Архиве ознака: fernando pessoa

the sun always shines on tv

pišem kada sam inspirisana. a nekada sam toliko inspirisana da sam gora od buridanovog magarca. ne da se dvoumim između dva plasta sena, nego je to more plastova, svuda oko mene. i dobro što je tako. to znači da za ovaj svet ima nade. u mnoštvu gluposti i beščašća i dalje ima lepote i pameti… a ne mislim da su mi kriterijumi niski i da me je baš lako oduševiti…

morten traavik & laibach, photo: daniel miller

o ovom čoveku koji je drugi morten na celom svetu za koga znam (prvi je morten harket)  već duže vreme nameravam da pišem, ali stalno imam osećaj da ću nešto važno da izostavim.

kako je dobro što ljudi kao što je on postoje. neukalupljeni, van krda, lučonoše slobode i smelosti, autentični.

morten traavik (1971.) je reditelj i konceptualni umetnik iz norveške. kao i laibach istražuje totalitarnu estetiku i simbole. i nalazi ih na raznim mestima. od severne koreje do svoje zemlje, rock koncerata, fudbalskih stadiona…

prvi put sam čula za njega kada je režirao spot za the whistleblowers“ grupe laibach. on je čovek koji je laibach odveo u severnu koreju i o toj poseti snimio film liberation day (koautor je ugis olte iz latvije).

slavoj žižek je ovom filmu je rekao:

„laibach u severnoj koreji je, rekao bih, najfascinantniji kulturni, ideološki i politički događaj 21. stoleća.“

laibach je svakako jedna od najzanimljivijih i najintrigantnijih pojava u savremenom svetu, pa je logično da me je zainteresovao i traavikov rad. što sam starija interesuju me intriginatne stvari koje izazivaju tektonske poremećaje ili čisti zen. za ostalo nemam ni volje, ni snage. nemam više vremena, što bi rekla desanka. 🙂  i nije to loše. lišavaš sebe bespotrebnosti.

„jednog dana analiziraću ovo, jednog dana bolje ću ispitati, osmotriti elemente sopstvene prirode, jer moja znatiželja u vezi sa svim stvarima, povezana s mojom znatiželjom u vezi sa mnom i sopstvenom prirodom, dovešće do pokušaja da razumem svoju ličnost – na osnovu ovih osobina uspeo sam da, opisujući sebe. u „zimskom danu“ pišem o nekom poput rusoa… mizantropskom zaljubljeniku u ljudski rod…“ (pessoa, heteronimi)

njegov umetnički rad i aktivizam je i glavna (možda i jedina) spona između zapadnog sveta i severne koreje danas. a njegovo viđenje nije sterilno, predvidivo, crno-belo. sam kaže da prikazuje severnu koreju nijansiranije nego zapadni mediji. o ljudima u ovoj zemlji piše da su otvoreni, topli, nalik drugim ljudima na ovom svetu više nego što smo skloni da pomislimo,  a da svoju zemlju poznaju jednako malo koliko i ostatak sveta. ima već nekoliko zanimljivih projekata iz te zemlje. nekada mu ide lakše, nekada teže.  u severnu koreju je prvi put otišao sa disco kuglom, a evo sada ima i taj film „liberation day“ koji je počeo da živi svoj život po festivalima. jedan od projekata je i onaj u kojem mladi muzičari iz severne koreje sviraju na harmonikama stvari mortenovih zemljaka, grupe onog prvog mortena,  iz „a-ha“.

pozorišnu režiju je studirao u rusiji i švedskoj. već godinama organizuje takmičenja u izboru miss mina, lepotica amputiranih udova, nastradalih od nagaznih mina u angoli i kambodži. takmičenje koje je, predvidivo, naišlo na nerazumevanje. između ostalog, zameraju mu seksizam, ismevanje žrtava… tako to uglavnom vide. nažalost, broj nastradalih na ovaj način u ove dve zemlje isuviše je velik i različiti načini (a morten ne odlazi tamo kao bezosećajni, superiorni čovek iz privilegovane zemlje sa severa evrope ) skretanja pažnje na ovaj problem i prikupljanja pomoći za žrtve (novčane ili u vidu pomagala, a ovi izbori podrazumevaju nabavku pomagala i 1000 američkih dolara) su dobrodošli. a što se tiče seksizma, kritičari neka obrate pažnju na one mainstream izbore lepote…

