jesen, zima, proleće, leto… i tako u krug

Arthur Rimbaud Quote: “Life is the farce which everyone has to perform.” (6  wallpapers) - Quotefancy

“It’s hard to tell that the world we live in is either a reality or a dream. / Kim Ki-Duk

umro je kim ki-duk. imao je 6 godina više od mene, rođen u istom horoskopskom znaku (strelac) kao i ja. umro je od korone u jednoj bolnici u rigi. kažu da je taman kupio kuću nedaleko od rige, na obali baltičkog mora. moju dušu odavno greju snovi da ću ostatak života provesti u nekom lepom, ušuškanom, bezbednom mestu uz more. sredozemno. i strah šta ako taj svoj san ne odživim u stvarnosti. a šta je stvarnost? još u 17. veku  calderón de la barca razjasnio je da je život samo san. jedan film kim ki-duka se i zove „san“. uz ime preminulog južnokorejskog reditelja vezuju se mnoge priče, da je bolovao od depresije, da je umeo da bude nezgodan prema svojim saradnicima… ja to ništa ne znam. nisam videla svojim očima. žao mi je ako jeste, jer ovom svetu je ionako previše bola. bio je fabrički radnik, vojnik, sveštenik, studirao je slikarstvo u parizu, a onda se samouk posvetio filmu. sasvim, bez ostatka. 2011. je snimio film o svojoj trogodišnjoj evakuaciji iz tzv. stvarnog sveta, o bolu, tuzi, depresiji, kreativnoj blokadi, samokaznjavanju… elem, nakon snimanja gorepomunotog filma „san“ i incidenta sa jednom glumicom u kojem ona zamalo nije stradala povukao se u jedno selo i živeo usamljenički. o tome je snimio dokumentarno/igrani autopoetski film „arirang“ u kojem se ogolio, ali ga je kritika dočekala na nož. ali, nije ga ni smimio zbog kritike. „arirang“ je naziv tradicionalne korejske pesme koje se peva da bi podigla raspoloženje onome ko je peva. pa, ju je i on pevao… u intervjuu za „večernje novosti“ u 20. januara 2012. (kada je bio gost kustendorfa) rekao je o tom filmu i toj pesmi: – ljudi osećaju bol, to nije prijatno, ali na površinu izlazi i doza lepote za kojom tragamo. naslov “arirang” je “došao” iz istoimene izvorne pesme: “sada smo u životu prepunom htenja, u sablasnom svetu prepunom tuge… u čemu je čar onog što oko mene ostaje kada se moje telo raspadne? na iskušenju je moja sposobnost saosećanja. ustuknem kada se naljutim, smejem se kada sam ljubomoran, opraštam kada želim da ubijem. ubiću radije sebe, koji te se seća”.

undefined

ja ću njemu u čast ovih dana pogledati ponovo njegovo remek-delo „proleće, leto, jesen, zima…i proleće“. preporučujem i tebi.

Godina opasnog življenja

svima nam je jasno –  život više nije ono što je bio. kao da smo strano telo na planeti i ona nas polako odbacuje. (ili je samo zima postojanja posle koje sledi proleće?) a ponašali smo se kao bahati domaćini, ne videvši da smo tek gosti. nije to ništa manje značajno biti gost, ali i gost, kao i domaćin, treba da se ophodi prema mestu gde gostuje sa poštovanjem, a bilo bi idealno i nežno. ovako, kao mladi koji se opijaju na novosadskom keju,preglasni, kao da su sami na svetu, niti mare za san drugih, niti za (nekada) plavi dunav, nego čak kada u zoru odu ostave nepojmljivi haos od otpadaka za sobom, a uveče se vrate i sve to ponove. još suludije.

meni je korona, između ostalog, donela anksioznost nikada do sada doživljenu. u takvim stanjima treba voleti sebe još jače, opasati se blagošću, šetati po prirodi, čuvati svoju dušu, naći dobrog psihoterapeuta, piti čajeve, ogrnuti meko ćebe, ispeći pecivo, slušati laibach, bossa novu, italijanske kancone, francuske šansone… mislim, ne znam šta da bi trebalo da radite. ono što mi je do pandemije išlo lako sada je postalo nametnuto, pa samim tim i teško. ja, ginisov rekorder u unutrašnjoj emigraciji, posustala sam jer znam da moram, a šta se mora – teško je.

a život? on uprkos našoj antropocentričnosti ide dalje. svojim putem. što bismo mi kao vrsta bili značajniji od belih medveda, pčela, šišmiša i kitova?

ali, dešavaju se i neke lepe stvari. priroda odmara od nas. pre neki dan rodila se jedna nara. („nara“ na jeziku kelta znači „srećna“, a meni je prva asocijacija paradžanov film „boja nara“).

