Архиве ознака: laibach

life is life

tužno je što sam za prozno delo ovog čoveka (a bio je ne samo književnik, nego još svašta) saznala slučajno. da, slučajno sam naletela na njegovu knjigu „slučajna otkrića“. njegovo ime je milan kašanin, a ovo sve oko mene je crno-beli svijet

tužno je jer je taj čovek izuzetno pisao. i jer je na i mnoge druge načine zadužio našu kulturu, ali odavno svet više nije mesto gde bi tako nešto bilo važno. kvalitet nije mera stvari, nego la-la-la (land and etc.).

ta knjiga odavno već ne može da se kupi i moraću ovu pozajmljenu iz biblioteke da fotokopiram, skeniram. ili ukradem. 🙂

nadam se da ćeš izguglati da vidiš ko je bio milan kašanin. a mi… uspeli smo da obesmislimo ono što je radio sa velikim žarom, slike koje je on nabavljao za ovu zemlju ne mogu ni da se vide. muzeji su postali mauzoleji, zapečaćeni za poglede.

u „slučajnim otkrićima“ milan kašanin kaže:

„šta sve nisam pretrpeo, čega se sve nisam odrekao, šta izgubio, a još nisam iznemogao i još uvek više žalim ljude nego što ih prezirem ili mrzim. čim nesreća ostane za mnom i čim me prođe bol, ja ga predam zaboravu i, ponesen, pođem u susret nečem, ne znam čemu, samo svaki put nečem lepšem od onoga što je bilo. (…)  ja zaboravljam zlo ne zbog toga što ga ne priznajem, nego što ne mogu s njim da živim. (…) bez zadivljenosti nad velikim, bez otkrivanja nepoznatog, bez prizivanja neočekivanog, bez radosti od susreta s poznatim i dragim, ja ne bih mogao ni umeo da živim. jeste da je mrak nad gradom i u mojoj sobi, ali u meni nije. nikada tako kao sad, po propasti kuće u kojoj sam proveo bezbroj malih i velikih dana, i po prestanku kiše nad vrtom koje nije bilo, nisam znao koliko života ima na zemlji i koliko ih ima u meni. za celog svog veka, najviše se sam voleo ono čega nema.“

eto takav je bio čovek milan kašanin…

jutros sam videla da je mladi kineski fotograf, pesnik i provokator (29 godina) ren hang pronađen mrtav u berlinu. neki mediji prenose da je reč o samoubistvu. boleo ga je svet u kojem je živeo. boleo ga je sukob sa svojom zemljom. u pesmi „my depression“ tačno je nacrtao kako je video svoj život:

life is indeed a

precious gift

but i often feel

it seems to send the wrong man

http://www.renhang.org

任航

njegov životopis u par reči izgledao bi ovako: rođen u kini 1987. samouk postao jedan od najznačajnijih savremenih fotografa. više puta bio hapšen u kini. ono što je radio u toj zemlji se zvanično vodi kao pornografija. (zanimljivo da ono što je najveća pornografija u svetu u kome živimo nikada se ne tretira kao takvo…) izlagao širom sveta, a u svojoj zemlji zabranjivan. podjedanko cenzurisan i hvaljen. bol ga je doveo do depresije. btw. u posledjih 15 godina stopa samoubistava u kini je porasla za 60% i samom su svetskom vrhu po broju samoubistava.

znaš, susan cain u knjizi „tihi ljudi“ iznosi neke sasvim zastrašujuće stvari o našem svetu. i to ne od danas. kako je sve ovo oko nas dobro smišljeno i izrežirano s predumišljajem. i pitam se kako onda osetljivi, tihi ljudi, da opstanu. svet je podešen po meri kapitala i po meri krugova moći. pogledaj i u vrtićima je kult utopljavanja individualnosti u kolektiv, forsira se grupni rad u svemu i svačemu, traže se samo timski igrači. zamišljam kako bi se npr.  tesla uklopio u timski duh…  susan navodi da je još četrdesetih godina 20. veka dekan harvarda izjavio da bi ovaj prestižni univerzitet trebalo da odbija „osetljive, neurotične“  tipove i „prekomerno intelektualno stimulisane“ u korist momaka koji ispoljavaju „zdravu ekstrovertnost“… pa, ren hang nije bio takav momak. osim na harvardu, takvi nisu poželjni nigde na planeti zemlji.

