudi kao što je on postoje. neukalupljeni, van krda, lučonoše slobode i smelosti, autentični.

morten traavik (1971.) je reditelj i konceptualni umetnik iz norveške. kao i laibach istražuje totalitarnu estetiku i simbole. i nalazi ih na raznim mestima. od severne koreje do svoje zemlje, rock koncerata, fudbalskih stadiona…

prvi put sam čula za njega kada je režirao spot za the whistleblowers“ grupe laibach. on je čovek koji je laibach odveo u severnu koreju i o toj poseti snimio film liberation day (koautor je ugis olte iz latvije).

slavoj žižek je ovom filmu je rekao:

„laibach u severnoj koreji je, rekao bih, najfascinantniji kulturni, ideološki i politički događaj 21. stoleća.“

laibach je svakako jedna od najzanimljivijih i najintrigantnijih pojava u savremenom svetu, pa je logično da me je zainteresovao i traavikov rad. što sam starija interesuju me intriginatne stvari koje izazivaju tektonske poremećaje ili čisti zen. za ostalo nemam ni volje, ni snage. nemam više vremena, što bi rekla desanka. 🙂  i nije to loše. lišavaš sebe bespotrebnosti.

„jednog dana analiziraću ovo, jednog dana bolje ću ispitati, osmotriti elemente sopstvene prirode, jer moja znatiželja u vezi sa svim stvarima, povezana s mojom znatiželjom u vezi sa mnom i sopstvenom prirodom, dovešće do pokušaja da razumem svoju ličnost – na osnovu ovih osobina uspeo sam da, opisujući sebe. u „zimskom danu“ pišem o nekom poput rusoa… mizantropskom zaljubljeniku u ljudski rod…“ (pessoa, heteronimi)

njegov umetnički rad i aktivizam je i glavna (možda i jedina) spona između zapadnog sveta i severne koreje danas. a njegovo viđenje nije sterilno, predvidivo, crno-belo. sam kaže da prikazuje severnu koreju nijansiranije nego zapadni mediji. o ljudima u ovoj zemlji piše da su otvoreni, topli, nalik drugim ljudima na ovom svetu više nego što smo skloni da pomislimo,  a da svoju zemlju poznaju jednako malo koliko i ostatak sveta. ima već nekoliko zanimljivih projekata iz te zemlje. nekada mu ide lakše, nekada teže.  u severnu koreju je prvi put otišao sa disco kuglom, a evo sada ima i taj film „liberation day“ koji je počeo da živi svoj život po festivalima. jedan od projekata je i onaj u kojem mladi muzičari iz severne koreje sviraju na harmonikama stvari mortenovih zemljaka, grupe onog prvog mortena,  iz „a-ha“.

pozorišnu režiju je studirao u rusiji i švedskoj. već godinama organizuje takmičenja u izboru miss mina, lepotica amputiranih udova, nastradalih od nagaznih mina u angoli i kambodži. takmičenje koje je, predvidivo, naišlo na nerazumevanje. između ostalog, zameraju mu seksizam, ismevanje žrtava… tako to uglavnom vide. nažalost, broj nastradalih na ovaj način u ove dve zemlje isuviše je velik i različiti načini (a morten ne odlazi tamo kao bezosećajni, superiorni čovek iz privilegovane zemlje sa severa evrope ) skretanja pažnje na ovaj problem i prikupljanja pomoći za žrtve (novčane ili u vidu pomagala, a ovi izbori podrazumevaju nabavku pomagala i 1000 američkih dolara) su dobrodošli. a što se tiče seksizma, kritičari neka obrate pažnju na one mainstream izbore lepote…

(ovo je adresa njegovog sajta za one koji žele još više da saznaju o traaviku:

http://www.traavik.info/ )

kada je ugovarao prvu posetu nekog rock banda u severnu koreju pitali su ga zašto baš laibach, evo šta im je rekao (mada, zaista, ko drugi bi bio bolji izbor?) :

„oni su vrlo sumnjičavi i vrlo dobro im je poznata kontroverzna pozadina laibacha. kada su mi izneli svoje opaske na činjenicu da laibach nastupa u uniformama i da ih se optužuje da veličaju fašizam, ja sam im rekao: „da, to je istina. no i vas na zapadu upoređuju s fašizmom i u tome su u krivu, zar ne? (…) „sjeverna koreja je tako strano i čudno mjesto ali istovremeno i vrlo spektakularno mjesto kuda netko sa zapada može otići. zato su i zbog samog avanturističkog momenta laibach bili vrlo sretni kad su čuli za nastup u pjongjangu. naravno je tu i ta etička dilema oko toga treba li uopće ići u jednu takvu zemlju kao što je sjeverna koreja. ali to svatko mora odlučiti sam za sebe. laibach je zapravo jedna umjetnička forma koja sadrži mnoge poruke istodobno. stoga mislim da je i ova, na prvi pogled kontradiktorna i apsurdna ideja s laibachom u sjevernoj koreji, zapravo dobrim dijelom upravo ono što laibach zapravo i jest. i upravo je stoga sam odlazak u sjevernu koreju vrlo „laibachovska“ stvar.“

na pitanje deutsche welle koliko su severna koreja i norveška slične kaže:

