Архиве ознака: friendship

nešto očekivano i nešto neočekivano

proleće je (najzad) u vazduhu. miriše na život. na život kakav bi trebalo da bude kada bi sve bilo za pet. d. i ja smo se sinoć vraćale iz bioskopa. šetale i filozofirale. volim da razgovaram sa njom. ona je nepretenciozna, empatična, talentovana za puno stvari… nije površna. i da, mogu bez zadrške da kažem da je dobra osoba. a dobre osobe je teško pronaći, privući, zadržati, naći vremena za njih i one za tebe… posebno sada, u ovim godinama i u ovo vreme nas otuđenih. ljudi. posebno kada ti je već umro neko ko je bio najbolji prijatelj. a tog nekog, tj. tu – najbolju od svih u ovom životu videla  sam danas. na ulici. hodala je ispred mene i s leđa nisam posumnjala, ali kada sam počela da je zaobilazim… profil, kosa, izraz lica… i ukopala sam se u mestu, pa se opet našla iza nje. u jednom momentu desnu ruku je prebacila preko levog ramena da proveri da li  je šal na svom mestu… i šaka, i prsti bili su njeni, i način na koji ih pomera bio je njen… prepoznala bih. uvek.

to je bilo neočekivano, iako je s vremena na vreme vidim. šeta ulicama u telima raznih plavokosih žena hitrog  i radosnog koraka. i uvek ispred mene. sa iste strane ulice. onda samo nestane u gužvi…

očekivano dobar je bio sinoćnji film. gledale smo farhadijevog „trgovačkog putnika“. očekivano, jer bila sam s a s v i m  sigurna da asghar farhadi ne može da napravi loš film. to sam znala još nakon prvog njegovog filma koji sam gledala – „priča o elly“. kao što sam znala i da će da budu maestralni taraneh alidoosti i shahab hosseini, baš kao i u „priči o elly“ što su bili nezaboravni. a kakav je „trgovački putnik„? uronjen u bol.  i u pitanja. jer, moraš da se zapitaš ko si, koji je smisao tvog postojanja i koji je smisao svega oko tebe. jer, ako se ništa od toga ne zapitaš baš si budala. moraš da se zapitaš čak iako slutiš da nećeš skoro ništa uspeti da saznaš, naučiš, rasvetliš…  kakvi smo samo stranci jedni drugima, kakvi smo stranci sebi samima… i moraš da se suočiš sa svojim stvarnim emotivnim stanjem… oči u oči.

(photo by afp) shahab hosseini, taraneh alidoosti i asghar farhadi na kanskom festivalu 2016. 

jutros mi je d. poslala link ka sajtu o ovoj kući, a ja delim link ka videu sa tom čudesnom kućom:

bilo je neočekivano da nešto tako lepo, tako posebno,  nađe se na tako brutalno ružnom mestu kao što je napuštena cementara. ali, u toj napuštenoj cemenatari nedaleko od barcelone arhitekta ricardo bofill je napravio svoj dom, dom za čije stvaranje je pozvao i filozofe, i matematičare, i slikare, i sociologe i pisce. i stvorio prostor sa kojim je duhovno povezan. i preko koga je, uprkos betonu, povezan sa prirodom. udahnuo je budućnost nečemu što je bilo osuđeno na doživotnu (!) prošlost.

kao što neko reče u komentaru na ovaj video: la grande bellezza! ovo bi bila idealna kuća za  sorrentinovog junaka imena jep gambardella. ali, za onog jepa koji je došao k sebi… koji se pronašao. i u toj kući uživa u tišini. i piše drugu knjigu.

la fábrica

još nešto mi je ovih dana neočekivano. jedna knjiga.niče za osobe pod stresom. mislim, ko bi očekivao da mu niče pomogne u borbi protiv stresa?!  na str. 49. stoji ova ničeova rečenica: „onaj dan tokom kojeg nismo nijednom zaplesali treba smatrati izgubljenim“. ni autor ove knjige allan percy nije od ničea očekivao ovakvu preporuku. niče i ples?! percy komentariše ovako:

„obično je neko ko se našao na samom rubu egzistencije upoznao i njene najblistavije trenutke. ples je možda najprirodniji i najtradicionalniji izraz ljudske radosti. u plemenskim zajednicama plesalo se da bi se prizvali duhovi i kiša, ali i da bi se lovci pripremili za lov. savremene studije o terapiji plesom pokazuju da ples u svakom obliku može biti primenjen u različitim vrstama lečenja.“ etc. etc.

o č e k i v a n o   j e  d a   b u d e   n e o č e k i v a n o.

 

Advertisements

Оставите коментар

Објављено под Art, fashion, movie, music