Архиве категорија: Uncategorized

georgia and juan

photo by william clift, 1983

na današnji dan 1887. godine rođena je jedna od meni najdražih umetnica, georgia o’keeffe. imala bi 129. godina. danas. govorila je da će živeti 100 godina. živela je 99… više puta sam joj posvetila postove. ovde, ovde, ovde i ovde, možeš da pogledaš. ja zaista ne znam šta je potrebno srpskim izdavačima da prevedu neku od knjiga o njoj… a ne znam ni šta me više u vezi sa njom fascinira. obožavam njeno slikarstvo, njen način razmišljanja, njen stil odevanja, njene kuće, njen beg u new mexico, njenu fokusiranost na stvaranje, njen način ignorisanja gluposti… nikada do sada nisam pisala o ulozi koju je u njenom životu imao umetnik iz texasa juan hamilton. na fotografiji gore su njih dvoje. rođen je 59 godina posle nje. i to je, naravno, lako skandalizovalo one koji ništa bolje ne znaju. o ovom čoveku se do izložbe ove godine u tate modern u londonu nije dugo čulo. georgia je bila dugo u vezi sa slavnim fotografom alfredom stieglitzom. on je bio stariji od nje, bio je i oženjen kada su stupili u vezu, a  bio je oženjen njom kada je stupio u vezu sa drugom, mlađom ženom… i to je sve ok. nije mogao da podnese da ona postiže sve veći i veći uspeh, veći i od njegovog. i to je u redu. on je muškarac. kao što bi bilo u redu i da je georgia muško, tada bi mogla da bude starija od svoje partnerke i 200 godina. to je već zamorno komentarisati. juan hamilton je rekao da ljudi i dalje nisu u stanju da shvate neki viši stepen prijateljstva između dvoje ljudi. on je imao propali brak iza sebe, bio je napušten i, u suštini, iz istog razloga došao je u new mexico kao i georgija. znao je za nju i po svaku cenu je želeo da upozna bolje umetnicu kojoj se divio. georgia je bila nepoverljiva, došao je sa jednim majstorom koji je popravljao nešto po njenoj kući. nekako je pristala da i on ostane i vremenom su postali prijatelji. i ostali su to do kraja njenog života. i onda kada se on oženio ženom koju je upoznao u njenoj kući. sreli su se 1973. on je imao 27 godina, ona je imala 86. oni su oboje bili deca u srcu, a svet je uvek bio star. nakon njenog odlaska sa ovog sveta  nasledio je većinu njene imovine (70%). tek su tu svi negodovali, komentarisali, osporavali… pa, juan hamilton se odrekao na sudu većine. oni koji računaju, kalkulišu, izračunali su da se odrekao 50 miliona dolara. na jednom sajtu sam našla ovaj opis šta je on bio njoj:

 o’keeffe’s assistant, companion, muse, lover, colleague, confidant, agent and business manager over a thirteen-year period from their first meeting in 1973 until her death in 1986.

 

georgia o’keeffe & juan hamilton by andy warhol.

interview magazine je septembra 1983. objavio intervju koji je andy warhol vodio sa ovo dvoje umetnika. intervju pod obavezno pročitaj. ovo je samo odlomak:

HAMILTON: georgia is one of the few people that i have known that does what she wants to do, and she doesn’t think about how it affects other people or doesn’t affect other people.

WARHOL: but she doesn’t hurt anybody.

HAMILTON: oh, no. i didn’t mean it in that way. feeling guilty,people hurt themselves. i don’t think they hurt other people.

O’KEEFFE: i have lived up there at the end of the world by myself a long time. you walk around with your thing out in the field and nobody cares. it’s nice.

WARHOL: you have juan who cares a lot.

O’KEEFFE: that came along late.

(…)

HAMILTON: people still don’t understand friendship. they understand all other kinds of connections, but friendship is still on the back burner. literature, art, and philosophy…. (interview magazine)

Image result

autor ove fotografije takođe je andy warhol (1980), kao i ove dole:

Vase of Flowers O'Keefe - Google Search:

Image result

dve fotografije gore uradio je dan budnik. georgia o’keeffe i keramika juana hamiltona

Image result

georgia o’keeffe i juan hamilton, februar 1980.

