Архиве ознака: Wim Wenders

the world is on fire / the beautiful days of aranjuez

da krenem od kraja. the world is on fire:

stvar na kraju  wendersovog filmadivni dani u aranhuezu“ koju izvodi gus black ( (koji je i reditelj, btw).

i reči:

hey hey hey, there’s nothing left to say
the world is on fire and i love you, i love you

hey hey hey, somethings never change
the world is on fire and i love you, i love you

a početak?

na početku je lou reed i „perfect day„:

u sredini je nick cave koji se pojavljuje lično i na klaviru svira „into my arms„:

ja volim wima wendersa. ali, ovo nije njegov najbolji film. u stvari, sva razmišljanja o filmu me vraćaju na to da reda kateb nije bio dobro rešenje…

u ovom filmu-eseju (rađen u 3d tehnologiji) radnja (koja je zapravo odsustvo radnje u smislu akcije)  se odvija u vili sa pogledom koji i smiruje i raspamećuje, vili  u okolini pariza koja je pripadala slavnoj sarah bernhardt. u letnjim danima.  dakle, u prostoru i vremenu nalik na raj. (reda kateb ima crvenu jabuku- direktna asocijacija na raj). spolja gledano reda kateb je stilizovan da liči na petera handkea koji se i lično pojavljuje kroz nekoliko kadrova… i koji je autor komada po kojem je wenders uradio scenario. mislim da bi nick cave bio moj izbor za tu ulogu. on ili neko slične energije bi pojačao film. reda kateb je neubedljiv. i meni čak iritantan. da sam ta žena u filmu (koju btw. igra handkeova supruga sophie semin kojoj je tekst i posvećen i koja ima veoma zanimljivu biografiju, pre nego što je postala glumica masterirala je na pravnom fakultetu i na francuskom institutu za modu u parizu i 3 godine je radila za yamamota! a yamamoto je wendersov blizak prijatelja. yamamoto je juče baš dok sam u bioskopu gledala ovaj wendersov film pokorio ponovo paris na pfw. i tako, sve je na neki način povezano u krug…) ne bih duže od 15 minuta izdržala da sedim naspram njega. ne znam zašto wenders ne bi ponekad pokušao sa markantnijim muškarcima u svojim filmovima… ili čak zašto handke nije handke ( a ne samo baštovan) u ovom filmu? to što je igrani, manje je bitno za ovaj film. on je, ionako, film-esej, pa je mogao da bude nešto između dokumentarnog i igranog…

peter handke osim što se pojavljuje kao baštovan, osim što je scenario filma adaptacija njegove drame, osim što reda kateb podseća vizuelno na njega, pojavljuje se i kao pisac koji stvara ovaj tekst na pisaćoj mašini, pisac kojeg igra jens harzer:

a naslov filma?

 the title of the film was actually taken from a verse from don carlos by schiller: „these beautiful days at aranjuez have come to an end”… (camillo de marco)

 

a ovo je casa del labrador u aranjuezu koje se sophie seća…

photo: javier martin espartosa

na zvaničnom sajtu fimu možeš da pročitaš šta sam wenders kaže o filmu:

http://www.lesbeauxjoursdaranjuez-lefilm.com/en/synopsis

i da, jedna od ključnih stvari u filmu je ovaj džuboks. taj džuboks, muzika, nick cave, ta prelepa kuća, šum vetra kroz granje drveća… eto, toga ću se sećati…

 

hey hey hey, there’s nothing left to say
the world is on fire and i love you, i love you

hey hey hey, somethings never change
the world is on fire and i love you, i love you

 

