dream, play, live

iliti

šta me ove zime (p)okreće

ako želiš da vidiš videćeš da:

ili preciznije: ako umeš da sanjaš.

život (life is life…) jasnije izbija na površinu kroz snove. bez snova između života i nas je teški teret beznađa. mrtvo more. ali, baš mrtvo. kao atomsko sklonište koje je spolja zabetonirano samo što si uspeo da uđeš da se u njemu sakriješ. a tamo nema ničega. a, logično, ubrzo neće biti ni kiseonika.

jedna kreativna agencija iz new yorka zove se „dream the end„. online art oaza kako oni kažu. mesto gde se nudi ostvarenje snova. i onda se snovi završavaju? ne bih volela da budem na mestu/tački/stanju gde se snovi završavaju i više ih nema. slutim da ljudi iz ove agencije nisu od te vrste, već da se samo radi o nazivu koji nekome (meni) može da zazvuči grubo. kao nešto konačno i bezizlazno. da nije tako u njihovim mislima/sajtu ne bi bilo mesto za sanjare poput majakovskog… ni za njegove stihove.

misao vašu,
što mašta na omekšalom mozgu,
ko lakej na masnoj sofi, od sala nadut,
dražiću dronjcima srca okrvavljenim grozno,
sit narugavši se, bezočan i ljut.

ja u duši nemam nijedne sede vlasi,
ni staračke nežnosti nema u njoj!
svet sam zaglušio snagom svog glasa,
dvadeset dvogodišnjak – idem,
lepotan, svoj.

(oblak u pantalonama, majakovski)

o, kako je lepo ono što sanja i stvara iz svojih snova švedski baletski umetnik, koreograf i reditelj alexander ekman. tokom decembra u pariskoj operi mesto snova bio je njegov balet „play„.

joseph campbell

i like creating worlds that have never been seen before.

– alexander ekman

 

http://alexekman.com

a da li si video konceptualne fotografije koje je napravila mlada umetnica lara zankoul iz bejruta? kao u snu da ih pravi.

Фотографија корисника Lara Zankoul Photography

http://www.larazankoul.com

lepo je i pravedno što je nakon prošlogodišnjeg počasnog oskara za agnes vardu (1928-), film „faces places“ koji je prošle godine uradila sa mladim umetnikom koji se predstavlja samo kao jr, nominovan za oskara u kategoriji dugometražnih dokumentarnih filmova. trebalo je da agnes varda uđe u devedesetu godinu, pa da svet, konačno, shvati kolika je njena veličina.

anton ginzburg rođen je u rusiji, a  živi i stvara filmove, skulpture, slike… u new yorku… u hiperboreji. u snu. i na javi.

anton ginzburg, hyperborea, saint petersburg, russia, 2011

antonginzburg.com

http://antonginzburg.com/works_/hyperborea-2011/

(obavezno pogledaj ovo)

a ove knjige bih baš volela da imam:

Резултат слика

Резултат слика

hi, hello.’ at the entrance of the world of mankind, when they show me the shadow of youth and bring an important assignment into my life, amidst the fear of the anxiety of the unknown that causes the never-ending struggle between life and death, i wish to discover my boundless dream tonight. “ -yayoi kusama

i ovu:

Georgia O'Keeffe: a Life

yayoi kusama joj je svojevremeno (1955) iz japana napisala pismo georgiji o’keeffe. a georgia… uzvratila joj je pismom, lepim rečima i podstrekom. tako to rade veliki.

la grande bellezza je bio koncert grupe „laibach„. 13. januara u srpskom narodnom pozorištu, u novom sadu. nekako su mi svi ti ljudi koji jesu do poslednjeg mesta ispunili salu delovali umorno, sivo… zaspalo. na kratko tek probuđeno. a laibach… kako reče moja prijateljica nataša milović: „svaka čast umetnicima i kulturnim pregalnicima kakvi su oni. istrajavaju vekovima.“ onda su oni otišli dalje – u svet. a mi smo se vratili u noć. kada sam izašla na ulicu iz kafića, stanova, kafana i kafanica treštali su narodnjaci… srećna nova godina. 😦

kao prozor u taj svet u koji je otišao „laibach“, „nedeljnik“ nam je darovao besplatno digitalno izdanje „new york times-international report„, sa sve prevedenim tekstovima na srpski. čitam sa radošću. i glađu.

