Архиве ознака: haruki murakami

I wah-wah-wah-wah-wonder

znaš, kada čitam japanske priče dešavaju mi se lepe slučajnosti. na primer ova: pre neki dan, jedan od onih blagoslovenih, neradnih, čitam murakamijevu priču „yesterday“ iz zbirke „muškarci bez žene“ i usred priče onaj koji je iz kobea, iz ašije, i koji je prvo lice jednine u priči, izlazi u susret čudnoj želji svog prijatelja koji je rođen u tokiju, ali savršeno govori dijalekt kansaija kako bi na miru mogao da navija za omiljene hanšin tajgerse. čudna želja bila je da izađe sa njegovom devojkom. prvo lice jednine nevoljko je izvodi. u bioskopu gledaju woody allenov film „manhattan„. i sada na scenu stupa moja lepa slučajnost: ja multitasking woman vrtim kanale, odmah po završetku priče, i… na jednom od kanala ide „manhattan“! baš kao što mi je prošle subote dok sam gledala wendersov film „tokyo-ga“ stigao zahtev za prijateljstvo od jednog japanskog kompozitora. kompozitora čiji je ozu omiljeni reditelj, a koji je u kamakuri (50 km od tokija, ozu je tamo živeo) imao prilike da upozna wendersa…

tokyoga

tokyo-ga, wim wenders

lepe stvari se dešavaju i kada ne postoji (ili je ne primećuješ) slučajnost. juče mi je na fb iskočila objava da će u martu (10. mart, austin, texas, na sxsw festivalu) biti premijera najnovijeg malickovog filma „song to song“ i , evo, ne mogu da prestanem da gledam prvi trailer za taj film. i da slušam „runaway“  del shannona. u filmu igraju: ryan gosling (i peva!), michael fassbender, natalie portman, rooney mara, christian bale, val kilmer, ali i patti smith, lykke li, black lips, iggy pop, red hot chili peppers, florence and the machine, john lydon… ne mogu da dočekam! puna poverenja u sve što malick napravi. baš sve. svaki kadar.

we thought we could just live from song to song, kiss to kiss… (rooney mara u „song to song“)

dok čekam „song to song“ uživam u ponovnom gledanju „to the wonder„. volim te reči iznutra, volim spori ritam, volim fotografije svetla kroz prste, svetla kroz krošnje drveća, volim šum trave, lavež pasa u tihim ulicama, volim muziku, volim što svi u filmu govore na svojim maternjim jezicima…

postoji scena u kojoj mlada italijanka kaže:

„život je san. u snu ne možeš da praviš greške. u snu možeš da budeš šta god hoćeš. bilo šta. ti si mali sanjar. treba da letiš.“

kada je bio prvi neradni išli smo da gledamo konje. konje koji jure. konje koji su zatvoreni. konje koji se igraju. konje sa tužnim, velikim očima. i malick je strelac. pola čovek, pola konj.

samo držim otvorene oči i gledam. bez želje da bilo šta dokažem.

volela bih da sam konj.

