make your mistakes, next year and forever

Резултат слика за banksy port talbotkrajem decembra, sada već prošle, 2018. godine, banksy je poslao novu vizuelnu opomenu „season’s greetings„. ovog puta u port talbotu u južnom velsu. na muralu je naslikan dečak koji se igra i pokušava jezikom da okusi sneg. ali, to nije sneg, nego pepeo, čađ, od kontejnera u plamenu. banksy ništa ne radi tek tako, pa tako nije slučajno izabrao ni port talbot – svetska zdravstvena organizacija je ovaj grad proglasila najzagađenijim u velikoj britaniji. nedavno smo saznali da je vazduh u beogradu zagađeniji nego u pekingu, pa banksy, ko god on bio, mogao je da dođe i do nas. i da ne pogreši.

ovo je moj prvi ovogodišnji post, pa bih se osvrnula na stvari koje… koje mi daju nadu. evo, npr. pobuna žutih prsluka u francuskoj. posebno je mudar najnoviji zahtev upućen građanima francuske da iz banaka povuku sav svoj novac. finansijske krugove moći koji kontrolišu (vedre i oblače iz udobne pozadine) oficijelnu vlast samo će to moći da uzdrma. eto, nema samo sličnosti između južnog velsa i srbije…

ap photo by michel euler

sledeća stvar koja me je ohrabrila je ulazak nezanemarljivog broja žena u američki kongres i to ne bilo kakvih žena, nego socijalno svesnih (i samosvesnih) progresivnih, empatičnih, borbenih, neustrašivih, obrazovanih, rešenih da menjaju stvari na bolje, mnogo bolje… moj favorit je najmlađa kongresmenka ever, alexandria ocasio-cortez (rođena 1989. godine. u bronxu!) pokazala je da i bez velikih donacija može da se uđe u kongres. i da u politici mora da ima mesta za ljude i od reči i od dela, od krvi i mesa, za jedne od nas koji će raditi za nas kao za sebe same, za ljude koji znaju da se osmehuju toplo i neizveštačeno. i da zaigraju kada su srećni. pogledajte je!

a kada je već reč i o klimi, zagađenju…

pad sistema vrednosti nije, na žalost, zaobišao ni nobelov komitet i švedsku akademiju. nobelova nagrada za književnost 2018. nije dodeljena baš iz tog razloga. o tom ružnom i sramotnom skandalu mogli ste da čitate i u žutoj štampi. onda se kreirala ta priča o nečemu poput alternativne nobelove nagrade. imena koja su se najčešće pominjala bili su neil gaiman i haruki murakami. murakami je otmeno odbio uz reči da „želi da se usredsredi na pisanje, daleko od medijske pažnje„. 5. avgusta prošle godine na radiju tokyo fm u okviru specijalne emisije „murakami radio“ 55 minuta je puštao muziku koju voli da sluša kada trči i pričao o svim tim lepim stvarima: književnosti, pisanju, muzici, ritmu, harmoniji, improvizaciji i trčanju. i o plesanju! iako ne ume baš da pleše. rekao je u toj emisiji: „ako mislite da su moje knjige lake za čitanje, možda imamo nešto zajedničko u muzičkom smislu.“ tako mi je drago što imamo bar to nešto zajedničko. hvala mu što mi je i u 2018. dao štivo za čitanje koje je me odvuklo daleko od ovog ne baš impresivnog stvarnog sveta oko mene – „ubistvo komtura“ 1 i 2. Haruki Murakami© murdo macleod

jedna od stvari koju je pustio ovaj (mladi) čovek koji će 12. januara da napuni 70 godina bila je ova:

a neil gaiman svake godine bije neke nove bitke za prava potlačenih, napuštenih i tužnih i svake nove godine ime neke baš tople i mudre želje za sve nas, a meni je posebno draga ova iz 2011. godine:

i hope that in this year to come, you make mistakes.
because if you are making mistakes, then you are making new things, trying new things, learning, living, pushing yourself, changing yourself, changing your world. you’re doing things you’ve never done before, and more importantly, you’re doing Something.
so that’s my wish for you, and all of us, and my wish for myself. make new mistakes. make glorious, amazing mistakes. make mistakes nobody’s ever made before. don’t freeze, don’t stop, don’t worry that it isn’t good enough, or it isn’t perfect, whatever it is: art, or love, or work or family or life.
whatever it is you’re scared of doing, do it.
make your mistakes, next year and forever.
pa, srećna nam ova tek pridošla godina. uz laibach!