https://www.nedeljnik.rs/nytinternationalreport

***

post scriptum

pitam se gde su, šta rade, kakvi su im dani, misli i oči… milan kundera… jean-luc godard… bernardo bertolucci… odavno nisam ništa čula o njima…

 

Advertisements

jr / inside out

kada sam bila dete koje nije znalo da čita slova čitala sam oblake. ležala bih na leđima, napolju na brižljivo odabranom mestu,  na mekoj prostirci, ćebetu, čemugod… i gledala. satima i satima strpljivo i radoznalo gledala. dnevno nebo bilo je moj omiljeni bioskop. (noćno je već bilo opasnije, a i morala sam da spavam. jer bila sam dete.) bili su to počeci moje emigracije od svakodnevnog života. od trivijalnosti. ono što nije bilo trivijalno to me je držalo. kao i danas. to je moja mera udaljenosti i bliskosti u odnosu na sve. zato volim ove ljude o kojima pišem.

kada fotografiše ljudske oči, oči običnih ljudi iz svih delova planeta (ovih dana je u napulju sa projektom „indisde out“) , francuski street artist  j r  daje svoje oči da vidiš sav taj inače nevidljiv svet. kakva lepa magija: učiniti da duboko nevidljivo postane duboko vidljivo! a kao i svoje ime, skriva svoje oči. iza tamnih naočara za sunce.  jer, u suštini to što radi,  u svetu kako je ustrojen, ilegalno je. skriveno i otkriveno, vidljivo i nevidljivo, umetnost i život, inside/out… zajedno su.

naples, inside out

kada je 2011. dobio ted priznanje pozvan je da održi govor o spasavanju sveta putem umetnosti. kako je  ozbiljan čovek njegov odgovor je bio da uprkos želji nije u stanju da spasi svet. (sorry dostojevski), pa ne može ni da priča o tome. kada su mu rekli da može da govori i o tome kako njegova umetnost menja svet to je već mogao da prihvati.

rođen je u parizu 1983. od majke tunižanke i oca koji je u francusku došao iz istočne evrope.  voli da izlaže svoje fotografije velikih dimenzija u otvorenom prostoru jer su tako pristupačne ljudima sasvim slobodno. za to  su mu dovoljni zid, merdevine, četke i lepilo. u početku je koristio i sprej da oko fotografija napravi ram, pa kada bi neko odlepio fotografije ramovi sa njegove „izložbe“ bi ostali.

„grad je najbolja galerija koju mogu da zamislim. ne moram nikad da napravim portfolio i predstavim ga u galeriji i ostavim ih da odlučuju da li je moj rad dovoljno dobar da se pokaže ljudima. direktno sam mogao da ga kontrolišem sa ljudima na ulici.“

imao je te svoje izložbe po najboljim lokacijama širom pariza, a sada je ceo svet njegova galerija na otvorenom.

j r  ima snažnu želju da menja svet. njegova umetnost nije autistična, ni egoistična, njega zaista zanimaju drugi ljudi, njihovi životi i ima nameru da im pomogne ne samo na rečima. prošlog leta dok su u riju bile olimpijske igre on je na marginama ovog čudesnog grada,  po favelama provodio vreme sa onima najsiromašnijima. sa jednim od najboljih kuvara na svetu i falintropom massimom botturom i stanovnicima jedne od najzloglasnijih favela moro de providencia  priređivao je gozbe za beskućnike od ostataka hrane koje je dole u gradu posluživana privliegovana.  massimo bottura kaže da je njegov cilj da edukuje ljude kako se od hrane koja se svakodnevno baca mogu nahraniti milioni gladnih i tako im povratiti dostojanstvo. na zidovima kuhinje-projekta bile su uvećene crno-bele fotografije osoblja koje je uradio jr i  mural „tajna večera“ urađen u  otopljenoj čokoladi,  poznatog brazilskog umetnika vika muniza.  „ovi ljudi koji kuvaju za nas – tretiraju nas kao gospodu. mislio sam da sanjam”, rekao je jedan beskućnik . sve vreme su  u favelama bile i njegove fotografije žena čiji su najmiliji ubijeni, projekat „women are heroes“, kao i instalacije koje su, u stvari, skulpture-instalacije sa fotografijama na platnu sportista koji  nisu uspeli da se pojave u riju.

