Архиве ознака: la grande bellezza

nešto očekivano i nešto neočekivano

proleće je (najzad) u vazduhu. miriše na život. na život kakav bi trebalo da bude kada bi sve bilo za pet. d. i ja smo se sinoć vraćale iz bioskopa. šetale i filozofirale. volim da razgovaram sa njom. ona je nepretenciozna, empatična, talentovana za puno stvari… nije površna. i da, mogu bez zadrške da kažem da je dobra osoba. a dobre osobe je teško pronaći, privući, zadržati, naći vremena za njih i one za tebe… posebno sada, u ovim godinama i u ovo vreme nas otuđenih. ljudi. posebno kada ti je već umro neko ko je bio najbolji prijatelj. a tog nekog, tj. tu – najbolju od svih u ovom životu videla  sam danas. na ulici. hodala je ispred mene i s leđa nisam posumnjala, ali kada sam počela da je zaobilazim… profil, kosa, izraz lica… i ukopala sam se u mestu, pa se opet našla iza nje. u jednom momentu desnu ruku je prebacila preko levog ramena da proveri da li  je šal na svom mestu… i šaka, i prsti bili su njeni, i način na koji ih pomera bio je njen… prepoznala bih. uvek.

to je bilo neočekivano, iako je s vremena na vreme vidim. šeta ulicama u telima raznih plavokosih žena hitrog  i radosnog koraka. i uvek ispred mene. sa iste strane ulice. onda samo nestane u gužvi…

očekivano dobar je bio sinoćnji film. gledale smo farhadijevog „trgovačkog putnika“. očekivano, jer bila sam s a s v i m  sigurna da asghar farhadi ne može da napravi loš film. to sam znala još nakon prvog njegovog filma koji sam gledala – „priča o elly“. kao što sam znala i da će da budu maestralni taraneh alidoosti i shahab hosseini, baš kao i u „priči o elly“ što su bili nezaboravni. a kakav je „trgovački putnik„? uronjen u bol.  i u pitanja. jer, moraš da se zapitaš ko si, koji je smisao tvog postojanja i koji je smisao svega oko tebe. jer, ako se ništa od toga ne zapitaš baš si budala. moraš da se zapitaš čak iako slutiš da nećeš skoro ništa uspeti da saznaš, naučiš, rasvetliš…  kakvi smo samo stranci jedni drugima, kakvi smo stranci sebi samima… i moraš da se suočiš sa svojim stvarnim emotivnim stanjem… oči u oči.

(photo by afp) shahab hosseini, taraneh alidoosti i asghar farhadi na kanskom festivalu 2016. 

jutros mi je d. poslala link ka sajtu o ovoj kući, a ja delim link ka videu sa tom čudesnom kućom:

bilo je neočekivano da nešto tako lepo, tako posebno,  nađe se na tako brutalno ružnom mestu kao što je napuštena cementara. ali, u toj napuštenoj cemenatari nedaleko od barcelone arhitekta ricardo bofill je napravio svoj dom, dom za čije stvaranje je pozvao i filozofe, i matematičare, i slikare, i sociologe i pisce. i stvorio prostor sa kojim je duhovno povezan. i preko koga je, uprkos betonu, povezan sa prirodom. udahnuo je budućnost nečemu što je bilo osuđeno na doživotnu (!) prošlost.

kao što neko reče u komentaru na ovaj video: la grande bellezza! ovo bi bila idealna kuća za  sorrentinovog junaka imena jep gambardella. ali, za onog jepa koji je došao k sebi… koji se pronašao. i u toj kući uživa u tišini. i piše drugu knjigu.

la fábrica

još nešto mi je ovih dana neočekivano. jedna knjiga.niče za osobe pod stresom. mislim, ko bi očekivao da mu niče pomogne u borbi protiv stresa?!  na str. 49. stoji ova ničeova rečenica: „onaj dan tokom kojeg nismo nijednom zaplesali treba smatrati izgubljenim“. ni autor ove knjige allan percy nije od ničea očekivao ovakvu preporuku. niče i ples?! percy komentariše ovako:

„obično je neko ko se našao na samom rubu egzistencije upoznao i njene najblistavije trenutke. ples je možda najprirodniji i najtradicionalniji izraz ljudske radosti. u plemenskim zajednicama plesalo se da bi se prizvali duhovi i kiša, ali i da bi se lovci pripremili za lov. savremene studije o terapiji plesom pokazuju da ples u svakom obliku može biti primenjen u različitim vrstama lečenja.“ etc. etc.

o č e k i v a n o   j e  d a   b u d e   n e o č e k i v a n o.

 

Advertisements

Оставите коментар

Објављено под Art, fashion, movie, music

da sam flamingos…

danas, više nego ikada,  volela bih da sam jedan od flamingosa iz filma „la grande bellezza„. i da sletim baš na onu rimsku terasu sa pogledom na koloseum čiji je vlasnik jep gambardella… a onda (od)letim kuda me srce nosi. slobodno. polako. graciozno. pa, malo  negraciozno. i to po naročito lepom danu…

nije mi se svideo sorrentinov film „mladost“. iako sam jako želela da mi se svidi. nisam želela da vidim holivudske glumce usred njegove poetike. nisam želela da vidim kako sporost doživljavaju oni koji su navikli na brzinu. i zavoleli je čak.

ono što me je od prvog susreta sa italijom očaralo bila je vernost svom sopstvenom ritmu. i kada su brzi brzi su onako kako oni žele, a ne kako im je nametnuto.

ne mogu da maštam, ne mogu da sanjam, ne mogu da stvaram kada mi je pištolj uperen u potiljak. kada su štoperice uključene. kada me požuruju na nepotrepštine.

skoro svi ljudi u filmu „mladost“ imaju žal za brzinom i strah od sporog ritma.

ne želim da žalim ni za čim. naročito ne za brzinom.

pre mnogo godina napisala sam ovu priču:

želja

nekada davno kada vreme nije bilo bitno, ljudi su živeli sigurno i sporo. onda im je to dosadilo, pa su počeli da žure. onaj ko je bio spor postao je onaj koji žuri. to je bila sva razlika, ali dovoljna da ništa više ne bude isto.

u to vreme živeo je i najmanji dečak na svetu. najmanji dečak na svetu imao je i najmanja stopala na svetu, pa dok su svi živeli sporo bilo mu je lako. da hoda sporo nije predstavljalo problem u njegovom životu. ono što su mogli svi mogao je i on. i to još kako. ali, živeti brzo, što je podrazumevalo i hodati brzo, bilo je teško za njega. brzo se umarao i bespomoćno gledao kako život vrtoglavo prolazi pored njega i bivao sve nesrećniji. 

drugima je bilo lako, mogli su da žure. njemu je bilo teško, mogao je samo sporo.

onda je jednog dana čuo za čudotvorca koji je mogao da ispuni i najsmelije želje.

sutradan mu rekoše i  to da čudotvorac pomaže isključivo onima koji pobede bar na jednoj trci.

najmanji dečak na svetu imao je najmanja stopala na svetu i nikada, baš nikada, nije pobedio ni na jednoj trci.

Оставите коментар

Објављено под Art, movie, roma

letim, sanjam, dišem

jutrima u radnim danima, priljubljenog lica uz prozorsko staklo taksija ili tek zavaljena na zadnjem sedištu, polusanjivo posmatram svet. kao ova devojčica iz spota roberta milesa… pokušavam da se isključim dok taksista pokušava da me navuče na svakodnevnu jadikovku ili pak da se oduprem zvucima sa radija…ne uspeva mi uvek. ali se trudim. juče ujutro bila je borba i protiv lošeg zvuka sa lokalnog radija i protiv ogorčenog (istina opravdano) taksiste i kroz glavu mi je prošla misao da sam sada u bilo kom italijanskom gradu u najgorem slučaju slušala bih neku bolju muziku. pa, se setih taksiste tota sa sicilije i letošnje vožnje sa njime ulicama cefalua tokom koje je on pevao, glumatao, delio osmehe i mahao prolaznicima dok je vozio… u tom trenu desilo se čudo, krenula je stvar iz jednog od mojih najomiljenijih filmova ever – „la grande bellezza“!!!