Advertisements

11 коментара

Објављено под Art, movie, music

I wah-wah-wah-wah-wonder

znaš, kada čitam japanske priče dešavaju mi se lepe slučajnosti. na primer ova: pre neki dan, jedan od onih blagoslovenih, neradnih, čitam murakamijevu priču „yesterday“ iz zbirke „muškarci bez žene“ i usred priče onaj koji je iz kobea, iz ašije, i koji je prvo lice jednine u priči, izlazi u susret čudnoj želji svog prijatelja koji je rođen u tokiju, ali savršeno govori dijalekt kansaija kako bi na miru mogao da navija za omiljene hanšin tajgerse. čudna želja bila je da izađe sa njegovom devojkom. prvo lice jednine nevoljko je izvodi. u bioskopu gledaju woody allenov film „manhattan„. i sada na scenu stupa moja lepa slučajnost: ja multitasking woman vrtim kanale, odmah po završetku priče, i… na jednom od kanala ide „manhattan“! baš kao što mi je prošle subote dok sam gledala wendersov film „tokyo-ga“ stigao zahtev za prijateljstvo od jednog japanskog kompozitora. kompozitora čiji je ozu omiljeni reditelj, a koji je u kamakuri (50 km od tokija, ozu je tamo živeo) imao prilike da upozna wendersa…

tokyoga

tokyo-ga, wim wenders

lepe stvari se dešavaju i kada ne postoji (ili je ne primećuješ) slučajnost. juče mi je na fb iskočila objava da će u martu (10. mart, austin, texas, na sxsw festivalu) biti premijera najnovijeg malickovog filma „song to song“ i , evo, ne mogu da prestanem da gledam prvi trailer za taj film. i da slušam „runaway“  del shannona. u filmu igraju: ryan gosling (i peva!), michael fassbender, natalie portman, rooney mara, christian bale, val kilmer, ali i patti smith, lykke li, black lips, iggy pop, red hot chili peppers, florence and the machine, john lydon… ne mogu da dočekam! puna poverenja u sve što malick napravi. baš sve. svaki kadar.

we thought we could just live from song to song, kiss to kiss… (rooney mara u „song to song“)

dok čekam „song to song“ uživam u ponovnom gledanju „to the wonder„. volim te reči iznutra, volim spori ritam, volim fotografije svetla kroz prste, svetla kroz krošnje drveća, volim šum trave, lavež pasa u tihim ulicama, volim muziku, volim što svi u filmu govore na svojim maternjim jezicima…

postoji scena u kojoj mlada italijanka kaže:

„život je san. u snu ne možeš da praviš greške. u snu možeš da budeš šta god hoćeš. bilo šta. ti si mali sanjar. treba da letiš.“

kada je bio prvi neradni išli smo da gledamo konje. konje koji jure. konje koji su zatvoreni. konje koji se igraju. konje sa tužnim, velikim očima. i malick je strelac. pola čovek, pola konj.

samo držim otvorene oči i gledam. bez želje da bilo šta dokažem.

volela bih da sam konj.

2 коментара

Објављено под Art, books, movie, music, photography

berlin, sa berlincima

nekoliko nedelja pre odlaska u berlin za volanom taksija kojim sam se vozila sa posla jednog dana sedeo je anđeo damiel.  imao je cca 50 godina, dugu smeđu prosedu kosu svezanu u rep i sve crte lica bruna ganza. ja sam sedela na zadnjem sedištu i krišom mu posmatrala lice u retrovizoru. da budem sigurna da je to on. damiel. ili bruno ganz. svejedno. jasno je bilo da ako je to stvarno on nema potrebe  glasno da kažem da sam ga prepoznala. on je, u tom slučaju, ionako čuo svaku moju misao od momenta kada sam ušla u vozilo. onda sam dobila išijas, pa sam napunila 50 godina, pa sam ležala dve nedelje i kusur u krevetu i vodila fenomenalni prustovski život. samo bez potrage za izgubljenim vremenom. vreme me uopšte nije interesovalo. interesovao me je samo taj prostor dnevnog boravka gde se sam se ulogorila, knjige, filmovi, internet i moji snovi. leđa i leva noga su se upinjali da to pokvare, ali im nisam dozvolila. vodič za berlin i pregled sajtova o berlinu i pomislih, naivno, da sam spremna za put. sletela sam u jutro, dan je bio siv, berlin je bio siv, ali vozila sam se od tegela ka charlottenburgu širokim bulevarima i moja radoznalost je bila u petoj brzini. na moje razočarenje tamnoputi taksista je odbijao i da me pogleda, a kamoli da komunicira. a meni se baš pričalo. pokušavala sam svašta, ali ništa nije palilo. dakle, totalno sam mu antipatična, pomislih. da je on bio jedan od wendersovih anđela čuo bi tu moju misao i onda bi se nasmešio. nije. znači, nije anđeo. onda sam ućutala i nastavila da posmatram početke mog berlina. tu i tamo tamo bih ciknula. za sebe. volim da upoznajem nove svetove. ja sam radoznao duh koji voli da leži u krevetu i sanjari. oksimoron? ne znam. takva sam od kada sam se spustila na ovaj svet. mali buda sa utakmicom u glavi. i 50 punih godina. o bože, stvarno je puno, a ja još nisam ni odrasla! (no, hvala ti, bože, na tome!) mmmada kada sam poređala knjige erice jong, jednu pored druge, malo sam se smrzla. „strah od letenja“ sam čitala kada sam stvarno bila balava, „strah od pedesete“ kada sam imala 33 i mislila da je 50. godina najudaljenija tačka od mene u svemiru i „strah od umiranja“ koji sam čitala prošle godine. i to je to? sve? nema više ničega? ili nema više straha?