Symbol and Tradition in Parajanov's Caucasian Trilogy – East European Film  Bulletin

kako od putovanja ove godine nema ništa putujem onako kako mogu, u glavi. tamo gde sam već bila. i setih se veselih zvona crkve san francesco u delu sirmionea na jezeru garda koji se zove colombare. hotel mauro je blizu te lepe, modernističke crkve i uživala sam svako jutro slušajući njena radosna zvona, a takva je i atmosfera bila u crkvi, mislim da nikada ni u jednoj crkvi nisam tako nešto doživela. povodom sedamstogodišnjice rođenja svetog franje asiškog 1926. isidora sekulić je napisala esej o njemu u kom piše da: „posle toliko suza, znoja i krvi, koje je hrišćanstvo volelo i obožavalo, dolazi jedan hrišćanin, koji ljubeći boga žarko kao niko, proklamuje radovanje i strpljenje, a poriče znoj i suze.“ o njegovoj misiji kaže i da je „od vedrine i radosti načinio kanonsku obavezu, da veselost i blagost postavi u isti red sa poslušnošću i čednošću.“ pomislila sam kako bih volela da pročitam neku dobru knjigu o njegovom životu. pet minuta kasnije na hrt-u je počeo film o njemu!

u jutro 16. novembra facebook me je podsetio na san iz 2014. sanjala sam svolju prijateljicu iz zagreba. kada sam se probudila poslala sam joj poruku: „sanjala sam noćas da živiš na mljetu. ja u poseti. epoha je neka od pre par vekova, ali postoje avioni. ja prvo promašim brod koji vodi na kopno, a onda i avion. očajna sam. ti si totalno cool. uživaš na mljetu. gotovo da si dalaj lama u ženskom obličju.“ ona je  ovako prokomentarisala/protumačila moj san: „razmišljam kako se jovanka u svom snu zacijelo susrela s mojim višim ja – onim mojim dijelom koji se suptilno odvaja svake noći od mog tijela (redovno osjetim ta iseljavanja i useljavanja pred utonuće u san i neposredno pred buđenje), onim dijelom koji odlazi živjeti u neki paralelni život, na neki otok koji nastanjuje neka mudrija, cool ja. mislim da je tako, jer ujutro kada se ponovo uselim u sebe, u ovu svoju ne-cool, zagrebačku ja, zaiskri u meni neka tiha radost kao jedina veza s nevidljivim, s nečim što je od svijeta veće. otvaram oči smirena i vedra, osunčana iznutra, a sve oko mene miriše na trave. pomislim ponekad da mi ne bi bilo moguće preživjeti dan da se ne hranim tim svijetom koji živim noću. „ako čovjek može da živi samo jedan život, to je kao da uopće ne živi“ – kaže kundera u „nepodnošljivoj lakoći postojanja“. eto, sa sigurnošću znam da živim u njih nekoliko u mojoj glavi opravdavajući se time kako je stvarnost ionako subjektivna kategorija, kao i vrijeme. možda sada dok ovo pišem, ona druga putuje s vjetrovima, s gibanjem mora, spontano napušta silu teže ili samo spokojno spava na nekom otoku na slovo m? ….zato jovanka ne uzrujavaj se zbog kašnjenja na avion, on je samo simbol pokušaja kontrole, a čak i niža ja, ova koja se sva napreže da s par nespretnih riječi artikulira svoj teško uhvatljiv osjećaj, uspjela je shvatiti da baš ništa ne možemo imati pod kontrolom… ništa. ponajmanje sebe. to je svojevrsna panacea. ohrabruje… oslobađa, zar ne?

da li će vas iznenaditi ako vam kažem da lj. od pre nekoliko meseci živi na jednom lipom otoku na slovo „m“? i kažem joj 16. novembra ove sulude godine da mi se sinoć ispunila neizrečena želja da saznam nešto više o sv. franji asiškom, da sam gledala film o njegovom životu. of course, i ona ga je gledala iste večeri… lepe usklađenosti. sinhronicitet na delu.

volela bih da nije 2020, da nije korona, da se šetam ulicama funchala na madeiri, (još jedno ostrvo na slovo „m“!) da sam neko ko je tamo ukorenjen, stvoren, ko tamo oduvek pripada. tamo gde je večno proleće. i bujna vegetacija. i melanholični, kulturni, topli ljudi koji ćute dok se peva fado. ne zveckaju ni escajgom. i atlantski okean, tačka na njemu gde kolumbo bolje da je ostao… i  istorija bez ikakvih ratova ever. i no stress. da sam tek devojčica i igram fudbal pored okeana, a onda na nekom od trgova cupkam uz ulične svirače i kažem sebi: nikada se neću odseliti odavde, ovo je moj dom.

you abandoned us and went away, but we the living wrapped you in a cacoon, so that in the new world you would burst forth like a butterfly.” (the color of pomegranates 1969)

365filmsbyauroranocte: Sayat Nova (a.k.a. The Color of Pomegranates)  (Sergei Parajanov, 1969) #(Sergei #365filmsbyauroranocte: #Co… in 2020 |  Parajanov, Pomegranate, Color

