Архиве ознака: anja niemi

the woman who never existed

eleonora duse (1858-1924) je bila najslavnija italijanska glumica svoga vremena. slobodoumna, ali zagonetna i povučena. i nerado je davala intervjue. jednom prilikom je rekla nekom upornom američkom novinaru da van scene ni ne postoji. btw, samo njeno postojanje na pozorišnim scenama širom evrope i amerike bilo je dovoljno da ostane nezaboravljena, a postojala je i van pozorišta. bila je glavna rivalka sarah bernhardt i ljubav gabriela d’annunzia i isadore duncan. muza čuvenih slikara i vajara… glumica čija se metoda glume i danas respektuje i izučava u glumačkim školama… mislim da je htela da kaže koliko je volela da glumi. koliko se kreativno ostvarivala na sceni. da nije pričala o sebi koja ne može da postoji bez pogleda divljenja publike, koja nema i ne zna šta drugo da bude izvan toga… ja mislim. a možda i grešim…

Eleonora Duse:

eleonora duse

norvežanka anja niemi (1976) je fotograf o kojoj sam jednom već ovde pisala. ona rečenica eleonore duse da van scene nije ni postojala bila je okidač, inspiracija za najnoviji serijal anjinih fotografija: „the woman who never existed„.  neko je prokomentarisao da je na tu rečenicu slavne glumice svojim foto aparatom odreagovala i melanholično i ironično.

a gde ti postojiš? na kom igralištu kreiraš svoj život? šta se sa tobom dešava kada te niko ne gleda? postojiš li izvan svojih uloga? izvan pogleda? izvan selfija postavljenih ovde i tamo, po svim tim bespućima mobilnih aplikacija i društvene paučine… šta lomi tvoj identitet? na ono warholovo da će u budućnosti svi biti popularni 15 minuta, neko iz te warholove budućnosti, a naše sadašnjosti, lucidno je primetio da će u budućnosti svako biti anoniman 15 minuta… kako će taj svako preživeti tih 15 minuta? hoće li moći? hoće li biti na antideprisivima nakon tih 15 minuta bez pogleda?

anja niemi iako je na svojim fotografijama insistira da to nisu selfiji, autoportreti… jer, anja postoji i izvan uloge fotografa. i onda kada ona nikoga ne posmatra iza objektiva i kada nju niko ne posmatra…

ona  ima prijatelja bivšeg baletskog igrača koji je imao strah od scene i koji je silno žudeo da pleše na sceni bez prisustva publike. koliko je dirljiv taj njegov strah. koliko govori o nečemu što samo još ekscesno postoji. o potrebi da se bude (i) bez publike. bez aplauza. bez lajkova. pratilaca. pozitivnih komentara… kako bi bilo savršeno lepo ne imati strah od scene, a ne imati ni potrebu, žudnju za prisustvom publike. da prisustvo drugih bude ono što prisustvo drugog/drugih bi moglo/trebalo da bude. prosto prisustvo. i saradnja. aktivna miroljubiva koegzistencija, kako bi broz rekao… može i pasivna, dodajem ja. ali, miroljubiva, obavezno.

i evo kako anja niemi to radi. kako kreira. život (kao) na fotografijama…

 

gup magazine: is it more important to you that when we look at your images, we are able to recognise anja niemi the person, or anja niemi the photographer?

anja niemi: i definitely want people to recognise my work and not me! it’s a good thing i look nothing like my characters!

 

The Woman Who Never Existed: Photography Project by Anja Niemi | Yellowtrace

yellowtrace

“i photograph, i play every character myself. i prefer to do so. i feel more at ease, alone. strangely, i hate to have the portrait drawn. but if i am alone and i incarnate a character, then it is an enjoyable exercise because i do not feel like taking a picture myself, but a very different being. ” anja nieimi

http://www.anjaniemiphotography.com

„the one happiness is to shut one’s door upon a little room, with a table before one, and to create; to create life in that isolation from life.“ (eleonora duse)

eleonora duse

5 коментара

Објављено под Art, photography

doctor fabre will cure u

danas je baš upeklo. preko 40 celzijusa.  ne vidim da je iko ko je trebalo da mari mario za to. za to kako će oni koji rade na otvorenom, oni koji rade u zatvorenom, a bolesni su, stari, putuju… da se dovuku do mesta na kojima rade. ako već država ne brine o tome šta je sprečilo poslodavce ili sindikate da preuzmu tu brigu? pitanje je retoričko. odgovor je jasan kao sunce na ovom uzavrelom danu. nedostatak empatije, brige za drugog i nedostatak elementarne čovečnosti.

ja sam našla svoj lek. i za to. u nedostatku morske obale, polja lavandi i maslinjaka. u nedostatku svega toga za čim moja duša od tuge samo što ne ode do vraga. lekar je isti. kao pre 7 godina u dubrovniku. podne, toplo, svi po plažama, a ja u muzeju suvremene sama na terapiji. oh baby, doctor fabre will cure you. čak su i devojke koje su obezbedjivale mjesto u sjeni daleko od svijeta, za razmišljanje i rad bile tek fizički prisutne. spavale su. na stolicama. imam i fotografije. fabrovi balegari, preparirane guske, pacovi i ja smo uživali.

u doktorovom „noćnom dnevniku“, u predgovoru, zorana daković podseća na njegov stav da revoluciju ne treba očekivati u spoljnjem svetu, već u sopstvenom mesu i telu. i na njegov citat waltera benjamina: just do your best and fuck the rest.

i to je rešenje za čovekove probleme.

u izlogu jedne knjižare danas videla sam crno-belog borisa vijana, lepog i mističnog. poručio (mi, nam, vam)  i to na srpskom da će vam ljudi bez mašte poželeti da sredite život kao oni što su. parafraziram.

ovaj što leči, taj čovek sa maštom do neba, 9. maja 1978. u brižu, noću, napisao je:

želim da do smrti sačuvam duh deteta začudjen i zanesen lepotom.

a 19. decembra iste godine (5 dana nakon svog rodjendana) u antverpenu:

pomodno je izjavljivati da lepota nema veze sa umetnošću. ja verujem u lepotu zato što ona ima neukrotivu i bezvremenu snagu.

anja niemi do not disturb

norvežanka anja niemi pravi ove taako dobre autoportrete po hotelskim sobama. mogla bih danima da ih gledam. začudjena. zanesena.

nad čime si ti začudjen? šta je uzrok tvog zanosa? šta leči tvoju dušu? šta je ranjava, onesposobljava?

anja niemi

oduševljava me ono što ljudi iz zagrebačkog kontejnera rade za one koji ne nailaze baš lako na razumevanje i prihvaćenost. festival „ekstravagantna tijela“ ove godine biće posvećen ekstravagantnim godinama. onima o kojima jonathan swift priča kada kaže kako bismo svi da živimo dugo, dugo, ali niko ne bi da bude star. postoji li neka dama u ovom gradu na dnu panonskog mora ekstravagantnih godina, ekstravagantnog vida, koja voli dobre knjige, kojoj bih drage volje, besplatno i sa čašću čitala. kao mangel i ostali borgesu. na primer. (o novom sadu se radi, da ne bude zabune oko situacije na arheološkom nalazištu.)

a tarik saleh ume da slika tugu i potragu. u ovom videu uz fragilno-jaku lykke prati moj omiljeni stellan skarsgård.

Sadness is a blessing
Sadness is a pearl
Sadness is my boyfriend
Oh, sadness I’m your girl
Sadness is my boyfriend
Oh, sadness I’m your girl
Oh, sadness I’m your girl

Оставите коментар

Објављено под Uncategorized