odoh ja nazad u berlin. dakle, dan je bio siv, ali je automobil bio crn i blistav. ako žena mora da plače neka to bude u jaguaru, a ne u autobusu.  tako nekako reče  françoise sagannisam plakala, ali, eto nisam imala sa kime da ćakulam. pa, ako moram da ćutim… u neko doba rešim da, ipak, ne odustanem. pitam ga odakle je muzika koju pušta. odgovor kratak: sudan. ooo, počeh da delim komplimente. i zaista sam mislila da je lepa muzika. muzika iz sudana me je uvela polako u berlin. i tu se prvi put osmehnuo. uto smo stigli do hotela. kofer mi je bio u prtljažniku, krenuo je da ga izvadi i da mi naplati vožnju, kada se pojavio besan čovek. tako besnog čoveka ne pamtim da sam videla u životu, a viđala sam besne. bljuvao je vatru metaforički, a bukvalno i nedvosmisleno je urlao i izgovarao reče koje srećom nisam razumela, jer ne govorim nemački. kada je na tren zastao da, valjda, uzme dah, odnekud se pojavio još jedan, istovetan njemu. taj je urlao na nesrećnog taksistu iz sudana još bezumnije. pominjao je reč „policaj“, vadio mobilni telefon i fotografisao ga… ja sam prvo zanemela, a onda sam počela kao pokvareni gramofon da ponavljam taksisti; „sorry“, „sorry“, „sorry“… bilo me je sramota moje boje kože. i moje bespomoćnosti. nikako nisam uspevala da shvatim zašto bi se neko tako ponašao kao ova dvojica bezumnika. ali, nisam ostala tu. platila sam i ušla u hotel. u hotel u kom su zbog moja dva prezimena, jednog na „chki“ i drugog na „ov“ pomislili da sam ruskinja i obraćali mi se na ruskom, iako sam ja odgovarala na engleskom. kakogod, uzela sam ključ od sobe, obukla pidžamu, popila diklofenak, pojela dva plazma keksa i legla da spavam. pre toga sam bacila pogled na ulicu, u zgradi prekoputa. šarenoj kao prolećni voćni kolač, velikim slovima pisalo je „fizijatar“. nasmejah se u sebi: eto, i berlin zna šta me muči. onda je iz halea stigao moj muž i krenuli smo da osvajamo berlin. padoše mi na pamet stihovi leonarda cohena: „first we take manhattan, then we take berlin / i’m guided by a signal in the heavens / i’m guided by this birthmark on my skin…“ 

bila je nedelja, ništa skoro u našem kraju nije radilo, pa smo večerali pečenu gusku sa narandžom u najbližem, ispostavilo se srpskom restoranu, u kom nas je ispod portreta novaka đokovića posluživao konobar iz zagreba, a za susednim stolom sedeli majka, sin i unuče, romi iz unutrašnjosti srbije. čista proza. a čekala sam poeziju. srećom, miloš crnjanski me je upozorio i ohrabrio, a on je poznavao tu zemlju i taj grad: „nemačke pojave i stvari ne samo da nisu bezbojne, već su naprotiv, puno, gusto šarenilo, često oporo, i baš zato, nezaboravnije. magla i bezbojnost, sivo nebo koje smo navukli da zamišljamo nad pruskom, spadaju u netačne i zastarele podatke, i inače mnogobrojne, preostale iz prošlosti...“ (miloš crnjanski,“knjiga o nemačkoj“, 1931)