 

the men liked to put me down as the best woman painter. i think i’m one of the best painters.

georgia O’keeffe

 

Оставите коментар

Објављено под Art, Uncategorized

ona voli kurosavu

danas sam usred marketa, u subotnje dugom redu pred kasom, čula „ona voli kurosavu“ olivera mandića i podiglo mi se raspoloženje u trenu. osamdesete!!! „beograd noću“ stanka crnobrnje, kad smo bili deo sveta, kad smo imali nadu, zlatnu ružu montrea… živim u srbiji, 2016. je godina i sve je sivo i bljuzgavo, i zimi, i u proleće, i leti i po jeseni… živo blato, baby! od devedesetih sam unutrašnji emigrant. i već postaje bolesno. unutrašnja emigracija se dešava, kako joj samo ime kaže, unutra. kada je nešto unutra od spolja ga razdvajaju zidovi. ja bih sada da izađem… barem rupu ili tunel da prokopam, ako već ne mogu da preskočim ili miniram ceo zid… da prodišem i progledam… divno je sanjati,  (i kurosawa je snimio prelep film o snovima…), ali, hajde da se već jednom probudim. da se sunce i ja međusobno gledamo. to je sasvim legitimno – ta želja da se probudim(o). čitala sam ovih dana neke čehovljeve beleške i na jednom mestu on izražava sumnju da se rusija nikada neće probuditi, da i kada vode nekog na robiju, taj misli da je i to dobro, jer ne vode ga u pakao…to slušam svakog dana.  ali i roblje se probudi. jednom. pa, zaspi opet. a valjda  to što se jednom desilo za očekivati  je da će da se desi ponovo…

dok se ne probude svi prezreni na svetu (ili neki barem od nas) ušuškuvam se. prošle nedelje na državnoj televiziji desilo se čudo lepo: boris miljković  i „fabrika šećera„! odavno nešto tako pametno, nepretnciozno, dobro i nežno  nisam gledala… reč nismo progovorili dok smo gledali. da nam ne promakne ni jedna reč, ni jedan kadar… sećam se da sam tako gledala i niko kao ja, rokenrolera, ruski umetnički eksperiment, šumanović – komedija umetnika…  to je boris miljković.

prva knjiga borisa miljkovića koju sam pročitala i bila „kupljena“ je „čaj na zamaleku„. zbog te knjige sam prilikom posete kairu 2008. godine pod must otišla na zamelek. i preporučujem.  i „čaj na zamaleku“ i zamalek. sada čitam miljkovićevu knjigu „kuvar„. opet uživam. i opet preporučujem.

da se vratim na mandićevu pesmu sa početka posta, iz 1980. godine: kurosawa, japan… tu u srbiji nam je jedan veoma zanimljiv japanac: kohki hasei (1975). na stranu estradno-verska priča (koja me ne zanima), on je reditelj koji zavređuje pažnju. „blanka“ je film koji je snimio u manili o beskućnicima, sa puno empatije za ljudsku patnju i dobrim okom koje zapaže sve manifesticije lepote življenja na ovom svetu, pa i tamo gde stanuje najveća beda. možda dok smo robovi sa više pažnje gledamo svet oko sebe i uočavamo koliko je lep na najneverovatnije načine…

blanka

kohki hasei na mećavniku ove godine, na kustendorfu

artist: kujun, video director : kohki hasei

http://www.kohkihasei.com

kohki hasei

kohki hasei kao jedan od glumaca u filmu „alice“ marie-eve signeyrole, snimljenom na mećavniku 2009. kada je hasei nagrađen na kustendorfu

„ko bi mogao da razluči gde je granica između naših snova i stvarnosti? orson vels? mstislav rostropovič? marija kalas? (…) kurosava? frojd? samo izmišljotina i sećanje. stvarnost nije zabavna.

od takvog materijala je, pretpostavljam, i felini pravio svoj amarkord (koji je kovanica – koliko se sećam – dve italijanske reči: amaro i rikordare, gorko sećanje), pa eto, i u samom naslovu jedan kulinarski termin – gorko.“ (boris miljković, kuvar)

i za kraj (opet) kurosava  „snovi“

lepo spavajte i još se lepše probudite. i požurite!

