Архиве ознака: coppola

leto, ali ne jared leto

ovo leto, iz mog ugla, skroz je fucnuto, a u isto vreme netaknuto. sedim i gledam ga. hipnotišem ga pogledom. curi, a kao da stoji. nema ni kiseonika. oxygen not included. nema šanse ni kalendar da shvatim. kao da ga prvi put vidim u životu. šta znače uopšte te reči: ponedeljak, utorak, sreda, četvrtak, petak ? ona preostala dva pojma još i razumem. imaju nekog smisla.

a bila sam na moru. davno. još u junu. i nije koristilo. a, sve mislim, nešto bih spoznala, barem te dane u nedelji, ako bih opet otišla. tamo gde sam bila nije bilo lungomara. neke uvale, zalivi, krivudavo, enigmatično… i kako onda da doživim mir zalaska sunca? kako da ga ispratim i pozdravim moj japan? danas sam se rasplakala kada sam shvatila da je lako moguće da ne odem još jednom. a onda ciao leto i dobar dan kiše, sneg, sivi dani i nisko nebo. znam da je budalasto, nezrelo, nezahvalno… toliko je bolesnih ljudi koji ne smeju ni da pomisle na letovanje. koliko siromašnih…

pa, hajde onda da radim ono u čemu sam najbolja. da sanjam!

već godinama u svojoj kancelariji držim uramljeni poster sa početka 20. veka. na njemu crtež  broda „italija“ i početna tačka: đenova.

i gledam svaki dan taj poster. i ništa mi ne pada na pamet. čak ni ne sanjarim. ni o brodu, ni o đenovi. kao da su sa neke druge, veoma daleke planete.

a čitam ovih dana jelenu j. dimitrijević. njene putopise. (preporučujem ih. oh, kako ih preporučujem! ta žena je bila čudo!) na put oko  dobrog dela sveta otisnula se iz đenove baš. a brod? pa, zvao se italija!:-) sad sa zavereničkim osmehom gledam taj poster. i nekako mi je miliji odlazak na posao. i ja ću jednom da se otisnem morem kao jelena j. dimitrijević. i po cenu morske bolesti. sedeću na palubi i namigivaću ka nebu. ona će to videti kako god zna i ume. a ta ume. i zna! pročitala sam prvo njen američki putopis „novi svet“ i volela bih da moja prijateljica nataša m. koja je sad u tom novom svetu može da pročita tu knjigu i da ide na mesta u njujorku na koja je i jelena išla kada se okončao prvi svetski rat. a po bostonu njenim tragovima da ide zadužila bih snežanu j, prijateljicu koja živi tamo. čujete vas dve?

a trenutno čitam „sedam mora i tri okeana„, njena putešestvija po istoku. između američkog i bliskoistočnog putopisa ganula me je njena poema „priviđenje“ koju je posvetila senima svoje prijateljice iz indije, persijskog porekla, lady dorabji tata koja je bila sledbenica zaratustre i koja je mlada preminula. kao i jelena dimitrijević imala je znanja iz mnogih oblasti , putovala je svetom i bila posvećena poboljšanju položaja žena. još jedna slobodna žena. i sa sopstvenom sobom, kako bi virginia woolf rekla… („–žena mora imati novca i svoju sopstvenu sobu ako misli da piše prozu…“.  i ako misli da diše, dodala bih ja.)

u poemi „priviđenje“ koju je jelena j. dimitrijević napisala na francuskom, oplakuje preranu smrt svoje prijateljice i priziva njenu dušu ne bi li joj objasnila da li joj se to ona lično pojavila u snu praćena nebeskom svetlošću, a duša pokojnice joj odgovara:

„to ne beša ona mrtva, već njen duh živi

što oblik smrtni poprimi

da te na vaše veličine zemaljske podseti,

da te pita

zašto je oplakuješ,

ona je umrla juče, ti ćeš sutra umreti,

ona je bila gozba pticama, ti ćeš crvima biti…

memento homo, quia pulvis es, 

et in pulverem reverteris.“

 

laibach su 14. jula, za izdavačku kuću mute objavili album „“also sprach zarathustra“… 

 

coppola family je objavila letnji broj magazina „zoetrope: all story“, gost dizajner (i pisac)  je jeff bridges. pogledaj kako on (i) to radi:

row, row, row your boat . . . (you know how it goes) . . . life is but a dream
gently, man, gently
—jeff bridges

Фотографија корисника Zoetrope: All-Story

Фотографија корисника Zoetrope: All-Story

umro je sam shepard.

sam shepard by victoria will for esquire, 2014

i jeanne moreau

laku noć…

 

Advertisements

Оставите коментар

Објављено под Art, books, movie, music, photography, travel

šta je leto?

wordpress me je podsetio da sam počela sa ovim blogom pre tri godine. prvi post se zvao po stihu iz pesme „places“ lou doillon: we built the cars of our dreams to reach out… čitam ga ponovo. eh, ispadne da je ista meta, isto odstojanje. slične žudnje, slični snovi, neostavrene želje… mogla bih da budem tužna zbog toga, ali, u stvari,  imam razlog za radovanje. još uvek sanjam. još uvek sam gladna da idem dalje. mislimmm, „još uvek“. još sam na početku. radoznalost me tu drži. i radoznalosti hvala. čak i kada radoznalost ubije mačku, mačka, znaš već, ima života 8 1/2 još…

u tom prvom postu govorim i o stvarima i ljudima koji me inspirišu… pa, evo kakvo je stanje tri godine kasnije. na slični lazy day…