preispitivala sam sebe šta znam o ovom gradu, koje su mi prve asocijacije: „nebo nad berlinom„, alfred döblin , fassbinder i „berlin alexanderplatz„, bauhaus archiv, brechtov teatar, olimpijske igre 1936, jesse owens, filmovi leni riefenstahl, marlene dietrich, mi deca sa stanice zoo, einstürzende neubauten i blixa bargeld, brežnjev i honecker kako se ljube, rosa luxemburg kojoj se u berlinu izgubio svaki trag 15. januara 1919, john kennedy 1963. u poseti berlinu koji je izjavio da je krofna… ima sigurno još toga, ali bila sam umorna kao pseto i ničeg se više nisam sećala. da me je sreo vlasnik hotela lako bi mogao da me ubedi da sam ruskinja. ili štagod.

u berlin se nisam zaljubila na prvi pogled. znaš već i zašto i kako: sivo nebo, epizoda sa bolesnicima ispred hotela, moj išijas… ali, znala sam, imala sam svest, predznanje ili kako se to već zove, da sam u new yorku evrope. u urbanoj sredini i ti kakvoj! gradu sa prošlošću koja pritiska, opominje, boli, ali i gradu koji je željan budućnosti. dakle, sanjar je. a to je već dovoljna količina sličnosti između njega i mene. samo nam je trebalo vremena. onoga što ionako ne postoji. dakle, čekanje me nije ništa koštalo. stajali smo licem u lice. taj grad i ja. bila sam u drugim delovima nemačke, ali berlin je nešto sasvim drugo. to 1931. piše i crnjanski, moj banaćanin, koji kaže da je berlin zanimljiviji od ostale nemačke: „ta metropola, što se mnogo izmenila, što ne žudi za prošlošću, već za budućnošću, što podučava, zapoveda, lomi, vara, truje i hrani, samo po sebi vredi da se upozna uzduž i unakrst, baš zato, jer je skroz moderna, sa novim profilom, bez onog bivšeg, pod šlemom.“

posle je, na žalost, opet izgubila glavu (i srce i dušu) pod šlemom. rušila sadistički i bila rušena, podeljena, pa spojena… ali, utisak modernosti te metropole i sada je dominantan.

ja ne znam odakle da počnem u sećanju posle one gorepomenute pečene guske.  u glavi ringišpil uspomena i utisaka. kao slike  sa vožnje na onom točku na alexanderplatzu. možeš li na tom točku koji ide gore-dole, pa u krug da ne budeš nevino dete u gradu koji zna da se nevinosti jedva seća? grad iz kojeg je (i) wilhelm reich morao da pobegne. (nemoj nikako da propustiš da ne čitaš, i čitaš, i čitaš njegovo delo „čuj, mali čoveče„).

Фотографија корисника Jovanka Kozlovacki Damjanov

u ovom čudesno lepom čudu smo se vozili. i bili deca…

kako ne znam odakle da nastavim, ni sa čime da završim okačiću utiske kao nasumično izvađen veš iz mašine i okačen naokolo, po štriku, radijatorima, stolicama… večernja šetnja po maglom prekrivenom luksuznom kudamu. vožnja autobusima 100 i 200. moja fasciniranost istočnim berlinom, iako se na tu kartu sa sobom nisam kladila pre puta. multikulturalni, šareni kreuzberg. biciklovi, biciklovi, biciklovi iako je bio minus. i deca voze biciklove po ovoj zimi! parkovi, parkovi, parkovi! ulazak u glavnu zgradu humboldt univerziteta koji je dao 20 nobelovaca, od maxa planka, alberta einsteina do gustava hertza i ne-znam-koga-sve-još. na zidovima njihove fotografije i onda dok se penješ na sprat ogromnim stepeništem na zidu velika kamena tabla i na njoj marxova 11. teza o feuerbachu. mi smo se, bez da smo trepnuli, odrekli svega, pa i toga. a u vodećoj evropskoj kapitalističkoj zemlji nisu! u gradu ćeš videti i spomenik marxu i engelsu!