(ovo je adresa njegovog sajta za one koji žele još više da saznaju o traaviku:

http://www.traavik.info/ )

kada je ugovarao prvu posetu nekog rock banda u severnu koreju pitali su ga zašto baš laibach, evo šta im je rekao (mada, zaista, ko drugi bi bio bolji izbor?) :

„oni su vrlo sumnjičavi i vrlo dobro im je poznata kontroverzna pozadina laibacha. kada su mi izneli svoje opaske na činjenicu da laibach nastupa u uniformama i da ih se optužuje da veličaju fašizam, ja sam im rekao: „da, to je istina. no i vas na zapadu upoređuju s fašizmom i u tome su u krivu, zar ne? (…) „sjeverna koreja je tako strano i čudno mjesto ali istovremeno i vrlo spektakularno mjesto kuda netko sa zapada može otići. zato su i zbog samog avanturističkog momenta laibach bili vrlo sretni kad su čuli za nastup u pjongjangu. naravno je tu i ta etička dilema oko toga treba li uopće ići u jednu takvu zemlju kao što je sjeverna koreja. ali to svatko mora odlučiti sam za sebe. laibach je zapravo jedna umjetnička forma koja sadrži mnoge poruke istodobno. stoga mislim da je i ova, na prvi pogled kontradiktorna i apsurdna ideja s laibachom u sjevernoj koreji, zapravo dobrim dijelom upravo ono što laibach zapravo i jest. i upravo je stoga sam odlazak u sjevernu koreju vrlo „laibachovska“ stvar.“

na pitanje deutsche welle koliko su severna koreja i norveška slične kaže:

„i mi norvežani smo pomalo kao sjevernokorejci. mala smo zemlja. izolirani smo, ne želimo biti dio nekih zajednica poput eu. naravno da je naše društvo otvorenije, ali postoje sličnosti. i da se razumijemo: ja ne vjerujem u norvešku.“

 

///

a počelo je proleće. i raste želja za drumovima. i oblacima. jače se sanja. (samo jako!) patti smith je kupila kuću svog omiljenog pesnika – remboa. ne bih imala ništa protiv da kupim (i brinem o njemu najbolje što mogu) dom nekog od svojih omiljenih pesnika. pessoe ili majakovskog, na primer. mislim, ako je o kupovini reč. i tu postoji bezbroj razlog za i protiv…

„oh arthur arthur. we are in abyssinia aden. making love smoking cigarettes. we kiss. but it’s much more. azure. blue pool. oil slick lake. sensations telescope, animate. crystalline gulf. balls of colored glass exploding. seam of berber tent splitting. openings, open as a cave, open wider, total surrender.“

patti smith, from „dream of rimbaud“

patti_smith_6042-tt-width-604-height-405-attachment_id-6620

a kuda bih da putujem?

rekoh već: ili zen ili tektonski poremećaji.

dakle, ovde:

ili ovde:

13 коментара

Објављено под Art, movie, music, politics, travel

dani ovde, sada…

sagan françoise, 1962

ovih dana sam se naivno, kao da sam od juče, upustila u prepisku sa bankom. pre toga sam se po ko zna koji put osetila u toj banci poniženom. i došlo mi je da im citiram pesou, ali sumnjam da su čuli za njega, a iako su čuli  ne verujem da ih zanima, a kamoli da znaju za njegovog „bankara anarhistu“… izgleda da je jedini način opstanka u ovom svetu ili otići što dalje od civilizacije u neku  svoju prirudnu oazu ili biti bezobrazno bogat. inače si potlačeni. i ništa drugo. u međuvremenu treba u interesu sopstvenog zdravlja sve posmatrati kao komeNdiju. bežati u unutrašnju emigraciju, u knjige, u filmove… ne znam da li je ovako i u drugim zemljama, drugim svetovima, ali ovaj svet ovde zasigurno je dijametralno na suprotnom polutaru od najboljih od svih svetova.