Оставите коментар

Објављено под Art, books, movie, music, politics, revolution, Uncategorized

senovito mesto udaljeno od sveta, za razmišljanje i rad

naslov kao reminiscencija na leto 2006. i fabreov rad u dubrovniku „umbraculum“…

a sad se samo gleda:

daniele marucci

ne mogu da verujem da se onaj za koga je ovo građeno odrekao ovakvog mesta i prodao ga drugom. da to mesto postane moje nekim lepim čudom nikada ga se ne bih odrekla. ovo je vikend kuća. a ovo je mesto za šta? možda za anđele kada svrate sa neba?:

i ovo je snimila daniele marucci, tu čudesnu monsunsku kuću-pumpu. zen mesto. minimalistički paradise za meditaciju, osamu i pronalaženje mira. odavde bih izlazila samo da odem u palmyra house…

palmyra house

tvorac ove lepote je indijski arhitekta bijoy jain, osnivač mumbai studija. rođen je 1965. u mumbaiju, arhitekturu studirao u americi, ali od 1995. ponovo živi u indiji i osniva sa priyom jain ovaj već sada čuveni arhitektonski studio. izlagao je u londonskom victoria & albert muzeju, na venecijanskom bijenalu, dobitnik je mnogih arhitektonskih nagrada. zastupa koncept održivog razvoja, holističkog i humanističkog pristupa u svemu što radi. veliki je posvećenik svog posla, koji je zapravo umetnost. što su uslovi za gradnju teži bijoy je inspirisaniji. palmyra house  su zapravo dve drvene kuće između kojih je bazen, na plantaži kokosa. na plaži, izolovana od grada, uz stalnu opasnost od monsunskih kiša. i tik uz njihovu poetsku moć. kada je pre 5 godina gostovao u zagrebu rekao je: „ većinu kuća radim za kišu. monsuni su zapanjujući. nema buke, no postoji taj određeni zvuk, zvuk tišine u kiši. ima nešto lirskog u tome…“

palmyra house

bijoy kaže da je on inspirisan stvarnim uslovima života i nema dilemu u pogledu stava da arhitektura mora da ima dominantno etičku dimenziju.

da bi se smanjio pritisak na pejsaž kuća je izgrađena bez mašinske opreme, temelji su iskopani ručno, lokalni stolari su pravili drvene konstrukcije, sve od prirodnih materijala, iz neposrednog okruženja… ova kuća je zapravo oda ekološkom potencijalu ovog dela indije. osim toga njegove kuće su neopterećenim nepotrebnim ukrasima, što zbog blizine lepota i jednostavnosti prirode nije ni potrebno.

pre nego što počne bilo šta da gradi uradi model buduće građevine. to radi od kako je shvatio da lokalne zanatlije sa kojima radi ne čitaju tehničke crteže. i tako najbolje komunicira sa njima, a komunikacija i dijalog su važan deo njegovog pristupa.živa reč sa živim ljudima.

Studio Mumbai Tara House. Photograph is courtesy of Studio Mumbai

studio mumbai tara house

the best way to transform a room is to: allow it to breathe. let the air and light come through. (biJOY jain)

intervju koji je sa bijoy jainom vodio hans ulrich obrist na venecijanskom bijenalu arhitekture 2010.

studio mumbai

Резултат слика за (biJOY jain

bijoy jain

our immediate environment is a space that we subconsciously create and inhabit. we can make this space very familiar, or we can expose ourselves to unfamiliar elements that provoke our response and re-evaluation. there are many sources of inspiration: one only has to observe closely. it is possible to have set ideas of what architecture should be, but first we need to understand why things are a certain way.’ studio mumbai states.

kochi-muziris bijenale 2014 

Сродна слика

palmyra house

ovaj intervju obavezno pročitajte:

“the endeavor is to show the genuine possibility in creating buildings that emerge through a process of collective dialog, a face-to-face sharing of knowledge through imagination, intimacy, and modesty.” (bijoy jain)