„i mi norvežani smo pomalo kao sjevernokorejci. mala smo zemlja. izolirani smo, ne želimo biti dio nekih zajednica poput eu. naravno da je naše društvo otvorenije, ali postoje sličnosti. i da se razumijemo: ja ne vjerujem u norvešku.“

 

///

a počelo je proleće. i raste želja za drumovima. i oblacima. jače se sanja. (samo jako!) patti smith je kupila kuću svog omiljenog pesnika – remboa. ne bih imala ništa protiv da kupim (i brinem o njemu najbolje što mogu) dom nekog od svojih omiljenih pesnika. pessoe ili majakovskog, na primer. mislim, ako je o kupovini reč. i tu postoji bezbroj razlog za i protiv…

„oh arthur arthur. we are in abyssinia aden. making love smoking cigarettes. we kiss. but it’s much more. azure. blue pool. oil slick lake. sensations telescope, animate. crystalline gulf. balls of colored glass exploding. seam of berber tent splitting. openings, open as a cave, open wider, total surrender.“

patti smith, from „dream of rimbaud“

patti_smith_6042-tt-width-604-height-405-attachment_id-6620

a kuda bih da putujem?

rekoh već: ili zen ili tektonski poremećaji.

dakle, ovde:

ili ovde:

13 коментара

Објављено под Art, movie, music, politics, travel

o deljenju

mišljenja sam da bi čovek ono što zna trebalo da podeli sa drugima, pa da nam svima bude bolje. malo makar. bolje. jer… nikada ne znaš kome bi ono što ti znaš moglo da pomogne. ovih dana sam čitala knjigu japanskog mladog čoveka (rođen je 1992. ) obolelog od autizma koji je u svojoj trinaestoj godini napisao ovu jedinstvenu, insajdersku knjigu u kojoj nam otkriva iz prve ruke kako je biti autističan. taj mladi čovek zove se naoki higašida, a knjiga je „zašto skačem“ i kod nas ju je objavila „laguna“. država bi trebalo ovu knjigu besplatno da deli svim roditeljima koji imaju decu obolelu od autizma. ova knjiga će im pomoći da shvate svoje decu i njihove potrebe. lajtmotiv knjige je njegova molba da ne odustajemo od njih. naoki kaže na jednom mestu: „jednostavno smo takvi. samostalno naprosto ne umemo da obavimo nešto isto kao vi. ali, kao i svi ostali, i mi želimo da damo sve od sebe. kada primetimo da ste odustali od nas, osećamo se bedno. zato vas molim da nastavite da nam pomažete, do samog kraja.

piteš se, verovatno, kako je naoki uopšte uspeo da napiše knjigu. zahvaljujući ambicioznoj nastavnici, posvećenoj majci i svojoj velikoj želji da se izrazi naučio je da sriče reči na tablici sa slovima. pokazuje slova na tablici da bi sricao reči koje njegov pomagač zapisuje. ima i svoj blog.

često, dok sam učio ovaj postupak, osetio bih se sasvim poraženim. ali naposletku, stigao sam do tačke kada sam mogao sam da pokazujem slova. snage da istrajem u tome davala mi je sledeća misao: da bih živeo svoj život kao ljudsko biće, nema ničeg važnijeg od sposobnosti da se izražavam. tako da se za mene abecedna tablica ne svodi samo na sastavljanje rečenica: ona mi omogućava da prenesem drugima ono što želim i što mi je potrebno da razumeju.“ 

zašto skačem

naoki-higashida-autism-japan-the-reason-i-jump

naoki higashida

štošta sam otkrila i na internetu, samo što je stvar diskusije šta je kome bitno. ali, čak i kada ti se učini da je nešto zanimljivo, korisno samo tebi i nikom više sasvim je izvesno da bi to moglo da obraduje i još nekog. radi se o aplikaciji za mobilne telefone hoteltonight. ona je last minute ponuda hotela. zatekao si se u nekom gradu, a nemaš rezervisan hotel (naravno, uz pretpostavku da imaš money money money) više nije problem. pri tom u njihovoj ponudi nisu neki šklj hoteli, ali ne i preskupi. a imaju i blog.