1958, paris, françoise sagan, photo: frank horvat

pod ruke mi je došla knjiga francoise sagansa najlepšim sećanjem„. predgovor za srpsko izdanje iz 1988. godine napisao je gle baš – momo kapor. i on i ona važili su (nepravedno) za neke kao lake pisce… kada pogledamo današnju književnu produkciju i momo kapor i saganova deluju kao književne gromade. kao borhesi i šekspiri… u ovoj knjizi ona piše o svojim susretima sa umetnicima kao što su: billie holiday, orson welles, tennessee williams, jean-paul sartre, rudolf nureyev… današnji laki pisci opisivali bi verovatno susrete sa nekim mediokritetima i polusvetom…  i sve te divne i velike ljude koje je imala sreće da sretne u životu, sa takvom velikom ljubavlju i poštovanjem je opisala… tako da znaš, osećaš koliko su joj ti susreti značili, koliko su je obeležili. mene je svaki od opisa tih susreta u ovoj, po broju stranica,  nevelikoj knjizi duboko ganuo. do one knedle u grlu.

preporučujem ovu knjigu. a onda i druge njene knjige.  i još više filmove snimljene po njenim knjigama.

françoise sagan writing “a certain smile”, 1959

„u redosledu mojih sećanja, ljubav ka književnosti je u velikoj nadmoći u odnosu na ljubav samu po sebi, ljudsku ljubav. jer, ne moramo se uvek obavezno sećati gde i kada smo sreli „onog drugog“, i ne znamo uvek tačno kakav je utisak „on“ ostvaio na nas tog dana – a čak smo i skloni da se često čudimo što, te večeri, nismo odmah shvatili da je to biće upravo „on“ – no književnost uvek pruža našem pamćenju burnije, preciznije, i definitivnije ljubavi na prvi pogled. odlično znam gde sam pročitala, gde sam otkrila velike knjige svog života; i pejzaži koji su me okruživali tokom mog života odmah su tu, nedeljivo vezani za moje unutarnje pejzaže koji, pak, najčešće pripadaju mladosti.“ (francoise sagan)

catherine deneuve and françoise sagan on the set of la chamade directed by alain cavalier, 1968

françoise sagan and jean seberg

françoise sagan by bert hardy, 1955

françoise sagan by boris lipnitzki, 1950

françoise sagan by helmut newton, 1963

3 коментара

Објављено под Art, books, photography, politics

life is life iliti mizantropski zaljubljenici u ljudski rod

dani za migrene. za jednog te istog  ili više sličnih goluba na prozorskoj dasci mojoj skoro svako jutro dok se spremam polako, sasvim polako, za posao. za beg od razmišljanja, za igru potiskivanja zeleno i sunce su odlični saučesnici. lako je biti patetičan. samo sklizneš.  dok gledam nju, njih, meni važne, kako ih boli. sve. i saznanje/priznanje da nisam baš od neke pomoći, da ne uspevam čak ni da ne padam iznova i iznova po glatkoj površini patetike. On bi mogao da pomogne. ali, ko zna kakva posla svevišnji pametnija ima…

dakle, kako se zavaravam:

1. čitam pessou „heteronime“. on je za samospašavanje stvorio mnogo svojih od sebe samog. ovo je knjiga o njima. na str. 28 (izdanje službenog glasnika iz 2013.) kaže: „jednog dana analiziraću ovo, jednog dana bolje ću ispitati, osmotriti elemente sopstvene prirode, jer moja znatiželja u vezi sa svim stvarima, povezana s mojom znatiželjom u vezi sa mnom i sopstvenom prirodom, dovešće do pokušaja da razumem svoju ličnost- na osnovu ovih osobina uspeo sam da, opisujući sebe. u „zimskom danu“ pišem o

nekom poput rusoa…

mizantropskom zaljubljeniku u ljudski rod…“

pessoa u svom lisabonu

2. slušam novi album grupe laibach. nikada nisu razočarali. uvek su me očarali. i ovaj put. snažni, britki, neumoljivi, provokativni, politični, nikad dekorativni, još jedni mizantropski zaljubljenici u ljudski rod… album je „spectre“ i dovešće ih u maju i u naše krajeve. 23. maj  je rezervisan za beograd. guardian piše: “laibach – kumovi pokreta occupy i anonymous – relevantniji nego ikad”, a sami su na svom sajtu napisali da je „spectre“ politički manifest u poetskoj formi- politički manifest spectre partije. možete se on-line učlaniti u partiju i pridružiti laibachu u njihovoj misiji da svet postane bolje mesto. stoji i upozorenje da ako se jednom učlanite vi ne možete da napustite partiju, ali ona vas može. album otvara stvar „the whistleblowers“ koju posvećuju, naravno, novim, digitalnim „prometejima slobode“ edwardu snowdenu, julianu assangeu, chelsea manning…

fight for your right to party for your right to fight!