p.s. 2018. sam otkrila ostrvo koje je nešto najbliže mojoj predstavi o harmoniji. podsticajnoj, kreativnoj harmoniji. pa, ako je to moguće na madeiri, u čudesno lepom gradu funchalu, onda mora da je moguće i na nekom drugom mestu. u parku iznad okeana ili na nekoj od klupa na ulicama funchala mogla bih da sedim i dišem spokojno, srećno… until the end of the world.

 

Фотографија корисника Jovanka Kozlovacki Damjanov

Advertisements

fly me to the (#dear)moon…

Фотографија корисника Jovanka Kozlovacki Damjanov

nisam dugo pisala na ovom blogu. a čovek koji voli da piše, obično ne piše ako ga je nešto poremetilo. ili uspavalo. mene je oduzeo i obuzeo dan mrmota. pa… nema mi druge nego da pokušam da pobegnem iz tog dana. mogla bih na svoj uobičajeni način – da se sakrijem što dublje u sebe, ali ovaj put imam drugi plan: da odem na mesec! iako sanjar čisto sumnjam da bih bila te sreće da elon musk i yusaku maezawa baš mene povedu na mesec 2023. u međuvremenu, igram na sigurnu kartu. na mesec me vodi sinatra. svojom pesmom. a i to je bolje od dana mrmota.

ko je harizmatični i neustrašivi arhitekta budućnosti elon musk već i vrapci znaju. čak je i na srpski prevedena prošle godine (izdanje izdavačke kuća „laguna„) knjiga o njemu: „elon musk: tesla, spaceX i potraga za fantastičnom budućnošću„. ali, ne znam da li znate ko je yusaku maezawa, prvi budući svemirski (namerni) turista, japanski milijarder koji je odlučio da mad tea party napravi na mesecu za ne više od osam umetnika? (na instagramu @yusaku2020) pored toga što je kustos projekta #dearMoon osnivač je fashion kompanije „zozo“ za online prodaju odeće po tačnoj meri kupca čiji je slogan „be unique, be equal“, kolekcionar umetničkih dela koji je za delo „untitled“ koje je 1982. naslikao jean-michel basquiat platio 110 miliona dolara… u mladosti je svirao bubnjeve u jednoj punk grupi. kada je objavljena vest da će da finansira ovaj let na mesec neko od njegovih pratioca na instagramu postavio je pitanje zašto taj veliki novac nije svrhovitije uložio, za pomoć ljudima kojima je pomoć preko potrebna. maezawa je, očito isprovociran i pogođen, posebno odgovorio ovom pratiocu, pa smo saznali da do sada nije publikovao ovakve informacije iz pristojnosti, ali da aktivno pomaže već skoro 20 godina (ima 42 godine) od fukušime nakon cunamija i zemljotresa do zemalja trećeg sveta, da mu nije cilj da samo on bude srećan, nego da usreći i što više drugih ljudi. svog basquita je spreman da da na zajam muzejima širom sveta, što već i čini.

jednom sam bila toliko dokona da sam mu poslala moju listu predloga koje umetnike da povede na mesec. sada se ne sećam koga sam mu sve preporučila, ali mislim da sam mu sigurno preporučila da među tih osam srećnika budu: banksy, terrence malick, lars von trier, haruki mirakami… i ne sećam se koga sam mu još velikodušno preporučila. zašto malick i von trier? pa, da suprotstave svoja gledišta. 🙂 a, da! svakako bih mu preporučila da povede ivana novaka iz „laibach„. neko od digitalnih prometeja morao bi da ima mesto u tom svemirskom brodu. btw, laibach ima i novu pevačicu i novi album, a to nije nebitna vest. be sure. i yayoi kusama da bude na spisku putnika, da mu oslika ceo brod svojim tačkama.