Here’s how Elaine Daneshrad of Fashion Laine used HT for a recent last-minute stay in NYC. Inspired to book a great stay for yourself? Download the app to get started. Have an amazing HotelTonight experience? Shoot it on over to us at...

hudson hotel. nyc, na 5 minuta od central parka

http://hudson-new-york-central-park.new-york-hotels-ny.com/

treća stvar koju ću podeliti sa tobom ako kao ja voliš (voliš? obožavaš!) avangardnu umetnost je ubuweb lokacija na internetu. na početnoj stranici piše: all avant-garde. all the time.

iza ovog cyber kofera punog avangradnog blaga stoji pesnik keneth goldsmith. u julu 2013. bio je gost naše zemlje i govorio je o ne-kreativnom pisanju. btw, on je prvi pesnik laureat moma muzeja iz nyc. keneth kaže:

it’s amazing to me that ubuweb, after fifteen years, is still going. run with no money, ubu has succeeded by breaking all the rules, by going about things the wrong way. ubuweb can be construed as the robin hood of the avant-garde, but instead of taking from one and giving to the other, we feel that in the end, we’re giving to all. ubuweb is as much about the legal and social ramifications of its self-created distribution and archiving system as it is about the content hosted on the site. in a sense, the content takes care of itself; but keeping it up there has proved to be a trickier proposition. the socio-political maintenance of keeping free server space with unlimited bandwidth is a complicated dance, often interfered with by darts thrown at us by individuals calling foul-play on copyright infringement. undeterred, we keep on: after fifteen years, we’re still going strong. we’re lab rats under a microscope: in exchange for the big-ticket bandwidth, we’ve consented to be objects of university research in the ideology and practice of radical distribution.

but by the time you read this, ubuweb may be gone. cobbled together, operating on no money and an all-volunteer staff, ubuweb has become the unlikely definitive source for all things avant-garde on the internet. never meant to be a permanent archive, ubu could vanish for any number of reasons: our isp pulls the plug, our university support dries up, or we simply grow tired of it. acquisition by a larger entity is impossible: nothing is for sale. we don’t touch money. in fact, what we host has never made money. instead, the site is filled with the detritus and ephemera of great artists—the music of jean dubuffet, the poetry of dan graham, julian schnabel’s country music, the punk rock of martin kippenberger, the diaries of john lennon, the rants of karen finley, and pop songs by joseph beuys—all of which was originally put out in tiny editions and vanished quickly.  (ubuweb)

ovo dole je kenneth goldsmith…

„naše impresivno digitalno okruženje  zahteva nove odgovore pisaca. šta to znači biti pesnik u eri interneta? ova dva  pokreta, flarf i konceptualno pisanje, svaki formiran tokom poslednjih pet  godina, direktna su istraživanja u tom pravcu. i ma kako različiti bili, imaju  iznenađujuće slična rešenja. kao prvo, identitet je za grabljenje. zašto  koristiti svoje reči kada se možeš isto tako dobro izraziti koristeći tuđe  reči? a ako vaš identitet nije vaš, onda se i iskrenost mora izbaciti takođe.  materijalnost dolazi u prvi plan: čini se da količina reči više utiče na pesmu  od samog njihovog značenja. potrošljivost, fluidnost, i reciklaža: postoji  osećaj da reči nisu predviđene da traju zauvek. danas su one zalepljene na  stranicu, ali sutra se mogu ponovo pojaviti kao facebook fenomeni. napraviti  fuziju avangardnih impulsa prošlog veka sa tehnologijama današnjice, sve ove  strategije predlažu prošireno polje za poeziju dvadeset prvog veka. ovo novo  pisanje nije isključivo vezano među stranicama knjige, ono se stalno oblikuje  od štampane stranice ka web stranici, od galerijskog prostora ka naučnoj  laboratoriji, od društvenih prostora za čitanje poezije ka društvenim  prostorima blogova. to je poetika fluksa, koja proslavlja nestabilnosti i  neizvesnosti. “ (flarf je dionis. konceptualno pisanje je apolon – kenneth goldsmith

eto, toliko od mene. za sada.