rekoh sebi: jutro je, ideš kuda ideš, ulice su pune smoga, uniformisanih ljudi bez osmeha, taksista veze svoju priču o teškom životu, a bez namere da išta preduzme, izađe i bori se, ali ti baby si na dobrom talasu ovog jutra. pa, čestitam…

onda ja radim šta radim, pa u neko doba odem na pauzu. primetim da imam nepročitanu poruku, a. iz barija pita me ko je fotografisao jednu fotku sa nedavne revije junya watanabe. kucam joj poruku: „yannis vlamos“. za susednim stolom sede neki grci. jedan od njih svaki čas telefonira i u jednom od javljanja predstavlja se. zove se yannis. pišem a. ona ima sluh za ove fenomene. psiholog je…

onda se dobar talas razbije o ostatak dana i ja padnem. ali, podignem se nekako.

nisam od onih koji misle da su kompjuteri ti koji su nas otuđili jedne od drugih, pa da povratim onaj dobar osećaj sa početka dana sednem da surfujem po virtuelnim talasima. i uhvatim jedan baš velik, baš dobar. ovaj muzej:

messner mountain museum u italiji, u južnom tirolu, nebu pod oblake, projektovala je čuvena zaha hadid. posvećen je poznatom alpinisti reinholdu messneru koji se dva puta bez boce s kiseonikom popeo na mount everest i prvi se popeo na svih 14 planina čiji vrhovi prelaze 8000 metra. muzej je smešten na vrhu stene (na 2275 m nadmorske visine ) sa koje se pruža spektakularni pogled. do muzeja se može doći i kolima i žičarom, ali prava stvar je popeti se do njega. ja koja se nisam popela ni na neki omanji planinski vrh do ovog muzeja bih išla i na kolenima… uostalom, već sam tamo.

(Courtesy Messner Mountain Museum)

http://www.mmmcorones.com

 

 

 

2 коментара

Објављено под Art, music, travel

svet ovih dana

svet ni ovih dana nije najsrećnije mesto. zato stvaramo svoje svetove. i žudimo bolje dane. ali, žudnja nije dovoljna. kao što ni sami sebi nismo dovoljni. trebaju nam drugi. i drveće, reke, trave, krave, pčele, ptice, kiseonik… treba i delati. menjati. ali, na bolje.

1. počeo 71. venecijanski filmski festival. prošle godine je prvi put zlatni lav dodeljen jednom dokumentarnom filmu, a ovde godine prvi put žirijem predsedava kompozitor – alexandre desplat. kako stvari u najavi stoje, političke, ratne, teme dominiraju, pa se ja najviše radujem filmu o pazoliniju. mada je i to i politička priča. film je snimio abel ferrara. pazolinija igra willem dafoe.

evo šta je u maju na kanskom festivalu dafoe rekao o ovom filmu:

what side of willem dafoe do we see in pasolini by abel ferrara?

the film is about the last days of the life of pier paolo pasolini. i adore him as a figure, i adore what he did. he was very prescient of what was happening, about globalization, economically, culturally, socially about what was happening in europe before it happened. it is not a biopic, it is a portrait and we used that form to try to give a sense to the things that were on his mind.

how did you prepare for the role?

there is so much material and he created so much work, he was really prolific. there is much to read, critical stuffs, poetry, films, marvels… do i know him? i tried to just know his material as best as i could and habit this character.

