Архиве ознака: spring

nešto očekivano i nešto neočekivano

proleće je (najzad) u vazduhu. miriše na život. na život kakav bi trebalo da bude kada bi sve bilo za pet. d. i ja smo se sinoć vraćale iz bioskopa. šetale i filozofirale. volim da razgovaram sa njom. ona je nepretenciozna, empatična, talentovana za puno stvari… nije površna. i da, mogu bez zadrške da kažem da je dobra osoba. a dobre osobe je teško pronaći, privući, zadržati, naći vremena za njih i one za tebe… posebno sada, u ovim godinama i u ovo vreme nas otuđenih. ljudi. posebno kada ti je već umro neko ko je bio najbolji prijatelj. a tog nekog, tj. tu – najbolju od svih u ovom životu videla  sam danas. na ulici. hodala je ispred mene i s leđa nisam posumnjala, ali kada sam počela da je zaobilazim… profil, kosa, izraz lica… i ukopala sam se u mestu, pa se opet našla iza nje. u jednom momentu desnu ruku je prebacila preko levog ramena da proveri da li  je šal na svom mestu… i šaka, i prsti bili su njeni, i način na koji ih pomera bio je njen… prepoznala bih. uvek.

to je bilo neočekivano, iako je s vremena na vreme vidim. šeta ulicama u telima raznih plavokosih žena hitrog  i radosnog koraka. i uvek ispred mene. sa iste strane ulice. onda samo nestane u gužvi…

očekivano dobar je bio sinoćnji film. gledale smo farhadijevog „trgovačkog putnika“. očekivano, jer bila sam s a s v i m  sigurna da asghar farhadi ne može da napravi loš film. to sam znala još nakon prvog njegovog filma koji sam gledala – „priča o elly“. kao što sam znala i da će da budu maestralni taraneh alidoosti i shahab hosseini, baš kao i u „priči o elly“ što su bili nezaboravni. a kakav je „trgovački putnik„? uronjen u bol.  i u pitanja. jer, moraš da se zapitaš ko si, koji je smisao tvog postojanja i koji je smisao svega oko tebe. jer, ako se ništa od toga ne zapitaš baš si budala. moraš da se zapitaš čak iako slutiš da nećeš skoro ništa uspeti da saznaš, naučiš, rasvetliš…  kakvi smo samo stranci jedni drugima, kakvi smo stranci sebi samima… i moraš da se suočiš sa svojim stvarnim emotivnim stanjem… oči u oči.

(photo by afp) shahab hosseini, taraneh alidoosti i asghar farhadi na kanskom festivalu 2016. 

jutros mi je d. poslala link ka sajtu o ovoj kući, a ja delim link ka videu sa tom čudesnom kućom:

bilo je neočekivano da nešto tako lepo, tako posebno,  nađe se na tako brutalno ružnom mestu kao što je napuštena cementara. ali, u toj napuštenoj cemenatari nedaleko od barcelone arhitekta ricardo bofill je napravio svoj dom, dom za čije stvaranje je pozvao i filozofe, i matematičare, i slikare, i sociologe i pisce. i stvorio prostor sa kojim je duhovno povezan. i preko koga je, uprkos betonu, povezan sa prirodom. udahnuo je budućnost nečemu što je bilo osuđeno na doživotnu (!) prošlost.

kao što neko reče u komentaru na ovaj video: la grande bellezza! ovo bi bila idealna kuća za  sorrentinovog junaka imena jep gambardella. ali, za onog jepa koji je došao k sebi… koji se pronašao. i u toj kući uživa u tišini. i piše drugu knjigu.

la fábrica

još nešto mi je ovih dana neočekivano. jedna knjiga.niče za osobe pod stresom. mislim, ko bi očekivao da mu niče pomogne u borbi protiv stresa?!  na str. 49. stoji ova ničeova rečenica: „onaj dan tokom kojeg nismo nijednom zaplesali treba smatrati izgubljenim“. ni autor ove knjige allan percy nije od ničea očekivao ovakvu preporuku. niče i ples?! percy komentariše ovako:

„obično je neko ko se našao na samom rubu egzistencije upoznao i njene najblistavije trenutke. ples je možda najprirodniji i najtradicionalniji izraz ljudske radosti. u plemenskim zajednicama plesalo se da bi se prizvali duhovi i kiša, ali i da bi se lovci pripremili za lov. savremene studije o terapiji plesom pokazuju da ples u svakom obliku može biti primenjen u različitim vrstama lečenja.“ etc. etc.

o č e k i v a n o   j e  d a   b u d e   n e o č e k i v a n o.