 

1 коментар

Објављено под Art, books, travel

berlin, sa berlincima

nekoliko nedelja pre odlaska u berlin za volanom taksija kojim sam se vozila sa posla jednog dana sedeo je anđeo damiel.  imao je cca 50 godina, dugu smeđu prosedu kosu svezanu u rep i sve crte lica bruna ganza. ja sam sedela na zadnjem sedištu i krišom mu posmatrala lice u retrovizoru. da budem sigurna da je to on. damiel. ili bruno ganz. svejedno. jasno je bilo da ako je to stvarno on nema potrebe  glasno da kažem da sam ga prepoznala. on je, u tom slučaju, ionako čuo svaku moju misao od momenta kada sam ušla u vozilo. onda sam dobila išijas, pa sam napunila 50 godina, pa sam ležala dve nedelje i kusur u krevetu i vodila fenomenalni prustovski život. samo bez potrage za izgubljenim vremenom. vreme me uopšte nije interesovalo. interesovao me je samo taj prostor dnevnog boravka gde se sam se ulogorila, knjige, filmovi, internet i moji snovi. leđa i leva noga su se upinjali da to pokvare, ali im nisam dozvolila. vodič za berlin i pregled sajtova o berlinu i pomislih, naivno, da sam spremna za put. sletela sam u jutro, dan je bio siv, berlin je bio siv, ali vozila sam se od tegela ka charlottenburgu širokim bulevarima i moja radoznalost je bila u petoj brzini. na moje razočarenje tamnoputi taksista je odbijao i da me pogleda, a kamoli da komunicira. a meni se baš pričalo. pokušavala sam svašta, ali ništa nije palilo. dakle, totalno sam mu antipatična, pomislih. da je on bio jedan od wendersovih anđela čuo bi tu moju misao i onda bi se nasmešio. nije. znači, nije anđeo. onda sam ućutala i nastavila da posmatram početke mog berlina. tu i tamo tamo bih ciknula. za sebe. volim da upoznajem nove svetove. ja sam radoznao duh koji voli da leži u krevetu i sanjari. oksimoron? ne znam. takva sam od kada sam se spustila na ovaj svet. mali buda sa utakmicom u glavi. i 50 punih godina. o bože, stvarno je puno, a ja još nisam ni odrasla! (no, hvala ti, bože, na tome!) mmmada kada sam poređala knjige erice jong, jednu pored druge, malo sam se smrzla. „strah od letenja“ sam čitala kada sam stvarno bila balava, „strah od pedesete“ kada sam imala 33 i mislila da je 50. godina najudaljenija tačka od mene u svemiru i „strah od umiranja“ koji sam čitala prošle godine. i to je to? sve? nema više ničega? ili nema više straha?

odoh ja nazad u berlin. dakle, dan je bio siv, ali je automobil bio crn i blistav. ako žena mora da plače neka to bude u jaguaru, a ne u autobusu.  tako nekako reče  françoise sagannisam plakala, ali, eto nisam imala sa kime da ćakulam. pa, ako moram da ćutim… u neko doba rešim da, ipak, ne odustanem. pitam ga odakle je muzika koju pušta. odgovor kratak: sudan. ooo, počeh da delim komplimente. i zaista sam mislila da je lepa muzika. muzika iz sudana me je uvela polako u berlin. i tu se prvi put osmehnuo. uto smo stigli do hotela. kofer mi je bio u prtljažniku, krenuo je da ga izvadi i da mi naplati vožnju, kada se pojavio besan čovek. tako besnog čoveka ne pamtim da sam videla u životu, a viđala sam besne. bljuvao je vatru metaforički, a bukvalno i nedvosmisleno je urlao i izgovarao reče koje srećom nisam razumela, jer ne govorim nemački. kada je na tren zastao da, valjda, uzme dah, odnekud se pojavio još jedan, istovetan njemu. taj je urlao na nesrećnog taksistu iz sudana još bezumnije. pominjao je reč „policaj“, vadio mobilni telefon i fotografisao ga… ja sam prvo zanemela, a onda sam počela kao pokvareni gramofon da ponavljam taksisti; „sorry“, „sorry“, „sorry“… bilo me je sramota moje boje kože. i moje bespomoćnosti. nikako nisam uspevala da shvatim zašto bi se neko tako ponašao kao ova dvojica bezumnika. ali, nisam ostala tu. platila sam i ušla u hotel. u hotel u kom su zbog moja dva prezimena, jednog na „chki“ i drugog na „ov“ pomislili da sam ruskinja i obraćali mi se na ruskom, iako sam ja odgovarala na engleskom. kakogod, uzela sam ključ od sobe, obukla pidžamu, popila diklofenak, pojela dva plazma keksa i legla da spavam. pre toga sam bacila pogled na ulicu, u zgradi prekoputa. šarenoj kao prolećni voćni kolač, velikim slovima pisalo je „fizijatar“. nasmejah se u sebi: eto, i berlin zna šta me muči. onda je iz halea stigao moj muž i krenuli smo da osvajamo berlin. padoše mi na pamet stihovi leonarda cohena: „first we take manhattan, then we take berlin / i’m guided by a signal in the heavens / i’m guided by this birthmark on my skin…“ 