 

2. pre dva dana u madridu je yohji yamamoto predstavio kako je redazajnirao izgled realovih fudbalera koji je kao izgled tolikih drugih fudbalera na ovom svetu. dakle poprilično jednoličan. više ne! omg!!! yamamota obožavam, a navijam za real madrid!!  sada madriđani imaju moć zmajeva na dresevima i na kopačkama. i izgledaju drugačije od svih! ko će ih zaustaviti? a uprava kraljevskog kluba ima petlje!

3. od 3. do 6. septembra u šibeniku počinje 2. festival alternative i ljevice (FALIŠ). među posebno iščekivanim gostima je časna sestra, levičarka teresa forcades (govoriće 6. septembra u 21:30). bože dragi, tvoji „oficejelni službenici“ na zemlji trebalo bi da budu na strani potlačenih, a ne da to bude senzacija i izuzetak, ali tako je… sve je postalo stvar vražjeg biznisa.pa, i crkva.

teresa forcades

časna sestra teresa rođena je u barceloni 1966., lekarka, posvećena hrišćanskom socijalizmu, pravednostima, potlačenima, teologiji oslobađanja, doktorirala, pre toga magistrirala na harvardu, uzor su joj gandhi i pokojni chavez… za revoluciju je i to drastičnu, za pravednu promenu društva. njen program za pravedniji svet ima 10 tačaka:

1. da država preuzme banke i pokuša obuzdati financijske špekulacije
2. da se poveća zaposlenost, osiguraju korektne plate i penzije, skrati radno vreme i osigura dohodak za roditelje koji ostaju kod kuće  da čuvaju decu
3. da se osigura prava participativna demokratija i redukuje politička korupcija
4. da se svima osigura pristojan smeštaj i da se ukinu hipoteke na stambene objekte
5. da se poveća javna potrošnja i (do)nacionalizuju sve javne usluge
6. da se poštuje čovekovo pravo da sa svojim telom radi što hoće, pa i ženino pravo na abortus
7. da se uvede što “zelenija” ekonomska politika i nacionalizuju energetske kompanije
8. da se iskoreni ksenofobija i ukinu zakoni o imigraciji
9. da se mediji i internet nađu pod kontrolom građana
10. da se podstiče međunarodna solidarnost, katalonija napusti nato i u budućoj slobodnoj kataloniji ukinu oružane snage.

o abortusu: – o pobačaju su mi pisali mnogi muškarci koji tvrde da bi, da mogu svojim telom spasiti nevini život, to učinili bez oklevanja. e pa ja ih pozivam da to odmah učine. samo u usa između tri i četiri miliona ljudi svake godine umire zbog toga što ne mogu dobiti bubreg koji im treba. mislim da niko ne bi smeo da učestvuje u demonstracijama na kojima se žene koje su pobacile nazivaju ubicama, osim ako mogu pokazati potvrdu da su dali svoj bubreg kako bi spasili nevini život .

la grande bellezza film koji bih mogla da gledam iznova, iznova, iznova…

4. preporuke za čitanje:

1. noam chomsky, snovi i nadanja, za srpsko izdanje zaslužno vulkan izdavaštvo

2. julian assange, sajferpanks (albionbooks) (dok čekamo šta će biti sa njime kada izađe iz ekvadorske ambasade u londonu)

u očekivanju najnovije knjige naomi klein o klimatskim promenama i kako ih je kapitalizam proizveo: „ovo menja sve“(pojaviće se 16. septembra širom sveta i weba) čitam sve šta mi dođe pod ruku (u vidokrug) on-line. evo šta kaže u magazinu vogue (septembarski broj američkog izdanja):

Naomi Klein

a ovako izgleda njena lista za čitanje koju je dala u istom magazinu:

1) Silent Spring by Rachel Carson

2) Living Downstream: An Ecologist’s Personal Investigation of Cancer and the Environment by Sandra Steingraber