georgia and juan

photo by william clift, 1983

na današnji dan 1887. godine rođena je jedna od meni najdražih umetnica, georgia o’keeffe. imala bi 129. godina. danas. govorila je da će živeti 100 godina. živela je 99… više puta sam joj posvetila postove. ovde, ovde, ovde i ovde, možeš da pogledaš. ja zaista ne znam šta je potrebno srpskim izdavačima da prevedu neku od knjiga o njoj… a ne znam ni šta me više u vezi sa njom fascinira. obožavam njeno slikarstvo, njen način razmišljanja, njen stil odevanja, njene kuće, njen beg u new mexico, njenu fokusiranost na stvaranje, njen način ignorisanja gluposti… nikada do sada nisam pisala o ulozi koju je u njenom životu imao umetnik iz texasa juan hamilton. na fotografiji gore su njih dvoje. rođen je 59 godina posle nje. i to je, naravno, lako skandalizovalo one koji ništa bolje ne znaju. o ovom čoveku se do izložbe ove godine u tate modern u londonu nije dugo čulo. georgia je bila dugo u vezi sa slavnim fotografom alfredom stieglitzom. on je bio stariji od nje, bio je i oženjen kada su stupili u vezu, a  bio je oženjen njom kada je stupio u vezu sa drugom, mlađom ženom… i to je sve ok. nije mogao da podnese da ona postiže sve veći i veći uspeh, veći i od njegovog. i to je u redu. on je muškarac. kao što bi bilo u redu i da je georgia muško, tada bi mogla da bude starija od svoje partnerke i 200 godina. to je već zamorno komentarisati. juan hamilton je rekao da ljudi i dalje nisu u stanju da shvate neki viši stepen prijateljstva između dvoje ljudi. on je imao propali brak iza sebe, bio je napušten i, u suštini, iz istog razloga došao je u new mexico kao i georgija. znao je za nju i po svaku cenu je želeo da upozna bolje umetnicu kojoj se divio. georgia je bila nepoverljiva, došao je sa jednim majstorom koji je popravljao nešto po njenoj kući. nekako je pristala da i on ostane i vremenom su postali prijatelji. i ostali su to do kraja njenog života. i onda kada se on oženio ženom koju je upoznao u njenoj kući. sreli su se 1973. on je imao 27 godina, ona je imala 86. oni su oboje bili deca u srcu, a svet je uvek bio star. nakon njenog odlaska sa ovog sveta  nasledio je većinu njene imovine (70%). tek su tu svi negodovali, komentarisali, osporavali… pa, juan hamilton se odrekao na sudu većine. oni koji računaju, kalkulišu, izračunali su da se odrekao 50 miliona dolara. na jednom sajtu sam našla ovaj opis šta je on bio njoj:

 o’keeffe’s assistant, companion, muse, lover, colleague, confidant, agent and business manager over a thirteen-year period from their first meeting in 1973 until her death in 1986.

 

georgia o’keeffe & juan hamilton by andy warhol.

interview magazine je septembra 1983. objavio intervju koji je andy warhol vodio sa ovo dvoje umetnika. intervju pod obavezno pročitaj. ovo je samo odlomak:

HAMILTON: georgia is one of the few people that i have known that does what she wants to do, and she doesn’t think about how it affects other people or doesn’t affect other people.

WARHOL: but she doesn’t hurt anybody.

HAMILTON: oh, no. i didn’t mean it in that way. feeling guilty,people hurt themselves. i don’t think they hurt other people.

O’KEEFFE: i have lived up there at the end of the world by myself a long time. you walk around with your thing out in the field and nobody cares. it’s nice.

WARHOL: you have juan who cares a lot.

O’KEEFFE: that came along late.

(…)

HAMILTON: people still don’t understand friendship. they understand all other kinds of connections, but friendship is still on the back burner. literature, art, and philosophy…. (interview magazine)

Image result

autor ove fotografije takođe je andy warhol (1980), kao i ove dole:

Vase of Flowers O'Keefe - Google Search:

Image result

dve fotografije gore uradio je dan budnik. georgia o’keeffe i keramika juana hamiltona

Image result

georgia o’keeffe i juan hamilton, februar 1980.

 

the men liked to put me down as the best woman painter. i think i’m one of the best painters.

georgia O’keeffe

 

ona voli kurosavu

danas sam usred marketa, u subotnje dugom redu pred kasom, čula „ona voli kurosavu“ olivera mandića i podiglo mi se raspoloženje u trenu. osamdesete!!! „beograd noću“ stanka crnobrnje, kad smo bili deo sveta, kad smo imali nadu, zlatnu ružu montrea… živim u srbiji, 2016. je godina i sve je sivo i bljuzgavo, i zimi, i u proleće, i leti i po jeseni… živo blato, baby! od devedesetih sam unutrašnji emigrant. i već postaje bolesno. unutrašnja emigracija se dešava, kako joj samo ime kaže, unutra. kada je nešto unutra od spolja ga razdvajaju zidovi. ja bih sada da izađem… barem rupu ili tunel da prokopam, ako već ne mogu da preskočim ili miniram ceo zid… da prodišem i progledam… divno je sanjati,  (i kurosawa je snimio prelep film o snovima…), ali, hajde da se već jednom probudim. da se sunce i ja međusobno gledamo. to je sasvim legitimno – ta želja da se probudim(o). čitala sam ovih dana neke čehovljeve beleške i na jednom mestu on izražava sumnju da se rusija nikada neće probuditi, da i kada vode nekog na robiju, taj misli da je i to dobro, jer ne vode ga u pakao…to slušam svakog dana.  ali i roblje se probudi. jednom. pa, zaspi opet. a valjda  to što se jednom desilo za očekivati  je da će da se desi ponovo…

dok se ne probude svi prezreni na svetu (ili neki barem od nas) ušuškuvam se. prošle nedelje na državnoj televiziji desilo se čudo lepo: boris miljković  i „fabrika šećera„! odavno nešto tako pametno, nepretnciozno, dobro i nežno  nisam gledala… reč nismo progovorili dok smo gledali. da nam ne promakne ni jedna reč, ni jedan kadar… sećam se da sam tako gledala i niko kao ja, rokenrolera, ruski umetnički eksperiment, šumanović – komedija umetnika…  to je boris miljković.

prva knjiga borisa miljkovića koju sam pročitala i bila „kupljena“ je „čaj na zamaleku„. zbog te knjige sam prilikom posete kairu 2008. godine pod must otišla na zamelek. i preporučujem.  i „čaj na zamaleku“ i zamalek. sada čitam miljkovićevu knjigu „kuvar„. opet uživam. i opet preporučujem.