bila je nedelja, ništa skoro u našem kraju nije radilo, pa smo večerali pečenu gusku sa narandžom u najbližem, ispostavilo se srpskom restoranu, u kom nas je ispod portreta novaka đokovića posluživao konobar iz zagreba, a za susednim stolom sedeli majka, sin i unuče, romi iz unutrašnjosti srbije. čista proza. a čekala sam poeziju. srećom, miloš crnjanski me je upozorio i ohrabrio, a on je poznavao tu zemlju i taj grad: „nemačke pojave i stvari ne samo da nisu bezbojne, već su naprotiv, puno, gusto šarenilo, često oporo, i baš zato, nezaboravnije. magla i bezbojnost, sivo nebo koje smo navukli da zamišljamo nad pruskom, spadaju u netačne i zastarele podatke, i inače mnogobrojne, preostale iz prošlosti...“ (miloš crnjanski,“knjiga o nemačkoj“, 1931)

preispitivala sam sebe šta znam o ovom gradu, koje su mi prve asocijacije: „nebo nad berlinom„, alfred döblin , fassbinder i „berlin alexanderplatz„, bauhaus archiv, brechtov teatar, olimpijske igre 1936, jesse owens, filmovi leni riefenstahl, marlene dietrich, mi deca sa stanice zoo, einstürzende neubauten i blixa bargeld, brežnjev i honecker kako se ljube, rosa luxemburg kojoj se u berlinu izgubio svaki trag 15. januara 1919, john kennedy 1963. u poseti berlinu koji je izjavio da je krofna… ima sigurno još toga, ali bila sam umorna kao pseto i ničeg se više nisam sećala. da me je sreo vlasnik hotela lako bi mogao da me ubedi da sam ruskinja. ili štagod.

u berlin se nisam zaljubila na prvi pogled. znaš već i zašto i kako: sivo nebo, epizoda sa bolesnicima ispred hotela, moj išijas… ali, znala sam, imala sam svest, predznanje ili kako se to već zove, da sam u new yorku evrope. u urbanoj sredini i ti kakvoj! gradu sa prošlošću koja pritiska, opominje, boli, ali i gradu koji je željan budućnosti. dakle, sanjar je. a to je već dovoljna količina sličnosti između njega i mene. samo nam je trebalo vremena. onoga što ionako ne postoji. dakle, čekanje me nije ništa koštalo. stajali smo licem u lice. taj grad i ja. bila sam u drugim delovima nemačke, ali berlin je nešto sasvim drugo. to 1931. piše i crnjanski, moj banaćanin, koji kaže da je berlin zanimljiviji od ostale nemačke: „ta metropola, što se mnogo izmenila, što ne žudi za prošlošću, već za budućnošću, što podučava, zapoveda, lomi, vara, truje i hrani, samo po sebi vredi da se upozna uzduž i unakrst, baš zato, jer je skroz moderna, sa novim profilom, bez onog bivšeg, pod šlemom.“

posle je, na žalost, opet izgubila glavu (i srce i dušu) pod šlemom. rušila sadistički i bila rušena, podeljena, pa spojena… ali, utisak modernosti te metropole i sada je dominantan.

ja ne znam odakle da počnem u sećanju posle one gorepomenute pečene guske.  u glavi ringišpil uspomena i utisaka. kao slike  sa vožnje na onom točku na alexanderplatzu. možeš li na tom točku koji ide gore-dole, pa u krug da ne budeš nevino dete u gradu koji zna da se nevinosti jedva seća? grad iz kojeg je (i) wilhelm reich morao da pobegne. (nemoj nikako da propustiš da ne čitaš, i čitaš, i čitaš njegovo delo „čuj, mali čoveče„).

Фотографија корисника Jovanka Kozlovacki Damjanov

u ovom čudesno lepom čudu smo se vozili. i bili deca…

kako ne znam odakle da nastavim, ni sa čime da završim okačiću utiske kao nasumično izvađen veš iz mašine i okačen naokolo, po štriku, radijatorima, stolicama… večernja šetnja po maglom prekrivenom luksuznom kudamu. vožnja autobusima 100 i 200. moja fasciniranost istočnim berlinom, iako se na tu kartu sa sobom nisam kladila pre puta. multikulturalni, šareni kreuzberg. biciklovi, biciklovi, biciklovi iako je bio minus. i deca voze biciklove po ovoj zimi! parkovi, parkovi, parkovi! ulazak u glavnu zgradu humboldt univerziteta koji je dao 20 nobelovaca, od maxa planka, alberta einsteina do gustava hertza i ne-znam-koga-sve-još. na zidovima njihove fotografije i onda dok se penješ na sprat ogromnim stepeništem na zidu velika kamena tabla i na njoj marxova 11. teza o feuerbachu. mi smo se, bez da smo trepnuli, odrekli svega, pa i toga. a u vodećoj evropskoj kapitalističkoj zemlji nisu! u gradu ćeš videti i spomenik marxu i engelsu!

