Архиве ознака: china

the sun always shines on tv

pišem kada sam inspirisana. a nekada sam toliko inspirisana da sam gora od buridanovog magarca. ne da se dvoumim između dva plasta sena, nego je to more plastova, svuda oko mene. i dobro što je tako. to znači da za ovaj svet ima nade. u mnoštvu gluposti i beščašća i dalje ima lepote i pameti… a ne mislim da su mi kriterijumi niski i da me je baš lako oduševiti…

morten traavik & laibach, photo: daniel miller

o ovom čoveku koji je drugi morten na celom svetu za koga znam (prvi je morten harket)  već duže vreme nameravam da pišem, ali stalno imam osećaj da ću nešto važno da izostavim.

kako je dobro što ljudi kao što je on postoje. neukalupljeni, van krda, lučonoše slobode i smelosti, autentični.

morten traavik (1971.) je reditelj i konceptualni umetnik iz norveške. kao i laibach istražuje totalitarnu estetiku i simbole. i nalazi ih na raznim mestima. od severne koreje do svoje zemlje, rock koncerata, fudbalskih stadiona…

prvi put sam čula za njega kada je režirao spot za the whistleblowers“ grupe laibach. on je čovek koji je laibach odveo u severnu koreju i o toj poseti snimio film liberation day (koautor je ugis olte iz latvije).

slavoj žižek je ovom filmu je rekao:

„laibach u severnoj koreji je, rekao bih, najfascinantniji kulturni, ideološki i politički događaj 21. stoleća.“

laibach je svakako jedna od najzanimljivijih i najintrigantnijih pojava u savremenom svetu, pa je logično da me je zainteresovao i traavikov rad. što sam starija interesuju me intriginatne stvari koje izazivaju tektonske poremećaje ili čisti zen. za ostalo nemam ni volje, ni snage. nemam više vremena, što bi rekla desanka. 🙂  i nije to loše. lišavaš sebe bespotrebnosti.

„jednog dana analiziraću ovo, jednog dana bolje ću ispitati, osmotriti elemente sopstvene prirode, jer moja znatiželja u vezi sa svim stvarima, povezana s mojom znatiželjom u vezi sa mnom i sopstvenom prirodom, dovešće do pokušaja da razumem svoju ličnost – na osnovu ovih osobina uspeo sam da, opisujući sebe. u „zimskom danu“ pišem o nekom poput rusoa… mizantropskom zaljubljeniku u ljudski rod…“ (pessoa, heteronimi)

njegov umetnički rad i aktivizam je i glavna (možda i jedina) spona između zapadnog sveta i severne koreje danas. a njegovo viđenje nije sterilno, predvidivo, crno-belo. sam kaže da prikazuje severnu koreju nijansiranije nego zapadni mediji. o ljudima u ovoj zemlji piše da su otvoreni, topli, nalik drugim ljudima na ovom svetu više nego što smo skloni da pomislimo,  a da svoju zemlju poznaju jednako malo koliko i ostatak sveta. ima već nekoliko zanimljivih projekata iz te zemlje. nekada mu ide lakše, nekada teže.  u severnu koreju je prvi put otišao sa disco kuglom, a evo sada ima i taj film „liberation day“ koji je počeo da živi svoj život po festivalima. jedan od projekata je i onaj u kojem mladi muzičari iz severne koreje sviraju na harmonikama stvari mortenovih zemljaka, grupe onog prvog mortena,  iz „a-ha“.

pozorišnu režiju je studirao u rusiji i švedskoj. već godinama organizuje takmičenja u izboru miss mina, lepotica amputiranih udova, nastradalih od nagaznih mina u angoli i kambodži. takmičenje koje je, predvidivo, naišlo na nerazumevanje. između ostalog, zameraju mu seksizam, ismevanje žrtava… tako to uglavnom vide. nažalost, broj nastradalih na ovaj način u ove dve zemlje isuviše je velik i različiti načini (a morten ne odlazi tamo kao bezosećajni, superiorni čovek iz privilegovane zemlje sa severa evrope ) skretanja pažnje na ovaj problem i prikupljanja pomoći za žrtve (novčane ili u vidu pomagala, a ovi izbori podrazumevaju nabavku pomagala i 1000 američkih dolara) su dobrodošli. a što se tiče seksizma, kritičari neka obrate pažnju na one mainstream izbore lepote…

(ovo je adresa njegovog sajta za one koji žele još više da saznaju o traaviku:

http://www.traavik.info/ )

kada je ugovarao prvu posetu nekog rock banda u severnu koreju pitali su ga zašto baš laibach, evo šta im je rekao (mada, zaista, ko drugi bi bio bolji izbor?) :