3) Soil Not Oil: Environmental Justice in an Age of Climate Crisis by Vandana Shiva

4) The Year of the Flood by Margaret Atwood

5) Prodigal Summer by Barbara Kingsolver

6) Walking with the Comrades by Arundhati Roy

7) All Our Relations: Native Struggles for Land and Life by Winona LaDuke

8) Field Notes from a Catastrophe: Man, Nature, and Climate Change by Elizabeth Kolbert

9) The Death of Nature: Women, Ecology and the Scientific Revolution by Carolyn Merchant

10) Replenishing the Earth: Spiritual Values for Healing Ourselves and the Worldby Wangari Maathai

Оставите коментар

Објављено под Art, movie, revolution

ja bih da putujem

„to travel is very useful, it makes the imagination work, the rest is just delusion and pain. our journey is entirely imaginary, which is its strength.”  céline

daydreaming:

roma

creta

palermo

napoli

etc. etc.

ali, sada bih da maštam o prvom gradu na svetu u kom nisam imala osećaj koji se u mene usadio od kako sam se izgubila u 4. godini, osećaj panike i straha od nepoznatog prostora. večni grad.

oslobođena potrebe (i obaveze) da vidim istorijske spomenike i ključne tačke rima sledeći put kada budem otišla ići ću da vidim rim pazolinija (pa ću barem jedan ceo dan provesti u ostiji), bertolučija, felinija, paola sorentina… i žilde!!!

carlo lavagna i roberto de paolis u poseti bertolučiju u njegovom domu na trasteveru

žilda i pasolini

 

fellini i anita ekberg

 

i na kraju (ali, nije kraj, rim je večan, remeber?) paolo sorrentino i njegov rim. (iako je napulj za mrvu više njegov) la grande bellezza tako je velika lepota! i tako grandiozna himna rimu! film koji bih mogla da gledam barem jednom nedeljno. bez preterivanja. ima u njemu svakog od gore pomenutih velikih (felinija ponajviše), ali je opet jedinstven, poseban.

 

 

sorrentinov rim za armanija

 

 

Оставите коментар

Објављено под Art, bernardo bertolucci, federico fellini, movie, paolo sorrentino, roma, travel

casa malaparte: casa come me

rame uz rame sa bardot and co. u godardovom filmu „prezir“ igra ova vila na ostrvu capri, casa malaparte na rtu massullo, na steni 32 metra iznad mora (a 32stepenika vode i do krova-ploče) . delo arhitekte adalberta libera sagradjeno 1942., koje je simona jacobsena podsećalo na ono što je rekla greta garbo:- ja želim da budem sama. njen vlasnik curzio malaparte rekao je za nju da je njegov autoportret isklesan u kamenu. malaparte, taj čudak, novinar, pisac (prokleti toskanci, sodoma i gomora, koža…), fašista, pa antifašista, levičar, musolinijev zatočenik, italijansko-nemačkog porekla (ipak, potencirao i voleo više svoju italijansku stranu, pa je i svoje pravo ime kurt erich suckert promenio) svoju kuću je prvo obojio u crveno, potom u belo,a onda opet u crveno. kuću je zaveštao kini, ali je nakon dugog spora došla opet u ruke italije. želeo je kuću koja liči na njega. sa arhitektom se brzo posvađao i završio kuću sa lokalnim majstorem zidarom…

kuća je remek delo minimalizma. hram jednom čoveku i oda večnosti sa stepenicama koje kao da vode do neba.

bila sam pre tri godine na kapriju. i da, savršeno je mesto za beg od celog sveta. i hedonističko i asketsko u isti mah. opijajuće. i otrežnjujuće. za življenje i umiranje. žudim da idem ponovo tamo. ceo taj napuljski zaliv tako je zavodljivo i nije čudo što jep gambardella želi da se tamo vrati.