kako je trećeg dana granulo sunce kada sam krenula u bauhaus archiv!  idealan dan za fotografisanje ovog prelepog zdanja (unutra je zabranjeno fotografisanje) i za šetnju po za svakodnevni život izmišljenu četvrt tiergarten, sa prelepom arhitekturom i ooogromnim parkom. u bauhaus arhivu pored redovne postavke bila je i izložba fotografija lucie moholy. izložene su i njene fotografije sa puta po našim krajevima sa početka prošlog veka. onda  žandarmerijski trg i ulice oko njega, lepe, gizdave, restoran koji takođe nosi žandarmerijsko ime u kome smo imali sjajnu večeru (ja sam namerno odabrala kuglice od mesa koje nose ime grada u kojem je rođen kant, grada čija me priča u zadnje vreme prati poput senke u stopu, počev od kunderinog romana „praznik beznačajnosti“ u kojem je jedan od glavnih junaka, grad sulude geografske-istorijske priče, jedini današnji ruski grad van rusije… a nakon večere šetnja sa našim berlinskim prijateljima po delovima grada koje mogu samo berlinčani da ti pokažu. pa, tajanstveno lepa jevrejska četvrt, ostrvo muzeja, šarlotenburški dorac! veličanstvena unter den linden. šarmantna stara nikolajeva četvrt u kojoj smo ručali u krčmi iz 16. veka… mesto ispred pravnog fakulteta gde su 10. maja 1933. knjige bile na lomači…  u ulici fasanenstrasse u literaturhaus berlin, koji je i restoran i nešto kao kulturni centar, sa našom prijateljicom koja živi u berlinu, jeli smo supu od kestenja, slušali jazz i gledali izložbu posvećenu glumici carola neher koja je bila jedna od omiljenih brechtovih glumica. i više od toga. a onda je emigrirala u sovjetski savez i nestala. bukvalno. i kažu da brecht nije ništa učinio, a da je mogao…

Фотографија корисника Jovanka Kozlovacki Damjanov

bauhaus archiv

mene je srce, ipak, najviše vuklo ka postdamer platzu… tamo je biblioteka u kojoj anđeli posećuju starca homera i druge koji tamo dolaze u „nebu nad berlinom“. bez posete toj biblioteci poseta berlinu ne bi imala smisla za mene. videli smo i impresivan, moderan, muzej nemačkog filma na tom trgu, ultra moderan sony centar…  čista početnička sreća nas je poslužila u penjanju na 28. sprat panorama punkta (naši berlinski prijatelji to još nisu uspeli, rezerviše se i po 30 dana unapred i stalno su gužve, a mi smo bili sami u liftu) sa kojeg se pruža impresivan pogled od 360% na ceo grad, pa sam mogla da napravim ovakve fotografije:

Фотографија корисника Jovanka Kozlovacki Damjanov

Фотографија корисника Jovanka Kozlovacki Damjanov

ima toga još. ali, sad sam umorna i spava mi se. trebalo je savladati ovoliki grad. da li sam pomenula hedonizam po bezbrojnim božićnim pijacama širom grada, tako kič, ali tako veselim i šarmantnim?

e, da, videla sam da u bioskopima igra film o handkeu:

2 коментара

Објављено под Art, books, movie, music, photography, politics, travel

čovek koji će spasiti operu iliti beg od istovetnosti

volim pretposlednju sedmicu u mesecu kada uz nedeljnik“ izađe i dodatak „the new york times: international report“ sa odabranim tekstovima prevedenim na srpski. uživam. u tim tekstovima lišenim senzacionalizma i primitivnosti. guštam gotovo svaki. sa uživanjem. čak i sa išijasom. a u ovom broju dodatak o hrani je moja preporuka broj 1.  tako sam pročitala kako su jeli američki starosedioci i kako njihovi potomci kradu od zaborava tu kuhinjsku magiju. ali, tekst o ženi koja se zove isabella dalla ragione, koja na svom imanju u brdima oko naselja città di castello u umbriji, u italji, spasava drevne sorte voćki od izumiranja i stvara „arheologiju stabala“ starih sorti voća, posebno me je oduševio. isabella navodi zastrašujući podatak da se početkom 19. veka u italiji uzgajalo oko sto sorti jabuka, vek kasnije se taj broj prepolovio, a danas tek tri sorte čine 80%  proizvodnje jabuka u italiji. (sumnjam da je na nekom drugom mestu na zapadu drugačije.) ona to objašnjava težnjom savremenog čoveka ka istovetnosti.