kako je trećeg dana granulo sunce kada sam krenula u bauhaus archiv!  idealan dan za fotografisanje ovog prelepog zdanja (unutra je zabranjeno fotografisanje) i za šetnju po za svakodnevni život izmišljenu četvrt tiergarten, sa prelepom arhitekturom i ooogromnim parkom. u bauhaus arhivu pored redovne postavke bila je i izložba fotografija lucie moholy. izložene su i njene fotografije sa puta po našim krajevima sa početka prošlog veka. onda  žandarmerijski trg i ulice oko njega, lepe, gizdave, restoran koji takođe nosi žandarmerijsko ime u kome smo imali sjajnu večeru (ja sam namerno odabrala kuglice od mesa koje nose ime grada u kojem je rođen kant, grada čija me priča u zadnje vreme prati poput senke u stopu, počev od kunderinog romana „praznik beznačajnosti“ u kojem je jedan od glavnih junaka, grad sulude geografske-istorijske priče, jedini današnji ruski grad van rusije… a nakon večere šetnja sa našim berlinskim prijateljima po delovima grada koje mogu samo berlinčani da ti pokažu. pa, tajanstveno lepa jevrejska četvrt, ostrvo muzeja, šarlotenburški dorac! veličanstvena unter den linden. šarmantna stara nikolajeva četvrt u kojoj smo ručali u krčmi iz 16. veka… mesto ispred pravnog fakulteta gde su 10. maja 1933. knjige bile na lomači…  u ulici fasanenstrasse u literaturhaus berlin, koji je i restoran i nešto kao kulturni centar, sa našom prijateljicom koja živi u berlinu, jeli smo supu od kestenja, slušali jazz i gledali izložbu posvećenu glumici carola neher koja je bila jedna od omiljenih brechtovih glumica. i više od toga. a onda je emigrirala u sovjetski savez i nestala. bukvalno. i kažu da brecht nije ništa učinio, a da je mogao…

Фотографија корисника Jovanka Kozlovacki Damjanov

bauhaus archiv

mene je srce, ipak, najviše vuklo ka postdamer platzu… tamo je biblioteka u kojoj anđeli posećuju starca homera i druge koji tamo dolaze u „nebu nad berlinom“. bez posete toj biblioteci poseta berlinu ne bi imala smisla za mene. videli smo i impresivan, moderan, muzej nemačkog filma na tom trgu, ultra moderan sony centar…  čista početnička sreća nas je poslužila u penjanju na 28. sprat panorama punkta (naši berlinski prijatelji to još nisu uspeli, rezerviše se i po 30 dana unapred i stalno su gužve, a mi smo bili sami u liftu) sa kojeg se pruža impresivan pogled od 360% na ceo grad, pa sam mogla da napravim ovakve fotografije:

Фотографија корисника Jovanka Kozlovacki Damjanov

Фотографија корисника Jovanka Kozlovacki Damjanov

ima toga još. ali, sad sam umorna i spava mi se. trebalo je savladati ovoliki grad. da li sam pomenula hedonizam po bezbrojnim božićnim pijacama širom grada, tako kič, ali tako veselim i šarmantnim?

e, da, videla sam da u bioskopima igra film o handkeu:

2 коментара

Објављено под Art, books, movie, music, photography, politics, travel

texas, zen oaza.

avgust, avgust, avgust

jedini mesec kada od „a“do „š“ ne znam šta bih sa sobom. u danima od vreline i ničeg drugog.

možda bi vožnja kroz prostranstva teksasa pomogla…

paris, texas? wim wenders 1984…

he dreamed about this place without knowing its name.”

proći i dahtati, jedva disati. makar i puzati. a gledati. kroz njen teksas. georgia o’keffe! kada je kao mlada živela tamo

 

„i lived on the plains of north texas for four years,“ she wrote in 1919. „it is the only place i have ever felt that i really belonged–that i really felt at home.“ … „but i belonged,“ o’keeffe told a friend. „that was my country–terrible winds and a wonderful emptiness.

georgia o’keeffe in palo duro canyon, texas, c. 1912 – 1913

georgia o’keeffe, evening star no. VI, 1917. 

