Архиве ознака: terrence malick

I wah-wah-wah-wah-wonder

znaš, kada čitam japanske priče dešavaju mi se lepe slučajnosti. na primer ova: pre neki dan, jedan od onih blagoslovenih, neradnih, čitam murakamijevu priču „yesterday“ iz zbirke „muškarci bez žene“ i usred priče onaj koji je iz kobea, iz ašije, i koji je prvo lice jednine u priči, izlazi u susret čudnoj želji svog prijatelja koji je rođen u tokiju, ali savršeno govori dijalekt kansaija kako bi na miru mogao da navija za omiljene hanšin tajgerse. čudna želja bila je da izađe sa njegovom devojkom. prvo lice jednine nevoljko je izvodi. u bioskopu gledaju woody allenov film „manhattan„. i sada na scenu stupa moja lepa slučajnost: ja multitasking woman vrtim kanale, odmah po završetku priče, i… na jednom od kanala ide „manhattan“! baš kao što mi je prošle subote dok sam gledala wendersov film „tokyo-ga“ stigao zahtev za prijateljstvo od jednog japanskog kompozitora. kompozitora čiji je ozu omiljeni reditelj, a koji je u kamakuri (50 km od tokija, ozu je tamo živeo) imao prilike da upozna wendersa…

tokyoga

tokyo-ga, wim wenders

lepe stvari se dešavaju i kada ne postoji (ili je ne primećuješ) slučajnost. juče mi je na fb iskočila objava da će u martu (10. mart, austin, texas, na sxsw festivalu) biti premijera najnovijeg malickovog filma „song to song“ i , evo, ne mogu da prestanem da gledam prvi trailer za taj film. i da slušam „runaway“  del shannona. u filmu igraju: ryan gosling (i peva!), michael fassbender, natalie portman, rooney mara, christian bale, val kilmer, ali i patti smith, lykke li, black lips, iggy pop, red hot chili peppers, florence and the machine, john lydon… ne mogu da dočekam! puna poverenja u sve što malick napravi. baš sve. svaki kadar.

we thought we could just live from song to song, kiss to kiss… (rooney mara u „song to song“)

dok čekam „song to song“ uživam u ponovnom gledanju „to the wonder„. volim te reči iznutra, volim spori ritam, volim fotografije svetla kroz prste, svetla kroz krošnje drveća, volim šum trave, lavež pasa u tihim ulicama, volim muziku, volim što svi u filmu govore na svojim maternjim jezicima…

postoji scena u kojoj mlada italijanka kaže:

„život je san. u snu ne možeš da praviš greške. u snu možeš da budeš šta god hoćeš. bilo šta. ti si mali sanjar. treba da letiš.“

kada je bio prvi neradni išli smo da gledamo konje. konje koji jure. konje koji su zatvoreni. konje koji se igraju. konje sa tužnim, velikim očima. i malick je strelac. pola čovek, pola konj.

samo držim otvorene oči i gledam. bez želje da bilo šta dokažem.

volela bih da sam konj.

2 коментара

Објављено под Art, books, movie, music, photography

dance me to the end of year

“they have the courage to live their life, but they don’t have the courage to imagine it.“ (jean-luc godard)

nisam u dobrom raspoloženju na kraju ove godine. a dočekala sam je na neverovatno lepom mestu… u lisabonu. u fado klubu, na alfami. tamo blizu zemaljske, konačne saramagove adrese. onda smo potrčali pored njega, josea ispod masline, ka reci težo, na praça de comercio, iz ruku tih tihih, melanholičnih i dragih portugalaca oko nas po nama su padali lažni euri… na povratku u hotel taxi ni za lek nije mogao da se nađe, pa smo se ugurali u prepun metro. u jednom momentu pomislih: nadam se da ovaj prepun metro neće biti simbol mog življenja kroz 2014. godinu… a bio je. ne volim guranje. još manje da me guraju, pritiskaju, vise mi nad glavom. frustrira. a u ovoj zemlji najlakša stvar je biti frustriran. to može baš svako. zato uvek biram da se makar na mišiće fokusiram na lepo i dobro. ništa drugo me ne zanima. ni za šta drugo ne bih dala ništa. ni paru.