„oni su vrlo sumnjičavi i vrlo dobro im je poznata kontroverzna pozadina laibacha. kada su mi izneli svoje opaske na činjenicu da laibach nastupa u uniformama i da ih se optužuje da veličaju fašizam, ja sam im rekao: „da, to je istina. no i vas na zapadu upoređuju s fašizmom i u tome su u krivu, zar ne? (…) „sjeverna koreja je tako strano i čudno mjesto ali istovremeno i vrlo spektakularno mjesto kuda netko sa zapada može otići. zato su i zbog samog avanturističkog momenta laibach bili vrlo sretni kad su čuli za nastup u pjongjangu. naravno je tu i ta etička dilema oko toga treba li uopće ići u jednu takvu zemlju kao što je sjeverna koreja. ali to svatko mora odlučiti sam za sebe. laibach je zapravo jedna umjetnička forma koja sadrži mnoge poruke istodobno. stoga mislim da je i ova, na prvi pogled kontradiktorna i apsurdna ideja s laibachom u sjevernoj koreji, zapravo dobrim dijelom upravo ono što laibach zapravo i jest. i upravo je stoga sam odlazak u sjevernu koreju vrlo „laibachovska“ stvar.“

na pitanje deutsche welle koliko su severna koreja i norveška slične kaže:

„i mi norvežani smo pomalo kao sjevernokorejci. mala smo zemlja. izolirani smo, ne želimo biti dio nekih zajednica poput eu. naravno da je naše društvo otvorenije, ali postoje sličnosti. i da se razumijemo: ja ne vjerujem u norvešku.“

 

///

a počelo je proleće. i raste želja za drumovima. i oblacima. jače se sanja. (samo jako!) patti smith je kupila kuću svog omiljenog pesnika – remboa. ne bih imala ništa protiv da kupim (i brinem o njemu najbolje što mogu) dom nekog od svojih omiljenih pesnika. pessoe ili majakovskog, na primer. mislim, ako je o kupovini reč. i tu postoji bezbroj razlog za i protiv…

„oh arthur arthur. we are in abyssinia aden. making love smoking cigarettes. we kiss. but it’s much more. azure. blue pool. oil slick lake. sensations telescope, animate. crystalline gulf. balls of colored glass exploding. seam of berber tent splitting. openings, open as a cave, open wider, total surrender.“

patti smith, from „dream of rimbaud“

patti_smith_6042-tt-width-604-height-405-attachment_id-6620

a kuda bih da putujem?

rekoh već: ili zen ili tektonski poremećaji.

dakle, ovde:

ili ovde:

13 коментара

Објављено под Art, movie, music, politics, travel

life is life

tužno je što sam za prozno delo ovog čoveka (a bio je ne samo književnik, nego još svašta) saznala slučajno. da, slučajno sam naletela na njegovu knjigu „slučajna otkrića“. njegovo ime je milan kašanin, a ovo sve oko mene je crno-beli svijet

tužno je jer je taj čovek izuzetno pisao. i jer je na i mnoge druge načine zadužio našu kulturu, ali odavno svet više nije mesto gde bi tako nešto bilo važno. kvalitet nije mera stvari, nego la-la-la (land and etc.).

ta knjiga odavno već ne može da se kupi i moraću ovu pozajmljenu iz biblioteke da fotokopiram, skeniram. ili ukradem. 🙂

nadam se da ćeš izguglati da vidiš ko je bio milan kašanin. a mi… uspeli smo da obesmislimo ono što je radio sa velikim žarom, slike koje je on nabavljao za ovu zemlju ne mogu ni da se vide. muzeji su postali mauzoleji, zapečaćeni za poglede.

u „slučajnim otkrićima“ milan kašanin kaže:

„šta sve nisam pretrpeo, čega se sve nisam odrekao, šta izgubio, a još nisam iznemogao i još uvek više žalim ljude nego što ih prezirem ili mrzim. čim nesreća ostane za mnom i čim me prođe bol, ja ga predam zaboravu i, ponesen, pođem u susret nečem, ne znam čemu, samo svaki put nečem lepšem od onoga što je bilo. (…)  ja zaboravljam zlo ne zbog toga što ga ne priznajem, nego što ne mogu s njim da živim. (…) bez zadivljenosti nad velikim, bez otkrivanja nepoznatog, bez prizivanja neočekivanog, bez radosti od susreta s poznatim i dragim, ja ne bih mogao ni umeo da živim. jeste da je mrak nad gradom i u mojoj sobi, ali u meni nije. nikada tako kao sad, po propasti kuće u kojoj sam proveo bezbroj malih i velikih dana, i po prestanku kiše nad vrtom koje nije bilo, nisam znao koliko života ima na zemlji i koliko ih ima u meni. za celog svog veka, najviše se sam voleo ono čega nema.“