*gde bih volela da budem 

  • londonski  tate modern jer od pre nekoliko dana ima tu privelegiju da se u njemu do kraja oktobra nalazi više od sto radova koje je naslikala georgia o’keeffe jedan od mojih omiljenih slikara ever. namerno ne kažem „slikarki“, jer nepravedno se naglašava, sužava,  da je ona jedna od najboljih žena u slikarstvu. ona sama je govorila:

men put me down as the best woman painter…
…i think i’m one of the best painters.   (georgia o’keeffe)


georgia o’ keeffe, photograph by myron wood

  • palma de mallorca – jer sam se nedavno oduševljena vratila odande. pisala sam o tome na onom svom drugom blogu. volela bih da barem još jednom in lifetime odem tamo, u taj tako španski i tako kosmpolitski ostrvski grad. i odsednem baš u ovom hotelu, u srcu palme, na adresi plaça de cort, 11. u cort hotelu, čijih 16 soba u kojima se elegantno provlači kao lajt-motiv ultramarin plavo je dizajnirao lazaro rosa-violan studio iz barcelone. kada sam holet cort  to veče prvi put ugledala stala sam zadivljena. kakva lepota jednostavnosti i šika! u jednom momentu na kaldrmisani plato njegovog uličnog restorana-bašte zajedno su, gotovo sinhronizovano, izšetali četvorica konobara i jedna konobarica. kao toreadori u arenu koride. svi jednako odeveni, bele košulje, crvene kravate, crne pantalone sa crnim keceljama (koje izgledaju kao da ih je yohji yamamoto lično dizajnirao), i od pojasa, duž leve nogavice, crveno-bela traka sa nekim španskim vezom. taj prizor me je toliko dirnuo da sam stajala i stajala opčinjena. a u palmi toliko toga oduzima dah… nije mala konkurencija. kada sam to veče otišla na site hotela pomislila sam: dođavola i novac (između 250 i 300eura za noć), moram kad-tad da odem tamo. kako god znam i umem. mogla bi biti i zima, štagod… bila bih jednako srećna.

* knjige koje čitam i preporučujem i tebi:

  • biciklistički dnevnici“ koju je napisao david byrne. em je moj heroj iz osnovnoškolskih dana još, em je  sjaaajan muzičar, em je i dobar pisac! byrne je pasionirani biciklista i bez svog rasklopivog bicikla ne kreće ni preko okeana na put. proveo nas je pametno i zanimljivo kroz skoro celu planetu u ovoj knjizi. nadam se da će biti još.

david byrne in prospect park – june 8 – 2009

  • ogledi o ljubavialain de botton – moja omiljena prozna literatura poželjno je da sadrži red filozofskog eseja, red klasične naracije.  i ovde ne mogu da se ne zapitam gde li je sada milan kundera, u kom kutku pariza se skriva, da li samuje, kako nosi svojih 87, da li će skoro nešto novo objaviti… de bottona nisam čitala do sada i prijatno me je iznenadio. videću da li ću tu impresiju deliti i kada pređem na druge njegove knjige ili ću se razOčarati….
  • iz hrvatske sam na dar dobila knjigu neobično lepog naslova „oči od slnca, misal od oblaka“ marice čunčić. hvala milici!  u podnaslovu piše: izvori hrvatske pisane riječi. u okolini huma, najmanjeg, najšarmantnijeg grada na svetu nalazi se spomenik glagoljici – aleja glagoljaša.( stari sloveni su za „govoriti“ koristili reč „glagoliti“.) to je  pismo svih nas slovena, pismo ćirila i metodija izuzetne likovne lepote. a naslov knjige? odgovor na pitanje: čto je duga? ( a kod huma, podno roča je prelepa kuća za odmor i uživanje „naša istra“ mojih dragih prijatelja ariele i marina.)

*muzika za slušanje ovih vrelih dana:

  • jedan album iz 1999. godine još. ne (samo) zato što je autor naš novosađanin, mitar subotić suba je ionako bio stanovnik sveta, nego zato što taj neo-bossa nova muzički biser ima to nešto bezvremeno, neprolazno… i što je u isto vreme i melanholičan i radostan. večno leto.  são paulo confessions: *filmovi za gledanje:
  • kada dođe leto ne mogu da ne gledam filmove koje su snimili ova trojica (sve, bilo koje). kada dođe leto telom i dušom pripadam mediteranu:
  • jean-luc GODard (šta li on radi? da li su se ikada sreli u vrtlogu pariza on i milan kundera?)
  • federico fellini

  • michelangelo antonioni

a sada odoh da po milioniti put odgledam film kum3. i da zamišljam da sam odsela u hotelu porodice coppola palazzo margherita  u čarobnom (a kakav bi mogao da bude?) italijanskom gradiću bernalda, sedim u crvenoj ležaljci i na platnu razapetom pored bazena gledam film. po glavi mi padaju limuni i jedem sicilijanske kanole…

leto šta je? mediteran, naravno.

francis ford coppola, palazzo margherita. photo: riccardo puntillo

 

Оставите коментар

Објављено под Art, books, movie, music, photography, travel