da se vratim na mandićevu pesmu sa početka posta, iz 1980. godine: kurosawa, japan… tu u srbiji nam je jedan veoma zanimljiv japanac: kohki hasei (1975). na stranu estradno-verska priča (koja me ne zanima), on je reditelj koji zavređuje pažnju. „blanka“ je film koji je snimio u manili o beskućnicima, sa puno empatije za ljudsku patnju i dobrim okom koje zapaže sve manifesticije lepote življenja na ovom svetu, pa i tamo gde stanuje najveća beda. možda dok smo robovi sa više pažnje gledamo svet oko sebe i uočavamo koliko je lep na najneverovatnije načine…

blanka

kohki hasei na mećavniku ove godine, na kustendorfu

artist: kujun, video director : kohki hasei

http://www.kohkihasei.com

kohki hasei

kohki hasei kao jedan od glumaca u filmu „alice“ marie-eve signeyrole, snimljenom na mećavniku 2009. kada je hasei nagrađen na kustendorfu

„ko bi mogao da razluči gde je granica između naših snova i stvarnosti? orson vels? mstislav rostropovič? marija kalas? (…) kurosava? frojd? samo izmišljotina i sećanje. stvarnost nije zabavna.

od takvog materijala je, pretpostavljam, i felini pravio svoj amarkord (koji je kovanica – koliko se sećam – dve italijanske reči: amaro i rikordare, gorko sećanje), pa eto, i u samom naslovu jedan kulinarski termin – gorko.“ (boris miljković, kuvar)

i za kraj (opet) kurosava  „snovi“

lepo spavajte i još se lepše probudite. i požurite!

senovito mesto udaljeno od sveta, za razmišljanje i rad

naslov kao reminiscencija na leto 2006. i fabreov rad u dubrovniku „umbraculum“…

a sad se samo gleda:

daniele marucci

ne mogu da verujem da se onaj za koga je ovo građeno odrekao ovakvog mesta i prodao ga drugom. da to mesto postane moje nekim lepim čudom nikada ga se ne bih odrekla. ovo je vikend kuća. a ovo je mesto za šta? možda za anđele kada svrate sa neba?:

i ovo je snimila daniele marucci, tu čudesnu monsunsku kuću-pumpu. zen mesto. minimalistički paradise za meditaciju, osamu i pronalaženje mira. odavde bih izlazila samo da odem u palmyra house…

palmyra house

tvorac ove lepote je indijski arhitekta bijoy jain, osnivač mumbai studija. rođen je 1965. u mumbaiju, arhitekturu studirao u americi, ali od 1995. ponovo živi u indiji i osniva sa priyom jain ovaj već sada čuveni arhitektonski studio. izlagao je u londonskom victoria & albert muzeju, na venecijanskom bijenalu, dobitnik je mnogih arhitektonskih nagrada. zastupa koncept održivog razvoja, holističkog i humanističkog pristupa u svemu što radi. veliki je posvećenik svog posla, koji je zapravo umetnost. što su uslovi za gradnju teži bijoy je inspirisaniji. palmyra house  su zapravo dve drvene kuće između kojih je bazen, na plantaži kokosa. na plaži, izolovana od grada, uz stalnu opasnost od monsunskih kiša. i tik uz njihovu poetsku moć. kada je pre 5 godina gostovao u zagrebu rekao je: „ većinu kuća radim za kišu. monsuni su zapanjujući. nema buke, no postoji taj određeni zvuk, zvuk tišine u kiši. ima nešto lirskog u tome…“

palmyra house

bijoy kaže da je on inspirisan stvarnim uslovima života i nema dilemu u pogledu stava da arhitektura mora da ima dominantno etičku dimenziju.

da bi se smanjio pritisak na pejsaž kuća je izgrađena bez mašinske opreme, temelji su iskopani ručno, lokalni stolari su pravili drvene konstrukcije, sve od prirodnih materijala, iz neposrednog okruženja… ova kuća je zapravo oda ekološkom potencijalu ovog dela indije. osim toga njegove kuće su neopterećenim nepotrebnim ukrasima, što zbog blizine lepota i jednostavnosti prirode nije ni potrebno.

pre nego što počne bilo šta da gradi uradi model buduće građevine. to radi od kako je shvatio da lokalne zanatlije sa kojima radi ne čitaju tehničke crteže. i tako najbolje komunicira sa njima, a komunikacija i dijalog su važan deo njegovog pristupa.živa reč sa živim ljudima.

Studio Mumbai Tara House. Photograph is courtesy of Studio Mumbai

studio mumbai tara house

the best way to transform a room is to: allow it to breathe. let the air and light come through. (biJOY jain)

intervju koji je sa bijoy jainom vodio hans ulrich obrist na venecijanskom bijenalu arhitekture 2010.

studio mumbai

Резултат слика за (biJOY jain

bijoy jain

our immediate environment is a space that we subconsciously create and inhabit. we can make this space very familiar, or we can expose ourselves to unfamiliar elements that provoke our response and re-evaluation. there are many sources of inspiration: one only has to observe closely. it is possible to have set ideas of what architecture should be, but first we need to understand why things are a certain way.’ studio mumbai states.

kochi-muziris bijenale 2014 

Сродна слика

palmyra house

ovaj intervju obavezno pročitajte:

“the endeavor is to show the genuine possibility in creating buildings that emerge through a process of collective dialog, a face-to-face sharing of knowledge through imagination, intimacy, and modesty.” (bijoy jain)

poštovati. sebe. drugog…

negde sam između onoga što bih htela i onoga što ne bih… najteže je kada ti za to (sve) nedostaje odlučnosti…

pročitala sam pre neki dan ono šta je željka klemenčić napisala u svojoj „mrvici“  življenja, kulinarstva… mrvici topline… i počela da plačem. prepoznata u tekstu.kao i ti, veovatno…

onda dišem. onako kako su me učili na yogi. (za koju nikako da o5 nađem vremena.) ponavljam ono što ponavljam. svoju srećnu mantru. na kraju mi je pomogao bryan ferry. nov. dobar. uvek na ivici, a nikada ne pređe u patetiku. i nemam ni mrvicu straha da bi mogao da sklizne. taj odmereni dandy… stvar koja je došla umesto hitne pomoći je „soldier of fortune“(co-written by johnny marr)

saramago na lanzerotu

na današnji dan je 1922. rođen saramago. crvenom olovkom za usne u ženskom toaletu „fondacije saramago“ u lisabonu, prošle zime, u decembru, neko je na zidu napisao: „amo-te saramago“… portugalci su tihi, zatajeni, nenametljivi, a tako predani u svom obožavanju svojih pisaca… mrtvih i živih. i samo dobrih. mi preferiramo bučnost, mrtve i omalovažavanje.kvalitet nam nije presudan.

a preferiramo i ubeđivanje…

„naučio sam da ne pokušavam da ubeđujem nikoga. ubeđivanje je nedostatak poštovanja. to je pokušaj da se druga osoba kolonizuje.“ (saramago)

saramago i pilar

my lisbon story

Picture of a tram at the bottom of a hill in Bairro Alto, Lisbon

photograph by thomas grabka, laif/redux

čitanka za ne znam  koji razred dok je svijet još bio mlad i ona pesma brane crnčevića (ako se ne varam):

„u lisabonu na balkonu,
pegavi dečak jede bombonu.
nad lisabonom mesec se klati,
kosu mu zlati“

omg, ja sam još tada sanjala taj lisabon. onda sam ga malo zaboravila, a onda se desila „lisabonska priča“ wima wendersa i ljubav se nastavila tamo gde je stala. pa, sam zavolela pessou i saramaga. mnogo sam ih zavolela! pa, sjajna glumica, pevačica i reditelj maria de medeiros koja pamtimo kao anais nin u odličnom filmu philipa kaufmana „henry and june“… pa, moj omiljeni jose mourinho koji je svoju sjajnu trenersku karijeru započeo u benfici…

jose mourinho

lisabon su melanholični muškarci, poput njega gore koji deluje tužno i kada njegov tim ubedljivo vodi… brbljive i temperamentne žene, oronule fasade lepih zgrada,. da, lisabon je stara grofica, prestonica zemlje u kojoj nekada kada su bili imperija nikada nije zalazilo sunce… lisabon su ulice kao lavirinti, grad bez predrasuda, tolerantan po pitanju mnogo čega, međurasnih veza, oslobođen homofobije… grad tužnih fado pesama… antikvarnica, vintage radnji, buvljih pijaca, kaldrme, lepih pločica po zidovima (azulejosa) i crno-belih mozaika po pločnicima… oni čuvaju sve staro što može da se sačuva, od kaldrma do starih zanata. grad koji ne luduje za svim što je novo kao mnogi drugi gradovi…grad koji voli svoje pesnike i odaje im počast na svakom koraku. grad u kom radi nastarija aktivna knjižara na svetu, bertrand! počasno mesto u izlogu i na policama sa ponosom su, naravno, zauzimaju pessoa i saramago! glavni grad zemlje u kojoj je zbog katoličke crkve njen prvi nobelovac jose saramago morao da ode u španiju… ali, ga je mrtvog vratio i podario mu jednu od najlepših zgrada dole u alfami i jedno drvo masline isped kuće šiljaka ispod kojeg je pilar del rio rasula njegov pepeo… lisabon je grad u kom na stolu pored soli ravnopravno stoji cimet. grad u čijem restoranima ćete naći najneverovatnije kombinacije morskih plodova i svinjetine, ili piletine… i odlična vina! grad u kom je bakalar neizbežan u svim menijima iako ga nema u vodama portugala! a tek reka tejo!!!Ogromna! moćna!  pa, mostovi preko nje. onaj vasca de game i 25. april… zamkovi, manastiri, tramvaji, vidikovci, elevatori… sve!

a tek jezik… kao da su napunili usta lešnicima i dok pričaju igraju se njima. prelepo! melodično! zavodljivo!

maria de medeiros kao anais nin

u decembru 1994. wendersov junak, tonac phil winter čita pessoine stihove pisane decembra 1934.

njegovo veličanstvo fernando pessoa

pessoina kuća spolja…

ispod masline je saaramgov pepeo. bila sam vandal pa sam otkinula nekoliko listova i sada ih čuvam ispresovane. moj saramago…

čovek-bomba sa svojim oružjem, knjigom… fotografija iz 2007. helene goncalves koja se nalazi uveličana u fondaciji saramago. u pessoinu i saramagovu kuću ušla sam kao vernici u meku… što se mene tiče i da ništa drugo nisam videla otišla bih srećna iz lisabona. a videla sam još štošta toga lepog.