iside out, rio

In this Aug. 14, 2016 photo, workers sit in the gourmet soup kitchen Refettorio Gastromotiva in Rio de Janeiro, Brazil. Using leftover ingredients from Olymp...

kitchen refettorio gastromotiva in rio de janeiro, ap photo /silvia izquierdo

Резултат слика за jr massimo bottura

jr artist, massimo bottura and vik muniz 

rio, olimpijske igre 2016

gde sve nije bio sa svojim fotografijama (zapravo on ljude fotografiše na licu mesta)… stigao je i do večito sukobljenih palestinaca i izraelaca. njihove portrete stavio je jedne pored drugih u okviru projekta „face 2 face“.

„lepimo portrete – oba portreta na ulicama na prepunoj pijaci. ljudi nam prilaze i počinju da pitaju, „šta radite ovde?“ „o, pa radimo jedan umetnički projekat i lepimo lica izraelaca i palestinaca koji rade isti posao. ovo ovde su dva vozača taksija.“ onda bi uvek usledila tišina. „misliš, lepite lice izraelca – njegovo lice ovde?“ „pa, da, da, to je deo projekta.“ uvek bih napravio pauzu, a onda bismo ih upitali, „pa, možete li mi reći ko je ko?“ većina nije znala da kaže. čak smo lepili na izraelske vojne kule i ništa se nije desilo. kada zalepite sliku, to je samo papir i lepak. ljudi mogu da ga pocepaju, da se potpišu, da piške na njih – neki su previsoko, slažem se – ali ljudi na ulici su kustosi. kiša i vetar će ih svakako skinuti. nije im suđeno da ostanu. ali tačno četiri godine kasnije, većina fotografija je još uvek tamo. projekat „licem u lice“ je pokazao da je moguće ono za šta smo mislili da nije – i znate šta, čak je i lako. „na bliskom istoku, doživeo sam svoj rad u mestima koja nemaju mnogo muzeja. stoga je taj pravac na ulici bio prilično zanimljiv. odlučio sam da odem dalje u tom pravcu i odem u mesta gde uopšte nema muzeja. kada odete u ta društva u razvoju, žene su stubovi tih zajednica, ali muškarci su i dalje ti koji vladaju ulicama. bili smo inspirisani da uradimo projekat gde bi muškarci odali počast ženama tako što bi lepili njihove fotke. projekat sam nazvao „žene su heroji“. kada sam slušao sve priče na svim kontinentima na kojima sam bio, nisam uvek mogao da razumem složene okolnosti njihovog konflikta, samo sam posmatrao. ponekad nije bilo reči, nikakvih rečenica, samo suze. samo sam ih fotografisao i zalepio.“ (jr artist)

mogu da razumem kako je osvojio poverenje i naklonost jedne agnes varde. uskoro će njihov zajednički film „visages villages“  biti prikazan na 70. kanskom filmskom festivalu. da bi mogao da radiš to što on radi moraš da imaš  ogromnu naklonost za ljude.  ovo što on radi je mnogo više od angažovane umetnosti. on je toliko šarmantan i iskren u svemu što rade, pa nije čudo što mu ljudi, od poznatih do anonimnih uzvraćaju tu naklonost. meni je toliko dirljiv način na koji se agnes varda odnosi prema njemu i sa koliko je entuzijazma ušla u projekte sa njime. i sa koliko respekta se on odnosi prema njoj. u svetu u kome se skoro ništa više ne repsektuje to greje dušu… i vodi u nemoguće.

„nedavno sam započeo projekat javne umetnosti gde više ne koristim svoj rad. koristim man raya, helen levitt, giacomettija, radove drugih. danas nije bitno da li je fotka vaša ili ne. važno je ono što radite sa tim slikama poruka koju ostavljate kad lepite. na primer, zalepio sam fotku minareta u švajcarskoj, nekoliko nedelja pošto je izglasana zabrana minareta u zemlji.(…) na neke načine, umetnost može da promeni svet. ona ne treba da ga menja, da menja praktične stvari, nego da menja percepciju. umetnost može da promeni način na koji vidimo svet. može da stvori analogiju. zapravo, činjenica da ne može da promeni stvari čini je neutralnim mestom za razmene i diskusije i onda vam daje mogućnost da promenite svet.“

Резултат слика за jr artist agnes varda visages

agnes varda & jr artist