Оставите коментар

Објављено под Biyoj Jain, daniele marucci, Studio Mumbai, Uncategorized

poštovati. sebe. drugog…

negde sam između onoga što bih htela i onoga što ne bih… najteže je kada ti za to (sve) nedostaje odlučnosti…

pročitala sam pre neki dan ono šta je željka klemenčić napisala u svojoj „mrvici“  življenja, kulinarstva… mrvici topline… i počela da plačem. prepoznata u tekstu.kao i ti, veovatno…

onda dišem. onako kako su me učili na yogi. (za koju nikako da o5 nađem vremena.) ponavljam ono što ponavljam. svoju srećnu mantru. na kraju mi je pomogao bryan ferry. nov. dobar. uvek na ivici, a nikada ne pređe u patetiku. i nemam ni mrvicu straha da bi mogao da sklizne. taj odmereni dandy… stvar koja je došla umesto hitne pomoći je „soldier of fortune“(co-written by johnny marr)

saramago na lanzerotu

na današnji dan je 1922. rođen saramago. crvenom olovkom za usne u ženskom toaletu „fondacije saramago“ u lisabonu, prošle zime, u decembru, neko je na zidu napisao: „amo-te saramago“… portugalci su tihi, zatajeni, nenametljivi, a tako predani u svom obožavanju svojih pisaca… mrtvih i živih. i samo dobrih. mi preferiramo bučnost, mrtve i omalovažavanje.kvalitet nam nije presudan.

a preferiramo i ubeđivanje…

„naučio sam da ne pokušavam da ubeđujem nikoga. ubeđivanje je nedostatak poštovanja. to je pokušaj da se druga osoba kolonizuje.“ (saramago)

saramago i pilar

Оставите коментар

Објављено под Uncategorized

my lisbon story

Picture of a tram at the bottom of a hill in Bairro Alto, Lisbon

photograph by thomas grabka, laif/redux

čitanka za ne znam  koji razred dok je svijet još bio mlad i ona pesma brane crnčevića (ako se ne varam):

„u lisabonu na balkonu,
pegavi dečak jede bombonu.
nad lisabonom mesec se klati,
kosu mu zlati“

omg, ja sam još tada sanjala taj lisabon. onda sam ga malo zaboravila, a onda se desila „lisabonska priča“ wima wendersa i ljubav se nastavila tamo gde je stala. pa, sam zavolela pessou i saramaga. mnogo sam ih zavolela! pa, sjajna glumica, pevačica i reditelj maria de medeiros koja pamtimo kao anais nin u odličnom filmu philipa kaufmana „henry and june“… pa, moj omiljeni jose mourinho koji je svoju sjajnu trenersku karijeru započeo u benfici…

jose mourinho

lisabon su melanholični muškarci, poput njega gore koji deluje tužno i kada njegov tim ubedljivo vodi… brbljive i temperamentne žene, oronule fasade lepih zgrada,. da, lisabon je stara grofica, prestonica zemlje u kojoj nekada kada su bili imperija nikada nije zalazilo sunce… lisabon su ulice kao lavirinti, grad bez predrasuda, tolerantan po pitanju mnogo čega, međurasnih veza, oslobođen homofobije… grad tužnih fado pesama… antikvarnica, vintage radnji, buvljih pijaca, kaldrme, lepih pločica po zidovima (azulejosa) i crno-belih mozaika po pločnicima… oni čuvaju sve staro što može da se sačuva, od kaldrma do starih zanata. grad koji ne luduje za svim što je novo kao mnogi drugi gradovi…grad koji voli svoje pesnike i odaje im počast na svakom koraku. grad u kom radi nastarija aktivna knjižara na svetu, bertrand! počasno mesto u izlogu i na policama sa ponosom su, naravno, zauzimaju pessoa i saramago! glavni grad zemlje u kojoj je zbog katoličke crkve njen prvi nobelovac jose saramago morao da ode u španiju… ali, ga je mrtvog vratio i podario mu jednu od najlepših zgrada dole u alfami i jedno drvo masline isped kuće šiljaka ispod kojeg je pilar del rio rasula njegov pepeo… lisabon je grad u kom na stolu pored soli ravnopravno stoji cimet. grad u čijem restoranima ćete naći najneverovatnije kombinacije morskih plodova i svinjetine, ili piletine… i odlična vina! grad u kom je bakalar neizbežan u svim menijima iako ga nema u vodama portugala! a tek reka tejo!!!Ogromna! moćna!  pa, mostovi preko nje. onaj vasca de game i 25. april… zamkovi, manastiri, tramvaji, vidikovci, elevatori… sve!

a tek jezik… kao da su napunili usta lešnicima i dok pričaju igraju se njima. prelepo! melodično! zavodljivo!

maria de medeiros kao anais nin

u decembru 1994. wendersov junak, tonac phil winter čita pessoine stihove pisane decembra 1934.