fado u alfami. restaurante esquina de alfama. tu smo dočekali novu 2014. pored dva-tri para francuza bili smo jedini stranci. kada se fado peva tišina je, pričate li glasno opomenuće vas kao u školi! silencio por favor! na ulazu nas je dočekao besprekorno našminkan ,vitak, visok muškarac u odlično skrojenom crnom odelu. raspoređivao je goste, delovalo je da je nekakav manager restorana… korpulentan konobar u belom odelu primao je narudžbe. posle se ispostavilo da oni svi zaposleni, kompletno osoblje izuzev kuvara samo, pevaju fado. i istovremeno rade između numera… najstariji pevač je bila dama u poodmaklim godinama ivone dias, ali koja peva kao devojčica. i najveselija je bila i najrazigranija…

calçada portuguesa. pločnici mozaici koji su različiti od ulice do ulice, od trga do trga…

Ne znam koliko duša imam.
Menjam se svakog trena.
Stalno me progone.
Nikad sebe nisam našao
niti sebi poverovao.
Dušu imam samo.
Ko dušu ima, mira nema.
Ko vidi, samo je ono što vidi.
Ko oseća, nije ono što je.
Držim se onoga što jesam i što vidim,
oni me vraćaju a ne ja sâm.
Svaki moj san i moja želja
je ona koja se rađa a moja nije.
Ja sam slika sebe samog.
Na sopstvenom putu služim,
različitom, nestalnom, usamljenom.
Ne znam osetiti gde sam.

Zbog toga, lud čitaću
svoje biće, kao stranice.
Ono što sledi, predviđeno nije
što je prošlo, zaboravljeno je,
beležim napomenu onoga što pročitah
ono što prosudih i osetih.
Čitam ponovo i kažem :” Zar sam to bio ja?”
zašto sam to napisao, samo Bog zna.

– Pessoa

sve njene plaže

u nekom smislu agnes varda  (rođena 30. 05.1928.) je za nouvelle vague (mada za rive gauche grupu još više) ono što je gertrude stein bila za izgubljenu generaciju. podseća me po mnogo čemu na nju…

agnes nije bila lepotica dana. muškarci reditelji ne moraju da budu frajeri i po da bi se pričalo o njima. potrebno je „samo“ da budu dobri reditelji. za žene u ovom biznisu treba još ohohoho da bi bila cenjena. kao i pogledu godina… za agnes kažu da je baka novog talasa. za godarda koji je samo dve godine mlađi ne bi to rekli, taman da agnes  ne popostoji. nepravedno, ali to je svet u kojem živimo. agnes se ne miri sa zacrtanim stvarima. zacrtane stvari treba obrisati i crtati preko njih.

kraljica kolaža. montaže. bunta. potlačenih. skrajnutih, levih plaža!

feministkinja. borac za pravdu. rušitelj socijalnih tabua.

studirala istoriju umetnosti na sorboni i za kustosa na ecole de louvre.

režiser, scenarista, fotograf, vizuelna umetnica…

grčko-francuskog porekla. rođena u belgiji. živi u francuskoj. rođena kao arlette. u 18 odabrala sama sebi ime agnes. od 19. nosi istu frizuru! žena koja je donosila promene nije menjala svoju frizuru…

(THE BELIEVER: It’s so nice to see that you have had the same haircut always, because I’ve had the same haircut all my life, and I always try to change it but it’ll never change.

AV: I remember when I tried it. I was nineteen and I put a bowl on and I said, Cut around! Because it was not the fashion at the time when I did that hairdo—and I kept it all my life! At the time of Cléo I grew it a little more, and when Jacques died I grew a bit here. [She pulls out a strand.] I made a braid because Chinese old people, they say that the God will take you by the hair to join you with—but God didn’t take me, so I cut the braid. Now it’s the same hairdo but it has two colors—come on! It’s different! It’s like an ice cream of chocolate and vanilla! I tried a wig. I hated myself totally white. So now I cheat. It’s my white hair, and I put color there. My grandson says I’m punk. I tell you—better they laugh about their grandmother than think she’s a bore. Some grandmothers are really boring! They ask, Ah ha ha—did you do this?—be careful—put your sweater on! C’est ça. So, in a way, we try to please them somehow.)

bila je među onih petoro ljudi koji su ispratili jima morrisona.

pisala dijaloge za „poslednji tango u parizu“. završne scene morrisonom inspirisane…

jim morrison & agnes varda na setu filma peau d’ane, 1970. francuski mjuzikl jacques demyja.

agnès varda self-portrait

Agnès Varda and Jean-Luc Godard on the set of Cléo from 5 to 7 (1961)

agnes o očima jlg. u njenom filmu je skinuo za kratko naočare za sunce…

venčanje godarda i anne karine 1961. devojčica je kćerka agnes varde, rosalie varda.

https://i2.wp.com/cdn-parismatch.ladmedia.fr/var/news/storage/images/paris-match/culture/cinema/agnes-varda-la-grand-mere-indigne-du-7e-art-134452/1160523-1-fre-FR/Agnes-Varda-la-grand-mere-indigne-du-7e-art.jpg

agnes sa porodicom. plavuša levo je ona devojčica od gore, kostimograf rossalie varda demy… pored nje je njen brat, glumac i režiser mathieu demy.

jean-luc godard and agnès varda na skupu protiv rata u vijetnamu, 1967.

photo by marion kalter

https://i2.wp.com/static1.purepeople.com/articles/3/19/39/3/@/140076-catherine-deneuve-avec-jacques-demy-et-637x0-1.jpg

https://i2.wp.com/data17.gallery.ru/albums/gallery/74091-21c23-61789048--u99b55.jpg

ona i jacques sa zvezdom njegovih filmova catherine deneuve

agnes i jacques demy

tokom godina provedenih u americi napravila je 2 filma: lions love (inspirisan hipi pokretom) i black panthers  o kontroverznoj istoimenoj organizaciji za građanska prava crnaca i socijalnu pravdu (1968.) .