 é ora di tornare a capri…

film „prezirgodard je uradio prema romanu alberta moravija koga smo, takođe, nepravedno zaboravili.

u filmu čuveni reditelj fritz lang (igra samog sebe) stiže na capri da snimi film o odiseju, kako je njegov američki producent nezadovoljan poprilično artističkim tokom snimanja angažuju novog scenaristu (igra ga michel piccoli) koji na ostrvo dolazi sa svojom suprugom koju igra b.b. i tu se film pretvara u priču izmedju muškarca i žene. sam godard je rekao da ovaj film izgleda kao antonionijev film koji je snimio hawks.

„kad neki nadobudan redatelj traži od mene savet, ja mu uvek odgovorim na isti način: lati se videokamere, snimi nešto, pa to nekom i pokaži. bilo kome. prijatelju, komšiji, pekaru s ulice, svejedno je. pokaži svojoj publici šta si snimio i posmatraj njihovu reakciju. ako joj se čini zanimljivim, snimi još nešto, recimo film koji govori o jednom tvom tipičnom danu. ali pokušaj da ga ispričaš na zanimljiv način. ako želiš  da snimiš film o svojoj devojci, onda i snimi film o svojoj devojci, ali pristupi tome ozbiljno: obiđi muzeje i pogledaj kako su veliki slikari prikazali žene koje su voleli; čitaj knjige i obrati pažnju kako pisci govore o ženama koje vole. zatim snimi film o svojoj devojci. za sve to treba ti samo videokamera.“
jean-luc godard, kako snimiti dobar film

vila iznutra

curzio malaparte u etiopiji

za čitanje preporučujem:

1. alberto moravia, prezir (roman po kom je godard uradio svoj film)

2. curzio malaparte, tehnika državnog udara

za gledanje:

1. jean luc godard, prezir (1963.)

2. paolo sorrentino, la grande bellezza (2013)

a za slušanje:

1. roisin murphy, ancora tu

2. bob sinclar i raffaella carra, far l’amore

2 коментара

Објављено под Art, movie, music

life is life iliti mizantropski zaljubljenici u ljudski rod

dani za migrene. za jednog te istog  ili više sličnih goluba na prozorskoj dasci mojoj skoro svako jutro dok se spremam polako, sasvim polako, za posao. za beg od razmišljanja, za igru potiskivanja zeleno i sunce su odlični saučesnici. lako je biti patetičan. samo sklizneš.  dok gledam nju, njih, meni važne, kako ih boli. sve. i saznanje/priznanje da nisam baš od neke pomoći, da ne uspevam čak ni da ne padam iznova i iznova po glatkoj površini patetike. On bi mogao da pomogne. ali, ko zna kakva posla svevišnji pametnija ima…

dakle, kako se zavaravam:

1. čitam pessou „heteronime“. on je za samospašavanje stvorio mnogo svojih od sebe samog. ovo je knjiga o njima. na str. 28 (izdanje službenog glasnika iz 2013.) kaže: „jednog dana analiziraću ovo, jednog dana bolje ću ispitati, osmotriti elemente sopstvene prirode, jer moja znatiželja u vezi sa svim stvarima, povezana s mojom znatiželjom u vezi sa mnom i sopstvenom prirodom, dovešće do pokušaja da razumem svoju ličnost- na osnovu ovih osobina uspeo sam da, opisujući sebe. u „zimskom danu“ pišem o

nekom poput rusoa…

mizantropskom zaljubljeniku u ljudski rod…“

pessoa u svom lisabonu

2. slušam novi album grupe laibach. nikada nisu razočarali. uvek su me očarali. i ovaj put. snažni, britki, neumoljivi, provokativni, politični, nikad dekorativni, još jedni mizantropski zaljubljenici u ljudski rod… album je „spectre“ i dovešće ih u maju i u naše krajeve. 23. maj  je rezervisan za beograd. guardian piše: “laibach – kumovi pokreta occupy i anonymous – relevantniji nego ikad”, a sami su na svom sajtu napisali da je „spectre“ politički manifest u poetskoj formi- politički manifest spectre partije. možete se on-line učlaniti u partiju i pridružiti laibachu u njihovoj misiji da svet postane bolje mesto. stoji i upozorenje da ako se jednom učlanite vi ne možete da napustite partiju, ali ona vas može. album otvara stvar „the whistleblowers“ koju posvećuju, naravno, novim, digitalnim „prometejima slobode“ edwardu snowdenu, julianu assangeu, chelsea manning…

fight for your right to party for your right to fight!