njegovo veličanstvo fernando pessoa

pessoina kuća spolja…

ispod masline je saaramgov pepeo. bila sam vandal pa sam otkinula nekoliko listova i sada ih čuvam ispresovane. moj saramago…

čovek-bomba sa svojim oružjem, knjigom… fotografija iz 2007. helene goncalves koja se nalazi uveličana u fondaciji saramago. u pessoinu i saramagovu kuću ušla sam kao vernici u meku… što se mene tiče i da ništa drugo nisam videla otišla bih srećna iz lisabona. a videla sam još štošta toga lepog.

fado u alfami. restaurante esquina de alfama. tu smo dočekali novu 2014. pored dva-tri para francuza bili smo jedini stranci. kada se fado peva tišina je, pričate li glasno opomenuće vas kao u školi! silencio por favor! na ulazu nas je dočekao besprekorno našminkan ,vitak, visok muškarac u odlično skrojenom crnom odelu. raspoređivao je goste, delovalo je da je nekakav manager restorana… korpulentan konobar u belom odelu primao je narudžbe. posle se ispostavilo da oni svi zaposleni, kompletno osoblje izuzev kuvara samo, pevaju fado. i istovremeno rade između numera… najstariji pevač je bila dama u poodmaklim godinama ivone dias, ali koja peva kao devojčica. i najveselija je bila i najrazigranija…

calçada portuguesa. pločnici mozaici koji su različiti od ulice do ulice, od trga do trga…

Ne znam koliko duša imam.
Menjam se svakog trena.
Stalno me progone.
Nikad sebe nisam našao
niti sebi poverovao.
Dušu imam samo.
Ko dušu ima, mira nema.
Ko vidi, samo je ono što vidi.
Ko oseća, nije ono što je.
Držim se onoga što jesam i što vidim,
oni me vraćaju a ne ja sâm.
Svaki moj san i moja želja
je ona koja se rađa a moja nije.
Ja sam slika sebe samog.
Na sopstvenom putu služim,
različitom, nestalnom, usamljenom.
Ne znam osetiti gde sam.

Zbog toga, lud čitaću
svoje biće, kao stranice.
Ono što sledi, predviđeno nije
što je prošlo, zaboravljeno je,
beležim napomenu onoga što pročitah
ono što prosudih i osetih.
Čitam ponovo i kažem :” Zar sam to bio ja?”
zašto sam to napisao, samo Bog zna.

– Pessoa

5 коментара

Објављено под Uncategorized

sve njene plaže

u nekom smislu agnes varda  (rođena 30. 05.1928.) je za nouvelle vague (mada za rive gauche grupu još više) ono što je gertrude stein bila za izgubljenu generaciju. podseća me po mnogo čemu na nju…

agnes nije bila lepotica dana. muškarci reditelji ne moraju da budu frajeri i po da bi se pričalo o njima. potrebno je „samo“ da budu dobri reditelji. za žene u ovom biznisu treba još ohohoho da bi bila cenjena. kao i pogledu godina… za agnes kažu da je baka novog talasa. za godarda koji je samo dve godine mlađi ne bi to rekli, taman da agnes  ne popostoji. nepravedno, ali to je svet u kojem živimo. agnes se ne miri sa zacrtanim stvarima. zacrtane stvari treba obrisati i crtati preko njih.

kraljica kolaža. montaže. bunta. potlačenih. skrajnutih, levih plaža!

feministkinja. borac za pravdu. rušitelj socijalnih tabua.

studirala istoriju umetnosti na sorboni i za kustosa na ecole de louvre.

režiser, scenarista, fotograf, vizuelna umetnica…

grčko-francuskog porekla. rođena u belgiji. živi u francuskoj. rođena kao arlette. u 18 odabrala sama sebi ime agnes. od 19. nosi istu frizuru! žena koja je donosila promene nije menjala svoju frizuru…

(THE BELIEVER: It’s so nice to see that you have had the same haircut always, because I’ve had the same haircut all my life, and I always try to change it but it’ll never change.