Оставите коментар

Објављено под Art, books, photography, politics

life is life iliti mizantropski zaljubljenici u ljudski rod

dani za migrene. za jednog te istog  ili više sličnih goluba na prozorskoj dasci mojoj skoro svako jutro dok se spremam polako, sasvim polako, za posao. za beg od razmišljanja, za igru potiskivanja zeleno i sunce su odlični saučesnici. lako je biti patetičan. samo sklizneš.  dok gledam nju, njih, meni važne, kako ih boli. sve. i saznanje/priznanje da nisam baš od neke pomoći, da ne uspevam čak ni da ne padam iznova i iznova po glatkoj površini patetike. On bi mogao da pomogne. ali, ko zna kakva posla svevišnji pametnija ima…

dakle, kako se zavaravam:

1. čitam pessou „heteronime“. on je za samospašavanje stvorio mnogo svojih od sebe samog. ovo je knjiga o njima. na str. 28 (izdanje službenog glasnika iz 2013.) kaže: „jednog dana analiziraću ovo, jednog dana bolje ću ispitati, osmotriti elemente sopstvene prirode, jer moja znatiželja u vezi sa svim stvarima, povezana s mojom znatiželjom u vezi sa mnom i sopstvenom prirodom, dovešće do pokušaja da razumem svoju ličnost- na osnovu ovih osobina uspeo sam da, opisujući sebe. u „zimskom danu“ pišem o

nekom poput rusoa…

mizantropskom zaljubljeniku u ljudski rod…“

pessoa u svom lisabonu

2. slušam novi album grupe laibach. nikada nisu razočarali. uvek su me očarali. i ovaj put. snažni, britki, neumoljivi, provokativni, politični, nikad dekorativni, još jedni mizantropski zaljubljenici u ljudski rod… album je „spectre“ i dovešće ih u maju i u naše krajeve. 23. maj  je rezervisan za beograd. guardian piše: “laibach – kumovi pokreta occupy i anonymous – relevantniji nego ikad”, a sami su na svom sajtu napisali da je „spectre“ politički manifest u poetskoj formi- politički manifest spectre partije. možete se on-line učlaniti u partiju i pridružiti laibachu u njihovoj misiji da svet postane bolje mesto. stoji i upozorenje da ako se jednom učlanite vi ne možete da napustite partiju, ali ona vas može. album otvara stvar „the whistleblowers“ koju posvećuju, naravno, novim, digitalnim „prometejima slobode“ edwardu snowdenu, julianu assangeu, chelsea manning…

fight for your right to party for your right to fight!

 

https://i2.wp.com/mute.com/wp-content/uploads/2014/01/Laibach-Spectre-7-photo-by-Maya-Nightingale-584x390.jpeg

photo maya nightingale

the whistleblowers

we rise, we grow.
we walk and we stand tall,
we never fall,
as big as the sky,
as high as the dawn.

we walk and we do not fall.

we sleep, we dream,
with no time in between.
we never stop,
listening our chant in the heat of the nights.

we see, the spirit is clean.

from north and south,
we come from east and west.
breathing as one,
living in fame or dying in flame.

we love, our mission is blessed.

we fight for you,
for freedom and for sin.
thinking as one,
rolling along to the beat of the drum,

we watch,
to red cross machine

we rise, we grow,
we walk and we stand tall.
we never fall,
as big as the sky, as strong as the dawn.

we walk and we never fall.

we stand alone,
but soon the day will come ,
when freedom reach,
we meet again and we take the lead.

and walk, once more as one.

 

3.  po drugi put odgledah „la grande bellezza“ i gledaću je još. opčinjena. kritika savremene umetnosti, crkve, otuđenosti, ljudske površnosti i bahatosti. i posebno bih skrenula pažnju na lik monahinje koju oslovljavaju sa santa, lik koji očito aludira na majku terezu, lik koji spava na kartonu, misionar je u africi, ćuti sa ljudima, a komunicira sa flamingosima i jede korenje, koja kada joj postave pitanje o siromaštvu kaže: – o siromaštvu se ne govori, siromaštvo se živi… kao što i performens umetnica aludira na marinu abramović… kao što… neko je negde prokomentarisao  da je film kao fantastičan spoj fellinijeve energije i malickove emotivnosti… a velika lepota? čovek današnjice sve manje ima oči da je vidi i kada mu je pred nosom. tek ponekad, u prolazu, kroz magične momente, kao kad jep gambardella u prolazu jedne zore na ulicama rima sreće fanny ardant…

https://i1.wp.com/31.media.tumblr.com/bc38c1f24e8d13610ea4004cdb9f34f3/tumblr_myif71oZd11qzoziho6_1280.png

https://i2.wp.com/31.media.tumblr.com/daf5a6ce3e3170a45cd78eb574de8bf2/tumblr_my44vdaFFN1r6w6sjo2_1280.png

4.  utopian society [s]

danas sam spremna na političke pokrete. ovo je jedan japanski, artistički, dobro dizajniran (a ja držim do toga koliko i do sadržine), utopistički u ovo vreme slavljenja distopije. na njihovoj fb stranici piše ovako:

Neo Japanism Art Culture Politics
Mission
WE GENERATE NEXT ART CULTURE
FROM JAPAN TO THE WORLD
FOR THE FUTURE
FOR PEOPLE
FOR YOU
WE ARE
Description

DON’T MAKE YOU CHOOSE YOUR CHOISE
CHOOSE YOUR INFORMATION
CHOOSE YOUR FUTURE
CHOOSE YOUR [S]ELF

YOU ARE

5. ne pijem pivo, ali volim heineken reklame. ova je baš legla za kraj posta. počeh sa hereronimima, pa da tako nekako i završim:

heineken, the odyssey

pessoa koji se multiplicirao ne bi li se bliže upoznao…

 

1 коментар

Објављено под Art, movie, music