 

https://i2.wp.com/mute.com/wp-content/uploads/2014/01/Laibach-Spectre-7-photo-by-Maya-Nightingale-584x390.jpeg

photo maya nightingale

the whistleblowers

we rise, we grow.
we walk and we stand tall,
we never fall,
as big as the sky,
as high as the dawn.

we walk and we do not fall.

we sleep, we dream,
with no time in between.
we never stop,
listening our chant in the heat of the nights.

we see, the spirit is clean.

from north and south,
we come from east and west.
breathing as one,
living in fame or dying in flame.

we love, our mission is blessed.

we fight for you,
for freedom and for sin.
thinking as one,
rolling along to the beat of the drum,

we watch,
to red cross machine

we rise, we grow,
we walk and we stand tall.
we never fall,
as big as the sky, as strong as the dawn.

we walk and we never fall.

we stand alone,
but soon the day will come ,
when freedom reach,
we meet again and we take the lead.

and walk, once more as one.

 

3.  po drugi put odgledah „la grande bellezza“ i gledaću je još. opčinjena. kritika savremene umetnosti, crkve, otuđenosti, ljudske površnosti i bahatosti. i posebno bih skrenula pažnju na lik monahinje koju oslovljavaju sa santa, lik koji očito aludira na majku terezu, lik koji spava na kartonu, misionar je u africi, ćuti sa ljudima, a komunicira sa flamingosima i jede korenje, koja kada joj postave pitanje o siromaštvu kaže: – o siromaštvu se ne govori, siromaštvo se živi… kao što i performens umetnica aludira na marinu abramović… kao što… neko je negde prokomentarisao  da je film kao fantastičan spoj fellinijeve energije i malickove emotivnosti… a velika lepota? čovek današnjice sve manje ima oči da je vidi i kada mu je pred nosom. tek ponekad, u prolazu, kroz magične momente, kao kad jep gambardella u prolazu jedne zore na ulicama rima sreće fanny ardant…

https://i1.wp.com/31.media.tumblr.com/bc38c1f24e8d13610ea4004cdb9f34f3/tumblr_myif71oZd11qzoziho6_1280.png

https://i2.wp.com/31.media.tumblr.com/daf5a6ce3e3170a45cd78eb574de8bf2/tumblr_my44vdaFFN1r6w6sjo2_1280.png

4.  utopian society [s]

danas sam spremna na političke pokrete. ovo je jedan japanski, artistički, dobro dizajniran (a ja držim do toga koliko i do sadržine), utopistički u ovo vreme slavljenja distopije. na njihovoj fb stranici piše ovako:

Neo Japanism Art Culture Politics
Mission
WE GENERATE NEXT ART CULTURE
FROM JAPAN TO THE WORLD
FOR THE FUTURE
FOR PEOPLE
FOR YOU
WE ARE
Description

DON’T MAKE YOU CHOOSE YOUR CHOISE
CHOOSE YOUR INFORMATION
CHOOSE YOUR FUTURE
CHOOSE YOUR [S]ELF

YOU ARE

5. ne pijem pivo, ali volim heineken reklame. ova je baš legla za kraj posta. počeh sa hereronimima, pa da tako nekako i završim:

heineken, the odyssey

pessoa koji se multiplicirao ne bi li se bliže upoznao…

 

1 коментар

Објављено под Art, movie, music