AV: I remember when I tried it. I was nineteen and I put a bowl on and I said, Cut around! Because it was not the fashion at the time when I did that hairdo—and I kept it all my life! At the time of Cléo I grew it a little more, and when Jacques died I grew a bit here. [She pulls out a strand.] I made a braid because Chinese old people, they say that the God will take you by the hair to join you with—but God didn’t take me, so I cut the braid. Now it’s the same hairdo but it has two colors—come on! It’s different! It’s like an ice cream of chocolate and vanilla! I tried a wig. I hated myself totally white. So now I cheat. It’s my white hair, and I put color there. My grandson says I’m punk. I tell you—better they laugh about their grandmother than think she’s a bore. Some grandmothers are really boring! They ask, Ah ha ha—did you do this?—be careful—put your sweater on! C’est ça. So, in a way, we try to please them somehow.)

bila je među onih petoro ljudi koji su ispratili jima morrisona.

pisala dijaloge za „poslednji tango u parizu“. završne scene morrisonom inspirisane…

jim morrison & agnes varda na setu filma peau d’ane, 1970. francuski mjuzikl jacques demyja.

agnès varda self-portrait

Agnès Varda and Jean-Luc Godard on the set of Cléo from 5 to 7 (1961)

agnes o očima jlg. u njenom filmu je skinuo za kratko naočare za sunce…

venčanje godarda i anne karine 1961. devojčica je kćerka agnes varde, rosalie varda.

https://i2.wp.com/cdn-parismatch.ladmedia.fr/var/news/storage/images/paris-match/culture/cinema/agnes-varda-la-grand-mere-indigne-du-7e-art-134452/1160523-1-fre-FR/Agnes-Varda-la-grand-mere-indigne-du-7e-art.jpg

agnes sa porodicom. plavuša levo je ona devojčica od gore, kostimograf rossalie varda demy… pored nje je njen brat, glumac i režiser mathieu demy.

jean-luc godard and agnès varda na skupu protiv rata u vijetnamu, 1967.

photo by marion kalter

https://i0.wp.com/static1.purepeople.com/articles/3/19/39/3/@/140076-catherine-deneuve-avec-jacques-demy-et-637x0-1.jpg

https://i0.wp.com/data17.gallery.ru/albums/gallery/74091-21c23-61789048--u99b55.jpg

ona i jacques sa zvezdom njegovih filmova catherine deneuve

agnes i jacques demy

tokom godina provedenih u americi napravila je 2 filma: lions love (inspirisan hipi pokretom) i black panthers  o kontroverznoj istoimenoj organizaciji za građanska prava crnaca i socijalnu pravdu (1968.) .

https://i1.wp.com/img.rp.vhd.me/4566478_l5.jpg

agnes i jane birkin

https://i1.wp.com/25.media.tumblr.com/tumblr_l3208h3PMG1qz4sovo1_500.jpg

jane b.(1988)

https://i0.wp.com/mmimageslarge.moviemail-online.co.uk/the-beaches-of-agnes-27846_10.jpg

https://i0.wp.com/cache.20minutes.fr/img/photos/20mn_mvs/2009-12/2009-12-02/article_0212-CIN-DVDPLAGES.jpg

https://i2.wp.com/www.mutanteggplant.com/vitro-nasu/wp-content/uploads/2009/07/varda.jpg

https://i0.wp.com/www.epipoca.com.br/images/galeria/22662_4.jpg

https://i2.wp.com/medias.unifrance.org/medias/147/141/36243/format_page/the-beaches-of-agnes.jpg

https://i2.wp.com/b.vimeocdn.com/ts/158/639/158639375_640.jpg

https://i1.wp.com/medias.unifrance.org/medias/95/157/40287/format_page/les-plages-d-agnes.jpg

https://i0.wp.com/medias.unifrance.org/medias/94/157/40286/format_page/les-plages-d-agnes.jpg

https://i2.wp.com/www.mun.ca/film/image/2009f/the-beaches-of-agnes.jpg

the beaches of agnès je filmski autoportret njene mediteranske duše… sada živi u normandiji, zemlji svog pokojnog supruga jacques demyja, režisera i glumca… posvetila mu je tri filma. jedan igrani (jacques de nantes) i dva dokumentarna.

putovala je u usa, kinu, rusiju, iran, na kubu… pravila filmske i fotografske zabeleške o onome kako je videla te sredine. u americi je pratila hipi pokret, jima morrisona, black pantherse…

1957. na poziv kineske vlade provela je 2 meseca po nr kini. sa tog puta po tada za strance prilično zatvorenu kinu i nepriznatu od strane un, nastale su njene veoma zanimljive fotografije. poput ove dole.