eto takav je bio čovek milan kašanin…

jutros sam videla da je mladi kineski fotograf, pesnik i provokator (29 godina) ren hang pronađen mrtav u berlinu. neki mediji prenose da je reč o samoubistvu. boleo ga je svet u kojem je živeo. boleo ga je sukob sa svojom zemljom. u pesmi „my depression“ tačno je nacrtao kako je video svoj život:

life is indeed a

precious gift

but i often feel

it seems to send the wrong man

http://www.renhang.org

任航

njegov životopis u par reči izgledao bi ovako: rođen u kini 1987. samouk postao jedan od najznačajnijih savremenih fotografa. više puta bio hapšen u kini. ono što je radio u toj zemlji se zvanično vodi kao pornografija. (zanimljivo da ono što je najveća pornografija u svetu u kome živimo nikada se ne tretira kao takvo…) izlagao širom sveta, a u svojoj zemlji zabranjivan. podjedanko cenzurisan i hvaljen. bol ga je doveo do depresije. btw. u posledjih 15 godina stopa samoubistava u kini je porasla za 60% i samom su svetskom vrhu po broju samoubistava.

znaš, susan cain u knjizi „tihi ljudi“ iznosi neke sasvim zastrašujuće stvari o našem svetu. i to ne od danas. kako je sve ovo oko nas dobro smišljeno i izrežirano s predumišljajem. i pitam se kako onda osetljivi, tihi ljudi, da opstanu. svet je podešen po meri kapitala i po meri krugova moći. pogledaj i u vrtićima je kult utopljavanja individualnosti u kolektiv, forsira se grupni rad u svemu i svačemu, traže se samo timski igrači. zamišljam kako bi se npr.  tesla uklopio u timski duh…  susan navodi da je još četrdesetih godina 20. veka dekan harvarda izjavio da bi ovaj prestižni univerzitet trebalo da odbija „osetljive, neurotične“  tipove i „prekomerno intelektualno stimulisane“ u korist momaka koji ispoljavaju „zdravu ekstrovertnost“… pa, ren hang nije bio takav momak. osim na harvardu, takvi nisu poželjni nigde na planeti zemlji.

Оставите коментар

Објављено под Art, books, photography, politics

Huang Zhi-Yang

jedan dan u sedmici odšetam do moje klupe, u mom parku. park je javan, ali je to, ipak, moje mesto. ponekad neko sedne na moju klupu, pa prinudno menjam ugao posmatranja. kakogod, puna iščekivanja i spokojne uverenosti da se neću ni taj put razočarati, sednem i gledam: red drveća (the tree of life), red travnjaka i tako naizmenično. i gledam. i slušam. začudnije je i fascinantnije od bilo kog 3d, 4d, 5d, 1.000d filma. hemingway je rekao da kada sanja o zagrobnom životu radnja se uvek dešava u pariskom hotelu ritz. moje mesto sanjanja o zagrobnom je ta tačka u parku na kojoj sedim najčešće subotom ili nedeljom ujutro i posmatram drveće, grane koje se njišu, lišće koje menja boju, travu između redova drveća… tužno je samo kada opadne lišće i grane ostanu same. pa, i u ernestovom ritzu nekada se ugase svetla…

kada sam preumorna od svega oko mene ili kada je unutar mene previše tesno, a sprečena sam da odem do moje klupe u mom parku, gledam ovaj kineski youtube kanal. yitiao video. ne razumem ni reč, a razumem sve što treba da razumem. danas je mesto sanjanja o zagrobnom video o ovom tajvanskom umetniku. ta njegova kuća smiraja usred zelenila, usred tog velikog prostora kine… huang zhiyang  ili zhi-yang (黄致阳, huang chih-yang)  je rođen 1965. na tajvanu, živeo i radio svuda, i u njujorku, a sada živi u kini. sve ostalo možeš pronaći o njemu na gomili raznih sajtova, za neke ti ostavljam linkove, da ih pratiš kao ivica i marica mrvice po šumi…

http://huangzhiyang.com/

“… in my view, it’s always important to consider matters from the vantage point of a bit of time and distance. consequently, i tend to view life from the sidelines, deliberately maintaining some distance from the mainstream, seemingly ‘drifting away’ from the main currents of everyday life. ‘drifting away’ for me, usually means questioning my surroundings and the status quo. you could say i’ve developed an attitude towards life that i adhere to, where i intentionally keep some distance from the mainstream and from what might be considered central to others. for most, contemporary art is widely accepted as integral to every day life. however, this does not mean that trends in contemporary art can solve all of life’s problems nor become part of the mainstream.

