Архиве ознака: slavoj žižek

the sun always shines on tv

pišem kada sam inspirisana. a nekada sam toliko inspirisana da sam gora od buridanovog magarca. ne da se dvoumim između dva plasta sena, nego je to more plastova, svuda oko mene. i dobro što je tako. to znači da za ovaj svet ima nade. u mnoštvu gluposti i beščašća i dalje ima lepote i pameti… a ne mislim da su mi kriterijumi niski i da me je baš lako oduševiti…

morten traavik & laibach, photo: daniel miller

o ovom čoveku koji je drugi morten na celom svetu za koga znam (prvi je morten harket)  već duže vreme nameravam da pišem, ali stalno imam osećaj da ću nešto važno da izostavim.

kako je dobro što ljudi kao što je on postoje. neukalupljeni, van krda, lučonoše slobode i smelosti, autentični.

morten traavik (1971.) je reditelj i konceptualni umetnik iz norveške. kao i laibach istražuje totalitarnu estetiku i simbole. i nalazi ih na raznim mestima. od severne koreje do svoje zemlje, rock koncerata, fudbalskih stadiona…

prvi put sam čula za njega kada je režirao spot za the whistleblowers“ grupe laibach. on je čovek koji je laibach odveo u severnu koreju i o toj poseti snimio film liberation day (koautor je ugis olte iz latvije).

slavoj žižek je ovom filmu je rekao:

„laibach u severnoj koreji je, rekao bih, najfascinantniji kulturni, ideološki i politički događaj 21. stoleća.“

laibach je svakako jedna od najzanimljivijih i najintrigantnijih pojava u savremenom svetu, pa je logično da me je zainteresovao i traavikov rad. što sam starija interesuju me intriginatne stvari koje izazivaju tektonske poremećaje ili čisti zen. za ostalo nemam ni volje, ni snage. nemam više vremena, što bi rekla desanka. 🙂  i nije to loše. lišavaš sebe bespotrebnosti.

„jednog dana analiziraću ovo, jednog dana bolje ću ispitati, osmotriti elemente sopstvene prirode, jer moja znatiželja u vezi sa svim stvarima, povezana s mojom znatiželjom u vezi sa mnom i sopstvenom prirodom, dovešće do pokušaja da razumem svoju ličnost – na osnovu ovih osobina uspeo sam da, opisujući sebe. u „zimskom danu“ pišem o nekom poput rusoa… mizantropskom zaljubljeniku u ljudski rod…“ (pessoa, heteronimi)

njegov umetnički rad i aktivizam je i glavna (možda i jedina) spona između zapadnog sveta i severne koreje danas. a njegovo viđenje nije sterilno, predvidivo, crno-belo. sam kaže da prikazuje severnu koreju nijansiranije nego zapadni mediji. o ljudima u ovoj zemlji piše da su otvoreni, topli, nalik drugim ljudima na ovom svetu više nego što smo skloni da pomislimo,  a da svoju zemlju poznaju jednako malo koliko i ostatak sveta. ima već nekoliko zanimljivih projekata iz te zemlje. nekada mu ide lakše, nekada teže.  u severnu koreju je prvi put otišao sa disco kuglom, a evo sada ima i taj film „liberation day“ koji je počeo da živi svoj život po festivalima. jedan od projekata je i onaj u kojem mladi muzičari iz severne koreje sviraju na harmonikama stvari mortenovih zemljaka, grupe onog prvog mortena,  iz „a-ha“.

pozorišnu režiju je studirao u rusiji i švedskoj. već godinama organizuje takmičenja u izboru miss mina, lepotica amputiranih udova, nastradalih od nagaznih mina u angoli i kambodži. takmičenje koje je, predvidivo, naišlo na nerazumevanje. između ostalog, zameraju mu seksizam, ismevanje žrtava… tako to uglavnom vide. nažalost, broj nastradalih na ovaj način u ove dve zemlje isuviše je velik i različiti načini (a morten ne odlazi tamo kao bezosećajni, superiorni čovek iz privilegovane zemlje sa severa evrope ) skretanja pažnje na ovaj problem i prikupljanja pomoći za žrtve (novčane ili u vidu pomagala, a ovi izbori podrazumevaju nabavku pomagala i 1000 američkih dolara) su dobrodošli. a što se tiče seksizma, kritičari neka obrate pažnju na one mainstream izbore lepote…