to je, na žalost, sasvim precizna dijagnoza nas kao vrste. naše bolne i glupe regresije. zato se do ganutosti obradujem kada otkrijem nekog od onih koji se ne daju. nekoga ko se baš drznuo. ko je sasvim svoj. kakvog ljudi neštedemice etiketiraju. da je ekscentrik. čudak. neprilagođen. a zapravo je onaj koji spasava ono što je stvarno važno. ovaj čovek o kome ću danas da pišem zadao je sebi misiju da sačuva operu od istovetnosti. on se zove teodor currentzis. genije. dirigent. muzičar. pesnik. čak i glavni glumac u ruskom filmu „dau“ koji je režirao ilya khrzhanovsky. rebel rebel. zaljubljenik u muziku. posvećenik. šarmantni anarhistički narcis. anđeo i vrag atraktivnog izgleda kojeg je itekako svestan. pored yanisa varoufakisa, eto još jedan nekonvencionalni grk daleko od istovetnosti, grk rokerskog imidža koji je uzdrmao svet. na njegovoj vizit-karti piše:

теодор курентзис, dreamer of dreams.

kako sam ovih dana zbog bolesti prinuđena da mirujem (i time apstiniram od svega što želim da apstiniram, što nije moguće kada si u mašini svakodnevnog življenja) imala sam sreću da vidim prilog na tv izdanju deutsche welle (dwo njemu. i to nekoliko puta. (u gluvo doba noći  i u cik zore idu reprize.) to su zapravo odlomci iz filma christiana bergera „currentzis – the classical rebel“ (2 dela).

http://www.teodor-currentzis.com

Θεόδωρος Κουρεντζής

teodor currentzis je grk sa ruskom adresom. i ruskim državljanstvom. ovaj genijalni muzučar svesno je odlučio da ne stvara u nekom velikom svetskom centru pod stalnom lupom masovnih medija i masovne pažnje (iako ne uspeva ni tamo na dalekom severu da im umakne), nego je otišao u hladni perm podno urala, u nekadašnji centar sovjetske vojne industrije, 1400 kilometara istočno od moskve. rođen je u atini 1972. već sa 4 godine uči da svira klavir, sa 7 violinu. kao dvanaestogodišnjak na atinskom konzervatorijumu studira violinu (potom i violu), a sa 15 godina student je kompozcije. 1994. odlazi u st. petersburg i studira dirigovanje kod čuvenog ilje musina. (musin je rekao da je imao mnoge nadarene učenike, a samo jednog genija. jasno je na koga je mislio.)iste godine je dobio i stipendiju metropolitan opere u new yorku, ali se odlučio za nastavak obrazovanja u rusiji.  za početak profesionalnog bavljenja dirigovanjem odabrao je novosibirsk. tamo je bio umetnički direktor nacionalne opere i baleta. i osnovao je orkestar i hor „musicAeterna„. od 2011. je umetnički direktor opere i baleta u permu. jedan je osnivača i umetničkih direktora međunarodnog moskovskog festivala „территория”.  u središtu njegovog interesovanje i epicentru njegovog strastvenog bavljenja muzikom je mocart, kojeg smatra najvećim. pokušava sebi da odovori na pitanje kako bi se mocart ponašao da je tamo, u permu. iza njegove ekscentrične i rokerske spoljašnjosti je potpuna posvećenost kreiranju muzičke umetnosti. citira pesnika koji je rekao da piše poeziju kako bi kreirao svet u kojem bi želeo da živi. kaže da je to i njegov cilj, građenje takvog sveta, a ne građenje karijere. anarhizam је način na koji uspeva da iskaže ono šta istinski oseća. u permu je dobio potpunu umetničku slobodu (saradnici ga obožavaju i mrze, jer ne odustaje dok iz svakog ne izvuče ono najbolje i najdublje. ima običaj da govori muzičarima da ne traži od njih da budu koncentrisani,  nego da oseti da su slobodni. sam kaže da su osećaj unutrašnje slobode i lični napredak najvažnije stvari.) i potrebnu finansijsku i tehničku podršku, pa u orkestar i hor može da dovede najbolje muzičare iz celog sveta i sa njima koji su se usred te ruske zime skupili sa različitih strana sveta, i sa istoka i sa zapada, da dele isti san, strastveno i bezkompromisno gradi svoj utopistički projekat. mmada, lokalne birokrate (a šta bi drugo neko ko je lokalan i ko je birokrata?!) prete smanjivanjem troškova za permsku operu i balet… živi u selu u okolini perma,  koje se zove демидково. sarađivao sa robertom wilsonom, romeom castalluccijem… na čelu je festivala koji nosi ime sergeja djagiljeva koji je u jednom periodu živeo u permu. ima izdavačku kuću koja retkom i starom tehnikom štampanja iz 1920. štampa knjige poezije, filozofije… ograničenog tiraža (99), koje nisu za prodaju. kaže, mogao bi da kupi neki luksuzni automobil za taj novac, ali ovo mu više znači… želi da bude slobodan čovek, slobodan od svojih strahova i svog egoizma.