 

https://i2.wp.com/mute.com/wp-content/uploads/2014/01/Laibach-Spectre-7-photo-by-Maya-Nightingale-584x390.jpeg

photo maya nightingale

the whistleblowers

we rise, we grow.
we walk and we stand tall,
we never fall,
as big as the sky,
as high as the dawn.

we walk and we do not fall.

we sleep, we dream,
with no time in between.
we never stop,
listening our chant in the heat of the nights.

we see, the spirit is clean.

from north and south,
we come from east and west.
breathing as one,
living in fame or dying in flame.

we love, our mission is blessed.

we fight for you,
for freedom and for sin.
thinking as one,
rolling along to the beat of the drum,

we watch,
to red cross machine

we rise, we grow,
we walk and we stand tall.
we never fall,
as big as the sky, as strong as the dawn.

we walk and we never fall.

we stand alone,
but soon the day will come ,
when freedom reach,
we meet again and we take the lead.

and walk, once more as one.

 

3.  po drugi put odgledah „la grande bellezza“ i gledaću je još. opčinjena. kritika savremene umetnosti, crkve, otuđenosti, ljudske površnosti i bahatosti. i posebno bih skrenula pažnju na lik monahinje koju oslovljavaju sa santa, lik koji očito aludira na majku terezu, lik koji spava na kartonu, misionar je u africi, ćuti sa ljudima, a komunicira sa flamingosima i jede korenje, koja kada joj postave pitanje o siromaštvu kaže: – o siromaštvu se ne govori, siromaštvo se živi… kao što i performens umetnica aludira na marinu abramović… kao što… neko je negde prokomentarisao  da je film kao fantastičan spoj fellinijeve energije i malickove emotivnosti… a velika lepota? čovek današnjice sve manje ima oči da je vidi i kada mu je pred nosom. tek ponekad, u prolazu, kroz magične momente, kao kad jep gambardella u prolazu jedne zore na ulicama rima sreće fanny ardant…

https://i1.wp.com/31.media.tumblr.com/bc38c1f24e8d13610ea4004cdb9f34f3/tumblr_myif71oZd11qzoziho6_1280.png

https://i2.wp.com/31.media.tumblr.com/daf5a6ce3e3170a45cd78eb574de8bf2/tumblr_my44vdaFFN1r6w6sjo2_1280.png

4.  utopian society [s]

danas sam spremna na političke pokrete. ovo je jedan japanski, artistički, dobro dizajniran (a ja držim do toga koliko i do sadržine), utopistički u ovo vreme slavljenja distopije. na njihovoj fb stranici piše ovako:

Neo Japanism Art Culture Politics
Mission
WE GENERATE NEXT ART CULTURE
FROM JAPAN TO THE WORLD
FOR THE FUTURE
FOR PEOPLE
FOR YOU
WE ARE
Description

DON’T MAKE YOU CHOOSE YOUR CHOISE
CHOOSE YOUR INFORMATION
CHOOSE YOUR FUTURE
CHOOSE YOUR [S]ELF

YOU ARE

5. ne pijem pivo, ali volim heineken reklame. ova je baš legla za kraj posta. počeh sa hereronimima, pa da tako nekako i završim:

heineken, the odyssey

pessoa koji se multiplicirao ne bi li se bliže upoznao…

 

1 коментар

Објављено под Art, movie, music

my lisbon story

Picture of a tram at the bottom of a hill in Bairro Alto, Lisbon

photograph by thomas grabka, laif/redux

čitanka za ne znam  koji razred dok je svijet još bio mlad i ona pesma brane crnčevića (ako se ne varam):

„u lisabonu na balkonu,
pegavi dečak jede bombonu.
nad lisabonom mesec se klati,
kosu mu zlati“

omg, ja sam još tada sanjala taj lisabon. onda sam ga malo zaboravila, a onda se desila „lisabonska priča“ wima wendersa i ljubav se nastavila tamo gde je stala. pa, sam zavolela pessou i saramaga. mnogo sam ih zavolela! pa, sjajna glumica, pevačica i reditelj maria de medeiros koja pamtimo kao anais nin u odličnom filmu philipa kaufmana „henry and june“… pa, moj omiljeni jose mourinho koji je svoju sjajnu trenersku karijeru započeo u benfici…

