Архиве ознака: studio mumbai

mi smo sav njen bol

o bože, kakvo leto… kako je priroda ljuta. (ovo zvuči šizofreno, kao kreacionizam u školskoj klupi i đačkoj glavi pored darvinizam. ove dve moje rečenice jedna pored druge…) požari po jadranu, poplave i niske temperature, pa čak i sneg usred jula u grčkoj, zemljotresi u egejskom moru, cunamiji i uragani tamo gde ih ranije nije bilo… u pogledu budućnosti inače nisam pesimista. sklona sam čak detinje da mislim da će se budućnost već pobrinuti za sebe i da će na kraju filma stajati happy end. i to be continued. ali, ovo leto me plaši. i pada mi na pamet film „melanholija„. ali, ne sa poentom da je priroda čovekov neprijatelj nego da je boli sav naš bol. da je gotovo presvisnula. baš onako kako je saramago u „godini smrti rikarda reiša“ opisao:

„ko kaže da je priroda ravnodušna prema ljudskim patnjama i brigama, taj ne zna ništa ni o ljudima ni o prirodi. neka neprijatnost, ma koliko prolazna bila, neka glavobolja, čak i podnošljiva, namah poremete putanju zvezda, naruše pravilnost smenjivanja plime i oseke, odgode izlazak meseca, i pre svega, ispreturaju vazdušne struje, oblake. dovoljno je da nedostaje jedan jedini groš i hrpa para sakupljenih za isplatu menice poslednjeg dana i odmah se podignu vetrovi, nebo se provali, cela priroda saoseća sa zlosrećnikom dužnikom. reći će skeptici, oni čije je zanimanje da sumnjaju u sve, čak i bez ikakvih dokaza za i protiv, da je ova tvrdnja nedokaziva, jer jedna lasta, koja slučajno zaluta, ne čini proleće, promašila je godišnje doba, a isti ti skeptici ne primećuju da se drugačije ne bi moglo objasniti ovo neprestano loše vreme koje traje već mesecima…! „

mi smo sav njen bol.

saramago na lanzerotu

naomi klein ima treći pogled na stvari. da priroda stenje pod našom bahatošću, nemarom i surovošću. ona kaže:

svi mi znamo, ili bar osećamo, da je svet okrenut naglavačke: ponašamo se kao da je neiscrpno ono što je zapravo ograničeno – fosilna goriva i atmosferski prostor koji može da apsorbuje njihovo sagorevanje. ponašamo se kao da postoje stroge i nepomične granice onoga čega zapravo ima u izobilju – finansijskih sredstava za stvaranje društva kakvo nam je potrebno. zadatak našeg vremena jeste da se to preokrene: da se ospori ta lažna oskudica. da ne odstupamo od toga da možemo priuštiti izgradnju pristojnog, inkluzivnog društva – a da u isto vreme poštujemo stvarne granice onoga što zemlja može da podnese. klimatske promene nam govore da to moramo da uradimo pre nego što bude kasno.

Naomi Klein, the author is No Logo.

naomi klein, photo: tim bauer

p.s. a može i ovako. u skladu:

ili ovako:

Advertisements

Оставите коментар

Објављено под Art, books, movie, politics

senovito mesto udaljeno od sveta, za razmišljanje i rad

naslov kao reminiscencija na leto 2006. i fabreov rad u dubrovniku „umbraculum“…

a sad se samo gleda:

daniele marucci

ne mogu da verujem da se onaj za koga je ovo građeno odrekao ovakvog mesta i prodao ga drugom. da to mesto postane moje nekim lepim čudom nikada ga se ne bih odrekla. ovo je vikend kuća. a ovo je mesto za šta? možda za anđele kada svrate sa neba?:

i ovo je snimila daniele marucci, tu čudesnu monsunsku kuću-pumpu. zen mesto. minimalistički paradise za meditaciju, osamu i pronalaženje mira. odavde bih izlazila samo da odem u palmyra house…

palmyra house

tvorac ove lepote je indijski arhitekta bijoy jain, osnivač mumbai studija. rođen je 1965. u mumbaiju, arhitekturu studirao u americi, ali od 1995. ponovo živi u indiji i osniva sa priyom jain ovaj već sada čuveni arhitektonski studio. izlagao je u londonskom victoria & albert muzeju, na venecijanskom bijenalu, dobitnik je mnogih arhitektonskih nagrada. zastupa koncept održivog razvoja, holističkog i humanističkog pristupa u svemu što radi. veliki je posvećenik svog posla, koji je zapravo umetnost. što su uslovi za gradnju teži bijoy je inspirisaniji. palmyra house  su zapravo dve drvene kuće između kojih je bazen, na plantaži kokosa. na plaži, izolovana od grada, uz stalnu opasnost od monsunskih kiša. i tik uz njihovu poetsku moć. kada je pre 5 godina gostovao u zagrebu rekao je: „ većinu kuća radim za kišu. monsuni su zapanjujući. nema buke, no postoji taj određeni zvuk, zvuk tišine u kiši. ima nešto lirskog u tome…“

palmyra house

bijoy kaže da je on inspirisan stvarnim uslovima života i nema dilemu u pogledu stava da arhitektura mora da ima dominantno etičku dimenziju.

da bi se smanjio pritisak na pejsaž kuća je izgrađena bez mašinske opreme, temelji su iskopani ručno, lokalni stolari su pravili drvene konstrukcije, sve od prirodnih materijala, iz neposrednog okruženja… ova kuća je zapravo oda ekološkom potencijalu ovog dela indije. osim toga njegove kuće su neopterećenim nepotrebnim ukrasima, što zbog blizine lepota i jednostavnosti prirode nije ni potrebno.

pre nego što počne bilo šta da gradi uradi model buduće građevine. to radi od kako je shvatio da lokalne zanatlije sa kojima radi ne čitaju tehničke crteže. i tako najbolje komunicira sa njima, a komunikacija i dijalog su važan deo njegovog pristupa.živa reč sa živim ljudima.

Studio Mumbai Tara House. Photograph is courtesy of Studio Mumbai

studio mumbai tara house

the best way to transform a room is to: allow it to breathe. let the air and light come through. (biJOY jain)

intervju koji je sa bijoy jainom vodio hans ulrich obrist na venecijanskom bijenalu arhitekture 2010.

studio mumbai

Резултат слика за (biJOY jain

bijoy jain

our immediate environment is a space that we subconsciously create and inhabit. we can make this space very familiar, or we can expose ourselves to unfamiliar elements that provoke our response and re-evaluation. there are many sources of inspiration: one only has to observe closely. it is possible to have set ideas of what architecture should be, but first we need to understand why things are a certain way.’ studio mumbai states.

kochi-muziris bijenale 2014 

Сродна слика

palmyra house

ovaj intervju obavezno pročitajte:

“the endeavor is to show the genuine possibility in creating buildings that emerge through a process of collective dialog, a face-to-face sharing of knowledge through imagination, intimacy, and modesty.” (bijoy jain)

Оставите коментар

Објављено под Biyoj Jain, daniele marucci, Studio Mumbai, Uncategorized