“most so-called ‘contemporary art’ is no more than a byproduct or phenomenon needed to meet the demands of the marketplace and our endless appetite for the latest consumer products and spectacle. today, much of ‘contemporary art’ never goes beyond creating faint shadows of societal reality, images so far removed from reality that they often appear fake and vulgar. unlike ‘modern art’ of the past, which sought to depict the heavy weight of reality and flesh-and-blood activities, today’s ‘contemporary art’ often lacks meaning and substance, typically conforming to what is popular – and superficial – in every day life. so in my view, it is time to find a more appropriate term for what passes these days as ‘contemporary art’.” – huang zhiyang

https://www.artsy.net/artist/huang-zhiyang

Huang Zhiyang:

http://www.chinadaily.com.cn/cndy/2011-03/21/content_12199800.htm

“Huang Zhiyang-The Phenomenology of Life: Chapters in a Course of Study”, exhibition view. Copyright the Artist. Photo Courtesy Pékin Fine Arts:

http://www.randian-online.com/np_feature/life-for-huang-zhiyang/

http://www.randian-online.com/np_vernissage/the-phenomenology-of-life-chapters-in-a-course-of-study-huang-zhiyang/

http://www.artforworldexpo.com/exhibitionworks/works_06_Huang_Zhiyang.htm

u svom pekinškom studiju 

http://www.inkstudio.com.cn/press/6/

Visit to Huang Zhi Yang studio in Beijing.

i ovo je njegov atelje

Huang Zhi Yang | installation view, INK STUDIO, beijing, 2014

Оставите коментар

Објављено под Art, travel

X+Q Art

daleki istok je dalek i nepregledan. kao da sam zavukla ruku u vreću bez dna i izvlačim uz ciku i radost jedno, po jedno čudo. tako sam danas naišla na ovaj video iz kine. ne razumeh ni reč, ali osetih duboko. ja znam, ja osećam da sam tamo pored klupe iznad njihovih glava u njihovom ateljeu prepunom buckastih figurica anđela/demona sa likom poput maoovog, kao demiel i cassiel u berlinskoj biblioteci iznad starca homera i ostalih čitača. šaptač sam tih. a možda i oni imaju moć da mene čuju… i mogu čak i ono što anđeli ne mogu, mogu da osetim ukus čaja koji qu guangci posvećeno i sa užitkom pije. bože, kako život može da bude lep i jak! i mek!

 

29 Installation View of Northernmost Country Qu Guangci Solo Exhibition

http://www.xiqiart.com/en/

qu guangci: sculpture is one of the most ancient art forms in the world, even older than painting in some cultures. it is an art of solid form, creating three-dimensional artwork by shaping hard materials. it has a slightly limited form comparing with other art forms because of its practice, which, in particular, demands all-around art skills and commitment to the profession. i always believe that being a sculptor is a spiritual profession that is closest to god, because as a sculptor you are creating and shaping lives, too.  

 

Poster of“Will Things Ever Get Better” joint-exhibition by Xiang Jing and Qu Guangci

slulpture su  alegorični osvrt na kinesku prošlost i kinesku sadašnjost. glinena priča o zabludama i nalaženju smisla. qu guangci je rođen u šangaju 1969. godine i jedan je od najpoznatijih savremenih kineskih skulptora sa internacionalnom karijerom.  izlagao je svoje radove širom sveta, u evropi, aziji i americi.  prekinuo je 2007. svoju univerzitetsku karijeru  i osnovao sa svojom suprugom, takođe umetnicom xiang jing ( www.xiangjingart.com/en/) X + Q art studio 2010. godine.  sada žive i stvaraju u svom prelepom ateljeu u pekingu. na njihovom sajtu videćeš i komercijalnu stranu njihovog rada, od unutrašnje dekoracije za neki so special model jaguara do dekorativnih kućnih i upotrebnih predmeta. očito, ni u kini se ne živi baš easy od čiste umetnosti…

Xiang Jing + Qu Guangci Sculpture Studio,© Zeng Renzhen

 

11 Qu Guangci introduced his works to the visitors

 