setih se još nekoga koga bi trebalo da povede, a to je pozorišni reditelj romeo castellucci.  nikada neću zaboraviti njegovu predstavu „il velo nero del pastore/the four seasons restaurant“ i zvuk sa oboda crne rupe… pa, neka ide onda još jedan iz te branše – jan fabre (i još nekih drugih) i to je onda ceo tim, njih osmoro!

kada sad pogledam listu shvatam da sam svoj pol totalno marginalizovala. moraću da promenim listu, jer zaista ima toliko sjajnih umetnica na ovom svetu. npr. neko bi trebalo i da ih fotografiše tokom puta, pa neka ide annie leibovitzali, koga da izbacim? i vodila bih i laurie anderson. (kako sam mogla da zaboravim njen projekat „the end of moon„?!). laurie je bila prvi umetnik kojeg je svemirska agencija nasa ugostila na svojoj rezidenciji.

o my god, elon musk & yusaku maezawa, da li ste vas dvojica svesni koliko sam vam baš ja neophodna za #dearMoon projekat?

 

 

Сродна сликаyusaku maezawa & basquiat 

Резултат слика за yusaku maezawa elon muskyusaku maezawa & elon musk

you may say i’m a dreamer
but i’m not the only one
i hope some day you’ll join us
and the world will be as one

 

 

with just one polka dot, nothing can be achieved. in the universe, there is the sun, the moon, the earth, and hundreds of millions of stars. all of us live in the unfathomable mystery and infinitude of the universe. pursuing ‘philosophy of the universe’ through art under such circumstances has led me to what i call ‘stereotypical repetition.’  (yayoi kusama)

 

jesenja sonata

murakami se u svojoj knjizi „o čemu govorim kad govorim o trčanju„, u sedmom poglavlju pisanom na kraju oktobra 2005. u novoj engleskoj, žali na duge i sumorne jesenje kiše zbog kojih je propustio čuveni novoengleski jesenji kolorit. nakon onog nesnosnog i sumanuto vrelog leta sa žudnjom sam očekivala spori ritam jesenida sednem na svoju klupu u centralnom delu futoškog parka i posmatram kako lišće opada. i slušam jesenju sonatu šuštanja. i sve što ide uz to. ali, ništa od toga… jedan dan sam se kupala u jonskom moru, a sledećeg – hop, letu je bio kraj. kao da je neko nadmeno i despotski stavio tačku na jedno i bahato otvorio poglavlje drugog godišnjeg doba. tek da bi pokazao da može. bez ijednog drugog razloga. čisti hir.

onda moraš da sanjaš. nema ti druge.

ja to ovako radim: samo odem. nestanem. teleportujem se. tamo između sunca i mora. a tamo je najusamljenija biblioteka na svetu. tri sata vožnje daleko od pekinga. izmaštao i materijalizovao gong dong.

tako čekam da prođe jesenje sivilo. u mojoj glavi. i na tom kineskom moru. istočnom.

a mogla bih to i na planini olimp. fabrovoj. ona će zauvek ostati jedna od stvari za kojom ću žaliti. trebalo je i fizički da odem. a leta 2006. u muzeju suvremene umjetnosti, u dubrovniku, mislim da je bio neki ranoavgustovski dan, a sigurno znam da je bilo podne kada sam ušla u muzej, bila sam jedan jedini posetilac. izuzevši osoblje muzeja, naravno. izložba je bila „umbraculum za dubrovnik“. unutar nje instalacija „umbraculum (sjenovito mjesto udaljeno od svijeta, za razmišljanje i rad )“. lako sam mogla da utripujem da ju je jan fabre napravio samo za mene. tako bih volela i da sam „planinu olimp“ mogla da gledam svih 24 sata. sasvim sama. oni na pozornici i ja jedna u gledalištu. a zapravo tako je i bilo. tv, oni i ja. hvala tebi rts3!

dušu, izgleda, ipak možemo, s vremena na vreme, da oslobodimo robovanja telu i dok dišemo i krećemo se…

samo zarad preciznosti reći ću: ja volim da budem sam. ili još tačnije: ja ne patim mnogo kad sam sam. bilo da svakog dana sat-dva trčim sam samcat ne progovarajući ni sa kim ni reči ili da četiri-pet sati sedim sam za radnim stolom i pišem u tišini, meni nije ni teško ni dosadno.“ (haruki murakami, o čemu govorim kada govorim o trčanju)