https://i1.wp.com/img.rp.vhd.me/4566478_l5.jpg

agnes i jane birkin

https://i0.wp.com/25.media.tumblr.com/tumblr_l3208h3PMG1qz4sovo1_500.jpg

jane b.(1988)

https://i1.wp.com/mmimageslarge.moviemail-online.co.uk/the-beaches-of-agnes-27846_10.jpg

https://i1.wp.com/cache.20minutes.fr/img/photos/20mn_mvs/2009-12/2009-12-02/article_0212-CIN-DVDPLAGES.jpg

https://i2.wp.com/www.mutanteggplant.com/vitro-nasu/wp-content/uploads/2009/07/varda.jpg

https://i0.wp.com/www.epipoca.com.br/images/galeria/22662_4.jpg

https://i2.wp.com/medias.unifrance.org/medias/147/141/36243/format_page/the-beaches-of-agnes.jpg

https://i1.wp.com/b.vimeocdn.com/ts/158/639/158639375_640.jpg

https://i1.wp.com/medias.unifrance.org/medias/95/157/40287/format_page/les-plages-d-agnes.jpg

https://i0.wp.com/medias.unifrance.org/medias/94/157/40286/format_page/les-plages-d-agnes.jpg

https://i2.wp.com/www.mun.ca/film/image/2009f/the-beaches-of-agnes.jpg

the beaches of agnès je filmski autoportret njene mediteranske duše… sada živi u normandiji, zemlji svog pokojnog supruga jacques demyja, režisera i glumca… posvetila mu je tri filma. jedan igrani (jacques de nantes) i dva dokumentarna.

putovala je u usa, kinu, rusiju, iran, na kubu… pravila filmske i fotografske zabeleške o onome kako je videla te sredine. u americi je pratila hipi pokret, jima morrisona, black pantherse…

1957. na poziv kineske vlade provela je 2 meseca po nr kini. sa tog puta po tada za strance prilično zatvorenu kinu i nepriznatu od strane un, nastale su njene veoma zanimljive fotografije. poput ove dole.

2012. u pekingu su te njene fotografije iz 1957. prikazane na velikoj izložbi „the beaches of agnès varda in china“.

Варда-1.јпг

četiri godine nakon dolaska kastra na vlast posetila je kubu odakle je donela 1800 fotografija i dokumnetarni film „salut les cubains“.

a iz irana ovaj:

„memory is like sand in my hand, i keep some and some is going. the beaches are the thread, and it’s true that I’ve been on beaches all my life. I know that if i need the ideal place, it’s the perfect one for me. this has nothing to do with swimming or surfing or sailing. it’s the pleasure of watching the beach, which means watching the sky and the sea, and if you go at a different time, it can be different light and weather, it can be white or it can be flat. i love it when it’s almost flat. it’s so pure that it’s like the beginning of the world. and it allows me, as a metaphor, to believe that i was always on the beach in my mind. and the other metaphor is that there is a poem of jacques prévert, you know – ‘et la mer efface sur le sable / les pas des amants désunis‘ – and the sea erases from the sand/ the steps of the parted lovers. i always thought of that.“ agnes varda

„if we opened people up, we’d find landscapes, if we opened me up, we’d find beaches.“

Agnes Varda

oooo ili mad tea party

oleg oprisco photo

ona: ne moramo da se volimo, ali da se poštujemo… prihvatljiva za život. tzv. civilizovan život. da bi suživot bio moguć. inače… no, u stvarnosti sretoh se ne mali broj puta sa ne moramo da se poštujemo, ali hajde da se volimo… pa, pomislih da taj ko to predlaže, čudnu, nemoguću stvar zbori. a ona egzistira. kao sve naopako što je žilavo…i obrnuto.

političara poput jose mujice baš i nema, zar ne? da vole i poštuju ljude, život…

„…razvoj ne smije uništavati sreću. on mora služiti ljudima da bi bili sretni. mora služiti zemlji, međuljudskim odnosima, brizi za djecu, prijateljstvu, da nas ne zakida za ono najosnovnije. kada se borimo za okoliš, prva stavka u toj borbi se mora zvati: sreća svih ljudi.“

oleg oprisco

„stojim nasred sobe. o čemu li mislim?“  kao harms u „starici“. val je moja fb prijateljica. ona je iz pariza, između ostalog. inače, iz raznih je mesta. evropskih. kaže da je večeras u theatre de la ville gledala „staricu“ harmsovu po bobu wilsonu u izvođenju barašnjikovom i defoovom. nemam uopšte problem da se zamislim tamo, u theatru de la villa. mogu da budem gde god želim. još kao dete znala sam to. ali sada sam odrasla i ja se kao i drugi takvi ponašam blesavo, kao čudotvorac iz  „starice“ … „on zna da je čudotvorac i da može da napravi bilo kakvo čudo, ali neće…

oleg-oprisco-6

oleg opet

i opet

počinje zima. kiša, vetar, sneg, raskopane, a nezatrpane ulice, pojedeni putevi… korupcija, nacionalizam, šoviniziam, pa i nacizam čak. ovi prostori su primeri lepote i divote u nedostajanju. bez poštovanja za život i za žive. sa štovanjem gluposti, truleži. i novca! kako smo glupi. a život lep. samo baci pogled na nebo. čak i po snegu, vetru i kiši čudesno je. ili pogledaj na zemlju, zeleno, žuto, crveno… biram malicka i „drvo života“, a ne „mlanholiju“ i von trira koji kaže da  zlo je priroda…