sa radošću mislim na to da u februaru, konačno, stiže najnoviji malickov film – knight of cups.  premijerno će biti prikazan na 65. berlinaleu. da umemo da budemo radosni zbog tuđeg uspeha u srbiji bi svi mediji brujali o tome da će i u ovom malickovom filmu opet biti muzika arsenija jovanovića. zapravo, fragmenti iz čak nekoliko njegovih kompozicija. među tim kompozicijama je i „san jednog automobila“ za koju je jovanović  2013. na njujorškom međunarodnom festivalu radio programa (NYF) dobio treću nagradu. u malickovom filmu opet se pojavljuje i christian bale. on je rick, glavni junak, a sinopsis kaže, nagoveštava ko je on:

„once there was a young prince whose father, the king of the east, sent him down into egypt to find a pearl. but when the prince arrived, the people poured him a cup. drinking it, he forgot he was the son of a king, forgot about the pearl and fell into a deep sleep.“

raduje me i to što će novi sad 14. januara pohoditi alain badiou. čitao si „pohvalu ljubavi“? gledao istoimeni godardov film koji je bio  inspiracija za naziv ove knjige/intervjua? gledao godardov film socijalizam u kom slavni filozof alain badiou igra samog sebe.

alain badiou

„nicolas troung: „pohvala ljubavi„, film jean-luc godarda, u formi kantate, koji nas je inspirisao za naslov ovog dijaloga, takođe, uspostavlja vezu, približava ljubav i otpor… alain badiou: naravno! godard je uvek upisivao u svoje filmove jedan istorijski trenutak za drugim, ono što je smatrao da su tačke otpora, ali takođe i tačke kreacije, i uopštenije, sveg onog što je u njegovim očima zasluživalo da uđe u kompoziciju jedne slike. što se ljubavi tiče, čini mi se da on ono što je za njega esencijalno deli između jedne jake i puritanske koncepcije seksualnosti i jedne čisto ljubavne tenzije čiji su nosioci prvenstveno žene, u toj meri da pridružiti im se, ili prihvatiti njihov autoritet u tom polju, predstavlja iskušenje za svakog muškarca. sarađivao sam sa njim na njegovom sledećem filmu, gde ću, možda, u ulozi filozofa-ispovednika na luksuznom krstarenju, biti u jednom pasažu, ili možda ne, jer ko zna šta će taj umetnik na kraju uraditi sa tim što je snimio? posebno se divim njegovoj preciznosti, njegovoj jedinstvenoj zahtevnosti. i skoro uvek je ljubav ono što je u pitanju. međutim, razlika koju vidim između sebe i godarda, što se veze između ljubavi i otpora tiče, je upravo melanholija kojom je kod njega sve obojeno. ja sam nepopravljivo udaljen od subjektivnog kolorita, i kad je ljubav u pitanju.“  (pohvala ljubavi, adresa, novi sad, 2012)

dragi godard, srećna sam, bog me je pogledao, dato mi je umem da zamislim. lepše i bolje. baš sve. oduvek. ja iz unutrašnje emigracije.

Оставите коментар

Објављено под Art, movie, music

poznavanje prirode. i društva. lacrimosa…

bila sam ljuta na larsa von triera što je prirodu onako predstavio u „melanholiji“… a onda nam je priroda pokazala svoj bes, ljutnju, srdžbu prema nama. nama ovde. na balkanu. nama iz bivše naše zemlje. zemlje koja je i moja rodna zemlja: sfrj. ili smo mi ovde previše bola i patnje trpeli, podnosili, unosili, nanosili? kao što je saramago napisao:

„ko kaže da je priroda ravnodušna prema ljudskim patnjama i brigama, taj ne zna ništa ni o ljudima ni o prirodi. neka neprijatnost, ma koliko prolazna bila, neka glavobolja, čak i podnošljiva, namah poremete putanju zvezda, naruše pravilnost smenjivanja plime i oseke, odgode izlazak meseca, i pre svega, ispreturaju vazdušne struje, oblake, dovoljno je da nedostaje jedan jedini groš i hrpa para sakupljenih za isplatu menice poslednjeg dana i odmah se podignu vetrovi, nebo se provali, cela priroda saoseća sa zlosrećnikom dužnikom. reći će skeptici, oni čije je zanimanje da sumnjaju u sve, čak i bez ikakvih dokaza za i protiv, da je ova tvrdnja nedokaziva, jer jedna lasta, koja slučajno zaluta, ne čini proleće, promašila je godisnje doba, a isti ti skeptici ne primećuju da se drugačije ne bi moglo objasniti ovo neprestano loše vreme koje traje već mesecima…„(godina smrti rikarda reiša,saramago)