Фотографија корисника Jovanka Kozlovacki Damjanov

a tamo na obali kineskog mora i na vrhu planine olimp naučiću tehniku origamija. sve što mi treba za put staće u origami tašnu koju su kreirali issey miyake i iittala u kolekciji za svakodnevne rituale.

omnia mea mecum porto…

 

photo1

 

I wah-wah-wah-wah-wonder

znaš, kada čitam japanske priče dešavaju mi se lepe slučajnosti. na primer ova: pre neki dan, jedan od onih blagoslovenih, neradnih, čitam murakamijevu priču „yesterday“ iz zbirke „muškarci bez žene“ i usred priče onaj koji je iz kobea, iz ašije, i koji je prvo lice jednine u priči, izlazi u susret čudnoj želji svog prijatelja koji je rođen u tokiju, ali savršeno govori dijalekt kansaija kako bi na miru mogao da navija za omiljene hanšin tajgerse. čudna želja bila je da izađe sa njegovom devojkom. prvo lice jednine nevoljko je izvodi. u bioskopu gledaju woody allenov film „manhattan„. i sada na scenu stupa moja lepa slučajnost: ja multitasking woman vrtim kanale, odmah po završetku priče, i… na jednom od kanala ide „manhattan“! baš kao što mi je prošle subote dok sam gledala wendersov film „tokyo-ga“ stigao zahtev za prijateljstvo od jednog japanskog kompozitora. kompozitora čiji je ozu omiljeni reditelj, a koji je u kamakuri (50 km od tokija, ozu je tamo živeo) imao prilike da upozna wendersa…

tokyoga

tokyo-ga, wim wenders

lepe stvari se dešavaju i kada ne postoji (ili je ne primećuješ) slučajnost. juče mi je na fb iskočila objava da će u martu (10. mart, austin, texas, na sxsw festivalu) biti premijera najnovijeg malickovog filma „song to song“ i , evo, ne mogu da prestanem da gledam prvi trailer za taj film. i da slušam „runaway“  del shannona. u filmu igraju: ryan gosling (i peva!), michael fassbender, natalie portman, rooney mara, christian bale, val kilmer, ali i patti smith, lykke li, black lips, iggy pop, red hot chili peppers, florence and the machine, john lydon… ne mogu da dočekam! puna poverenja u sve što malick napravi. baš sve. svaki kadar.

we thought we could just live from song to song, kiss to kiss… (rooney mara u „song to song“)

dok čekam „song to song“ uživam u ponovnom gledanju „to the wonder„. volim te reči iznutra, volim spori ritam, volim fotografije svetla kroz prste, svetla kroz krošnje drveća, volim šum trave, lavež pasa u tihim ulicama, volim muziku, volim što svi u filmu govore na svojim maternjim jezicima…

postoji scena u kojoj mlada italijanka kaže:

„život je san. u snu ne možeš da praviš greške. u snu možeš da budeš šta god hoćeš. bilo šta. ti si mali sanjar. treba da letiš.“

kada je bio prvi neradni išli smo da gledamo konje. konje koji jure. konje koji su zatvoreni. konje koji se igraju. konje sa tužnim, velikim očima. i malick je strelac. pola čovek, pola konj.

samo držim otvorene oči i gledam. bez želje da bilo šta dokažem.

volela bih da sam konj.