Teodor Currentzis © Alice Calypso für Malina

“it’s like a monastery,” currentzis says. “perm, for me, is the place where i can isolate myself from the unimportant part of the career and create the most important thing i can create as an artist.” 

teodor currentzis © alice calypso für malina

«телевизор основан на порнокультуре. по телевизору показывают либо черную магию, либо порно. люди в телевизоре говорят на таком жаргоне, что, если бы лермонтов слышал, он порезал бы себе вены». (теодор курентзис) razumeš? slovenski jezici imaju mnogo toga zajedničkog. samo malo truda… 

photo: liza ulitenko

« я– человек восточный. одна половина моей истории афинская, другая – константинопольская». (теодор курентзис)

In Stravinsky's Les Noces, Patricia Kopatschinskaya and Teodor Currentzis play the bridal couple. (Photo: Alex Romanov Sony Music Entertainment)

in stravinsky’s „les noces“ patricia kopachinskaya & teodor currentzis play the bridal couple. (photo: alex romanov sony music entertainment)

— почему вам так важно аутентичное исполнение?

— потому что у меня такой вкус. конечно, ангелы могут летать где угодно. и к аутентисту они могут не прилететь, а прилететь к тому, кто играет моцарта в переходе метро. но обычно бог появляется там, где его ждут.

аутентизм — это как влюбленность, он предполагает бережное отношение к чувствам. и неоднозначность звука и мысли. (теодор курентзис)

Teodor Currentzis Musica Aeterna Teodor Currentzis Nadine Koutcher

De I: как бы ты хотел выглядеть в глазах окружающих?

…как ангел ностальгии. как червяк, который любит желтую бумагу или как монах, проповедующий романтизм. как отшельник, который пьет кофе и разговаривает с артюром рембо и антоненом арто… как грустный и отчаянный любовник, которому на земле больше нечего делать. сказать можно много красивого.  я хочу, чтобы меня видели через мое творчество, через то, что я говорю, чтобы чувствовали – как прекрасна музыка, рожденная в моей душе. если бы я сам не был влюблен, я вообще не стал бы этим заниматься, репродуцировал бы что-нибудь мертвое. я же хочу в себе увидеть небо и лазурный свет.
когда люди ничего не понимают, мне становится очень одиноко. нужно уметь видеть и слышать музыку через другие глаза. приходят какие-то совершенно необразованные люди и пишут обо мне в газетах. мир, который тебя не понимает, становится привычным. я привык жить в ужасной ситуации, жить в кругах, которые меня ненавидели, поэтому война – для меня не новость. (teodor currentzis)

http://dongiovanni.teodor-currentzis.com

http://permopera.ru/

Detailed_picture

«музыка без дионисийского – это как секс без оргазма. а без аполлонического – это любовь без красоты». (теодор курентзис)

photo> Оля Рунёва

ukoliko ne razumeš ruski jezik pomuči se sa google translate, vredi, ovo je tako dobar intervju sa teodorom. a taj čovek ima šta da kaže!

http://www.colta.ru/articles/music_classic/11625

a bogami, i ovaj:

https://snob.ru/magazine/entry/116501

когда-то очень давно я мечтал стать д’артаньяном, потому что он благородный и смешной герой, революционер. потом я хотел стать астронавтом, потому что он находит свободу в космосе и смотрит на синюю землю. (теодор курентзис)

i da, praznici nam idu:

http://rutv.ru/brand/show/episode/1535453/viewtype/tag

ko iole razume ruski neka odvoji 15 minuta svog vremena (koje bi potrošio na neku bezpotrebnost) i pogleda ovaj intervju (link iznad) sa teodorom iz juna ove godine na tv „россии 24“.

 

Оставите коментар

Објављено под Art, movie, music, photography, politics, travel