pada mi napamet i kako jedan od glavnih junaka filma „the best exotic marigold hotel“ opisuje razliku u odnosu prema životu indusa i nas zapadnjaka: u indiji ljudi život doživljavaju kao privilegiju, a mi na život gledamo kao na pravo…

malickov film „the tree of life“ koji se pojavio iste godine kad i gorepomenuti von trierov film (2011.)  doživela sam, pak, kao odu veri u ljude, veri u prirodu… nasuprot „melanholiji“… dok je pravio taj film malick je prikupljao građu i za film o kojem se govori kao o remek delu njegovog života, koji bi trebalo da se pojavi 2016. godine – „the voyage of time„. film je priča o početku i kraju svega. film koji prati sve: od nastanka života, ćelija, bakterija, ljubavi, pionira, svesti, uspona humanosti, života i smrti, kraju univerzuma…

melanholija

ta natopljenost patnjom da li nas neumitno vodi ka kraju?

da li ćemo nestati kao dinosaurusi? ili će lepota spasiti sve?

“HELP EACH OTHER. LOVE  EVERYONE. EVERY LEAF. EVERY RAY OF LIGHT. FORGIVE.”  (Terrence Malick, The tree of life)

 

(muzika iz malickovog filma „drvo života“ i „lacrimosa“,  deo „requiem for my friend“ koji je zbigniew preisner komponovao  za svog prijatelja krzysztofa kieslowskog.)

Lacrimosa dies illa,
qua resurget ex favilla
judicandus homo reus.
Huic ergo parce, Deus:

Pie Jesu Domine,
dona eis requiem.

Lacrimosa

i jean-luc godard je melanholičan. u kanu se juče prikazao premijerno njegov film „goodbye to language“, film o tome koliko se ne razumemo… umesto da pojavi u kanu poslao je video pismo… melanholično pismo.

 

translation from indiewre:
my dear president, dear festival director and dear colleagues,
once again, i thank you for inviting me to the festival, but you know i haven’t taken part in film distribution for a long time, and i’m not where you think i am.  actually, i’m following another path. i’ve been inhabiting other worlds, sometimes for years, or for a few seconds, under the protection of film enthusiasts; i’ve gone and stayed.
[cut to a scene of eddie constantine as lemmy caution in „alphaville“]
eddie constantine/lemmy caution:  „i don’t feel comfortable in this environment anymore.  it’s not longer 1923, and i’m not longer the man who fought through the police barricades, the man who fought behind the scenes with a gun in my hand.  feeling alive was more important than stalin and the revolution.“
the risk of solitude is the risk of losing oneself, assumes the philosopher because he assumes the truth is to wonder about metaphysical questions, which are actually the only ones the everyone’s asking.  the philosopher’s logic is to ask whether there’s any way to hold back „the other;“ this is what we call „logic.“
[scene from godard’s „king lear“ with burgess meredith and molly ringwald, in english]
molly ringwald/cordelia to king lear: „i don’t have my heart in my mouth.“ (in english)
[cut to godard speaking in present day]
i don’t have my heart in my mouth anymore, either.
so, i’m going where the wind blows me, (still of francois truffaut with a camera) just like autumn leaves as they blow away (this is from the famous poem by jacques prevert“) 
last year for example, i took the tramway, which is a metaphor, the metaphor and…
[white words on black screen: CUBA, yes]
[la havane bar in paris in a black and white film]
..to return, to return to pay my dues from 1968 at the havana bar…and now, i believe that the possibility of explaining things is the only excuse to fight with language…as always, i believe it’s not possible…this 21st may…this is no longer a film, but a simple waltz, my president, [leonard cohen, „take this waltz“ sample along with a brief clip of bob dylan’s voice sampled] to find the true balance with one’s near destiny.

cordially,

jean-luc godard

“HELP EACH OTHER. LOVE  EVERYONE. EVERY LEAF. EVERY RAY OF LIGHT. FORGIVE.”  (Terrence Malick, The tree of life)

#poplave #SerbiaFloods #SerbiaNeedsHelp #poplava

http://www.floodrelief.gov.rs/eng/

Оставите коментар

Објављено под Art, movie, music