“that evening star fascinated me. it was in some way very exciting to me. my sister had a gun, and as we walked she would throw bottles into the air and shoot as many as she could before they hit the ground. i had nothing but to walk into nowhere and the wide sunset space with the star. ten watercolors were made from that star,” georgia o’keeffe

ili prostranstvo koje ima marfa? zapitanost koju je taksasu dodao kralj minimalizma donald judd

i svetlo!!!

da li bi ti očekivao usred teksasa zen art oazu? da li je donald judd to očekivao kada je 1971. godine stigao u marfu iz nyc?

In the 1970s, minimalist artist Donald Judd moved to Marfa, Texas, where he created giant works of art that bask beneath vast desert skies. In the years since, Marfa has emerged as a hot spot for art tourism.

donald judd, photo by laura wilson

https://www.chinati.org

http://www.juddfoundation.org/

zapitala sam se gore da li bi očekivao zen art oazu u teksasu baš… a teksas to jeste. tamo, baš tamo, usred te vreline je i rothko chapel. ne smem da odem. sve bi u meni u ushitu poludelo. razbilo se u paramparčad. prvo bih se vozila kroz teksas, a onda do novog meksika, do georgie o’keeffe. onda bi prepuklo. to sve što čoveka čini. i mene. od lepote.

photo: stefan klocek

„my favorite place is the rothko chapel. it is the citizen kane of chapels—a different experience every time. sometimes transcendent, sometimes foreboding, often exhilarating, occasionally tedious, each experience is a confluence of the natural light, the other visitors—if any—and your own mood in the moment. the one constant: total absorption into the dark, imposing rothko canvases. what a combination of art and architecture! i try to visit every time i’m in houston—it’s a habit i got into in the eighties. “ (richard linklater)

http://www.rothkochapel.org/

avgust 2016. godine je ova stvar grupe talking heads. olimpijske igre. crne hronike. venecijanski filmski festival na njegovom samom kraju. izbeglička kriza na svom početku. velika seoba naroda. i mala noćna muzika. suze i smeh. život i smrt. moralni zakon tek u ponekom biću. i zvezdano nebo iznad teksasa i iznad svih nas…

Оставите коментар

Објављено под Art, movie, music, photography, travel

sicilia mia

moja prva sicilija…

mamma mia, vratila se ja pre neki dan. i još mozak i duša prerađuju šta su oči videle… ovo su skroz izmešani utisci, pobacani jedni preko drugih… kao rublje na centrifugi!

već na aerodromu u palermu dobrodošlica koja alarmira čula: cu’ voli puisia vegna ‘n sicilia. ko traga za poezijom treba da dođe na siciliju… ništa me sem poezije ni ne zanima…

u koferu mi je bio rastko petrović i njegovi putopisi o siciliji. a rastko zvuči bezvremeno. kao da je danas pisao. ili bilo kad… sa osamnaest je prvi put video siciliju. na jednom mestu kaže: „nije glavno zadovoljstvo videti jednu zemlju, već imati je najzad za sebe posle tolikih čežnji.“  za siciliju sam imala nejasnu žudnju, negde u pozadini moja podsvest mi je slala nenametljive, ali uporne poruke: „vodi me na siciliju, vodi me na siciliju…“

i onda moja destinacija za leto 2015:  cefalù! tirensko more i  la rocca! 

bila sam u stanju sniženog energetskog nivoa čitave godine, pa se za ovo putovanje nisam pripremala. baš ni malo! znala sam tek ponešto: mafija, kum 1, 2 i 3, „palermo shooting“ wima wendersa, u cefaluu je giuseppe tornatore snimao „cinema paradiso„, „the big blue“ bessonov i enzova mama koja ga proganja con spaghetti, nacionalni ples tarantella, vincenzo bellini, arhimed… i još ponešto… ni za dovoljan 2. i dolce and gabbana  sicilijanske kolekcije! :-)…

„palermo, 17th april 1787:  italy without sicily does not make a picture in the soul: here is the key to everything!”  (goethe)

oh, mamma mia, ne znam odakle da krenem!

na siciliji sam prvi put jela sladoled u lepinji, kao sendvič! brioche con gelato! mmmangiare!!!

trgovi sa iznetim iz kuća drvenim stolicama na kojima sede starci. muškog pola! i sitna deca oba pola koja jurcaju za loptom ili padaju sa bicikla bez da plaču! i turisti! oba pola. ali, žene, starijeg uzrasta no, no, no! dobro, da ne preterujem: retko.