jose mourinho

lisabon su melanholični muškarci, poput njega gore koji deluje tužno i kada njegov tim ubedljivo vodi… brbljive i temperamentne žene, oronule fasade lepih zgrada,. da, lisabon je stara grofica, prestonica zemlje u kojoj nekada kada su bili imperija nikada nije zalazilo sunce… lisabon su ulice kao lavirinti, grad bez predrasuda, tolerantan po pitanju mnogo čega, međurasnih veza, oslobođen homofobije… grad tužnih fado pesama… antikvarnica, vintage radnji, buvljih pijaca, kaldrme, lepih pločica po zidovima (azulejosa) i crno-belih mozaika po pločnicima… oni čuvaju sve staro što može da se sačuva, od kaldrma do starih zanata. grad koji ne luduje za svim što je novo kao mnogi drugi gradovi…grad koji voli svoje pesnike i odaje im počast na svakom koraku. grad u kom radi nastarija aktivna knjižara na svetu, bertrand! počasno mesto u izlogu i na policama sa ponosom su, naravno, zauzimaju pessoa i saramago! glavni grad zemlje u kojoj je zbog katoličke crkve njen prvi nobelovac jose saramago morao da ode u španiju… ali, ga je mrtvog vratio i podario mu jednu od najlepših zgrada dole u alfami i jedno drvo masline isped kuće šiljaka ispod kojeg je pilar del rio rasula njegov pepeo… lisabon je grad u kom na stolu pored soli ravnopravno stoji cimet. grad u čijem restoranima ćete naći najneverovatnije kombinacije morskih plodova i svinjetine, ili piletine… i odlična vina! grad u kom je bakalar neizbežan u svim menijima iako ga nema u vodama portugala! a tek reka tejo!!!Ogromna! moćna!  pa, mostovi preko nje. onaj vasca de game i 25. april… zamkovi, manastiri, tramvaji, vidikovci, elevatori… sve!

a tek jezik… kao da su napunili usta lešnicima i dok pričaju igraju se njima. prelepo! melodično! zavodljivo!

maria de medeiros kao anais nin

u decembru 1994. wendersov junak, tonac phil winter čita pessoine stihove pisane decembra 1934.

njegovo veličanstvo fernando pessoa

pessoina kuća spolja…

ispod masline je saaramgov pepeo. bila sam vandal pa sam otkinula nekoliko listova i sada ih čuvam ispresovane. moj saramago…

čovek-bomba sa svojim oružjem, knjigom… fotografija iz 2007. helene goncalves koja se nalazi uveličana u fondaciji saramago. u pessoinu i saramagovu kuću ušla sam kao vernici u meku… što se mene tiče i da ništa drugo nisam videla otišla bih srećna iz lisabona. a videla sam još štošta toga lepog.

fado u alfami. restaurante esquina de alfama. tu smo dočekali novu 2014. pored dva-tri para francuza bili smo jedini stranci. kada se fado peva tišina je, pričate li glasno opomenuće vas kao u školi! silencio por favor! na ulazu nas je dočekao besprekorno našminkan ,vitak, visok muškarac u odlično skrojenom crnom odelu. raspoređivao je goste, delovalo je da je nekakav manager restorana… korpulentan konobar u belom odelu primao je narudžbe. posle se ispostavilo da oni svi zaposleni, kompletno osoblje izuzev kuvara samo, pevaju fado. i istovremeno rade između numera… najstariji pevač je bila dama u poodmaklim godinama ivone dias, ali koja peva kao devojčica. i najveselija je bila i najrazigranija…

calçada portuguesa. pločnici mozaici koji su različiti od ulice do ulice, od trga do trga…

Ne znam koliko duša imam.
Menjam se svakog trena.
Stalno me progone.
Nikad sebe nisam našao
niti sebi poverovao.
Dušu imam samo.
Ko dušu ima, mira nema.
Ko vidi, samo je ono što vidi.
Ko oseća, nije ono što je.
Držim se onoga što jesam i što vidim,
oni me vraćaju a ne ja sâm.
Svaki moj san i moja želja
je ona koja se rađa a moja nije.
Ja sam slika sebe samog.
Na sopstvenom putu služim,
različitom, nestalnom, usamljenom.
Ne znam osetiti gde sam.

Zbog toga, lud čitaću
svoje biće, kao stranice.
Ono što sledi, predviđeno nije
što je prošlo, zaboravljeno je,
beležim napomenu onoga što pročitah
ono što prosudih i osetih.
Čitam ponovo i kažem :” Zar sam to bio ja?”
zašto sam to napisao, samo Bog zna.

– Pessoa

5 коментара

Објављено под Uncategorized