Оставите коментар

Објављено под Art

svila koja govori

ulica u kojoj živim nekada se zvala dudarska. pretpostavljaš, krasili su je drvoredi dudova. ja to ne pamtim, tada sam bila na nekom drugom mestu, ali pamte neki ljudi. i neke knjige… ja pamtim ukus dudova i tamno crvene-ljubičaste mrlje po rukama i svuda po koži i odeći od zrelih plodova. i zgnječene plodove duž trotoara…

uoči drugog svetskog rata jugoslavija je bila peta sila u proizvodnji svile, a onda su dudovi posečeni…pretpostavljam da je neka bolest napala to drveće dobro i ljudima i svinjama. ili je, pak, neko odlučio da nam svilena buba više nije potrebna, da su veštački materijali bolji,  da se više isplate, da se naftna industrija više isplati, a isplativost je taako važna… a postoji li neki materijal koji je podatniji od svile? materijal koji više govori od svile… od njenog senzibilnog šuštenja…

„u lepom prolećnom sunčanom danu,

devojka nosi sa sobom korpu,

na seoskoj stazi bere dudove

lišće za svilene bube.“

( pesma iz prve kneske zbrke pesama „ši đing„)

kakogod, ni dudova, ni svilenih buba više nema u mojoj ulici, kao što ni nekoliko ulica dalje, u laze nančića, više ne radi svilara. nedeljom obično šetam po kraju. prvo odem u futoški park. letim, sanjam, dišem i gledam zeleno. slušam ptice. divim se spretnosti veverica… onda sednem na neku klupu, zatvorim oči i glavu podignem prema nebu. ako je sunčano ispod trepavica imam kaleidoskop. ako je kiša osetim kapi kako mi padaju po licu. nedeljom ujutro sam najsigurnija da sam živa. u svojoj prirodnoj čauri. tada sam najtiša, i ulice su najtiše, i park je najtiši… tek kada je tiho mogu da se čujem. kad otvorim oči otvorim i knjigu. juče sam ponela alessandra bariccoa. „svilu“. parče puta svila dugo pet hiljada godina. kinu. i japan. gotovo da sam čula svilu kako šušti, kao što je na granama drveća šuštalo lišće. i mrmljao vetar. posle je zagrmela kiša, ali sam već bila između četiri zida. u veštačkoj čauri. i bila je buka. mojih misli koje su već počele da prebiru po obavezama sutrašnjeg dana, buka frižidera, lonca na šporetu, buka televizora, buka automobila sa ulice i buka kiše koja je dobovala po prozorima… kako dugo nisam ništa kupila od prave svile…

„erve žonkur je kupovao i prodavao svilene bube u onom stadijumu dok su one bile samo sićušna jaja, žuta ili siva, nepokretna i naizgled mrtva. na dlan samo jedne ruke moglo ih je stati na hiljade. 

to se zove držati sreću u ruci.

početkom maja jajašca su se otvarala oslobađajući larvu koja bi se nakon trideset dana neumerene ishrane na bazi dudovog lista ponovo zatvorila u čauru, da bi potom dve nedelje kasnije konačno iz nje umakla, ostavljajući za sobom nasledstvo koje je u svili iznosilo više hiljada metara neobrađene niti…“ (alessandro baricco, svila)

silk 

„prešao je granicu u blizini meca, prešao kroz virtemberg i bavarsku, ušao u austriju, stigao vozom do beča i budimpešte odakle je produžio sve do kijeva. prevalio je na konju dve hiljade kilometara ruske stepe, prešao preko urala, ušao u sibir, odakle mu je trebalo četrdeset dana da stigne do bajkalskog jezera koje je tamošnje stanovništvo zvalo: more. spustio se niz tok reke amur, prateći kinesku granicu sve do okeana, a kada je stigao do okeana zadržao se u luci sabirk jedanaest dana, sve dok ga jedan holandski krijumčarski brod nije povezao do kapo teraje, na zapadnoj obali japana. pešice, sporednim putevima, prošao je kroz pokrajine išikavu, tojamu, niigatu, ušao u fukušimu i stigao u grad širakavu, zaobišavši ga sa istočne strane, tamo je dva dana čekao da se pojavi čovek u crnom koji mu je stavio povez preko očiju i odveo ga u neko selo na brežuljcima gde je proveo noć i sledećeg jutra pregovarao o nabavci jaja s jednim čovekom koji nije izustio ni reč i čije je lice bilo prekriveno svilenim velom. crnim. na izmaku dana sakrio je jaja u svoj prtljag, okrenuo leđa japanu i pošao natrag.“ (baricco, svila)

proizvodnja svile u japanu

hranjenje svilenih buba

a onda ovo:

china, 1919, 

kostim eiko ishioka za film wernera herzogachushingura“ iz 1997.

yohji yamamoto, secret silk dress, s/s 1999

„fabric is everything. often i tell my pattern makers, just listen to the material. what is it going to say? just wait. probably the material will tell you something.“
yohji yamamoto

2 коментара

Објављено под Art