ogrooomna pauza za ručak, najveća u celoj italiji, između 13 i 17 časova radi niente! to mi se možda i najviše dopada, ali da sam muškarac, pa da dođem na popodnevnu siestu, a žena spremila sve…

dopada mi se ta filozofija življenja sicilijanska: piano, piano

i narandže na sve strane! i smokve! i kaktusi! i čempresi!! i eukaliptus sa druge strane sveta donet na siciliju, jer je musolini zaželeo tako, da ima uvek na raspolaganju bombone od ove biljke… i biblijska biljka mana od koje si večno mlad.

mladići  sa crvenim pojasevima i crvenim marama oko vrata i devojke u crvenim dugim suknjama koji plešu od trga do trga tarantelu! ostalo je crno i belo. na odeći! sve drugo je jarkih boja leta. ovde sve miriše na fiestu. i siestu. spori ritam hedonizma.

taman kada sam izvela zaključak da su u odnosu na napolitance sicilijanci ćutljivi i preozbiljnog pogleda upoznali smo taksistu tota.  na komandnoj tabli stajalo je njegovo ime „toto“ i broj „o7“. samo je trebao okidač, moje pitanje: „toto? toto cutugno?“ uno momento dok je prebirao po cd plejeru i krenuli su zvuci pesme: l’italiano. toto taksista je zaneseno počeo da prati svog imenjaka i sunarodnika dok peva, ali krenula je i koreografija. gestikulirao je povremeno/ počesto, sa obe ruke, otvarao svoja vrata, prolaznici su mu mahali i aplaudirali dok smo se provlačili kroz uske ulice… toto: con l’autoradio sempre nella mano destra e un canarino sopra la finestra…

buongiorno dio lo sai che ci sono anch’io!

u gradiću cefalù sve me je omađijalo, zavelo, ščepalo, toliko da skoro,  ne znam ni kako se zovem. 🙂 nije giuseppe tornatore tek tako snimio  tamo scene iz svog oskarom ovenčanog filma „cinema paradiso„. cefalù od 1909. godine ima bioskop, koji i dan danas radi!

i sad trenutak potpune iskrenosti, dozivala sam siciliju najglasnije nakon wendersovog filma „palermo shooting“. kao i ostale gradove o kojima je snimao filmove. prošle zime sam dovukla na taj način svoju lisabonsku priču. palermo… tamo se moram vratiti. nisam u stanju ništa suvislo da kažem. to je taj grad koji je wenders video kroz oči fotografa koji se zove finn (campino, pevač grupe die toten hosen). sumanutiji od napulja koji je sumanut samo tako. divlji i očaravajući. prljav, ali ispod svih tih slojeva patine, smoga i prašine znaš da je u pitanju la grande bellezza. 25 pozorišta u palermu! najveća operska kuća u italiji! treća po veličini u evropi!

wim wenders, palermo shooting, 2008

„the film has a dedication at the end: for ingmar and michelangelo. ✞ 30.7.2007. i was scouting for locations in gangi when i got the phone call from the european film academy with the news of the death of our former president ingmar bergman that night. that was a very sad day to prepare a shoot. the very next morning, as i was returning to the town in my car, the only traffic policeman at the only intersection stopped me and motioned me to roll down the window. i was wondering what i could have done wrong as he leaned into the window and said compassionately: “and last night michelangelo antonioni died!” in what other place in the world something like that could have happened, except a little mountain town in sicily! (wim wenders)

palermo, piazza pretoria, poznat i kao trg srama (piazza della vergogna). 

palermo, teatro massimo,  finalna scena u kopolinom kumu 3 snimljena je ovde.

all my films are driven by a strong sense of place. places have always been the co-stars, they often carried the story, or brought it to life. palermo is also such a catalyst. one the one hand, it is a grotesque and noisy place, on the other grand and delicate. deeply wounded but still hanging on strongly. provocatively honest and direct just like its citizens. you wouldnt call it “beautiful” right away, but then it hits you when you least expect it with breathtaking secrets.“ (wim wenders about palermo)

arrivederci sicilia!!! toliko toga nisam pomenula! kao na primer cannoli siciliani! ali ne otrovani kao u kumu 3…

3 коментара

Објављено под Art, movie, travel