(ovo je adresa njegovog sajta za one koji žele još više da saznaju o traaviku:

http://www.traavik.info/ )

kada je ugovarao prvu posetu nekog rock banda u severnu koreju pitali su ga zašto baš laibach, evo šta im je rekao (mada, zaista, ko drugi bi bio bolji izbor?) :

„oni su vrlo sumnjičavi i vrlo dobro im je poznata kontroverzna pozadina laibacha. kada su mi izneli svoje opaske na činjenicu da laibach nastupa u uniformama i da ih se optužuje da veličaju fašizam, ja sam im rekao: „da, to je istina. no i vas na zapadu upoređuju s fašizmom i u tome su u krivu, zar ne? (…) „sjeverna koreja je tako strano i čudno mjesto ali istovremeno i vrlo spektakularno mjesto kuda netko sa zapada može otići. zato su i zbog samog avanturističkog momenta laibach bili vrlo sretni kad su čuli za nastup u pjongjangu. naravno je tu i ta etička dilema oko toga treba li uopće ići u jednu takvu zemlju kao što je sjeverna koreja. ali to svatko mora odlučiti sam za sebe. laibach je zapravo jedna umjetnička forma koja sadrži mnoge poruke istodobno. stoga mislim da je i ova, na prvi pogled kontradiktorna i apsurdna ideja s laibachom u sjevernoj koreji, zapravo dobrim dijelom upravo ono što laibach zapravo i jest. i upravo je stoga sam odlazak u sjevernu koreju vrlo „laibachovska“ stvar.“

na pitanje deutsche welle koliko su severna koreja i norveška slične kaže:

„i mi norvežani smo pomalo kao sjevernokorejci. mala smo zemlja. izolirani smo, ne želimo biti dio nekih zajednica poput eu. naravno da je naše društvo otvorenije, ali postoje sličnosti. i da se razumijemo: ja ne vjerujem u norvešku.“

 

///

a počelo je proleće. i raste želja za drumovima. i oblacima. jače se sanja. (samo jako!) patti smith je kupila kuću svog omiljenog pesnika – remboa. ne bih imala ništa protiv da kupim (i brinem o njemu najbolje što mogu) dom nekog od svojih omiljenih pesnika. pessoe ili majakovskog, na primer. mislim, ako je o kupovini reč. i tu postoji bezbroj razlog za i protiv…

„oh arthur arthur. we are in abyssinia aden. making love smoking cigarettes. we kiss. but it’s much more. azure. blue pool. oil slick lake. sensations telescope, animate. crystalline gulf. balls of colored glass exploding. seam of berber tent splitting. openings, open as a cave, open wider, total surrender.“

patti smith, from „dream of rimbaud“

patti_smith_6042-tt-width-604-height-405-attachment_id-6620

a kuda bih da putujem?

rekoh već: ili zen ili tektonski poremećaji.

dakle, ovde:

ili ovde:

Advertisements

13 коментара

Објављено под Art, movie, music, politics, travel

cruel summer, but keep happy

keep happy

hot summer streets
and the pavements are burning
i sit around

trying to smile
but the air is so heavy and dry

bananarama devojke su (mislim) 1983. pevale o okrutnom, prevrućem letu. neko je ovih dana negde napisao da na ovim temperaturama postajemo agresivni trutovi. trut sigurno postajem, pogledaj samo kako retko ovde pišem. ali, agresivnost nije na spisku mojih veština. i baš volim što je tako…

eto, mozak mi ne radi. noge ne žele da se kreću… ništa moje me ne sluša.

a nešto mora da se radi. u nešto hedonističko und spoznajno se misli moraju uvaljati. da im bude ugodnije. prirodnije. makar misli…

well… prvo knjige. ovih dana čitam. i preporučujem:

  • izabrani čovek“ (knjiga radovana popovića o rastku petroviću. greh je zaboraviti rastka i ostaviti ga na marginama našeg kolektivnog sećanja. zanimljiv, neobičan čovek, veliki putnik i umetnik, brat nadežde petrović…
  • kuhinja“ roman koji je napisala japanka banana yoshimoto. ja volim istok. japan. njihov način prihvatanja života i posmatranja sveta unutar sebe i izvan sebe. detinji ugao. mističnost i bistrinu. operdeljenost za lepotu nesavršenosti…
  • ovaj svet može da bude bolji yanisa varoufakisa. ovaj čovek ne samo što je levičar i znalac ekonomskih tema, nego je i human čovek pun razumevanja za svet oko sebe. meni dovoljno da se zainteresujem i za ono što piše. a pratim i njegov blog.
  • islam, ateizam i modernostslavoja žižeka. eksentrični filozof koji ne okleva i zna šta je prava strana, koji ne čeka istorijsku distancu, nego cilja pravo u metu.  jer ili odmah ili je prekasno. svet kao da ide do đavola. jedino me teši, što su tako mislile i generacije pre nas, pa je nekako opet osvanuo novi dan…

u međuvremenu, čekam da se pojavi najnoviji roman one koja je tako znala da živi život, da povuče na krilima svog entuzijazma i zarazne energije i nas ostale, nakon „straha od letenja“, „straha od pedesete“, sada se pojavljuje sa naslovom: „strah od umiranja“… erica jong. nadam se da kao što je znala da se obračuna sa ostalim strahovima, tako će i sa ovim!

 

muzika, moja muzička preporuka uz podsećanje na bananarame i osamdesete:

fka twigs koju opisujem i ja kao novu kate bush, ali i da nije tog poređenja sa jednom od meni najomiljenijih pevačica nikako ne bih mogla da previdim njenu zanimljivu i svestranu pojavu u ovom moru jednoobraznih, nalik kao jaje jajetu tolikih drugih pevačica… to nije pošlo za rukom ni robertu pattinsonu.a kad pomenuh njega, pade mi na pamet da bih mogla ponovo da pogledam film „cosmopolis“ u kojem igra glavnu ulogu. što i tebi preporučujem.

fka twigs

išla sam ovih dana u beč. prvi put. i setila se štulića i yamamota…

beč na plus 37 c… mislim da bi sličan utisak na mene ostavio i na nekoj prijatnijoj temperaturi. sve savršeno, grandiozno, skockano, čisto… a ja gotovo ravnodušna. zato sam i pomenula mog omiljenog dizajnera yohji yamamota. kao mladić je prvi put proputovao evropske gradove i njihova simetrija ga je odbila.  a 1982. johnny štulić je u „hladan kao led“ pevao o prvom pohodu na grad koji se zove vienna i rekao:  spasi bože osterreich…

ok, bilo je i lepih momenata. konačno sam videla uživo fotografije lee miller i rudolfa koppitza. videla sam i nekoliko baš predobrih izložbi i za to hvala beču i austriji. videla i hundertwasserhaus . ali, to je sve.

lee miller kako ju je video man ray

rudolf koppitz

a moj najveći junak ovog leta je slavna rediteljka agnes varda, ta ikona francuskog novog talasa.  ima 86 godina i energiju i radoznalost dvadesetogodišnjakinje. smuca se po svetu i radi na novom projektu sa mlađanim  (u odnosu na nju) francuskim umetnikom koji se predstavlja samo kao jra nije loše ovog leta (sve do polovine septembra) biti u njenom letnjikovcu, u la maison de l’aiguebrune, u provansi. u toj prešarmantnoj kući ovog leta kulturni program i mnogo više od toga osmislio je lynchov klub silencio. o kući i programu više ovde: www.maisondelaiguebrun.com .

agnes varda & jr artist

mos def i agnes varda

la maison de l’aiguebrun, agnes varda i njena kći rosalie varda-demy koja sada vodi kuću. 

Оставите коментар

Објављено под Art, movie, music, photography, travel