15. aprila 1994. saramago je zapisao: „gledajući u lažno zadovoljno lice evropljana, ne verujem da su u skorije vreme moguće nacionalne alternative (kažem nacionalne, a ne nacionalističke) i smatram da bi duboka kriza, ekonomska, ali i etička, u kojoj životarimo, možda mogla – zadovoljimo se sa „možda“ – prouzrokovati rađanje novih ideja, kadrih da preuzmu i spoje ono što je u nekadašnjim idejama bilo najbolje, počevši , bez prethodne definicije nekadašnjosti i sadašnjosti, s premeštanjem građanina, lucidnog i odgovornog, na mesto koje danas zauzima nerazumna životinja koja se odaziva na ime potrošač.“

kyle thompson

kyle

kyle thompson

lana del rey-ride

one breath is an ocean for a…

paul phung

čoveku  stvari sve više izmiču iz ruku. u stvari,  ljudskost počinje da nam izmiče iz ruku. čovek se sve više priklanja pozivima svog jadnog ega, zadovoljstvima radi zadovoljstava… a šta se desilo sa poštovanjem postojanja, saosećanjem za drugog?  u sjajnoj emisiji  sjajne vlatke kolarović „drugi format“ na hrt1 ove nedelje gost je bio holandski filozof rob riemen koji je  govorio o neophodnosti negovanja duhovnih vrednosti poput do kojih su držali sokrat, spinoza… i o tome šta nam se dešava jer smo zaboravili na njih. i šta će nam se kao vrsti desiti ako se ne vratimo sebi, prirodi, ako gledanje oči u oči zamenimo za gledanje u ekran… u jednom drugom  intervjuu rekao je: „podsjetit ću na glasovit motiv iz mozartove opere »čarobna frula« kad u jednom trenutku kažu »gledajte princa«, a odgovara im se »on je mnogo više od princa, on je čovjek«. ovo me podseća na ono kada je u „duša čovekova u socijalizmu“ oscar wilde rekao: „despotizam je nepravedan prema svima, uključujući i despota, verovatno stvorenog za nešto bolje.“ 

a zapravo život sam po sebi, postojanje samo,  nisu komplikovani. očistiti suvišno, gledati stvari pod prirodnim svetlom… kao da smo sebe ubedili da je komplikovanost lakša od jednostavnosti…

ono što je uradio 13. oktobra banksy u new yorku je i o tome… vidimo onako kako nam se servira da treba da vidimo. ne gledamo svojim očima. srcem ni toliko. kao uspavana lepotica smo. ili je došla policija, pa smo se sakrili tako dobro, čak i od sebe.

gorepomenuta  emisija na hrt1 koliko me je obradovala toliko me je i rastužila. na našem javnom servisu takvih emisija, na žalost, nema. nedavno su objavljeni rezultati istraživanja za prvih 9 meseci ove godine koji pokazuju da je rts1 za devet meseci imao tek 9 sati programa iz kulture, a od tih bednih 9 sati polovina otpada na prenos dodele oskara, što je ionako više program iz domena zabave, a ne kulture. ne znam šta to uopšte kvalifikuje aleksandra tijanića za mesto direktora rts-a… i zašto mi plaćamo rts? za one silne reklame od kojih rts,a ne mi, zarađuje, reprizine reprize reprize tzv. serija…?

paul phung

3. oktobra umrla je lisa bufano. multimedijalna umetnica koja je plesala, izvodila performense, bez obe podkolenice i bez prstiju na rugama (amputirani  su joj zbog posledica bakterijske infekcije kada je imala 21 godinu).  govorila je, kroz šalu,  da je rak u iraku imao po nju pozitivne posledice jer su se usavršila protetička pomagala. samo nedelju dana pred svoju smrt na fb profilu postavila je fotografiju fride kahlo i napisala da će se maskirati u nju za ovogodišnji halloween. nije stigla.

o, bella ciao…

„one breath is an ocean for a wooden heart“ poetičan je naslov performansa koji je izvodila sa umetnicom koja nije invalid, ali vešto se koristi drvenim štulama. o performansu je lisa rekla da dok su ga sonsheree giles i ona spremale  same sebi su ličila na mitološka bića  koja su veza između imaginarnog i realnog sveta, baš kao što je plaža (na koju su odlazile često dok su se spremale za ovaj performens) veza između zemlje i vode.

rob riemen, ti si u pravu, život je mnogo više od ekonomskog pitanja.

paul phung

ana p.  je preporučila japansko-brazilsku kraljicu bossa nove, jednu drugu lisu, lisu ono. i ona zvuči magično. kao iz nekog lepšeg sveta.

hvala ani!

i poslednji pozdrav njoj i jednom vremenu, meni lepšem.

o, bella ciao!

paul phung fstoppers interview 21 Fstoppers Interviews Fashion Photographer Paul Phung

paul phung

preporuke za čitanje:

1. Zatečeni divljinom – uredio David  Suzuki

2. T – Viktor Peljevin

3. Sva imena – Saramago

4. Federiko Felini, život i film -Tullio Kezich

5. Turisti i teroristi – Hakim Bey

6. Globalizacija nepristajanja  – Andrej Grubačić

paul phung fstoppers interview 3 710x470 Fstoppers Interviews Fashion Photographer Paul Phung

paul phung