dok ne padne sledeća noć, ima još vremena

u danu mrmota najzanimljiviji deo je onaj na pauzi. oni trenuci koje imam samo za sebe. ovih meseci sam baš pravi osobenjak. ali i inače nekome ko je dupla vatra u horoskopu dani mrmota nisu najomiljeniji dani u životu. onu pauzu na poslu provodim na mestu koje je udobno, pažljivo i zanimljivo dizajnirano, sa dobrom muzikom. i sjajnom kafom. biće da slične razloge da budu tamo imaju i stranci koji su ovde u proputovanju, čim ih je toliko svaki dan skoro… kakogod, ja sam često tamo. pijem produženi espreso sa mlekom, govorim tiho  i nosim svoje knjige sa sobom.:-) a svoje knjige guštam lagano. kada sam bila junoša gutala sam ih halapljivo. sada je to sasvim nešto drugo, naučila sam da uživam u sporom ritmu čitanja. i čitam po nekoliko knjiga, naizmenično… prošle nedelje svaki drugi dan nosila sam na pauzu murakamija, „kada padne noć“. sticajem okolnosti oba ta dana dva stola levo od mene sedeo je mlad japanac sa tabletom i slušalicama u ušima. on izgleda nije bio zadovoljan muzikom koju su puštali u restoranu. ili ko zna šta je bio razlog za te slušalice. iako nije bilo baš najtoplije tih dana on je bio bosonog. i, naravno, sa japankama na nogama. on je doručkovao. u „kad pad noć“ u restoranu „denny’s“ koji se nalazi negde u lavirintu tokija 19-godišnja mari provodi noć zadubljena u knjigu… i ona sluša muziku. iako nije imala nameru da bilo koga upoznaje upoznaće razne likove. takahašija koji studira trombon i voli npr. curtisa fullera i „five spot after dark„… čudnim spletom okolnosti i zahvaljujući činjenici da studira kineski dospeće i do opskurnog hotela za ljubav „alphaville“… roman počinje jedne noći u 23:56, a završava se u jutro u 06:50…  između 01:18 i 01:56 u jednom drugom  baru u kom nema drugih gostiju osim mari i kaoru, menadžerke u „alphavillu“, odvija se ovaj dijalog dok se u pozadini čuje album bena webstera „my ideal“:

– zašto se hotel zove „alphaville“?

– pa, ne znam. moguće je da je to ime dao moj šef. ma, svaki takav hotel ima neko glupavo ime. na kraju krajeva, tu ti muškarci i žene dolaze da rade ono – smao nek je tu krevet i kupatilo, a za ime koga briga. važno je samo da je takvo neko. zašto me to pitaš?

– zato što je „alphaville“ jedan od mojih omiljenih filmova. jean-luc godarda…

– nikad čula.

– to je veoma star francuski film. iz šezdesetih godina.

– onda je verovatno otud uzeo ime. kad sledeći put budem videla šefa baš ću da ga pitam. i šta znači to alphaville?

– to je ime izmišljenog grada iz bliske budućnosti. negde u galaksiji.

– znači sf film? kao „zvezdani ratovi“?

– ne, ne takav. nije neki film sa specijalnim efektima, ni akcioni… ne umem baš dobro da ti objasnim, ali to je konceptualni film. jedan od onih crno-belih filmova sa mnogo dijaloga, koji se prikazuje u art bioskopima.

– šta ti znači to konceptualni?

– recimo, u „alphavillu“ hapse i javno pogubljuju ljude kojima teku suze kad plaču.

– što?

– jer u njemu ljudi ne smeju da imaju duboka osećanja. zato tamo nema ničeg nalik na ljubav. nema ni neslaganja, ni ironije. sve se rešava uz pomoć matematičkih formula.

kamaru natmuri obrve: – ironiije?

– to je kad neko sebe ili stvari koje se njega tiču posmatra objektivno ili ih sagledava iz drugog ugla i u tome vidi nešto smešno.

kaoru malo razmišlja o marinom objašnjenju.

– ni to ne razumem baš najbolje, ali sad. ima li seksa u tom „alphavillu“?

– ima seksa.

– seksa koji ne zahteva ni ljubav, ni ironiju?

– tako je.

kaoru se slatko smeje.

– kad malo bolje razmisliš, ime je baš po meri za jedan hotel za ljubav.

kako svakog radnog dana neumitno padne vreme za završetak pauze zatvaram knjigu i vraćam se tamo gde je i josef k. japanac je već pojeo doručak i negde dalje otišao. bog zna šta taj radi u ovom gradu…

photo sigfrod lundberg

haruki murakami, after dark

curtis fuller’s quintet – ‘five spot after dark’ , album ‘blues-ette’,1959

alphavillle, jean-luc godard 1965, anna karina