Оставите коментар

Објављено под Art, books, movie, music, photography

dok ne padne sledeća noć, ima još vremena

u danu mrmota najzanimljiviji deo je onaj na pauzi. oni trenuci koje imam samo za sebe. ovih meseci sam baš pravi osobenjak. ali i inače nekome ko je dupla vatra u horoskopu dani mrmota nisu najomiljeniji dani u životu. onu pauzu na poslu provodim na mestu koje je udobno, pažljivo i zanimljivo dizajnirano, sa dobrom muzikom. i sjajnom kafom. biće da slične razloge da budu tamo imaju i stranci koji su ovde u proputovanju, čim ih je toliko svaki dan skoro… kakogod, ja sam često tamo. pijem produženi espreso sa mlekom, govorim tiho  i nosim svoje knjige sa sobom.:-) a svoje knjige guštam lagano. kada sam bila junoša gutala sam ih halapljivo. sada je to sasvim nešto drugo, naučila sam da uživam u sporom ritmu čitanja. i čitam po nekoliko knjiga, naizmenično… prošle nedelje svaki drugi dan nosila sam na pauzu murakamija, „kada padne noć“. sticajem okolnosti oba ta dana dva stola levo od mene sedeo je mlad japanac sa tabletom i slušalicama u ušima. on izgleda nije bio zadovoljan muzikom koju su puštali u restoranu. ili ko zna šta je bio razlog za te slušalice. iako nije bilo baš najtoplije tih dana on je bio bosonog. i, naravno, sa japankama na nogama. on je doručkovao. u „kad pad noć“ u restoranu „denny’s“ koji se nalazi negde u lavirintu tokija 19-godišnja mari provodi noć zadubljena u knjigu… i ona sluša muziku. iako nije imala nameru da bilo koga upoznaje upoznaće razne likove. takahašija koji studira trombon i voli npr. curtisa fullera i „five spot after dark„… čudnim spletom okolnosti i zahvaljujući činjenici da studira kineski dospeće i do opskurnog hotela za ljubav „alphaville“… roman počinje jedne noći u 23:56, a završava se u jutro u 06:50…  između 01:18 i 01:56 u jednom drugom  baru u kom nema drugih gostiju osim mari i kaoru, menadžerke u „alphavillu“, odvija se ovaj dijalog dok se u pozadini čuje album bena webstera „my ideal“:

– zašto se hotel zove „alphaville“?

– pa, ne znam. moguće je da je to ime dao moj šef. ma, svaki takav hotel ima neko glupavo ime. na kraju krajeva, tu ti muškarci i žene dolaze da rade ono – smao nek je tu krevet i kupatilo, a za ime koga briga. važno je samo da je takvo neko. zašto me to pitaš?

– zato što je „alphaville“ jedan od mojih omiljenih filmova. jean-luc godarda…

– nikad čula.

– to je veoma star francuski film. iz šezdesetih godina.

– onda je verovatno otud uzeo ime. kad sledeći put budem videla šefa baš ću da ga pitam. i šta znači to alphaville?

– to je ime izmišljenog grada iz bliske budućnosti. negde u galaksiji.

– znači sf film? kao „zvezdani ratovi“?

– ne, ne takav. nije neki film sa specijalnim efektima, ni akcioni… ne umem baš dobro da ti objasnim, ali to je konceptualni film. jedan od onih crno-belih filmova sa mnogo dijaloga, koji se prikazuje u art bioskopima.

– šta ti znači to konceptualni?

– recimo, u „alphavillu“ hapse i javno pogubljuju ljude kojima teku suze kad plaču.

– što?

– jer u njemu ljudi ne smeju da imaju duboka osećanja. zato tamo nema ničeg nalik na ljubav. nema ni neslaganja, ni ironije. sve se rešava uz pomoć matematičkih formula.

kamaru natmuri obrve: – ironiije?

– to je kad neko sebe ili stvari koje se njega tiču posmatra objektivno ili ih sagledava iz drugog ugla i u tome vidi nešto smešno.

kaoru malo razmišlja o marinom objašnjenju.

– ni to ne razumem baš najbolje, ali sad. ima li seksa u tom „alphavillu“?

– ima seksa.

– seksa koji ne zahteva ni ljubav, ni ironiju?

– tako je.

kaoru se slatko smeje.

– kad malo bolje razmisliš, ime je baš po meri za jedan hotel za ljubav.

kako svakog radnog dana neumitno padne vreme za završetak pauze zatvaram knjigu i vraćam se tamo gde je i josef k. japanac je već pojeo doručak i negde dalje otišao. bog zna šta taj radi u ovom gradu…

photo sigfrod lundberg

haruki murakami, after dark

curtis fuller’s quintet – ‘five spot after dark’ , album ‘blues-ette’,1959

alphavillle, jean-luc godard 1965, anna karina

2 коментара

Објављено под Art, jazz, movie