2012. u pekingu su te njene fotografije iz 1957. prikazane na velikoj izložbi „the beaches of agnès varda in china“.

Варда-1.јпг

četiri godine nakon dolaska kastra na vlast posetila je kubu odakle je donela 1800 fotografija i dokumnetarni film „salut les cubains“.

a iz irana ovaj:

„memory is like sand in my hand, i keep some and some is going. the beaches are the thread, and it’s true that I’ve been on beaches all my life. I know that if i need the ideal place, it’s the perfect one for me. this has nothing to do with swimming or surfing or sailing. it’s the pleasure of watching the beach, which means watching the sky and the sea, and if you go at a different time, it can be different light and weather, it can be white or it can be flat. i love it when it’s almost flat. it’s so pure that it’s like the beginning of the world. and it allows me, as a metaphor, to believe that i was always on the beach in my mind. and the other metaphor is that there is a poem of jacques prévert, you know – ‘et la mer efface sur le sable / les pas des amants désunis‘ – and the sea erases from the sand/ the steps of the parted lovers. i always thought of that.“ agnes varda

„if we opened people up, we’d find landscapes, if we opened me up, we’d find beaches.“

Agnes Varda

Оставите коментар

Објављено под Art, Uncategorized

oooo ili mad tea party

oleg oprisco photo

ona: ne moramo da se volimo, ali da se poštujemo… prihvatljiva za život. tzv. civilizovan život. da bi suživot bio moguć. inače… no, u stvarnosti sretoh se ne mali broj puta sa ne moramo da se poštujemo, ali hajde da se volimo… pa, pomislih da taj ko to predlaže, čudnu, nemoguću stvar zbori. a ona egzistira. kao sve naopako što je žilavo…i obrnuto.

političara poput jose mujice baš i nema, zar ne? da vole i poštuju ljude, život…

„…razvoj ne smije uništavati sreću. on mora služiti ljudima da bi bili sretni. mora služiti zemlji, međuljudskim odnosima, brizi za djecu, prijateljstvu, da nas ne zakida za ono najosnovnije. kada se borimo za okoliš, prva stavka u toj borbi se mora zvati: sreća svih ljudi.“

oleg oprisco

„stojim nasred sobe. o čemu li mislim?“  kao harms u „starici“. val je moja fb prijateljica. ona je iz pariza, između ostalog. inače, iz raznih je mesta. evropskih. kaže da je večeras u theatre de la ville gledala „staricu“ harmsovu po bobu wilsonu u izvođenju barašnjikovom i defoovom. nemam uopšte problem da se zamislim tamo, u theatru de la villa. mogu da budem gde god želim. još kao dete znala sam to. ali sada sam odrasla i ja se kao i drugi takvi ponašam blesavo, kao čudotvorac iz  „starice“ … „on zna da je čudotvorac i da može da napravi bilo kakvo čudo, ali neće…

oleg-oprisco-6

oleg opet

i opet

počinje zima. kiša, vetar, sneg, raskopane, a nezatrpane ulice, pojedeni putevi… korupcija, nacionalizam, šoviniziam, pa i nacizam čak. ovi prostori su primeri lepote i divote u nedostajanju. bez poštovanja za život i za žive. sa štovanjem gluposti, truleži. i novca! kako smo glupi. a život lep. samo baci pogled na nebo. čak i po snegu, vetru i kiši čudesno je. ili pogledaj na zemlju, zeleno, žuto, crveno… biram malicka i „drvo života“, a ne „mlanholiju“ i von trira koji kaže da  zlo je priroda…

15. aprila 1994. saramago je zapisao: „gledajući u lažno zadovoljno lice evropljana, ne verujem da su u skorije vreme moguće nacionalne alternative (kažem nacionalne, a ne nacionalističke) i smatram da bi duboka kriza, ekonomska, ali i etička, u kojoj životarimo, možda mogla – zadovoljimo se sa „možda“ – prouzrokovati rađanje novih ideja, kadrih da preuzmu i spoje ono što je u nekadašnjim idejama bilo najbolje, počevši , bez prethodne definicije nekadašnjosti i sadašnjosti, s premeštanjem građanina, lucidnog i odgovornog, na mesto koje danas zauzima nerazumna životinja koja se odaziva na ime potrošač.“

kyle thompson

kyle

kyle thompson

lana del rey-ride

Оставите коментар

Објављено под Uncategorized