 

Оставите коментар

Објављено под Art, fashion, movie, music

luksuz povlačenja

toliko volim proleće i toliko čežnjivo ga očekujem i onda kada je ono tu, nadomak ruke, moje biće se umori od čekanja i izneveri me. osećaj umora nalik onom na koji mora da je mislila margaret meed kada je rekla da je toliko umorna da bi i zmija morala da spusti ruku da bi se rukovala sa njom… kao da u meni nema energije ni u tragovima… preumorna i da bih spavala, pa me insomnija vozi kako joj se prohte. a ona je zahtevna prijateljica… i onda, u danu mrmota (a to je svaki radni dan)  sedeći na pauzi u „mom“ kafeu pogled mi padne na fotografiju čiji je autor souraya hassan sa bloga www.bintihomeblog.com. na onu koju sam prvu stavila ovde, oslikanog zida u starom kairu… lepog, veselog… i talas dobre energije me je preplavio. ostala sam dugo tamo ispod njega, jedva dišući (kao da sam jacques mayol),  a znam da bi trebalo da dišem, onako kao da naduvavam polako i nežno pastelno plavi balon u svom stomaku, pa ga puštam da se izduva, jednako sporo, radosna kao dete…

u kairu sam bila dok ga turisti nisu napustili. sada dolaze samo hrabri i očito oni pravi. souraya živi između amsterdama i kaira i na njenom blogu videćeš današnji kairo, njen kairo, kairo razigranih boja i  siromašnih, ali nasmejanih ljudi. mora da je doživljaj ići u egipatski muzej i bez da ti drugi dišu za vratom razgledati ga sporo… pa, posete piramidama bez vike, dobacivanja prodavaca koječega, redova, sevanja bliceva… dok su ga horde turista varvara opsedale nije se dao ni videti. pročitaj knjigu hakima beya ( rođenog kao peter lamborn wilson)“turisti i teororisti“. on kaže, i danas je to jasnije nego ikada:

pravo mesto turista nije egzotično mesto, već pre središnje ne-mesto (doslovce „utopija“), granični prostor, prostor između – prostor samog putovanja, industrijska apstrakcija aerodroma, ili prostor same mašine aviona ili autobusa.
tako turista i terorista – ti blizanački duhovi aerodromskih apstrakcija – pate od identične gladi za autentičnim. no autentičnost uzmiče svaki put kad joj se približe. kamere i puške stoje na putu tom trenutku ljubavi koji je skriveni san svakog teroriste i turiste. u svom skrivenom jadu, sve što mogu činiti jest uništavanje. turista uništava smisao, a terorista uništava turistu. 

hakim bey je anarhista (kaže da svako ko je ikad bio sa prijateljima na izletu u prirodi zna šta je anarhija) i traga za svetim gralom, za slobodom.

jesmo li mi koji živimo u sadašnjosti osuđeni na to da nikad ne okusimo autonomiju, da nikad ne stanemo na komadić zemlje kojim vlada jedino sloboda? da li smo osuđeni jedino na nostalgiju za prošlošću i nostalgiju za budućnošću? moramo li čekati da ceo svet bude oslobođen političke kontrole da bi iko od nas mogao reći da barem poznaje slobodu? (hakim bey)

dakle, zašto uopšte putujemo? da zaboravimo sebe ili da pronađemo sebe? ili oboje, na čudan, šizofren način, tako svojstven ljudskoj vrsti. kakogod, putujemo. ja volim da putujem. i ne volim što se tako često, prečesto, ponašam kao tipični turista. onaj hakimov blizanac teroriste. onaj koji klopara točkovima svog kofera i uznemirava građane venecije, pariza, rima, retimna… onaj ko ide kao ovca tamo kud sve ostale ovce…

ovo mesto me je opčinilo ovako virtuelno možda baš i zato što poprilično onemogućava da se ovca u nama razmahne na putu. usput, to ovca mi je prvo palo na pamet, i drugi, treći put… nemam ništa protiv tih bezazlenih životinja. lepe su i imaju, sigurno, bolju dušu od nas ljudi. ali, eto, to je fraza koju moj lenji duh prihvata kao svoju…

dakle, mesto je u srcu zelene italije, u umbriji. 145 eura za noć i pun pansion. &  no wi/fi, no tv, no electricity! sobe za jednog, vegetarijanska kuhinja od namirnica sa lokalnih organskih farmi. yoga i meditacija. pešačenje šumom. jahanje konja. tišina, kompletan detox, uma, tela i duše. jednostavnost i lepota. pogledaj: eremito:

http://www.eremito.com

 

marcello murzilli, bivši modni kreator, čovek koji je stvorio ovo lepo čudo, little hotel of the soul… 

“in the middle of nature we are nothing.”  (marcello murzilli)

 

Оставите коментар

Објављено под Art, music, politics, travel